Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od 14 godina, i dosuđuje naknadu štete. Takođe, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava presudu Apelacionog suda zbog kontradiktornog obrazloženja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. F . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. F. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 152/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Usvaja se ustavna žalba M. F . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3939/11 od 18. maja 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3939/11 od 18. maja 2012. godine i određuje da nadležan sud donese novu odluku o žalbi koj u je tužilac izjavio protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 152/07 od 20. maja 2009. godine.

5. Odbacuje se predlog M. F . za odlaganje izvršenja presude iz tačke 3. izreke.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. F . iz Beograda podneo je 30. jula 2012. godine, preko punomoćnika R. M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3939/11 od 18. maja 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i na mirno uživanje imovine, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava, te povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života (pravo na dom) , zajemčenog članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija). Takođe se pozvao i na čl. 6. i 13. Evropske konvencije i član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je doneta osporena odluka.

Podnosilac smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni parnični postupak trajao 14 godina, sa čim u vezu dovodi i tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje jer mu je, kako navodi, usled promene procesnog zakona, onemogućeno da zakonitost osporene presude ispita revizijski sud. Tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo podnosilac zasniva na navodima koje je isticao u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, a koje se svode na njegovo stanovište o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda. Naime, podnosilac smatra pogrešnim zaključak suda da je na spornom stanu nosilac prava raspolaganja bilo preduzeće u kom e je radio, a ne tužena opština, u prilog čemu se poziva na odredbe Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, Zakona o prometu zemljišta i zgrada, Zakona o poslovnim zgradama i prostorijama i Zakona o svojini na delovima zgrada. S tim u vezi, ističe da preduzeće u kom je radio nikada nije uvedeno u posed spornog stana i da se nije protivilo ugov orima koje je tužena opština zaključivala sa njim. Takođe ponavlja da u stečajnom postupku koji je vođen nad preduzećem u kome je radio predmet veštačenja vrednosti imovine stečajnog dužnika nije bio sporni stan, zbog čega je mišljenja da ga tužilac nije mogao steći kupovinom stečajnog dužnika, te da se stoga radi o ništavom ugovoru, o čemu je sud bio dužan da vodi računa po službenoj dužnosti. P ovredu prava na mirno uživanje imovine i prava na dom vidi u tome što mu je osporenom presudom naloženo iseljenje iz stana u kome živi sa porodicom 15 godina, te utvrđena ništavost akata na osnovu kojih je stekao predmetni stan. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi mu pravo na naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i odloži izvršenje osporene odluke.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11766/11 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 152/07), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Preduzeće „T.“ iz Beograda podnelo je 23. aprila 1998. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih JP za stambene usluge B, opštine Z. i M. F, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja ništavosti ugovora o zakupu i otkupu stana i iseljenja.

Pripremno ročište je zakazano i održano 24. marta 1999. godine. Zbog nedolaska uredno pozvanog tužioca na ročište zakazano za 14. jun 1999. godine, doneto je rešenje o mirovanju postupka. Po predlogu tužioca za nastavak postupka iz septembra iste godine, ročište je zakazano za 23. mart 2000. godine. Posle ročišta koje je bilo zakazano za 20. april 2001. godine, a koje nije održano zbog sprečenosti sudije, prvo sledeće je zakazano za 10. januar 2002. godine. U ovom delu postupka, od ukupno 21 zakazanog ročišta, sedam nije održano. Pored navedenih razloga zbog kojih nisu održana prethodno pomenuta ročišta, tri ročišta nisu održana zbog nedolaska prvotuženog, jedno radi pokušaja mirnog rešenja spora, a za jedno nisu navedeni razlozi neodržavanja.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 11976/05 od 19. oktobra 2006. godine ukinuta je prvostepena presuda P. 2009/98 od 30. marta 2005. godine.

U ponovnom postupku, od ukupno deset zakazanih ročišta, dva nisu održana – jedno zbog sprečenosti sudije, a jedno radi pokušaja mirnog rešenja spora.

Pri tome, u toku celokupnog trajanja postupka, ukupno pet ročišta je odloženo na zahtev stranaka radi pokušaja mirnog rešenja spora.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 152/07 od 20. maja 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, a drugostepeni sud je rešenjem od 18. maja 2011. godine spise predmeta vratio prvostepenom sudu na dopunu postupka - uručenje žalbe tužioca jednom od tuženih.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3939/11 od 11. jula 2012. godine preinačena je navedena prvostepena presuda, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da su ništavi ugovori o zakupu i otkupu stana koje je tuženi M. F. zaključio 22. aprila, odnosno 29. maja 1997. godine sa JP za stambene usluge B. i opštinom Z. Istom presudom tuženi M. F. je obavezan da se sa svim licima i stvarima iseli iz spornog stana i da ga preda u posed tužiocu. Iz obrazloženja presude proizlazi da je u toku postupka utvrđeno: da je opština Z. kupoprodajnim ugovorom od 4. novembra 1968. godine pravnom prethodniku tužioca, društvenom preduzeću „I.“, prodala dvorišnu zgradu u Ulici J. S. broj 84 u kojoj se nalazi sporni stan, a koja je prethodno nacionalizovana u korist opštine rešenjem Komisije za nacionalizaciju od 9. jula 1960. godine; da je tabularnom ispravom od 29. oktobra 1969. godine opština Z. dala saglasnost društvenom preduzeću „I.“ da se uknjiži kao nosilac prava korišćenja na nepokretnosti koja je bila predmet kupoprodaje; da je na osnovu rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Dn. 1957/69 od 12. januara 1970. godine navedeno preduzeće uknjiženo kao nosilac prava korišćenja na predmetnoj nepokretnosti; da je nad društvenim preduzećem "I." otvoren stečajni postupak 30. aprila 1997. godine; da je sporna nepokretnost prodata tužiocu ugovorom od 10. jula 1997. godine, s tim što je rešenjem stečajnog suda od 26. septembra 1997. godine stavljeno van snage prethodno doneto rešenje kojim je odobrena prodaja nepokretne imovine stečajnog dužnika i utvrđeno da svi ugovori koji su zaključeni na osnovu tog odobrenja ne proizvode pravno dejstvo; da je rešenjem stečajnog suda od 13. maja 1998. godine ponovo određena prodaja stečajnog dužnika i da je društveno preduzeće „I.“ u stečajnom postupku prodato tužiocu na osnovu ugovora od 29. maja 1998. godine u kome je izričito navedeno da imovinu stečajnog dužnika čini pomenuta dvorišna zgrada koja se sastoji od poslovne prostorije od 192 m2 i jednog nekomfornog stana i poslovne prostorije od 186 m2 i jednog nekomfornog stana u prizemlju; da je na osnovu rešenja Privrednog suda u Beogradu Fi. 15952/00 od 21. juna 2001. godine preduzeće „I.“ d.o.o. brisano iz registra privrednih subjekata usled pripajanja tužiocu koji je preuzeo sva njegova sredstva, prava i obaveze; da su nakon toga, predmetna zgrada i sporni stan uknjiženi kao državna svojina, a tužilac kao nosilac prava korišćenja na njima; da je sporni stan u momentu nacionalizacije koristio R. J . u svojstvu nosioca stanarskog prava na osnovu ugovora od 3. aprila 1954. godine, a nakon toga njegova supruga po čijem iseljenju je rešenjem IO SO Zemun od 3. marta 1997. godine predmetni stan dodeljen u zakup na neodređeno vreme tuženom M. F; da je po tom osnovu tuženi M. F. 22. aprila 1997. godine sa JP za stambene usluge B. zaključio ugovor o zakupu stana, a zatim 29. maja 1997. godine sa tuženom opštinom Z. i ugovor o otkupu stana u kome i sada živi. Polazeći od toga da je nepokretnost koja je predmet spora pre stupanja na snagu Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije bila društvena svojina, na kojoj je nosilac prava korišćenja bilo društveno preduzeće "I. ", a da je po stupanju na snagu ovog zakona postala državna svojina, drugostepeni sud je, pozivajući se na sadržinu odredaba čl. 8. i 9. navedenog zakona kojima je propisano da o otuđenju nepokretnosti koje koriste organi teritorijalnih jedinica odlučuje Vlada Republike Srbije i da o davanju na korišćenje, odnosno u zakup ovih nepokretnosti odlučuje organ utvrđen Statutom teritorijalne jedinice uz saglasnost Republičke direkcije za imovinu, te da su ugovori zaključeni protivno ovim odredbama ništavi, zaključio da tužena opština Z. predmetnim stanom nije mogla raspolagati, jer na istom nije bila titular prava korišćenja, koje u sebi sadrži i pravo raspolaganja. Iz navedenog razloga, drugostepeni sud je ocenio da su osporeni ugovori zaključeni protivno prinudnim propisima, i da su stoga, saglasno članu 103. Zakona o obligacionim odnosima, ništavi. Po oceni drugostepenog suda, na donošenje drugačije odluke bez uticaja je činjenica da je u rešenju IO SO Z. od 9. maja 1988. godine, kojim je data saglasnost RO "I ." da izvrši jednokratno raspolaganje spornim stanom, navedeno da opština i dalje ostaje nosilac prava korišćenja i raspolaganja, budući da iz kupoprodajnog ugovora iz 1968. godine i tabularne isprave iz 1969. godine proizlazi da je opština prodala prethodno nacionalizovanu zgradu bez zadržavanja prava korišćenja i raspolaganja na bilo kom njenom delu. Takođe je ocenjeno da je bez uticaja na aktivnu legitimaciju tužioca činjenica da je preduzeće "I." koje je u stečajnom postupku prodato tužiocu 29. maja 1998. godine, brisano iz registra privrednih subjekata tek u junu 2001. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Kako se odredbe čl. 6. i 13. Evropske konvencije i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je povred u ovih prava ceni o u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Odredbama Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta ("Službeni list FNRJ", br. 52/58, 3/59, 24/59 i 24/61 i "Službeni list SFRJ", broj 32/68 ) bilo je propisano: da se nacionalizuju i postaju društvena svojina najamne stambene zgrade i najamne poslovne zgrade (član 1. stav 1.); da građanska pravna lica, društvene organizacije i druga udruženja građana mogu na teritoriji Jugoslavije sticati i imati u svojini samo poslovne zgrade i poslovne prostorije, koje služe isključivo njihovoj dozvoljenoj delatnosti (član 3.).

Odredbama Zakona o poslovnim zgradama i poslovnim prostorijama ("Službeni list SFRJ", broj 43/65 - prečišćen tekst) bilo je propisano: da poslovnim zgradama i prostorijama u društvenoj svojini upravljaju radne i druge samoupravne organizacije i državni organi (član 1. stav 1.); da se poslovnom zgradom, u smislu ovog zakona smatra zgrada namenjena za vršenje poslovnih delatnosti, ako se pretežnim delom koristi u tu svrhu (član 3. stav 1.).

Zakonom o prometu zemljišta i zgrada ("Službeni list SFRJ" br. 43/65/ i 17/67), koji je bio na snazi u vreme zaključenja kupoprodajnog ugovora iz 1968. godine, bilo je propisano: da zgrade u društvenoj svojini mogu biti u prometu pod uslovima određenim u ovom zakonu (član 1. stav 3.); da radne organizacije i društveno-političke zajednice mogu pravnim poslom uz naknadu, pod uslovima određenim u ovom zakonu, sticati zgrade, bez obzira u čijoj su svojini, i zemljišta od građana i građanskih pravnih lica (član 4. stav 1.); da u pogledu sticanja i otuđivanja poslovnih zgrada od strane društveno-političkih organizacija i udruženja građana važe odredbe Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, a u pogledu sticanja i otuđivanja stambenih zgrada - odredbe Zakona o svojini na delovima zgrada (član 5. stav 3.); da građani, građanska pravna lica društveno-političke organizacije i udruženja građana (nosioci prava svojine) mogu imati pravo svojine na poljoprivredno zemljište, stambene i poslovne zgrade, stanove i poslovne prostorije kao posebne delove zgrada (nepokretnost), u granicama i pod uslovima koji su određeni zakonom (član 13.); da nadležni državni organi mogu u ime društveno-političkih zajednica prodavati građanima porodične stambene zgrade, a društveno-političkim organizacijama, udruženjima građana i građanskim pravnim licima - i druge stambene zgrade (član 31.).

Članom 3. Zakona o svojini na delovima zgrada ("Službeni list SFRJ", br. 43/65 i 57/65 ) bilo je propisano: da na posebnom delu zgrade u društvenoj etažnoj svojini pravo raspolaganja stiče opština, ako je društvena svojina ustanovljena nacionalizacijom ili konfiskacijom, a u ostalim slučajevima društveno-politička zajednica ili radna organizacija koja je dala sredstva za izgradnju, kupovinu ili zamenu tog posebnog dela zgrade (stav 1.); da ako je posle stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta društveno-politička organizacija ili udruženje građana dalo sredstva za izgradnju ili kupovinu stambene zgrade koja po tom zakonu postaje društvena svojina, ta organizacija ili udruženje stiče pravo raspolaganja na posebnim delovima takve zgrade (stav 2.); da je nosilac prava raspolaganja posebnim delom zgrade ovlašćen da to pravo prenese uz naknadu ili bez naknade na drugo društveno pravno lice, da posebni deo zgrade otuđi građaninu ili građanskom pravnom licu u granicama zakona, kao i da takav deo zgrade dâ na korišćenje sa svim pravima i obavezama koje po ovom zakonu ima građanin, sopstvenik posebnog dela zgrade (stav 3.) .

Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ , br. 53/95, 3/96, 54/96, 32/97, 44/99 i 101/05 ) je propisano: da su sredstva u svojini Republike Srbije (u daljem tekstu: sredstva u državnoj svojini) sredstva koja su, u skladu sa zakonom, stečena odnosno koja steknu organi i organizacije jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave (u daljem tekstu: organi teritorijalnih jedinica) (član 1. stav 2. tačka 2)); da o raspolaganju nepokretnostima u državnoj svojini odlučuju nadležni organi i da raspolaganje nepokretnostima u državnoj svojini, u smislu ovog zakona, jeste njihovo otuđenje iz državne svojine, pribavljanje u državnu svojinu i davanje na korišćenje, odnosno u zakup, kao i stavljanje hipoteke na nepokretnosti u državnoj svojini (član 5. st. 1. i 2.); da o pribavljanju i otuđenju nepokretnosti koje koriste državni organi i organizacije, organi teritorijalnih jedinica i druge organizacije iz člana 1. tačka 2) ovog zakona, odlučuje Vlada Republike Srbije , da o davanju na korišćenje, odnosno u zakup, kao i o otkazu ugovora o davanju na korišćenje, odnosno u zakup i stavljanju hipoteke na nepokretnosti koje koriste organi teritorijalnih jedinica i druge organizacije iz člana 1. tačka 2) ovog zakona, odlučuje organ utvrđen zakonom, odnosno statutom teritorijalne jedinice i druge organizacije, uz saglasnost Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije (u daljem tekstu: Direkcija) i da ugovor zaključen suprotno odredbama ovog člana je ništav (član 8. st. 1, 3. i 8.); da se stambene zgrade i stanovi u državnoj svojini daju na korišćenje zaposlenim, izabranim i postavljenim licima u organima, javnim službama i drugim organizacijama iz člana 1. tačka 2) ovog zakona i drugim licima utvrđenim zakonom, po osnovu zakupa na neodređeno ili određeno vreme i da ugovor, drugi pravni posao ili akt kojim se daje na korišćenje stambena zgrada, odnosno stan u državnoj svojini licu koje nije navedeno u stavu 1. ovog člana je ništav ništav (član 9. st. 1. i 3 .);

Odredbama Zakona o prinudnom poravnanju stečaju i likvidaciji ("Službeni list SFRJ", broj 84/89 i "Službeni list SRJ", br. 37/93 i 28/96 ) bilo je propisano: da u stečajnu masu ulazi sva imovina dužnika, ako zakonom nije drukčije određeno (član 95. stav 2.); da stečajno veće može, pošto prethodno pribavi mišljenje poverilaca i stečajnog upravnika na osnovu procene, odnosno sprovedenog veštačenja, odlučiti da se dužnik kao pravno lice izloži prodaji (član 129. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“ , br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93 , (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) je propisano : da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i da se na nju može pozivati svako zainteresovano lice (član 109. stav 1.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak trajao preko 14 godina, što bi samo po sebi moglo da ukaže da nije okončan u razumnom roku. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i prirode zahteva, odnosno značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Sledom iznetog, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe analiza postupanja nadležnih sudova i analiza ponašanja podnosioca kao stranke tokom postupka.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da su postojala tri perioda neaktivnosti u radu prvostepenog suda: prvi, kada je pripremno ročište zakazano 11 meseci nakon podnošenja tužbe; drugi, kada je o predlogu tužioca za nastavak postupka ročište zakazano posle šest meseci i treći, kada je posle ročišta koje nije održano zbog sprečenosti sudije, sledeće ročište zakazano tek nakon devet meseci. Osim toga, zbog propusta u dostavljanju žalbe jednom od tuženih, drugostepeni sud je prvostepenom sudu spise predmeta vratio na dopunu postupka, ali tek nakon godinu i po dana od momenta kada su mu spisi dostavljeni na odlučivanje o žalbi.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac uredno odazivao svim pozivima suda. Međutim, dva ročišta nisu održana radi pokušaja mirnog rešenja spora, dok je pet ročišta (na kojima osim odluke da se održe, nisu preduzimanje bilo kakve druge radnje) odložen o iz istog razloga. Po nalaženju Ustavnog suda , neodržavanje, odnosno odlaganje pomenutih ročišta se ne može staviti na teret sudu.

Polazeći od navedenog, te imajući u vidu da radi razjašnjenja spornih činjeničnih i pravnih pitanja nije sprovođen obiman dokazni postupak, Ustavni sud je ocenio da je neefikasno postupanje nadležnih sudova koje se ogleda u navedenim periodima neaktivnosti i vraćanju spisa predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka posle godinu i po dana, ali i u činjenici da je do donošenja prve prvostepene presude, dakle u periodu od sedam godina, zakazano svega 21 ročište, osnovni razlog nerazumno dugom trajanju konkretnog postupka.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, ali i činjenicu da je na zahtev stranaka pet ročišta odloženo, a dva nisu održana radi pokušaja mirnog rešenja spora, koja okolnost se ne može staviti na teret nadležnim sudovima. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda , praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

7. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni - revizijski sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud, pre svega, ocenjuje da je navode podnosioca na kojima zasniva tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava, a kojima se osporava primena merodavnog materijalnog prava, potrebno razmotriti sa aspekta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Dalje, Ustavni sud konstatuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku, iako nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje i ukazuje na svoj stav da je prilikom davanja odgovora da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, potrebno voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96 od 29. januara 1999. godine, stav 26 .). Takođe, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je za ocenu da li su ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine). U tom smislu Ustavni sud će ispitati da li je način na koji su redovni sudovi cenili navode podnosioca istaknute tokom predmetnog parničnog postupka i obrazložili svoje odluke može smatrati proizvoljnim u toj meri da je za posledicu imao povredu navedenog prava.

Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud osporenu odluku o ništavosti ugovora o zakupu i otkupu spornog stana zasnovao na dva razloga. Naime, drugostepeni sud prvo zaključuje da je sporni stan po stupanju na snagu Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije postao državna svojina, te da stoga tužena opština njime nije mogla raspolagati, jer na istom nije bila titular prava korišćenja koje u sebi sadrži i pravo raspolaganja s obzirom na sadržinu odredaba čl. 8. i 9. pomenutog zakona, da bi zatim, ocenjujući značaj činjenice da je u aktu kojim je tužena opština dala saglasnost preduzeću "I. " da izvrši jednokratno raspolaganje spornim stanom bilo navedeno da je opština titular prava raspolaganja, zaključio da iz kupoprodajnog ugovora iz 1968. godine i intabulacione isprave iz 1969. godine proizlazi da je opština prodala prethodno nacionalizovanu zgradu bez zadržavanja prava korišćenja i raspolaganja na bilo kom njenom delu. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud nalazi da se iz obrazloženja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu ne može sa sigurnošću utvrditi zbog čega je taj sud ocenio da su sporni ugovori ništavi, budući da svoju odluku zasniva na dva kontradiktorna razloga. Naime, po nalaženju Ustavnog suda, zaključak drugostepenog suda da je tužena opština još 1968. godine u potpunosti raspolagala predmetnom zgradom, pa stoga i spornim stanom, ne zadržavajući za sebe bilo koja stvarna prava na predmetu raspolaganja, isključuje (obesmišljava) prethodno datu argumentaciju koja se zasniva na odredbama Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije koje propisuju da je za punovažno raspolaganje sredstvima u državnoj svojini neophodna saglasnost Direkcije. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ističe da ne dovodi u pitanje pravo redovnih sudova da u svojim odlukama navedu sve razloge koje smatraju bitnim i na kojima zasnivaju svoju ocenu o osnovanosti ili neosnovanosti tužbenog zahteva. Međutim, u konkretnom slučaju, radi se o drugostepenom sudu koji je ujedno i sud poslednje instance, što predstavlja dodatni razlog za zahtev da odluka tog suda bude zasnovana na logički doslednim argumentima i razlozima, a ne na njihovoj kontradiktornosti.

Dalje, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac tokom postupka (ročišta od 10. januara 2002, 20. septembra 2007. i 20. maja 2009. godine i podnesak od 8. februara 2005. godine) ukazivao na to da u stečajnom postupku koji je vođen nad društvenim preduzećem "I.", prilikom veštačenja i procene vrednosti imovine stečajnog dužnika, nisu uzeta u obzir dva stana koja se nalaze u predmetnoj zgradi, te da je stoga taj kupoprodajni ugovor ništav u tom delu. U obrazloženju osporene odluke drugostepeni sud ponavlja da je društveno preduzeće prodato tužiocu ugovorom od 29. maja 1998. godine i konstatuje da je u ugovoru izričito navedeno da imovinu dužnika čini i sporni stan, ali ne razmatra pomenute navode podnosioca. Po mišljenju Ustavnog suda, na taj način drugostepeni sud propušta da oceni od kakvog bi značaja ta okolnost mogla biti u pogledu postojanja interesa na strani tužioca za podnošenje tužbe kojom traži utvrđenje ništavosti spornih ugovora i iseljenje podnosioca. Ustavni sud ističe da se ništavim ugovorima u prvom redu vređa javni interes/poredak, pa stoga, u krug lica koja se mogu pozvati na ništavost spadaju i ona na čijoj strani postoji interes za takvo utvrđenje. Ustavni sud podseća da je u svojoj Odluci Už-1314/2008 od 7. aprila 2011. godine ocenio ustavnopravno prihvatljivim stanovište redovnih sudova da ugovor kojim je opština raspolagala stanom u korist fizičkog lica, koji je po stupanju na snagu Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije postao državna svojina, bez saglasnosti Vlade Republike Srbije, predstavlja ništav pravni posao. Međutim, za razliku od konkretnog slučaja, u predmetu Už - 1314/2008 parnični postupak koji je prethodio ustavnosudskom, vođen je po tužbi Republike Srbije protiv tužene opštine i lica u čiju korist je raspolagano stanom. S tim u vezi, za Ustavni sud nameće se kao odlučno pitanje da li se na ništavost može pozvati i lice kojem, okolnosti na koje je ukazivao podnosilac, nisu mogle ostati nepoznate s obzirom na svojstvo kupca stečajnog dužnika, posebno u situaciji kada se na ništavost nije pozivalo ni društveno preduzeće nad kojim je sproveden stečajni postupak, a ni sadašnji titular prava svojine na zgradi u kojoj se nalazi sporni stan. Po nalaženju Ustavnog suda, drugostepeni sud nije, sagledavajući specifične okolnosti konkretnog slučaja, ispitao odlučna pitanja koja su pred njega bila izneta.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom drugostepenom presudom, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude i određivanjem da u daljem postupku nadležan sud ponovo odlučio o izjavljenoj žalbi tužioca protiv prvostepene presude , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 4. izreke.

Budući da je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud nije ispitivao ostale navodne povrede ustavnih prava na koje se poziva podnosilac.

9. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3939/11 od 18. maja 2012. godine, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

10. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti