Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Odlučujući doprinos dužini postupka dao je drugostepeni sud svojim neefikasnim postupanjem i dugim periodima neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Anke Ruman iz Silbaša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Anke Ruman i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4821/05, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 54885/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Anka Ruman iz Silbaša je, 27. januara 2012. godine , preko punomoćnika Blagoja Vukonjanskog, advokata iz Bačke Palanke, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog sud u Novom Sadu Gž. 499/11 od 7. decembra 2011. godine i presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 54885/10 od 16. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije i prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava.

Ustavna žalba sadrži navode o toku izvršnog postupka pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu I. 1131/96 koji je prethodio podnošenju tužbe podnositeljke ustavne žalbe protiv Narodne banke Jugoslavije – Zavoda za obračun i plaćanja, kasnije Narodne banke Srbije, radi naknade štete, a koja je pravnosnažno odbijena osporenim presudama, kao i navode o povredi ustavnih prava podnositeljke kojima se osporava, kako utvrđeno činjenično stanje, tako i primena materijalnog prava u donošenju osporenih presuda, a, pored ostalog: da sudovi „iznalaze institute koji ne postoje“, da pogrešno zaključuju kako podnositeljka nije iscrpla sva sredstva u izvršnom postupku, pa Zavodu za obračun i plaćanja daju status pomoćnog organa suda kojeg kontroliše sud u granicama rešenja o izvršenju i pozivaju se na odredbu člana 47. ondašnjeg Zakona o izvršnom postupku, koji se isključivo odnosi na „službeno lice“; da je krajnje proizvoljan stav Apelacionog suda da podnositeljka nije dokazala da je pravni prethodnik tužene davao neistinite podatke kada je obaveštavao da je račun Privredne banke Novi Sad blokiran, kada to proizlazi iz spisa predmeta I. 1131/96 u kome se nalazi dopis Zavoda za obračun i plaćanja broj 2114 od 19. juna 2001. godine, te je očito da spis nije čitan; da je bez bilo kakvog osnova zaključak Apelacionog suda da je tužena „ovim dala tumačenje propisa koje je primenjivala u radu i zbog toga joj se ne može staviti na teret da je u sprovođenju izvršenja postupila protivzakonito“; da se tu ne radi o tumačenju propisa, već je tuženi tumačio sudske odluke – rešenje o dozvoli izvršenja iz kojeg se ne vidi osnov potraživanja prinudne naplate, te je bio dužan da od suda zatraži izveštaj što je osnov potraživanja, jer utvrđena potraživanja u devizama između domaćih lica ne znači da se radi o „staroj deviznoj štednji“; da se ovde ne radi o staroj deviznoj štednji, jer je štedna knjižica podnositeljke poništena, a potraživanje se odnosilo na naknadu ugovorne štete zbog nepravilno obračunate kamate na oročeni štedni ulog po prestanku ugovora. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da je u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 54885/10, ranije pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 3328/02, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i da poništi osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu i Osnovnog suda u Novom Sadu, kojima je povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i pravo na naknadu materijalne štete koju nezakonitim radom prouzrokuje državni organ ili imalac javnog ovlašćenja, zajemčeno odredbom člana 35. stav 2. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 54885/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnositeljka ustavne žalbe je 16. maja 2002. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu podnela tužbu protiv Narodne banke Jugoslavije – Zavoda za obračun i plaćanja, sa predlogom da se tuženi obaveže da tužilji na ime naknade štete zbog nezakonitog nepostupanja po rešenju Opštinskog suda u Novom Sadu I. 1131/96 od 21. oktobra 1996. godine naplatom potraživanja tužilje sa računa Privredne banke Novi Sad broj 45700-620-7-42 koji se vodio kod tužene, isplati iznos od 12.608,59 DEM sa domicilnom kamatom od 11. avgusta 1989. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem zvaničnom kursu na da isplate, kao i da tužilji naknadi troškove parničnog postupka. Tužbeni zahtev je u toku postupka preciziran i menjan.

Prva prvostepena presuda u ovom sporu P. 3328/2002 je doneta 5. februara 2003. godine, nakon tri održana ročišta, i njom je tužbeni zahtev tužilje bio usvojen u celini.

Žalbu protiv navedene prvostepene presude tužena je izjavila 16. aprila 2003. godine, a ista je sa spisima predmeta upućena drugostepenom sudu 19. maja 2003. godine.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2153/03 od 6. maja 2005. godine ukinuo ožalbenu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava i predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku, Opštinski sud u Novom Sadu je doneo rešenje P. 4821/2005 od 29. maja 2006. godine, kojim je tužbu odbacio.

Tužilja je 18. avgusta 2006. godine izjavila žalbu protiv navedenog rešenja, a 14. septembra 2006. godine je dostavila obrazloženje žalbe. Žalba je dostavljena drugostepenom sudu 13. oktobra 2006. godine.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 5963/06 od 19. juna 2008. godine vratio spis predmeta prvostepenom sudu radi kompletiranja (združenja spisa P. 452/93 i I. 1131/96), a Opštinski sud u Novom Sadu je ponovo dostavio spise predmeta 3. jula 2008. godine.

Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 384/10 od 24. juna 2010. godine usvojio žalbu tužilje i ukinuo ožalbeno rešenje o odbacivanju tužbe, jer je našao da je isto doneto uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Ponovni prvostepeni postupak je sproveden pred novim postupajućim sudijom, a Osnovni sud u Novom Sadu je 16. novembra 2010. godine doneo osporenu presudu P. 54885/10, kojom je odbio tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tužena Narodna banka Srbije da joj isplati iznos od 6.304 evra sa kamatom, i to na iznos od 12.608 DEM sa domicilnom kamatom od 11. avgusta 1989. godine do 31. decembra 2001. godine, a od 1. januara 2002. godine do isplate na iznos u evrima po stopi koju utvrđuje ECB, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem prodajnom kursu koji utvrđuju banke u mestu isplate, na dan isplate, kao i da joj naknadi troškove postupka.

Tužilja je protiv navedene prvostepene presude izjavila žalbu 13. januara 2011. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 499/11 od 7. decembra 2011. godine odbio žalbu tužilje i potvrdio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 54885/10 od 16. novembra 2010. godine. Apelacioni sud je našao da je ožalbena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba Zakona o parničnom postupku, uz potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, na koje je pravilno primenjeno materijalno pravo, te kako tužilja nije dokazala da je do umanjenja njene imovine došlo nepravilnim i nezakonitim postupanjem pravnog prethodnika tužene, pravilan je zaključak prvostepenog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva. U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi: da su tvrdnje tužilje da je pravni prethodnik tužene skrivio štetu jer je davao neistinite podatke kada je obaveštavao da je račun izvršnog dužnika - Privredne banke Novi Sad blokiran, ostale bez značaja, jer tužilja u parnici nije pružila relevantne dokaze na te okolnosti; da je izjašnjenjem pravnog prethodnika tužene u kojem obaveštava izvršni sud da je rešenje o izvršenju samo delimično sprovedeno (za troškove izvršnog postupka), dok se u preostalom delu ne izvršava zbog toga, što je u pitanju „stara devizna štednja“, po stanovištu drugostepenog suda, tužena dala tumačenje propisa koji je primenjivala u svom radu i zbog toga joj se ne može staviti na teret da je u sprovođenju izvršenja postupala protivzakonito; da bi odgovornost tužene postojala da je tužilja dokazala da je za nju šteta nastala kao posledica takvog rada, koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja; da organ koji postupa u okviru zakonskog ovlašćenja nije odgovoran za pogrešno tumačenje zakonske norme; da primena neodgovarajuće zakonske norme nije povreda dužnosti sama po sebi u vršenju funkcije tužene; da bez utvrđenja nastanka štete namerom ili krajnjom nepažnjom tužene, što je teret dokazivanja na tužilji, ne dovodi do odgovornosti tužene za štetu; da ukoliko je tužilja kao poverilac smatrala da je Služba platnog prometa, kojoj je u kritično vreme bilo povereno sprovođenje izvršenja novčanog potraživanja poverioca to nepravilno izvršila, onda je bila dužna da se po članu 47. Zakona o izvršnom postupku obrati sudu u izvršnom postupku i da traži odgovarajuću odluku; da do iscrpljenja postupka u skladu sa članom 47. Zakona o izvršnom postupku poverilac, ovde tužilja ne može ostvariti zahtev za naknadu štete protiv tužene, jer nisu iskorišćena sva sredstva u izvršnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 35. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula parnični postupak podnošenjem tužbe 16. maja 2002. godine, a da je postupak okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu 7. decembra 2011. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do okončanja donošenjem drugostepene presude trajao devet godina i nepunih sedam meseci, što, samo po sebi, ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je i u ovom slučaju ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, činjenična i pravna pitanja o kojima je nadležni sud trebalo da se izjasni, kao i sprovedeni dokazni postupak u kome je sud izveo dokaze čitanjem obimne dokumentacije i saslušanjem tužilje kao parnične stranke ne mogu biti opravdanje za ovako dugo trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je predmet spora nesumnjivo bio od značaja za podnositeljku ustavne žalbe, te da je podnositeljka imala opravdan interes za efikasno okončanje postupka.

Ustavni sud je zatim utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe samo u manjoj meri doprinela dužem trajanju parničnog postupka. Ovde se ima u vidu da je ročište 21. septembra 2010. godine odloženo na molbu tužilje, te da je ročište 20. oktobra 2010. godine odloženo kako bi se tuženoj ostavio naknadi rok za izjašnjenje o podnesku tužilje podnetom kratko vreme pre zakazanog ročišta.

Ocenjujući postupanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao drugostepeni sud svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. Naime, odluka o žalbi tužilje protiv prvostepenog rešenja o odbacivanju tužbe P. 4821/05 od 29. maja 2006. godine, izjavljenoj podnescima od 18. avgusta i 14. septembra 2006. godine, je doneta posle tri godine i devet meseci od izjavljivanja, čime je ozbiljno prekoračen standard razumnog trajanja postupka pred drugostepenim sudom, dok je odluka po žalbi protiv prvostepene presude P. 3328/02 od 5. februara 2003. godine doneta dve godine posle izjavljivanja žalbe. Osim toga, nedelotvornost u postupanju nadležnog drugostepenog suda se ogleda i u tome što je prvostepeni sud doneo rešenje o odbacivanju tužbe P. 4821/05 od 29. maja 2006. godine u skladu sa pravnim shvatanjem drugostepenog suda iznetim u rešenju o ukidanju prve prvostepene presude Gž. 2153/03 od 6. maja 2005. godine, da bi, zatim, u postupku po žalbi, drugostepeni sud rešenjem Gž. 384/10 od 24. juna 2010. godine ukinuo ovo rešenje zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4821/05, kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 54885/10, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. S obzirom na to da podnositeljka u ustavnoj žalbi nije stavila zahtev za utvrđivanje nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u okviru navoda i zahteva ustavne žalbe, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari samim utvrđivanjem povrede ovog prava.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da je osporenim presudama Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 499/11 od 7. decembra 2011. godine i Osnovnog suda u Novom Sadu P. 54885/10 od 16. novembra 2010. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi tvrdnja o povredi prava podnositeljke na pravično suđenje prevashodno zasniva na navodima koji su bili izneti i u žalbi protiv prvostepene presude, a o kojima se već izjasnio drugostepeni sud u osporenoj presudi na ustavnopravno prihvatljiv način. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnositeljke, već se njima u suštini traži od Ustavnog suda da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda. Ustavni sud ovde konstatuje da iako ne stoji tvrdnja nadležnog suda o neiskorišćenosti pravnog puta u izvršnom postupku od strane podnositeljke, s obzirom na ostale razloge iznete u obrazloženju osporene presude, to ne može biti od uticaja na drugačiju ocenu istaknute povrede prava u ustavnosudskom postupku.

S obzirom na to da se tvrdnje o postojanju povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava zasnivaju na navodima o povredi prava na pravično suđenje koje je Ustavni sud prethodno ocenio, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno prihavatljive razloge za tvrdnje o povredi ovog prava.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik PC", broj 103/13 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti