Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina i četiri meseca. Kao pravično zadovoljenje, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6345/2013
21.01.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Kosanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miodraga Kosanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 32862/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag Kosanović iz Beograda izjavio je Ustavnom sudu, 1. a vgusta 2013. godine , preko punomoćnika Biljane R. Zarić, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 32862/10 od 15. decembra 201 0. godine i presude Višeg suda u Beogradu Gž. 7865/12 od 3. juna 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su osporene presude donete.

Podnosilac navodi da je parnični postupak okončan tek nakon osam godina, tačnije nakon „maratonskog maltretiranja od strane suda i tuženog“, pa ističe da je do neopravdanog i nerazumno dugog trajanja postupka došlo isključivo ponašanje m sudova.

Podnosilac ističe da je osporenom drugostepenom presudom odbijena njegova žalba i potvrđena prvostepena presuda jer , prema nalaženju sudova , on nema aktivnu legitimaciju za podnošenje tužbe u ovom parničnom postupku . Podnosilac ističe da su sudovi t akvim postupanjem, a naročito ignorisanjem dokaza koji su izvedeni tokom postupka, omogućili tuženom JKP „Pogrebne usluge“ da bude nekažnjen za protivpravne radnje koje je preduzeo na štetu podnosiočevih prava i imovine. Podnosilac dalje navodi da se d rugostepeni sud uopšte nije bavio njegovim navodima iznetim u žalbi , kao i da je ovakvu problematiku nemoguće rešavati bez sagledavanja mo rala, kulture, običaja prilikom sahranjivanja i održavanja grobnih mesta, na koji način je dirnuto u centar ljudskog prava na pristojne pogrebne običaje.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da su mu povređena navedena ustavna prava, poništi osporenu drugostepenu presudu i odredi da Viši sud u Beogradu ponovo odluči o njegovoj žalbi, kao i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000,00 evra, te naknadi troškove podnošenja usta vne žalbe, a Odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 32862/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Miodrag Kosanović iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 9. februara 2005. godine tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih JKP „Pogrebne usluge“ i R.M, radi činidbe ili isplate. Tužbom je zahtevao da se tuženi solidarno obavežu da, na grobnom mestu na kojem je sahranjen njegov otac, sagrade novi spomenik, koje obaveze se mogu osloboditi ukoliko mu isplate 120.000,00 dinara.

Do donošenja prvostepene presude, sud je zakazao 18 ročišta, od kojih dva nije održao (jedno zbog štrajka sudske administracije, a drugo usled nedostatka procesnih pretpostavki). Tokom postupka sud je, pored vršenja uvida u traženu i dostavljenu dokumentaciju, saslušao i tužioca u svojstvu parnične stranke.

Treći opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 288/05 od 30. avgusta 2005. godine prekinuo postupak u odnosu na drugotuženu R.M, s obzirom na činjenicu da je drugotužena preminula.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 32862/10 od 12. aprila 2010. godine nastavio postupak u odnosu na drugotuženu, a zatim konstatovao da je tužba tužioca u odnosu na drugotuženu povučena, jer je tužilac podneskom od 10. oktobra 2005. godine tužbu u odnosu na drugotuženu povukao.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom prvostepenom presudom P. 32862/10 od 15. decembra 2010. godine odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan i obavezao ga da prvotuženom naknadi troškove parničnog postupka.

U toku postupka sud je utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje: da je tužilac 8. decembra 2003. godine, prilikom posete grobu pokojnog oca, na Novom groblju u Beogradu, utvrdio da je nadgrobni spomenik uništen iz nepoznatnog razloga; da je dežurna služba MUP Zvezdara istog dana izvršila uviđaj i snimanje oštećenog groba i na licu mesta konstatovala da je povreda groba izvršena fizičkom snagom tako što je oboren nadgrobni spomenik pao na nadgrobnu ploču i polomio se; da je predmetni spomenik izgrađen u vreme dok je tužiočeva majka bila živa, te da su troškove izgradnje spomenika snosili tužiočeva majka, brat i tužilac na ravne delove; da je jedini nosilac prava korišćenja grobnog mesta, gde je sahranjen otac tužioca, njegov brat; da se tužiočev brat, u svoje ime i u ime tužioca, obratio tuženom pogrebnom preduzeću zahtevajući da nadgrobni spomenik popravi, što je tuženi odbio da učini, prvobitno sa obrazloženjem da je do uništenja spomenika došlo nakon što su vršeni radovi postavljanja nadgrobnog spomenika na susednoj parceli, a naknadno navodeći da je nepoznat uzrok oštećenja spomenika; da je zbog napred navedenog tužilac prvobitno tužio i drugotuženu R.M. koju tužbu je kasnije povukao (jer nije bilo nijednog dokaza da je izvođenjem radova na susednom grobnom mestu došlo do oštećenja spomenika tužiočevog oca); da tuženi nije mogao da kaže koje je lice, na koji način i kada, oštetilo spomenik, tj. da li je do oštećenja došlo od strane radnika tuženog ili od strane huligana ili iz nekog trećeg razloga; da tuženi na predmetnom groblju ima čuvarsku službu 24 sata.

Prvostepeni sud je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja i izvedenih dokaza našao da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, s obzirom na to da tužilac nema aktivnu legitimaciju, budući da je među stankama nesporna činjenica da tužilac nije nosilac prava korišćenja na predmetnom grobnom mestu, već da je jedini nosilac prava korišćenja grobnog mesta brat tužioca. Pravo korišćenja grobnog mesta se stiče na osnovu zaključenog ugovora u smislu člana 22. Odluke o uređivanju i održavanju groblja i sahranjivanju Grada Beograda, a ugovor o održavanju i uređivanju groblja je sa tuženom zaključio brat tužioca. Prvostepeni sud je našao da iz navedenog proističe da aktivnu legitimaciju u ovoj pravnoj stvari ima nosilac prava korišćenja grobnog mesta, tj. brat tužioca, koji nije tužilac u ovoj parnici. Prvostepeni sud je našao da bi tužilac eventualno imao pravo na naknadu štete isplatom u novcu, u delu u kome je finansirao izgradnju uništenog spomenika, ali da to ovom tužbom nije tražio.

Postupajući po žalbi tužioca od 18. januara 2011. godine, Viši sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 7865/12 od 3. juna 2013. godine, kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

Viši sud je prihvatio kao pravilan zaključak prvostepenog suda i našao da je prvostepeni sud za svoju odluku dao dovoljne i jasne razloge. Drugostepeni sud je našao da ožalbena presuda nije dovedena u sumnju ni žalbenim navodima tužioca da on jeste aktivno legitimisana strana, jer potražuje postavljanje novog spomenika, odnosno sanaciju starog ili naknadu štete u visini vrednosti spomenika, s obzirom na to da je finansirao postavljanje nadgrobnog spomenika zajedno sa bratom, našavši da nije u materijalnopravnom odnosu sa tuženim, jer njegov brat sa tuženim ima zaključen ugovor o međusobnom regulisanju prava i obaveza.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 53/11 i 72/11 ), koji je važio u vreme pokretanja i tokom trajanja parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2 .).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut tužbom pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu 9. februara 200 5. godine, a da je pravnosnažno okončan 3. juna 201 3. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao osam godina i četiri meseca , što nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga je Ustavni sud ocenio da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, da činjenica da je prvostepena presuda u ovom postupku doneta tek nakon skoro šest godina, kao i da je postupak ukupno trajao osam godina i četiri meseca , ne može biti opravdan a nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo prekomernoj dužini trajanja parnice.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom predmetu, a posebno imao u vidu dužinu trajanja osporenog postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući navode podnosioca da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud prevashodno konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenog ustavn og prava na pravično suđenje , a da pri tome ne navodi nijedan relevantan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Povodom zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti