Odbacivanje ustavne žalbe zbog nenadležnosti i neiscrpljenosti pravnih sredstava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu. Deo žalbe koji se odnosi na presude donete pre stupanja na snagu Ustava odbačen je zbog vremenske nenadležnosti, dok je deo protiv novije presude odbačen jer podnosilac nije iskoristio redovni pravni lek.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6321/2013
24.11.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Foni Sokolova iz Gradinje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Foni Sokolova izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu K. 333/03, kasnije pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 240/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. Foni Sokolov iz Gradinje, preko punomoćnika Pavla Videnovića, advokata iz Dimitrovgrada, podneo je Ustavnom sudu, 2. avgusta 2013. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je naveo da je protiv njega vođen krivični postupak koji je trajao više od deset godina, da je postupak je vođen po optužnici Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 350/03 od 11. aprila 2003. godine, a da je obustavljen 26. juna 2013. godine zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava, pravo podnosioca na naknadu štete, da odluku objavi u dnevnom listu koji izlazi ne teritoriji Republike Srbije i da mu nadonadi troškove krivičnog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Višeg suda u Beogradu K. 240/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak koji je pravnosnažno okončan.

Rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 409/03 od 23. marta 2003. godine određeno je sprovođenje istrage protiv podnosioca ustavne žalbe zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo falsifikovanje isprave iz člana 233. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS, protiv okrivljenog R.V. zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo falsifikovanje novca iz člana 168. stav 2. u vezi stava 1. KZJ i 16 krivičnih dela falsifikovanje isprave iz člana 233. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS i protiv okrivljene D.P. zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo falsifikovanje novca iz člana 168. stav 2. u vezi stava 1. KZJ i 16 krivičnih dela falsifikovanje isprave iz člana 233. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS.

Protiv podnosioca je bio određen pritvor u kome se nalazio od 23. marta 2003. godine do 3. jula 2003. godine.

Optužnicom Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 350/03 od 11. aprila 2003. godine podnosiocu ustane žalbe i okrivljenima R.V. i D.P. je stavljeno na teret izvršenje 16 krivičnih dela falsifikovanje isprave iz člana 233. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS, a okrivljenima R.V. i D.P. je stavljeno na teret i izvršenje krivičnog dela falsifikovanje novca iz člana 168. stav 2. u vezi stava 1. KZ SRJ.

Do donošenja prvostepene presude glavni pretres je zakazan četiri puta. Glavni pretres jednom nije održan na molbu branioca podnosioca ustavne žalbe.

Presudom Okružnog suda u Beogradu K. 333/2003 od 3. jula 2003. godine okrivljeni R.V. i D.P. su oglašeni krivim za izvršenje krivičnog dela falsifikovanje novca iz člana 168. stav 2. u vezi stava 1. KZ SRJ, a podnosilac ustavne žalbe i okrivljeni R.V. i D.P. su oglašeni krivim da su izvršili produženo krivično delo falsifikovanje isprave iz člana 233. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž.I 599/04 od 24. februara 2005. godine usvojene su žalbe branilaca optuženih, ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, sud je glavni pretres zakazao 19 puta, ali ga ni jednom nije održao.

Glavni pretres zakazan za 7. oktobar 2005. godine nije održan jer nisu pristupili podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac, koji su bili uredno obavešteni.

Službenici policijske stanice su 4. novembra 2005. godine obavestili sud da se podnosilac ustavne žalbe nalazi u bekstvu i da je za njim raspisana poternica po naredbi Opštinskog suda u Dimitrovgradu.

Podnosilac ustavne žalbe je lišen slobode 29. januara 2007. godine kada je ekstradiran iz Bugarske i sproveden na izdržavanje kazne zatvora po naredbi Opštinskog suda u Dimitrovgradu K. 8/02 od 5. marta 2004. godine.

U toku 2007. godine sud je nastavak glavnog pretresa zakazao četiri puta. Glavni pretres jednom nije održan zbog izostakna okrivljenog R.P., jednom zbog izostanka okrivljenog R.V., jednom su izostali okrivljeni R.V. i javni tužilac i jednom nije održan zbog štrajka zaposlenih.

U toku 2008. godine sud je nastavak glavnog pretresa zakazao četiri puta. Glavni pretres dva puta nije održan na molbu branioca podnosioca ustavne žalbe, jednom kako bi se izmenjena optužnica dostavila strankama i jednom nisu navedeni razlozi zbog kojih glavni pretres nije održan.

Rešenje Okružnog suda u Beogradu K. 961/05 Kv. 4045/09 od 27. oktobra 2009. godine odlučeno je da se postupak spoji sa postupkom koji je pred istim sudom vođen protiv okrivljenog R.V. u predmetu K. 1285/03 zbog krivičnog dela falsifikovanja isprave iz člana 233. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS.

Posle reforme pravosuđa postupak je vođen pred Višim sudom u Beogradu K. 240/10 pred kojim je nastavak glavnog pretresa zakazan za 14. april 2011. godine.

U toku 2011. godine nastavak glavnog pretresa je zakazan tri puta. Jednom nije održan zbog izostanka okrivljenog D.P. a dva puta zbog izostanka podnosioca ustavne žalbe, koji je jednom dostavio medicinsku dokumentaciju, a jednom obavestio sud da je imao saobraćajnu nesreću.

Sud je nakon toga od Doma zdravlja tražio izveštaj o medicinskoj dokumentaciji podnosioca ustavne žalbe i izdao je naredbu za njegovo privođenje.

U toku 2012. godine sud je nastavak glavnog pretresa zakazao četiri puta. Dva puta glavni pretres nije održan, a jednom zbog izostanka i podnosioca i njegovog branioca.

Dva zakazana glavna pretresa u toku 2013. godine nisu održana, jednom jer nije pristupio podnosilac ustavne žalbe i jednom jer nije došao njegov branilac.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 240/10 od 26. juna 2013. godine obustavljen je krivični postupak prema okrivljenom R.V. zbog izvršenja jednog produženog krivičnog dela falsifikovanje javne isprave iz člana 233. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS, prema okrivljenoj D.P. zbog izvršenja jednog produženog krivičnog dela falsifikovanje javne isprave iz člana 233. stav 3. u vezi stava 1 KZ RS i prema prema podnosiocu ustavne žalbe zbog izvršenja jednog produženog krivičnog dela falsifikovanje javne isprave iz člana 233. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS u pomaganju, usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

4. Period ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, koji podnosilac osporava ustavnom žalbom, počev od 11. aprila 2003. godine kada je protiv njega podignuta optužnica do 26. juna 2013. godine kada je Viši sud u Beogradu doneo rešenje kojim je, u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak u odnosu na podnosioca ustavne žalbe trajao deset godina i dva meseca, što samo po sebi može ukazivati da nije okončan u okviru razumnog roka.

Međutim, polazeći od toga da je pojam trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja, pored samog vremena trajanja, zavisi i od niza drugih činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmeta odlučivanja za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da je postupak bio složen, imajući u vidu da se krivični postupak u pretežnom delu vodio protiv tri lica, kojima je stavljeno na teret izvršenje većeg broja krivičnih dela, koja po samoj svojoj prirodi iziskuju razjašnjenje niza činjeničnih i pravnih pitanja, a što je objektivno uticalo na duže trajanje postupka.

Ispitujući doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju krivičnog postupka, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica, ocenio da je njegovo ponašanje od ukidanja prve prvostepene presude februara 2005. godine kontinuirano bilo usmereno na onemogućavanje da se postupak sprovede i okonča pre nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Naime, u periodu od 7. oktobra 2005. do 29. januara 2007. godine sud nije bio u mogućnosti da održi glavni pretres jer je podnosilac bio u bekstvu, te je za njim morala biti raspisana poternica, a nakon njegove ekstradicije najčešći razlog zbog kog sud nije mogao da održi zakazan glavni pretres, bio je upravo njegov izostanak ili izostanak njegovog branioca. Kako bi obezbedio njegovo prisustvo sud je u toku ovog postupka podnosiocu ustavne žalbe odredio pritvor, izdao je naredbu da se prinudno dovede u sud i tražio je od Doma zdravlja izveštaj o njegovoj medicinskoj dokumentaciji.

Do povrede prava na suđenje u razumnom roku može doći samo ako je za nerazumno trajanje krivičnog postupka pretežno odgovoran sud. Samo ona odlaganja za koja se država može smatrati odgovornom mogu opravdati nalaz da je prekoračen razumni rok (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Napijalo protiv Hrvatske, broj 66485/01 , od 13. novembra 2003. godine, stav 61.). Od stranke u postupku se očekuje da pokaže ažurnost u preduzimanju procesnih radnji koje su za nju relevantne i da se uzdrži od taktike odlaganja, ali se od okrivljenog ne može očekivati da aktivno doprinese ubrzanju postupka koji može dovesti do njegove osude. Ipak, postupci podnosioca mogu predstavljati objektivnu činjenicu koja se ne može pripisati sudovima, što se mora uzeti u obzir pri određivanju da li je postupak trajao duže od razumnog roka (videti presudu u Eckle protiv Nemačke, broj 8130/78 , od 15. jula 1982. godine, stav 82.). Da bi se pozvao na povredu prava na suđenje u razumnom roku podnosilac se sam mora ponašati u skladu s pravilima postupka koji osporava. Ovakav stav proizlazi i iz sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava koji je konstatovao da je obaveza pojavljivanja pred sudom suštinski element krivičnog postupka, osim u slučajevima više sile ili tamo gde postoji legitimno opravdanje i nezamislivo je (ne dolazi u obzir) da podnosilac ima koristi od svoje odluke (izbora) da pobegne od pravde (presuda Sari protiv Turske i Danske, broj 21889/93, od 8. novembra 2001. godine, stav 85-87.).

Imajući u vidu navedenu praksu Evropskog suda za ljudska prava i sve okolnosti konkretnog slučaja, a posebno činjenicu da je usled ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca došlo do neopravdanog odugovlačenja postupka, kao i objektivnu složenost postupka, Ustavni sud je ocenio da odgovornost za trajanje krivičnog postupka ne snosi sud, te da nisu osnovani navodi podnosioca da mu je u označenom krivičnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

S obzirom na napred izloženo, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

5. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbacivanje ustavne žalbe zbog nenadležnosti i neiscrpljenosti pravnih sredstava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti