Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrarne primene procesnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i poništio rešenje Višeg suda, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su u parničnom postupku arbitrarno primenili procesne odredbe Zakona o upravnim sporovima, što je dovelo do odbacivanja tužbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Đ . iz Kosjerića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Đ . i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 228/12 od 21. juna 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Užicu Gž. 228/12 od 21. juna 2012. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tuž ioca izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Kosjeriću P. 3844/10 od 18. januara 2012. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Đ . iz Kosjerića je, 30. jula 2012. godine, preko punomoćnika B . I, advokata iz Kosjerića, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Kosjeriću u predmetu P. 3844/10, kao i protiv rešenja Višeg suda u Užicu Gž. 228/12 od 21. juna 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je istakao da je predmetni parnični postupak trajao više od pet godina, a da je onda njegova tužba odbačena kao neblagovremena, te da za takvo neefikasno postupanje suda nema opravdanja. U prilog svojoj tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, podnosilac je naveo da su postupajući sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, i to Zakon o upravnim sporovima umesto Zakona o parničnom postupku, odnosno da su ovaj spor pogrešno okarakterisali kao upravni, a ne kao parnični, te da su u parničnom postupku pogrešno primenili procesne odredbe Zakona o upravnim sporovima. S obzirom na to da su pogrešnom primenom materijalnog prava njegovu tužbu odbacili kao neblagovremenu, podnosilac ustavne žalbe smatra da je time povređeno njegovo pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Podnosilac je tražio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporeno rešenje i dosudi mu naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Kosjeriću P. 3844/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 5. oktobra 2007. godine Opštinskom sudu u Kosjeriću tužbu protiv prvotužene Opštine Kosjerić i drugotuženog D.Ž. radi poništaja rešenja Opštinskog veća Opštine Kosjerić broj 06-11/07 od 12. jula 2007. godine, kojim je potvrđeno rešenje predsednika opštine Kosjerić broj 360-21/07-02 od 7. juna 2007. godine, a kojim je odlučeno o davanju na korišćenje stambenih jedinica za izbegličke porodice u privatnom smeštaju u Kosjeriću. U uputstvu o pravnom leku ovog drugostepenog rešenja navedeno je da protiv njega nije dozvoljena žalba, već se može pokrenuti spor pred Opštinskim sudom u Kosjeriću.

Predmet je zaveden pod brojem P. 324/07.

Prvo ročište održano je 21. februara 2008. godine, kada su saslušane stranke u postupku. Na drugom ročištu koje je održano 27. marta 2008. godine, tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, tražio je prekid postupka do okončanja krivičnog postupka po njegovoj krivičnoj prijavi protiv predsednika opštine. Rešenjem P. 324/07 od 27. marta 2008. godine Osnovnog sud a u Požegi – Sudska jedinica u Kosjeriću prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari. Tužilac je 18. oktobra 2009. godine predložio nastavak postupka. Rešenjem postupajućeg suda P. 324/07 od 8. marta 2010. godine određen je nastavak postupka i ročište je zakazano za 29. jun 2010. godine. Predmet je zaveden pod novim brojem P. 2448/10. Punomoćnik tužioca je dopisom od 23. juna 2010. godine tražio odlaganje ročišta zbog sprečenosti da istom prisustvuje zbog drugog ranije zakazanog ročišta.

Na ročištu održanom 5. oktobra 2010. godine prvotužena je istakla prigovor neblagovremenosti tužbe. Osnovni sud u Požegi – Sudska jedinica u Kosjerić u je 14. oktobra 2010. godine, van ročišta, doneo rešenje P. 2448/10 kojim je odbacio kao neblagovremenu tužbu tužioca. Ovo rešenje je ukinuto rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 1588/10 od 8. decembra 2010. godine.

Na ročištu koje je održano 23. marta 2011. godine tužilac je tražio izuzeće postupajućeg sudije. Ovaj njegov zahtev odbijen je rešenjem predsednika Osnovnog suda u Požegi Su. 39-11/11 od 29. marta 2011. godine.

Ročište zakazano za 26. oktobar 2011. godine nije održano, jer je punomoćnik tužioca tražio odlaganje iz zdravstvenih razloga.

Nakon ročišta održanog 18. januara 2012. godine Osnovni sud u Požegi – Sudska jedinica u Kosjeriću doneo je rešenje P. 3844/10 kojim je tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, odbacio kao neblagovremenu. Drugostepeni sud je ovakvu svoju odluku obrazložio time da je tužba podneta radi poništaja akta donetog u upravnom postupku, pa se na ovaj spor imala primeniti odredba člana 22. Zakona o upravnim sporovima, po kojoj je rok za podnošenje tužbe za poništaj upravnog akta 30 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci, a da je nesporno utvrđeno da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, tužbu izjavio nakon isteka navedenog roka.

Viši sud u Užicu, rešavajući po žalbi tužioca na navedeno prvostepeno rešenje, doneo je 21. juna 2012. godine osporeno rešenje Gž. 228/12 kojim je odbijena žalba tužioca i potvrđeno je ožalbeno prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Kosjerić u P. 3844/10 od 18. januara 2012. godine. Sud je ovakvu svoju odluku obrazložio time da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu iz člana 22. Zakona o upravnim sporovima kada je tužbu tužioca odbacio kao neblagovremenu, jer je akt čije se poništenje traži „rešenje doneto po pravilima upravnog postupka (…) koja propisuju da stranka ima pravo da traži od donosioca rešenja da ga dopuni prema važećim propisima a kako je u smislu člana 22. Zakona o upravnim sporovima propisan rok od 30 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci to prema vremenu podnošenja tužbe za poništaj upravnog akta proizilazi da je tužba neblagovremeno podneta“. Na osnovu toga, Viši sud u Užicu je zaključio da je odluka prvostepenog suda o odbacivanju tužbe tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, pravilna, jer je tužba podneta po isteku roka od 30 dana propisanog članom 22. Zakona o upravnim sporovima.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava, čiju povredu je podnosilac ustavne žalbe istakao, utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je: da se tim zakonom uređuje predmet upravnog spora, nadležnost za rešavanje upravnih sporova, stranke, pravila postupka, pravna sredstva i izvršenje donetih sudskih presuda, te da se tim zakonom obezbeđuje sudska zaštita pojedinačnih prava i pravnih interesa i zakonitost rešavanja u upravnim i drugim Ustavom i zakonom predviđenim poj edinačnim stvarima (član 1. st. 1. i 2.); da u upravnom sporu sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u pogledu kojih je predviđena druga čija sudska zaštita (član 3. stav 1 .), da u upravnom sporu sud odlučuje i o zakonitosti konačnih pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, u pogledu kojih u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita (član 3. stav 2.); da upravni akt, u smislu tog zakona, jeste pojedinačni pravni akt kojim nadležni organ, neposrednom primenom propisa, rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica, odnosno druge stranke u upravnoj stvari (član 4.); da upravna stvar, u smislu tog zakona, jeste pojedinačna nesporna situacija od javnog interesa u kojoj neposredno iz pravnih propisa proizilazi potreba da se buduće ponašanje stranke autoritativno pravno odredi (član 5.).

5. Ispitujući osporeno rešenje Višeg suda u Užicu Gž. 228/12 od 21. juna 2012. godine sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, a imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, zasniva na pogrešnoj primeni odredaba procesnog prava o rokovima za podnošenje tužbe.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog i procesnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog i procesnog prava.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje. Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava.

Jedna od takvih garancija se odnosi na poštovanje prava na pristup sudu, kojim se strankama obezbeđuje pravo da svaki zahtev koji se odnosi na njihova građanska prava i obaveze bude razmotren pred sudom i da se o njemu donese meritorna odluka, kada su za to ispunjene procesne pretpostavke (o pravu na pristup sudu kao elementu prava na pravično suđenje vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 21. februara 1975. godine). Tako, iako nije izričito utvrđeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pravo na pristup sudu predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje, jer je preduslov odlučivanja o nečijim pravima i obavezama vođenje postupka u kome će se o tim pravima i obavezama raspraviti i odlučiti (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-152/2009 od 14. jula 2011. godine, na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 228/12 od 21. juna 2012. godine potvrđeno rešenje prvostepenog suda o odbacivanju tužbe podnosioca ustavne žalbe kao neblagovremene sa pozivom na odredbu člana 22. Zakona o upravnim sporovima po kojoj se tužba za poništaj upravnog akta može podneti u roku od 30 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci. Drugostepeni sud u svojoj odluci nije objasnio zašto je u parničnom postupku koji je već uveliko trajao primenio procesnu odredbu iz zakona kojim se reguliše upravna materija. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da rešenje p redsednika opštine Kosjerić broj 360-21/07-02 od 7. juna 2007. godine, koje je potvrđeno rešenjem Opštinskog veća Opštine Kosjerić broj 06-11/07 od 12. jula 2007. godine, a kojim je odlučeno o davanju na korišćenje stambenih jedinica za izbegličke porodice u privatnom smeštaju u Kosjeriću, predstavlja akt raspolaganja, koji je kao takav podoban da bude osporavan u parničnom postupku. Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud je ocenio da su, odbacivši tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neblagovremenu u parničnom postupku sa pozivom na odredbe Zakona o upravnim sporovima, a ne Zakona kojim je regulisan parnični postupak, te za to ne dajući obrazloženje, Viši sud u Užicu i Osnovni sud u Požegi očigledno arbitr erno primenili odredbe procesnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. U prilog ovakve ocene Ustavnog suda govori i činjenica, da ukoliko je u toku postupka zaključio da se radi o aktu protiv kojeg je trebalo da se povede upravni spor, prvostepeni sud je bio u obavezi da se oglasi stvarno nenadležnim, i predmet ustupi nadležnom Upravnom sudu, a ne da u parničnom postupku primenjuje odredbe kojim se reguliše upravni spor. Ovakva arbitrarna primena procesnog prava za posledicu je imala odbacivanje tužbe tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je opisanim postupanjem parničnog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pristup sudu, kao jedan od osnovnih elemenata prava na pravično suđenje. Naime, Ustavni sud još jednom ukazuje da bez ostvarenja prava na pristup sudu, svi ostali eksplicitno normirani elementi prava na pravično suđenje gube svoj smisao i postaju apstraktni i iluzorni, odnosno bespredmetni. Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 228/12 od 21. juna 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, mogu otkloniti jedino poništajem rešenja Višeg suda u Užicu Gž. 228/12 od 21. juna 2012. Godine i određivanjem da u ponovnom postupku isti sud done se novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Kosjeriću P. 3844/10 od 18. januara 2012. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud podseća da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Na osnovu utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 5. oktobra 2007. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Požegi, a da je okončan 21. juna 2012. godine, donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Užicu Gž. 228/12. Pored toga, Sud je utvrdio da je, na predlog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, parnični postupak bio u prekidu u periodu od 27. marta 2008. godine do 8. marta 2010. godine, tako da je osporeni parnični postupak okončan za nešto više od dve i po godine.

Ustavni sud je ocenio da, bez obzira na to što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi ovog zajemčenog prava. U prilog ovakvoj oceni Ustavnog suda govore i činjenice da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, u dva navrata tražio odlaganje zakazanih ročišta, a pored toga je tražio i izuzeće postupajućeg sudije, čime je i sam u velikoj meri doprineo dužini trajanja postupka.

Imajući sve navedeno u vidu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe ocenio da se navodi podnosioca o povredi prava na pravno sredstvo obrazlažu istim navodima kao i povreda prava na pravično suđenje, čiju povredu je utvrdio u tački 1. izreke, zbog čega nije posebno cenio ove navode.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrarne primene procesnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti