Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe protiv pravnosnažne presude odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. T . iz Zaječara , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. februara 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 621/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. T . iz Zaječara je , 11. avgusta 2016. godine, preko punomoćnika Ž . S , advokata iz Knjaževca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5115/14 od 31. maja 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 621/12.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u sporu za naknadu štete trajao osam i po godina, što je izvan granica razumnog roka; da je samo za donošenje odluke po žalbi bilo potrebno čak četiri godine; da je Apelacioni sud u Beogradu prihvatio činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud i potvrdio odbijajuću odluku; da s obzirom na to da je prvostepeni sud tužbeni zahtev odbio zbog zastarelosti potraživanja, dok je drugostepeni sud izneo stanovište da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da trpi štetu zbog propusta tuženog, sledi da je drugostepeni sud, zapravo, utvrdio drugačije činjenično stanje, a da prethodno nije otvorio raspravu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Zaječaru P. 621/12 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 18. januara 200 8. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Zaječaru tužbu protiv tuženog Grada Zaječara (u to vreme Opština Zaječar) , radi naknade materijalne štete, zbog propusta tuženog da otvori i izgradi ulicu na koju izlazi legalno izgrađeni objekt tužioca . Predmet je zaveden pod brojem P1. 55/08.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 28. februara 200 8. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 10. aprila 200 8. godine. Određeno je izvođenje dokaza saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke , a od tuženog su zatraženi na uvid spisi upravnog predmeta koji se odnosi na izgradnju ulice. Na ročištu održanom 21. maja 200 8. godine tužilac je saslušan u svojstvu parnične stranke . Naredna dva ročišta nisu održana zbog dužeg odsustva postupajućeg sudije , zbog čega je predmet dat u rad drugom sudiji. U period u do prvog presuđenja zakazano je još 12 ročišta za glavnu raspravu. Dva ročišta su o dložena na zahtev tužioca. Jedno zbog nedolaska njegovog punomoćnika, a drugo usled otkazivanja punomoćja i angažovanja novog punomoćnika. U okviru dokaznog postupka je saslušan jedan svedok. Obavljen je uviđaj , kao i građevinsko veštačenje. Tužilac je ponovo saslušan u svojstvu parnične stranke. Jedno ročište je odloženo jer imenova ni veštak nije dostavio nalaz i mišljenje, a jedno zbog neurednog pozivanja svedoka. Glavna rasprava je zaključena 13. novembra 2009. godine.

Opštinski sud Zaječaru je doneo presudu P. 55/08 od 13. novembra 20 09. godine, kojom je tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan , nalazeći da je potraživanje zastarelo. Tužilac je 22. decembra 2009. godine izjavio žalbu.

Spisi predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu, kao nadležnom drugostepenom sudu, prosleđeni 17. februara 2010. godine. Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 10650/10 od 15. marta 201 2. godine, kojom je ožalbenu presudu ukinuo . Predmet je 27. aprila 2012. godine vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku predmet je zaveden pod brojem P. 621/12. Nadležnost Opštinskog sud u Zaječaru je , u međuvremenu, preuzeo Osnovni sud u Zaječaru. Do narednog presuđenja održana su dva ročišta (7. juna i 6. jula 2012. godine). Glavna rasprav a je zaključena 6. jula 2012. godine.

Osnovni sud u Zaječaru je presud om P. 621/12 od 6. jula 201 2. godine ponovo odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, nalazeći da je njegovo potraživanje zastarelo. Tužilac je 21. septembra 2012. godine izjavio žalbu .

Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu prosleđeni 29. novembra 2012. godine. Rešenjem Gž. 8636/12 od 16. maja 2014. godine , Apelacioni sud u Beogradu je predmet vra tio prvostepenom sudu, kako bi se izvršila ispravka ožalbene presude (u uvodu je kao donosilac presude bio označen Opštinski sud u Zaječaru) . Osnovni sud u Zaječaru je rešenjem od 6. juna 2014. godine izvršio ispravku svoje presude. Spisi parničnog predmeta su 24. septembra 2014. godine ponovo upućeni na žalbeni postupak.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5115/14 od 31. maja 201 6. godine odbijena je žalba tužioca, te je ožalbena presuda Osnovnog suda u Zaječaru u celini potvrđena, sa obrazloženjem da tužilac nije dokazao da je za sporni period pretrpeo štetu u vidu zakupnine, kao ni kakvu je vrstu štete trpeo usled nemo gućnosti korišćenja svog objekta.

Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca uručena 12. jula 201 6. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 , 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US ), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe , bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2).

Važećim Zakon om o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja presude Opštinskog suda u Zaječaru P. 55/08 od 13. novembra 2009. godine , propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, da u slučaju da drugostepeni sud ne drži raspravu dužan je da odluči najkasnije u roku od devet meseci od dana prijema spisa prvostepenog suda (član 383. st. 1. i 2.); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1) do 3), 5), 7), i 9), kao i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 386. stav 3.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 18. januara 2008. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Zaječaru, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5115/14 od 31. maja 2016. godine, koja je punomoćniku podnosi oca ustavne žalbe uručena 12. jula 201 6. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao osam godina i četiri meseca , što može ukazivati na to da isti nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za osmogodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegov om zahtevu odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je njegov doprin os produžavanju trajanja predmetnog parničnog postupka zanemarljiv . Ovde Ustavni sud ima u vidu odlaganje dva ročišta za glavnu raspravu zbog nedolaska, odnosno promene punomoćnika.

Po oceni Ustavnog suda, višegodišenjem trajanju predmetnog postupka je u najvećoj meri doprinela neefikasnost drugostepenog suda. Ovde se naročito ima u vidu: da je Apelacioni sud u Beogradu o prvoj žalbi , bez otvaranja rasprave, odlučivao više od dve godine; da se dužina tog žalbenog postupka ne može opravdati, imajući u vidu da je predmet žalbene kontrole bila samo ocena prvostepenog suda o prigovor u zastarelosti potraživanja naknade štete ; da je drugi po redu žalbeni postupak trajao ukupno tri i po godine; da je Apelacionom sudu u Beogradu bilo potrebno godinu i po dana da uoči očiglednu omašku u uvodu ožalbene presude ; da je, nakon izvršene ispravke, žalbeni postupak , opet bez rasprave, trajao bezmalo još dve godine .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 621/12 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15) , ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, već i životni standard u državi, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu pre svega aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda države u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

7. Što se tiče navoda ustavne žalbe kojima se osporava pravnosnažna presuda, Ustavni sud je konstatovao da se njihova suština svodi na tvrdnju da je Apelacioni sud u Beogradu stanovište da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao osnov svog potraživanja utemeljio na drugačijem činjeničnom stanju od onog koje je utvrdio prvostepeni sud, a bez održane rasprave.

Kako je odredbom člana 386. stav 3. važećeg Zakona o parničnom postupku propisano da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti, pored ostalog, i na pravilnu primenu materijalnog prava, Ustavni sud zaključuje da je tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da je drugostepeni sud bio dužan da zakaže raspravu očigledno neosnovana. Uvidom u osporenu drugostepenu presudu, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu, vodeći računa o pravilnoj primeni materijalnog prava, iz činjenica koje je prvostepeni sud utvrdio i dokaza koj i su izvedeni na glavnoj raspravi (pred prvostepenim sudom) , došao do zaključka da podnosilac ustavne žalbe, zapravo, nije dokazao osnov svog potraživanja, smatrajući da je ocen a prvostepenog suda o prigovoru zastarelosti irelevantn a.

Pored navedenog, Ustavni sud smatra da osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu sadrži dovoljno, jasno i argumentovano obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava, pa je, polazeći od izloženog, ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče istaknutih povreda prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovih ustavnih prava bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti