Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu preduzeća „AMIS TELEKOM“ d.o.o. i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Upravni spor, pokrenut zbog ćutanja uprave u vezi sa izdavanjem dozvola za radio stanice, trajao je preko pet godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-632/2013
26.11.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Društva za telekomunikacijske usluge "AMIS TELEKOM" d.o.o. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Društva za telekomunikacijske usluge "AMIS TELEKOM" d.o.o. i utvrđuje da je u postupcima koji su vođeni pred Upravnim sud om u predmetu U. 1422/10 (2007), pred Vrhovnim kasacioni m sud om u predmetu Uzp. 3/10 i pred Upravnim sud om u predmetu U. 5139/11 povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Društvo za telekomunikacijske usluge "AMIS TELEKOM" d.o.o. iz Beograda podnelo je, 25. januara 2013. godine, preko punomoćnika Đurđa Ninkovića , advokata iz Beograda , ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, slobode mišljenja i izražavanja, prava na imovinu, prava na rad, slobode preduzetništva i prava na jednak položaj na tržištu, zajemčenih odredbama čl. 32, 46, 58, 60, 83. i 84. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede načela zakonitosti uprave utvrđenog članom 198. Ustava. Podnosilac se pozvao i na povredu prava na pravično suđenje i slobode izražavanja, zajemčenih odredbama čl. 6. i 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , kao i prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac je uz podnesak od 4. jula 2013. godine dostavio rešenje Agencije za privredne registre BD 70548/2013 od 26. juna 2013. godine, kojim je izvršena promena njegovog dotadašnjeg poslovnog imena u "AMIS TELEKOM" d.o.o, Beograd.

U prilog tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku u ustavnoj žalbi je navedeno da je zahvaljujući neažurnom, nezakonitom i nepravilnom radu suda, spor povodom ćutanja uprave trajao pet godina, što prevazilazi sve standarde tog Ustavom zajemčenog prava.

Povreda ostalih ustavnih prava obrazlaže se propuštanjem nadležnih organa da podnosiocu uruče dozvole za radio stanice izdate još 17. juna 2005. godine, a koje se i danas nalaze na internet strani Republičke agencije za elektronske komunikacije, u bazi podataka o korišćenju radio-frekvencijskog spektra .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi rešenje Republičke agencije za elektronske komunikacije broj 1-01-3459-1/13 od 3. januara 2013. godine, dosudi podnosiocu naknadu materijalne i nematerijalne štete u opredeljenim novčanim iznosima, kao i da naloži pomenutoj agenciji da podnosiocu uruči 22 dozvole za radio stanice koje se navode u dopisu Republičke agencije za telekomunikacije broj 1-05-031-678/08 od 14. avgusta 2008. godine, kao i sve dozvole koje se na ime podnosioca nalaze na internet strani Republičke agencije za elektronske komunikacije.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz priložene dokumentacije i spisa predmeta Upravnog suda U. 1954/13 , utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

3.1. Podnosilac ustavne žalbe je 4. marta 2005. godine Ministarstvu za kapitalne investicije podneo zahtev za dobijanje dozvola za radio stanice u mreži MMDS na području grada Beograda (šest lokacija) u bliže određenim frekvenijskim opsezima. Potom je 7. jula 2005. godine istom ministarstvu podneo urgenciju zbog propuštanja da u zakonskom roku reši o navedenom zahtevu.

Podnosilac je podneskom od 24. avgusta 2006. godine od Republičke agencija za telekomunikacije zatražio nastavak postupka po zahtevu od 4. marta 2005. godine, ističući da je stupanjem na snagu Zakona o telekomunikacijama ("Službeni glasnik RS", br. 44/03 i 36/06 ) zasnovana nadležnost te agencije za rešavanje u konkretnoj upravnoj stvari.

3.2. Podnosilac je 4. oktobra 2007. godine protiv Republičke agencija za telekomunikacije podneo tužbu u upravnom sporu sa zahtevom da Vrhovni sud Srbije donese presudu kojom će obavezati tuženi organ da povodom zahteva od 4. marta 2005. godine donese odgovarajući upravni akt. U Vrhovnom sud u Srbije je formiran predmet U. 8258/07.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, Upravni sud je 1. januara 2010. godine preuzeo nerešene predmete Vrhovn og sud a Srbije , te je rešenjem U. 1422/10 (2007) od 10. februara 2010. godine odbacio tužbu podnosioca kao preuranjenu, primenom odredbe člana 28. stav 1. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima. Taj sud je našao da se zahtev i urgencija, koje je podnosilac 4. marta, odnosno 7. jula 2005. godine, uputio Ministarstvu za kapitalne investicije, ne mogu smatrati zahtevom i naknadnim podneskom za donošenje upravnog akta, u smislu odredaba člana 24. st. 1. i 2. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima. Po oceni tog suda, nakon početka primene Zakona o telekomunikacijama, Republička agencija za telekomunikacije je postala nadležna da rešava o zahtevu podnosioca, dok je nadležnost navedenog ministarstva prestala . Stoga je Upravni sud uzeo da se samo zahtev za nastavak postupka u predmetu dobijanja dozvola za radio stanice, koji je podnosilac 24. avgusta 2006. godine podneo nadležnoj Republičkoj agenciji za telekomunikacije , mogao smatrati zahtevom za donošenje upravnog akta u smislu člana 24. stav 2. tada važećeg Zakona o upravnim sporovima. Kako podnosilac od iste agencije nije ponovo tražio donošenje rešenja o zahtevu, Upravni sud je našao da je tužba podnesena pre vremena.

Povodom zahteva podnosioca za preispitivanje navedene sudske odluke, Vrhovni kasacioni sud je presudom Uzp. 3/10 od 11. marta 2011. godine uvažio zahtev podnosioca, ukinuo navedeno rešenje Upravnog suda i vratio predmet tom sudu na ponovni postupak. Vrhovni kasacioni sud je našao da je Ministarstvo za kapitalne investicije , saglasno članu 69. Zakona o sistemima veza ("Službeni list SFRJ", br. 41/88, 80/89 i 29/90 i "Službeni list SRJ", br. 34/92, 24/94 i 28/96) i članu 10. Zakona o ministarstvima ("Službeni glasnik RS", br. 19/04, 84/04 i 79/ 05), bilo nadležno da postupa po zahtevu i urgenciji podnosioca od 4. marta, odnosno 7. jula 2005. godine, zbog čega je pogrešan zaključak Upravnog suda da su isti podneti nenadležnom organu i da se tek podnesak od 24. avgusta 2006. godine mogao smatrati zahtevom za izdavanje dozvola za radio stanice. Prema pravnom shvatanju kasacionog suda, ukoliko je stranka zahtev podnela nadležnom organu, a taj organ o zahtevu nije rešio u vreme dok je bio nadležan, okolnost da je usled izmene zakonskih propisa za rešavanje u toj pravnoj stvari predviđena nadležnost drugog organa, ne može biti razlog za nepostupanje po zahtevu stranke, već je nadležni organ dužan da po tom zahtevu postupi . Stoga, taj sud nije prihvatio ocenu Upravnog suda da je tužba podnosioca preuranjena , u smislu člana 24. tada važećeg Zakona o upravnim sporovima.

Postupajući u ponovnom postupku po navedenoj presudi Vrhovnog kasacionog sud a, Upravni sud je 8. novembra 2012. godine doneo presudu U. 5139/11, kojom je uvažio tužbu podnosioca od 4. oktobra 2007. godine i naložio Republičkoj agenciji za elektronske komunikacije, kao pravnom sledbeniku Republičke agencije za telekomunikacije , da u roku od 30 dana od dana prijema presude odluči o zahtevu podnosioca od 4. marta 2005. godine. Pozivajući se na pravno shvatanje izraženo u presudi Vrhovnog kasacionog suda, Upravni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za podnošenje tužbe zbog „ćutanja uprave“ propisani odredbama člana 24. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima.

3.3. Republička agencija za elektronske komunikacije je rešenjem broj 1-01-3459-1/13 od 3. januara 2013. godine odbila zahtev podnosioca od 4. marta 2005. godine, odnosno od 24. avgusta 2006. godine. Podnosilac je protiv navedenog konačnog rešenja pokrenuo upravni spor.

Upravni sud je presudom U. 1954/13 od 25. septembra 2015. godine uvažio tužbu podnosioca, poništio pobijano rešenje i vratio predmet nadležnom organu na ponovno odlučivanje.

4. Odredbom član a 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega.

Kako se pravo garantovano odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda jemči i navedenom odredbom Ustava, Ustavni sud njegovu eventualnu povredu ceni u odnosu na tu odredbu Ustava.

Odredbama člana 24. Zakonom o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (stav 1.); da n a način iz stava 1. ovog člana može postupiti stranka i kad po njenom zahtevu nije doneo rešenje prvostepeni organ protiv čijeg akta nije dozvoljena žalba (stav 2.).

5. Razmatrajući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da podnosilac tvrdnju o povredi tog ustavnog prava isključivo dovodi u vezu sa trajanjem upravnog spora zbog ćutanja uprave koji je pokrenut 4. oktobra 2007. godine, podnošenjem tužbe Vrhovnom sudu Srbije , a okončan presudom Upravnog suda od 8. novembra 2012. godine, kojom je tuženom organu naloženo da u određenom roku odluči o zahtevu podnosioca. Krećući se u granicama tih navoda i razloga ustavne žalbe, Ustavni sud je u ovom predmetu ispitivao samo period u odnosu na koji podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, što iznosi pet godina i jedan mesec.

Pored same dužine trajanja postupka, Ustavni sud je, pri ocenjivanju da li je period odlučivanja nadležnih sudova o pravu podnosioca ustavne žalbe bio razuman, uzeo u razmatranje i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova pred kojima je vođen postupak, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da predmet osporenog postupka nije bio složen, jer su nadležni sudovi ispitivali isključivo pravno pitanje procesnog karaktera koje se ticalo ispunjenosti uslova za podnošenje tužbe u upravnom sporu zbog „ćutanja uprave“, u smislu odredaba merodavnog prava. Ustavni sud smatra da je podnosilac imao značajan interes da nadležni sud što je moguće brže naloži tuženom organu da reši predmetnu upravnu stvar, posebno ako se ima u vidu da je taj organ odbijao da rešava o zahtevu podnosioca. Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac u upravnom sporu, svojim ponašanjem nije doprineo, niti je mogao doprineti, trajanju posmatranog postupka.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je našao da je njihovo sporo, pogrešno i nedelotvorno postupanje isključivo dovelo do neprimereno dugog trajanja upravnog spora zbog „ćutanja uprave“. Predmetni postupak je obeležilo propuštanje Vrhovnog suda Srbije da u periodu dužem od dve godine donese odluku o tužbi podnosioca, potom pogrešno rešavanje Upravnog suda o tužbi, propuštanje V rhovnog kasacionog sud a da sam odluči o tužbi, te sporost Upravnog suda pri donošenju odluke o tužbi u ponovnom postupku.

Imajući u vidu da se prilikom odlučivanja o tužbi zbog ćutanja uprave od suda zahteva da bude posebno ažuran i da takvoj tužbi da prioritet u radu, Ustavni sud je ocenio da navedeno petogodišnje trajanje upravnog spora nesumnjivo ukazuje na povredu prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog upravnosudskog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sud ova u upravnom sporu . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući istaknute povrede prava na pravično suđenje, slobode mišljenja i izražavanja, prava na imovinu, prava na rad, slobode preduzetništva i prava na jednak položaj na tržištu, zajemčenih odredbama čl. 32, 46, 58, 60, 83. i 84. Ustava, kao i načela zakonitosti uprave utvrđenog članom 198. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je ustavna žalba u pogledu tih ustavnih prava i ustavnog načela preuranjena.

Kako je u vreme izjavljivanja ustavne žalbe, 25. januara 2013. godine, u toku bio upravni spor pred Upravnim sudom u predmetu U. 1954/13 po tužbi podnosioca protiv konačnog rešenja Republičke agencije za elektronske komunikacije broj 1-01-3459-1/13 od 3. januara 2013. godine , te nije bila iskorišćena propisana sudska zaštita, Ustavni sud je zaključio da upravni postupak u kome se rešava o zahtevu podnosioca za dobijanje dozvola za radio stanice još nije bio pravnosnažno okončan .

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Kako upravni postupak nije pravnosnažno okončan, Ustavni sud je zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete odbacio kao preuranjen, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti