Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, utvrđujući da nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Postupak je trajao pet godina, ali je podnosilac sopstvenim propustom, neuplaćivanjem predujma za veštačenje, prouzrokovao prekid postupka od skoro tri i po godine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6336/2011
17.07.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. M. iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. M. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 81203/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M. iz L. je 8. decembra 2011. godine izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 81203/10.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da mu je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 81203/10 od 13. decembra 2010. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2539/11 od 19. novembra 2011. godine povređeno „načelo pravne sigurnosti“, ali se iz obrazloženja ovog navoda koje je podnosilac izneo u ustavnoj žalbi, vidi da ističe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, podnosilac je naveo da su osporene presude donete na osnovu pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, jer smatra da je (suprotno činjenicama utvrđenim u osporenom parničnom postupku) postojao „zeleni karton“, koji je izdala tužena kompanija „D. o. – z. k.“, izdat za vozilo kojim mu je naneta šteta.

U prilog tvrdnji da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, podnosilac je naveo da je osporeni parnični postupak trajao osam godina, i to u dva stepena, i da je jedini krivac za tako dugo trajanje postupka prvostepeni sud.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih ustavnih prava i poništi osporene presude. Naknadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 81203/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac V. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 17. februara 2003. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv prvotuženog kompanije „D. o. – z. k.“ i drugotuženog kompanije „B. o.“, radi naknade štete. Kao vrednost predmeta spora označen je iznos od 250.000 dinara. Predmet je zaveden pod brojem P. 2750/03.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 2750/03 od 4. maja 2004. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, jer tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije uplatio iznos potreban za troškove veštačenja.

U periodu od 4. maja 2004. godine do 22. juna 2007. godine, u spisima predmeta ne postoje podaci o bilo kakvoj aktivnosti podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, niti suda.

Punomoćnik tužioca obavestio je 22. juna 2007. godine sud da je uplaćen predujam za veštačenje, ali je u podnesku pogrešno označen tuženi, pa je sud dopisom od 3. jula 2007. godine podnesak vratio radi ispravke. Podneskom od 6. jula 2007. godine tužilac je postupio po navedenom dopisu suda, pa je Prvi opštinski sud u Beogradu doneo rešenje P. 2750/03 od 3. oktobra 2007. godine kojim je predmetni postupak nastavljen.

Predmet je dobio novi broj P. 10098/07. Na ročištu od 13. maja 2008. godine tužilac je povukao tužbu prema drugotuženom i glavna rasprava je zaključena.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10098/07 od 13. maja 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu naknadi nematerijalnu štetu (stav 1. izreke) i parnične troškove (stav 2. izreke), dok je utvrđeno da je tužba prema drugotuženom povučena (stav 3. izreke).

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 344/10 od 4. jula 2010. godine ukinuta je ožalbena prvostepena presuda i predmet vraćen Prvom osnovnom sudu na ponovno suđenje.

U Prvom osnovnom sudu u Beogradu predmet je dobio novi broj P. 81203/10.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 81203/10 od 13. decembra 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe (stav 1. izreke) i obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka (stav 2. izreke).

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2539/11 od 19. oktobra 2011. godine, koja je osporena ustavnom žalbom, odbijena je žalba tužioca i potvrđena navedena prvostepena presuda. Drugostepeni sud je ovakvu svoju odluku obrazložio time da tužilac do zaključenja glavne rasprave nije dokazao da „zeleni karton“ na koji se poziva uopšte postoji, niti da ga je izdala tužena kompanija „D. o. – z. k.“, pa je prvostepeni sud pravilno, primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku, odbio tužbeni zahtev tužioca. U odnosu na tvrdnju tužioca iznetu u žalbi na prvostepenu presudu, ali i u pretežnom delu ustavne žalbe „da se u izveštaju MUP-a o saobraćajnoj nezgodi od 15. novembra 2000. godine nalazi tačan broj zelenog kartona“, drugostepeni sud je konstatovao, i time odgovorio na navode žalbe, da u navedenom izveštaju nije navedeno ko je izdavalac zelenog kartona (...), kao i da tužilac do zaključenja glavne rasprave nije sudu priložio sporni zeleni karton, te nije dokazao da je izdavalac istog tužena kompanija „D. o. – z. k.“, te tako ne postoji ni osnov odgovornosti tužene za naknadu nematerijalne štete.

Aktom Republičkog javnog tužilaštva Gt. 1461/11 od 27. decembra 2011. godine obavešten je Prvi osnovni sud da nije bilo osnova za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti u osporenom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničn om postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovaj parnični postupak, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda. Odredbom člana 223. stav 2. ovog zakona bilo je propisano da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 17. februara 2003. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan 19. oktobra 2011. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2539/11. Ustavni sud konstatuje i da je postupak bio u prekidu od 4. maja 2004. godine do 6. jula 2007. godine, jer tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije uplatio predujam za veštačenje.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje predmetnog postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe , pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak, imajući u vidu prekid, trajao pet godina i pet meseci. Ustavni sud podseća da je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretn om predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Polazeći od navedenih kriterijuma, kao prvo, Ustavni sud konstatuje da je u predmetnom parničnom postupku trebalo utvrditi niz činjenica, te da je za neke bilo potrebno izvršiti i sudsko veštačenje, kao i da su se s obzirom na element inostranosti vozila kojim je naneta šteta tužiocu postavila i neka relativno složena pravna pitanja.

Kao drugo, ocenjujući doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka, tj. njegovo ponašanje kao parnične stranke u predmetnom postupku, Ustavni sud je kontatovao da je predmetni parnični postupak bio u prekidu skoro tri i po godine, i to iz razloga što podnosilac ustavne žalbe kao tužilac u osporenom postupku nije uplatio predujam za potrebno sudsko veštačenje, čime je u znatnoj meri doprineo odugovlačenju postupka. Ustavni sud ponovo podseća da se lice koje je svojim ponašanjem u znatnoj meri doprinelo dužem trajanju postupka, ne može pozivati na zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, jer je upravo od njegovog ponašanja zavisilo da li će postupak biti okončan u okvirima razumnog roka.

Kao treće, ocenjujući postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da su kako prvostepeni, tako i drugostepeni sudovi, vodili računa o načelu efikasnosti, kao i o pravu stranaka na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da su ročišta zakazivana redovno, a donošenje odluka i ostale procesne radnje sprovedene od sudova su bile u okvirima standardnog trajanja postupka.

Naposletku, ocenjujući značaj prava o kojem se u postupku raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud primećuje da podnosilac ustavne žalbe kao tužilac u predmetnom parničnom postupku skoro tri i po godine nije preduzimao nikakve radnje, niti je u bilo kojoj fazi postupka urgirao za ubrzanje istog.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe u odnosu na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da se oni u suštini svode na tvrdnju podnosioca da su prvostepeni i drugostepeni sud doneli pogrešnu odluku na osnovu pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. Naime, navodi podnosioca izneti u ustavnoj žalbi mogu se svesti na navode iznete u žalbi na prvostepenu presudu – da je vozilo kojim mu je pričinjena šteta imalo „zelenu kartu“ koju je izdala kompanija „D. o. – z. k.“, te da je to konstatovano u izveštaju MUP-a napravljenom na licu mesta.

Ustavni sud podseća da je, saglasno članu 170. Ustava, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Analizirajući osporene presude redovnih sudova, Ustavni sud je ocenio da su kako prvostepeni, tako i drugostepeni sud na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložili svoje odluke. Naime, oni su, imajući u vidu pravila o teretu dokazivanja propisana odredbom člana 223. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ocenili da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao svoje tvrdnje o postojanju zelene karte, i ovakvu svoju ocenu su jasno i dovoljno obrazložili.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca izneti u ustavnoj žalbi o povredi prava na pravično suđenje ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, pa je, saglasno o dredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka ) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti