Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Postupak je trajao preko šest godina, a drugostepeni sud nije obrazložio odluku o žalbi kojom se ukazivalo na kontradiktornost prvostepene presude.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Su da Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društava „E.“ d.o.o. B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društava „E.“ d.o.o. Beograd i utvrđuje da je pres udom Višeg suda u Nišu Gž. 5242/16 od 24. maja 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba privrednog društava „E.“ d.o.o. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 83067/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Poništava se presuda Višeg suda u Nišu Gž. 5242/16 od 24. maja 2017. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi koju je tuženi izjavio protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 83067/10 od 11. februara 2013. godine, ispravljene rešenjem P. 83067/10 od 26. maja 2016. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društavo „E.“ d.o.o. B. je , 20. jula 2017. godine , preko punomoćnika I. K . Z , advokata iz B, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Nišu Gž. 5242/16 od 24. maja 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporenom presudom pravo podnosioca na pravično suđenje povređeno odbijanjem njegove žalbe protiv prvostepene presude bez ikakvog obrazloženja takve odluke; da Viši sud u Nišu nije ispitao navode žalbe podnosioca kojima je ukaza no da prvostepena presuda sadrži kontradiktornost u izreci i obrazloženju presude koja nedvosmisleno govori o činjenici da se radi o elementarnoj grešci prvostepenog suda; da je prvostepeni sud doneo odluku o zahtevu o kome je već ranije pravnosnažno presuđeno osporenom arbitražnom presudom i usvojio zahtev tužilja za poništaj arbitražne presude bez obrazloženja, odnosno mimo zakonom predviđenih razloga iz člana 58. Zakona o arbitraži; da je podnosiocu povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, budući da je o njegovoj žalbi protiv prvostepene presude izjavljenoj 13. marta 2013. godine odlučeno tek 24. maja 2017. godine osporenom presudom bez obrazloženja.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na suđenje u razumnom roku i odredi da Viši sud u Nišu donese novu odluku po žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 83067/10 od 11. februara 2013. godine, a da ukoliko Ustavni sud odbije ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, utvrdi da je osporenom presudom Višeg suda u Nišu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i podnosiocu dosudi naknadu materijalne štete u vidu zakonske zatezne kamate koju je podnosilac ustavne žalbe obavezan da plati na opredeljene iznose glavnog duga na ime materijalne štete počev od 17. marta 2010. godine, te na opredeljene iznose glavnog duga na ime nematerijalne štete počev od 11. februara 2013. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 83067/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

S. G, O . M . i D . J, sve iz K , su 21 . septembra 2010. godine podnele Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv privrednog društava „E.“ d.o.o. iz B . – ovde podnosioca ustavne žalbe , radi poništaja arbitražne presude Arbitražnog suda Nacionalne asocijacije turističkih organizacija YUTA iz Beograda i naknade štete.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P. 83067/10 od 11. februara 2013. godine, kojom je, u stavu prvom izreke , usvojio tužbeni zahtev tužilja i poništio presudu Arbitražnog suda Nacionalne asocijacije turističkih organizacija YUTA iz Beograda broj 14/10 od 31. maja 2010. godine, u stavovima od drugog do četvrto g izreke usvojio tužben i zahtev i obavezao tuženog da prvotužilji, drugotužilji i trećetužilji isplati na ime naknade materijalne štete i naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha iznose sa kamatom bliže navedene u izreci, stavom petim izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilja da im sud na dosuđene iznose materijalne štete dosudi zakonsku zateznu kamatu počev od 15. marta 2010. do 17. marta 2010. godine i stavom šestim izreke obavezao tuženog da tužiljama isplati naknadu troškova parničnog postupka.

U obrazloženju presude se navodi da je sud doneo odluku kao u stavu prvom izreke presude jer nalazi da tužilje nisu dokazale da postoji neki od razloga za poništaj predmet ne arbitražne odluke koji su predviđeni članom 58. st. 1. i 2. Zakona o arbitraži, tako da je sud odluku u ovom delu doneo imajući u vidu pravila o teretu dokazivanja iz čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku, a zatim se navodi da je sud doneo odluku kao u stavu prvom izreke presude shodno citiranom članu 58. stav 2. tačka 2. Zakona o arbitraži jer je istom uskraćeno pravo tužiljama da od tuženog zahtevaju naknadu štete, iako je tokom postupka na nesumnjiv način utvrđeno da tuženi nije ispoštovao sve svoje ugovorne obaveze po zaključenom ugovoru o organizovanju putovanja, te da imaju pravo na naknadu štete shodno citiranim odredbama Zakona o obligacionim odnosima, koji je imperativne prirode i koje čine deo javnog poretka Republike Srbije, te se u konkretnom slučaju moraju primeniti, zbog čega je sud poništio predmetnu odluku. U obrazloženju se takođe navodi: da kako je u konkretnom slučaju na osnovu iskaza tužilja i svedoka S. M. sud utvrdio da tužiljama nisu pružene adekvatno usluge koje je tuženi bio dužan da obezbedi na osnovu ugovora o organizovanju putovanja sa tužiljama, a koje se bliže navode u obrazloženju, sud je našao da je tuženi odgovoran za štetu koju su tužilje pretrpele shodno članu 866. Zakona o obligacionim odnosima zbog neizvršavanja obaveza koje se odnose na organizovanje putovanja; da je sud odluku o visini naknade nematerijalne štete doneo na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, pri čemu je imao u vidu i nalaz i mišljenje sudskog veštaka dr C. U. od 11. januara 2012. godine, pa je obavezao tuženog da tužiljama na ime nematerijalne štete za pretrpljeni strah isplati naknadu u visini utvrđenoj izrekom presude .

Protiv navedene prvostepene presude, tuženi je izjavio žalbu 13. marta 2013. godine, koja je dostavljena punomoćniku tužilja na odgovor 26. marta 2013. godine. Punomoćnik tužilja je 13. marta 2013. godine podneo zahtev za ispravku prvostepene presude.

Viši sud u Nišu, koji je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 2861/15 od 13. maja 2015. godine delegiran kao nadležan drugostepeni sud u ovom predmetu, je rešenjem Gž. 1487/15 od 19. aprila 2016. godine vratio spis Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi donošenja rešenja o ispravci prvostepene presude, koji sud je spise predmeta ustupio Trećem osnovnom sudu u Beogradu kog koga je predmet prenet nakon 1. januara 2014. godine.

Treći osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje o ispravci presude P. 83067/10 od 26. maja 2016. godine i dostavio spise na dalji postupak Višem sudu u Nišu 12. oktobra 2016. godine .

Viši sud u Nišu je 24. maja 2017. godine doneo osporenu presudu Gž. 5242/16 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 83067/10 od 11. februara 2013. godine, ispravljenu rešenjem P. 83067/10 od 26. maja 2016. godine . U obrazloženju osporene presude se navodi: da je postupajući po žalbi tuženog, Viši sud u Nišu kao delegirani sud, ispitao pobijanu presudu u granicama dopuštenih razloga pobijanja u sporu male vrednosti iz člana 478. stav 1. Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP) i našao da je žalba tuženog neosnovana; da pobijana presuda nije zahvaćena bitnim povredama odredaba parničnog p ostupka iz člana 361. stav 2, tač. 1), 2), 5), 7), i 9) ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti u smislu člana 372. stav 2. ZPP, a nema ni povreda iz člana 361. tač. 10) i 12 ) Z PP, na koje se u žalbi ukazuje; da je na utvrđeno činjenično stanje p ravilno primenjeno materijalno pravo i o tome su dati dovoljni i jasni razlozi koje prihvata i Viši sud, te stoga i ne stoje navodi iz žalbe da je presuda nejasna i nerazumljiva; da prvostepeni sud u obrazloženju svoje odluke daje jasne razloga zašto je poništena presuda A rbitražnog suda Nacionalne asocijacije turističkih organizacija YUTA iz Beograda s pozivom na član 58. stav 2. tačka 2. Zakona o arbitraži, čime je pravilno primenio materijalno pravo, a pravilno je zaključio da je tužba tužilja blagovremena imajući u vidu odredbe ZPP o računanju rokova i odredbe Zakona o arbitraži; da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio i odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima k ada je tužiljama dosudio novčane iznos e na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove; da je na dosuđene novčane iznose pravilno dosuđena i kamata; da ostali žalbeni navodi ne dovode u sumnju pravilnost p obijane odluke, te s obzirom da drugostepeni sud u potpunosti prihvata činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda, kao i primenu materijalnog prava, to u smislu člana 396. stav 2. ZPP detaljnije i ne obrazlaže ovu odluku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom postupku , članom 10. je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.); članom 191. je propisano da u jednoj tužbi tužilac može istaći više zahteva protiv istog tuženog kad su svi zahtevi povezani ist im činjeničnim i pravnim osnovom i da ako zahtevi nisu povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom, oni se mogu istaći u jednoj tužbi protiv istog tuženog samo kad je isti sud stvarno nadležan za svaki od ovih zahteva i kad je za sve zahteve određena ista vrsta postupka (stav 1.), da tužilac može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi istaći u jednoj tužbi, i tako da sud usvoji sledeći od tih zahteva ako nađe da onaj koji je ispred njega istaknut nije osnovan (stav 2.), da se zahtevi, po stavu 2. ovog člana, mogu istaći u jednoj tužbi samo ako je sud stvarno nadležan za svaki od istaknutih zahteva i ako je za sve zahteve određena ista vrsta postupka (stav 3.), da ako o nekim od zahteva istaknutim u istoj tužbi treba da sudi veće a o drugim sudija pojedinac istog suda, o svim zahtevima sudiće veće (stav 4.).

Zakonom o arbitraži („Službeni glasnik RS“, broj 46/06), članom 7, je propisano da državni sud (u daljem tekstu: sud) može, u vezi arbitraže, da preduzima samo one radnje koje su izričito određene ovim zakonom ; članom 57. je propisano da t užba za poništaj može da se podnese samo protiv domaće arbitražne odluke (stav 1.), da domaća arbitražna odluka je odluka koja je doneta u unutrašnjoj ili međunarodnoj arbitraži u Republici (stav 2.), da je z a odlučivanje o tužbi za poništaj mesno nadležan sud mesta arbitraže (stav 3.); članom 58. je propisano da će sud usvojiti tužbeni zahtev za poništaj samo ako tužilac pruži dokaze da – 1) sporazum o arbitraži nije punovažan po pravu koje su stranke sporazumno odredile ili po pravu Republike ako se stranke nisu drukčije sporazumele, 2) stranka protiv koje je arbitražna odluka doneta nije bila uredno obaveštena o imenovanju arbitra ili o arbitražnom postupku ili iz nekog drugog razloga nije mogla da iznese svoje stavove, 3) je arbitražnom odlukom rešen spor koji nije bio obuhvaćen sporazumom o arbitraži ili su odlukom prekoračene granice tog sporazuma, a ako se utvrdi da se deo odluke kojim su prekoračene granice sporazuma o arbitraži može odvojiti od ostalog dela odluke, može da se poništi samo taj deo odluke, 4) sastav arbitražnog suda ili arbitražni postupak nisu bili u skladu sa sporazumom o arbitraži, odnosno sa pravilima stalne arbitražne institucije kojoj je poverena organizacija arbitraže, osim ako taj sporazum nije u suprotnosti sa nekom odredbom ovog zakona od čije primene stranke ne mogu odstupiti ili, ako takvog sporazuma nema, da sastav arbitražnog suda ili arbitražni postupak nisu bili u skladu sa odredbama ovog zakona, ili 5) se arbitražna odluka zasniva na lažnom iskazu svedoka ili veštaka ili se zasniva na falsifikovanoj ispravi ili je do odluke došlo usled krivičnog dela arbitra ili stranke, ako se ovi razlozi dokažu pravnosnažnom presudom (stav 1, tač. 1. do 5.), da će poništaj odluke sud izreći i ako utvrdi da – 1) po pravu Republike predmet spora nije podoban za arbitražu, ili 2) su dejstva odluke u suprotnosti sa javnim poretkom Republike (stav 2. tač. 1. i 2.); članom 59. stav 1. je propisano da se tužba za poništaj arbitražne odluke može da se podnese u roku od tri meseca od dana kada je tužilac primio arbitražnu odluku; članom 61. je propisano da se na postupak po tužbi za poništaj arbitražne odluke primenjuju odredbe zakona koji uređuje parnični postupak; članom 63. je propisano da ako je sud poništio arbitražnu odluku iz razloga koji se ne odnose na postojanje i punovažnost sporazuma o arbitraži u kome nisu bila navedena imena arbitara, taj sporazum i dalje obavezuje stranke, dok se one drukčije ne sporazumeju (stav 1.), da se n ovi arbitražni postupak između istih stranaka i u vezi sa istom stvari može voditi samo na osnovu novog sporazuma o arbitraži (stav 2.), da ako između stranaka postoji sumnja o razlogu poništaja arbitražne odluke, sud o tome može da odluči na zahtev stranke (stav 3.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalb e o povredi prava podnosioca na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se njima pre svega ukazuje na to da se drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude kojom je odbio žalbu podnosioca nije izjasnio o ključnim navodima njegove žalbe protiv prvostepene presude, kao i na proizvoljnu primenu merodavnog prava u donošenju pravnosnažne presude.

Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih garantija prava na pravično suđenje, te da li je osporeni postupak u celini bio pravičan u smislu navedene odredbe Ustava.

Ustavni sud ukazuje i da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, osporeni akti moraju sagledati i kroz garancije koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog s uda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, predstavka broj 18390/91, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, neophodno je sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da drugostepeni parniči sud koji odlučuju o žalbi protiv prvostepene presude ima mogućnost da u slučaju kada nalazi da je prvostepeni sud u donošenju ožalbene presude pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo, dajući za to dovoljne i obrazložene razloge koji su prihvatljivi za drugostepeni sud, u obrazloženju svoje odluke ne ponavlja ove razloge, već samo uputi na prvostepenu presudu, posebno ako se u žalbi ponavaljaju navodi koje je stranka već iznosila u prvostepenom postupku.

Međutim, uvidom u dostavljenu prvostepenu presudu, Ustavni sud je utvrdio da obrazloženje ove presude sadrži kontradiktorne stavove u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva za poništaj predmetne arbitražne presude, a na šta je podnosilac ukazao u svojoj žalbi protiv prvostepene presude. Naime u obrazloženju presude Prvog osnovnog suda u Beogradu se prvo konstatuje „da je sud doneo odluku kao u stavu prvom izreke presude jer nalazi da tužilje nisu dokazale da postoji neki od razloga za poništaj predmetne arbitražne odluke koji su predviđeni članom 58. st. 1. i 2. Zakona o arbitraži“ što upućuje na odbijanje tužbenog zahteva, a zatim „da je sud doneo odluku kao u stavu prvom izreke presude shodno citiranom članu 58. stav 2. tačka 2. Zakona o arbitraži jer je istom uskraćeno pravo tužiljama da od tuženog zahtevaju naknadu štete, iako je tokom postupka na nesumnjiv način utvrđeno da tuženi nije poštovao sve svoje ugovorne obaveze po zaključenom ugovoru o organizovanju putovanja, te da imaju pravo na naknadu štete shodno citiranim odredbama Zakona o obligacionim odnosima, koji je imperativne prirode i koje čine deo javnog poretka Republike Srbije, te se u konkretnom slučaju moraju primeniti, zbog čega je sud poništio predmetnu odluku“. U konkretnom slučaju, po oceni Ustavnog suda, drugostepeni sud nije mogao da se zadrži na konstataciji „da prvostepeni sud u obrazloženju svoje odluke daje jasne razloga zašto je poništena presuda Arbitražnog suda Nacionalne asocijacije turističkih organizacija YUTA iz Beograda s pozivom na član 58. stav 2. tačka 2. Zakona o arbitraži, čime je pravilno primenio materijalno pravo“, a da se ne izjasni o ovom navodu žalbe tuženog. Na taj način obrazloženje osporene presude Višeg suda u Nišu nije zadovoljilo standard adekvatnog obrazloženja sudske odluke kao jedne od garantija prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Višeg suda u Nišu Gž. 5242/16 od 24. maja 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluk a US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da Viši sud u Nišu u ponovnom postupku done se novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 83067/10 od 11. februara 2013. godine, ispravljene rešenjem P. 83067/10 od 26. maja 2016. godine, te je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustav nom sudu, odlučeno kao u tački 3. izreke. Kako su u konkretnom slučaju tužbom postavljeni zahtevi o kojima je odlučeno osporenom presudom uslovno povezani, Ustavni sud je poništio osporenu presudu u celini.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni parnični postupak, koji je započet podnošenjem tužbe 21. septembra 2010. godine i okončan donošenjem osporene presude Višeg suda u Nišu 24. maja 2017. godine, trajao ukupno šest godina i devet meseci, što samo po sebi može ukazivati na postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Kako je pri tome postupak po žalbi protiv prvostepene presude trajao četiri godine i više od dva meseca (od 13. marta 2013. do 24. maja 2017. godine), čime je značajno premašio prihvaćene standarde razumnosti trajanja drugostepenog sudskog postupka usvojene, kako u praksi Ustavnog suda, tako i u praksi međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ocenio da je u osporenom postupku povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ust avnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Kako u ustavnoj žalbi nije stavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je pravično zadovoljenje podnosioca u konkretnom slučaju ostvareno utvrđivanjem povrede ustavnog prava.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti