Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku deobe imovine. Postupak koji traje preko pet godina i još nije prvostepeno okončan, uz duge periode neaktivnosti suda, predstavlja povredu ustavnog prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6331/2011
12.03.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . B . i Z . B, oboje iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B . i Z . B . i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1. 1872/10 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu odgovarajuće mere u skladu sa zakonom kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se ustavna žalba M. B . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 253/07 i izvršnom postupku koji se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodi radi izvršenja pravnosnažne prsude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 253/07 od 18. aprila 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B . i Z . B, oboje iz B, izjavili su 8. decembra 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u vanparničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R1. 1872/10.

U ustavnoj žalbi podnosioci su opisali predmetni vanparnični postupak i istakli da je taj postupak mogao da se okonča još 24. novembra 2011. godine, ali da to nije učinjeno. Podnosioci predlažu da Ustavni sud utvrdi povredu označenog ustavnog prava i da naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da u hitnom roku okonča predmetni postupak. U ustavnoj žalbi je navedeno da „kako će se postupak p red Ustavnim sudom okončati posle predmetnog vanparničnog postupka, to podnosioci predlažu da Ustavni sud donese odluku da svi troškovi dela vanparničnog postupka koji je vođen posle 2011. godine (devet ročišta) padaju na teret Republike Srbije“. Ustavni sud je iz navoda podnosilaca zaključio da su istakli zahtev za naknadu materijalne štete. Podnosioci u ustavnoj žalbi nisu istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava.

Podneskom od 23 novembra 2012. godine, podnosilac ustavne žalbe M. B . je dopunio ustavnu žalbu, kojom je tražio da sud utvrdi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 253/07, koji je, kako se navodi u ustavnoj žalbi, pravnosnažno okončan 2007. godine, nakon 26 godina trajanja, kao i povreda prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih čl. 32. i 58. Ustava, u izvršnom postupku koji je protiv ovde podnosilaca ustavne žalbe, kao izvršnih dužnika, pokrenut 2008. godine, radi izvršavanja pravnosnažne presude donete u označenom parničnom postupku, odnosno radi naplate troškova parničnog postupka. Podnosilac je pored zahteva da se utvrdi povreda Ustavom zajemčenih prava u opisanom parničnom i izvršnom postupku , istakao i zahtev za naknadu nematerijalne štete u opredeljenom iznosu zbog povrede tih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, dok je odredbom člana 84. stav 1. Zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu R1. 1872/10, kao i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 253/07, koja je postala pravnosnažna 27. decembra 2007. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca D.B, te je utvrđeno da je tužilac vlasnik 29/100 idealnih delova opisane kuće, što su tuženi, ovde podnosioci ustavne žalbe dužni da priznaju i da trpe da se tužilac na osnovu ove presude uknjiži u zemljišne knjige, kao suvlasnik sa navedenim idealnim udelom. Istom presudom obavezani su tuženi da tužiocu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 339.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Na osnovu označene presude parničnog suda, protiv podnosilaca ustavne žalbe, kao izvršnih dužnika, je predlogom 4. aprila 2008. godine pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, pokrenut izvršni postupak, radi namirenja novčanog potraživanja na ime parničnih troškova u iznosu od 339.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. aprila 2007. godine i troškova izvršenja po odluci suda, i to popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnih dužnika. U predlogu za izvršenje navedeno je da je tužilac u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 253/07 D.B u toku drugostepenog postupka preminuo, kao i da je njegova supruga D.B, koja je i podnela predlog za izvršenje, pravnosnažnim ostavinskim rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu O. 862/08, oglašena za njegovog naslednika.

Podnosioci ustavne žalbe, kao predlagači, su 11. septembra 2008. godine podneli predlog Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv protivnika predlagača D.B, supruge pok. D.B, za deobu opisane kuće. Predlogom je traženo da sud donese rešenje o deobi prodajom predmetne nepokretnosti i isplatom dobijenog novčanog iznosa svakom suvlasniku, u visini njegovog suvlasničkog udela. Povodom ovog predloga formiran je predmet R. 122/08.

Prvi opštinski sud u Beogradu je, nakon jednog ročišta, održanog 21. oktobra 2008. godine, istog dana doneo rešenje R. 122/08, kojim je odbacio predlog predlagača, jer uz predlog nisu dostavljeni pismeni dokazi o pravu svojine i drugim stvarnim pravima na predmetnoj nepokretnosti. Označeno rešenje je, u postupku po žalbi predlagača, ukinuto, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 15843/08 od 24. decembra 2008. godine, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj R. 9/09. Opštinski sud u Beogradu je u toku 2009. godine zakazao tri ročišta (za 18. februar, 2. mart i 26. novembar 2009. godine), od kojih dva nisu održana, prvo i treće, zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmetni postupak je nastavio da se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, pod brojem R1. 1872/10. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je 12 ročišta (za 14. maj, 20. septembar i 25. novembar 2010. godine, 11. februar, 5. maj, 3. i 24. novembar 2011. godine, 11. april, 22. oktobar i 26. novembar 2013. godine, 23. januar i 18. februar 2014. godine), od kojih tri nisu održana (zakazana za 25. novembar 2010. godine, 11. februar i 3. novembar 2011. godine) zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno (zakazano za 23. januar 2014. godine), jer su sudu ranije dostavljeni podnesci, predati drugoj strani tek na navedenom ročištu, te je druga strana tražila rok za izjašnjenje na navode iz podneska.

Prvi osnovni sud u Beogradu je, rešenjem R1. 1872/10 od 16. decembra 2011. godine, izrekao kaznu punomoćniku predlagača, zbog narušavanja procesne discipline na ročištu održanom 24. novembra 2011. godine. Nakon toga, punomoćnik predlagača je podneo disciplinsku prijavu protiv postupajuće sudije, a protiv navedenog rešenja je izjavio žalbu, te su se spisi predmeta nalazili u upravi suda od 28. decembra 2011 godine do 4. januara 2012. godine i od 2. do 20. februara 2012. godine. U spisima predmeta nema dokaza o tome kada su spisi dostavljeni Visokom savetu sudstva, ali ima da su vraćeni prvostepenom sudu 5. marta 2013. godine. Rasprava u ovom predmetu je zaključena 18. februara 2014. godine , a do dostavljanja spisa Ustavnom sudu 27. februara 2014. godine, nije doneta odluka o zahtevu za deobu.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je vanparnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja predloga ovde podnosilaca ustavne žalbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu 11. septembra 2008. godine, do odlučivanja Ustavnog suda, trajao pet godina i četiri meseca, kao i da taj postupak još nije okončan.

Navedeno trajanje predmetnog vanparničnog postupka, u okviru koga nije doneta ni prvostepena odluka o zahtevu, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, a što potvrđuje i činjenica da je sud imao dužih perioda neaktivnosti. Tako je u periodu od 20. septembra 2010. godine do 24. novembra 2011. godine, odnosno 14 meseci, održano samo jedno ročište (5. maja 2011. godine), dok ostala tri zakazan nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Takođe, nakon ročišta održanog 24. novembra 2011. godine, naredno ročište je zakazano za 11. april 2013. godine. Ustavni sud konstatuje da je u tom periodu odlučivano o disciplinskoj prijavi koju je punomoćnik ovde podnosilaca ustavne žalbe podneo protiv postupajuće sudije, ali je ocenio da se navedenim ne može opravdati sedamnaestomesečno ne postupanje suda.

Ustavni sud je ocenio i da je postavljeni zahtev za podnosioce bio od značaja, kao i da oni, osim opisanog ponašanja njihovog punomoćnika, nisu doprineli navedenoj dužini trajanja postupka.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u vanparničnom postupku R1. 1872/10 koji se vodi po njihovom predlogu za deobu nepokretnosti pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakon a o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ocena Ustavnog suda je zasnovana na sopstvenoj praksi, kao i na praksi Evropskog suda za ljudska prava. Naime, Ustavni sud je prilikom ocene imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Plazonić protiv Hrvatske“ od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom slučaju , a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

S obzirom na to da predmetni vanparnični postupak još nije okončan, Ustavni sud je kao način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se taj postupak okončao u najkraćem roku.

Kako podnosioci u ustavnoj žalbi nisu istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava u predmetnom vanparničnom postupku, krećući se u granicama zahteva, Ustavni sud je ocenio da je donošenje odluke kojom se utvrđuje povreda prava dovoljan vid pravičnog zadovoljenja podnosilaca.

U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud, s obzirom na to da je predmetni postupak još u toku, odbacio ovaj zahtev kao preuranjen, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ocenjujući ispunjenost uslova za odlučivanje o ustavnoj žalbi podnosioca M. B, kojom se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, kao i prava na imovinu, zajemčenih čl. 32. i 58. Ustava u opisanom parničnom i izvršnom postupku, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se u izvršnom postupku pravo na suđenje u razumnom roku prvenstveno garantuje izvršnom poveriocu koji je neposredno pravno zainteresovan da se izvršenje sprovede u najkraćem mogućem roku radi ostvarivanja svog prava na osnovu izvršne ili verodostojne isprave.

Naime, ukoliko je nekom pravosnažnom sudskom odlukom dužniku naloženo određeno činjenje ili nečinjenje, on je dužan da se u skladu sa tom odlukom i ponaša, a ukoliko on to ne učini u roku određenom sudskom odlukom za dobrovoljno izvršenje, na to će ga , po zahtevu poverioca, prinuditi država preko izvršnog suda u izvršnom postupku. Takođe, kada se izvršni postupak pokrene, jer dužnik nije dobrovoljno izvršio svoju obavezu u za to ostavljenom roku, dužnik može i tada, ispunjenjem onoga na šta je obavezan pravnosnažnom sudskom odlukom, da utiče na dužinu trajanja izvršnog postupka, odnosno na to da taj postupak bude okončan u kratkom roku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da su neprihvatljivi navodi podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog dužnika kojima se povezivanjem trajanja osporenog parničnog postupka u kome je doneta izvršna isprava i osporenog izvršnog postupka koji se vodi radi ostvarivanja novčane obaveze podnosioca kao dužnika iz te isprave, ovi postupci mogu posmatrati kao jedinstvena celina. S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u delu kojim se osporava dužina trajanja označenog parničnog postupka, pravnosnažno okončanog 2007. godine, neblagovremena, jer je izjavljena posle proteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Takođe, Ustavni sud je, na osnovu iznetog, ocenio da nisu ispunjene procesne pretpostavke da podnosilac ustavne žalbe kao izvršni dužnik u osporenom izvršnom postupku, u okolnostima konkretnog slučaja, ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 36. stav 1. tač. 2) i 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnosioca M. B. kojom su osporeni parnični i izvršni postupak

8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti