Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neefikasnog vođenja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak je trajao osam godina i deset meseci, što je prvenstveno posledica neefikasnog postupanja sudova, naročito u pogledu dugotrajnog i neadekvatnog upravljanja veštačenjem.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6337/2011
17.07.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragomira Milovanovića i Nedeljke Milovanović, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragomira Milovanovića i Nedeljke Milovanović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 411/03 podnos iocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragomir Milovanović i Nedeljka Milovanović iz Beograda su 9. decembra 2011. godine podneli, preko punomoćnika Miroslava Todorovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 411/03 , kao i protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 411/03 od 20. marta 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8062/10 od 6. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, ukazano da je činjenično stanje u osporenim presudama nepravilno utvrđeno, što je dovelo i do pogrešne primene materijalnog prava od strane parničnih sudova. Podnosioci ustavne žalbe su predložili Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene sudske presude i odredi da se uklone štetne posledice u određenom roku isplatom nastale štete .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Petog opštinskog suda u Beogradu P. 411/03 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci Dragomir i Nedeljka Milovanović, ovde podnosioci ustavne žalbe su 20. februara 2003. godine podneli tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu protiv D.Š, radi činidbe - otvaranja stepenišnog prostora u nivou plafona potkrovlja. Predmet je formiran pod brojem P. 411/03.

Na prvom ročištu za glavnu raspravu od 11. aprila 2003. godine, tuženi je podneo protivtužbeni zahtev, radi omogućavanja nesmetanog pristupa i korišćenja dela placa za stalno parkiranje vozila i istakao je predlog za mirno rešavanje spora. Sud je odredio rok od 30 dana za pokušaj mirnog rešavanja spora među strankama .

Uviđaj na licu mesta je sproveden 18. maja 2004. godine.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka građevinske struke je dostavljen sudu 9. septembra 2004. godine, a parničnom strankama 17. i 22. septembra 2004. godine.

Na ročištu održanom 20. aprila 2007. godine usvojen je predlog tužilaca-protivtuženih za izvođenje veštačenja od strane drugog veštaka građevinske struke.

Peti opštinski sud u Beogradu je dopisom P. 411/03 od 3. maja 2007. godine pozvao sudskog veštaka da preuzme spise predmeta radi veštačenja, a što je sudski veštak i učinio.

Peti opštinski sud u Beogradu je dopisima P. 411/03 od 24. decembra 2007. godine , 6. februara , 1. aprila, 24. aprila i 4. jula 2008. godine nalagao sudskom veštaku da što u kraćem roku vrati spise predmeta, radi daljeg postupanja u ovoj pravnoj stvari.

Sudski veštak je 14. avgusta 2008. godine obavestio sud da je veštačenje izvršio na licu mesta 18. maja 2007. godine i tražio je od suda da ga oslobodi veštačenja u ovoj pravnoj stvari, a što je sud učinio rešenjem od 12. septembra 2008. godine.

Peti opštinski sud u Beogradu je dopisom P. 411/03 od 12. septembra 2008. godine pozvao drugog sudskog veštaka da preuzme spise predmeta radi veštačenja.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka je dostavljen sudu 16. oktobra 2008. godine.

Na ročištu održanom 23. januara 2009. godine ostavljen je strankama rok od 30 dana da mirno reše spor.

Peti opštinski sud u Beogradu je osporenom presudom P. 411/03 od 20. marta 2009. godine usvojio tužbeni i protivtužbeni zahtev.

Tužioci-protivtuženi su protiv navedene presude podne li žalbu Okružnom sudu u Beogradu 13. aprila 2009. godine, a tuženi-protivtužilac je to uradio 15. aprila 2009. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 8062/10 od 6. oktobra 2011. godine odbio kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužiocima-protivtuženima osporena drugostepena presuda je dostavljena 1. decembra 2011. godine.

U predmetnom parničnom postupku zakazano je 16 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu četiri ročišta nisu održana (samo jedno ročište nije održano iz razloga vezano za tužioce-protiv tužene). U konkretnom sporu sproveden je dokazni postupak veštačenjem, uviđajem i saslušanjem veštaka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada su podnosioci ustavne žalbe pokrenuli predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da sud može kazniti novčano do 30.000 novih dinara veštaka koji ne dođe na ročište iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 255. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalb a izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljen a Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, Ustavni sud nalazi da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava. Stoga je stav Ustavnog suda da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je ceo period od kada su podnosioci ustavne žalbe zajednički podneli tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu (20. februara 2003. godine), do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8062/10 od 6. oktobra 2011. godine, kojom je parnični postupak pravnosnažno okončan, odnosno do dana dostavljanja pravnosnažne presude podnosiocima ustavne žalbe, 1. decembra 2011. godine ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava „Soares Fernandes protiv Portugalije “, od 8. aprila 2004. godine, broj predstavke 59017/00, stav 17.) . Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao osam godina i deset meseci.

Navedeno trajanje postupka pred sudom samo sebi ukazuje na to da ovaj parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedene okolnosti uticale na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni spor u pravnom smislu bio donekle složen, zbog toga što je sud odlučivao o tužbenom i protivtužbenom zahtevu. Zatim, okolnost koja je objektivno uticala na dužinu trajanja postupka jeste to da je prvostepeni sud u dva navrata na predlog parničnih stranaka određivao vremenski period od 30 dana za pokušaj mirnog rešavanja spora među njima. U svakom slučaju, navedeno ne može da predstavlja opravdan razlog za ovako dugo trajanje parnice

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali nesumnjiv i legitiman materijalnopravni interes da sud odluči o njihovim zahtevima u okviru standarda razumnog roka, jer su podnosioci kao vlasnici posebnih delova zgrade težili da neometano od strane tuženog vrše svoja prava na zajedničkom delu – tavanu zgrade.

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud ocenjuje da su oni blagovremeno i uredno postupali po nalozima suda, a samo jedno ročište nije održano na njihov predlog.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje parničnih sudova. Ustavni sud najpre ukazuje da u ovom parničnom postupku ročišta po pravilu nisu zakazivana u prihvatljivim vremenskim intervalima. Zatim, Ustavni sud je utvrdio period neaktivnosti od pet meseci koji je protekao od 17, odnosno 22. septembra 2004. godine, kada je nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka dostavljen parničnim strankama na izjašnjenje, do 7. marta 2005. godine, za kada je zakazano i održano ročište. Okolnost koja se može staviti u odgovornost sudu jeste to da je drugi po redu određeni sudski veštak držao spise predmeta više od godinu dana, pri čemu taj veštak nije ni izradio nalaz sa mišljenjem. Ustavni sud konstatuje da na redovnom sudu leži posebna odgovornost da osigura da svi oni koji imaju neku procesnu ulogu u parnici postupaju savesno i blagovremeno, kako bi se izbeglo bilo kakvo nepotrebno odugovlačenje postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kom je «sud dužan da obezbedi da veštaci u razumnom roku dostave nalaz» (videti presudu u predmetu „Nankov protiv Makedonije“, aplikacija broj 26541/02 od 29. novembra 2007. godine, stav 46). Iz navedenog sledi da i kašnjenja u izradi i dostavljanju nalaza veštaka dovode do povrede prava na suđenje u razumnom roku. U konkretnom slučaju, drugi po redu određeni sudski veštak ne samo da je kasnio u izradi nalaza, već taj nalaz uopšte nije ni uradio, a za sve to vreme spisi predmeta su bili kod njega, pri čemu sud nije primenio nikakvu procesnu sankciju za ovakvo ponašanje veštaka. Na kraju, prilikom izrade i dostavljanja osporene drugostepene presude podnosiocima ustavne žalbe nisu poštovani zakonski procesni rokovi, a prethodno je o njihovoj žalbi odlučivano u periodu dužem od dve godine.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju što bržeg okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 411/03 , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud ocenjuje da zahtevom postavljenim u ustavnoj žalbi, da ovaj sud odredi da se uklone štetne posledice u određenom roku isplatom nastale štete, podnosioci u suštini traže da im se naknadi materijalna šteta. Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije mogao da utvrdi uzročnu vezu između trajanja sudskog postupka i navodne materijalne štete koja je prouzrokovana podnosiocima, niti su oni podneli određene dokaze na okolnost prouzrokovane materijalne štete. Stoga je Sud odbio zahtev za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Podnosioci ustavne žalbe su osporili i presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 411/03 od 20. marta 2009. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8062/10 od 6. oktobra 2011. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene razloge već iznete u žalbi koju su podnosioci ustavne žalbe izjavili protiv osporene prvostepene presude, te da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude dao detaljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu odbijanja žalbe podnosilaca i neosnovanosti navoda sadržanih u njoj. U tom smislu su navodi podnosilaca ustavne žalbe u pogledu relevantnog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na njihovim subjektivnim shvatanjima i očekivanjima, kao i nezadovoljstvu krajnjim ishodom parnice koju su vodili, te stoga ne mogu biti ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neefikasnog vođenja postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti