Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, dok je žalba protiv presuda odbačena

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom preko sedam godina. Deo žalbe izjavljen protiv meritornih presuda je odbačen, jer nisu navedeni ustavnopravni razlozi za njihovo osporavanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6349/2011
05.03.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. P. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba P. P. i utvrđuje daje u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Kragujevcu u predmetu P1-1/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P-III-1437/04) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. P. iz K. je, preko punomoćnika D. L, advokata iz K. 8. decembra 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Kragujevcu u predmetu P1-1/11.

Podnosilac ustavne žalbe osporava i presudu Višeg suda u Kragujevcu P1-1/11 od 10. juna 2011. godine i presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž-2398/11 od 27. oktobra 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je osporenom presudom Višeg suda u Kragujevcu P1-1/11 od 10. juna 2011. godine odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da se tuženi obavežu da mu isplate naknadu nematerijalne štete zbog teksta objavljenog u dnevnom listu „K.“ i da mu se naknade troškovi postupka; da su protiv navedene prvostepene presude žalbe izjavili podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik i da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2398/11 od 27. oktobra 2011. godine odbijena žalba podnosioca i potvrđena je prvostepena presuda, dok o žalbi njegovog punomoćnika Apelacioni sud nije ni odlučivao, čime mu je povređeno pravo na pravično suđenje; da je predmetni postupak koji je inače hitnog karaktera trajao sedam godina, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahteva da Ustavni sud poništi osporene presude. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pr avna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Višeg suda u Kragujevcu P1-1/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 21. juna 2004. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Kragujevcu protiv tuženih D.P, Đ.K. i novinsko izdavačkog društva „K.“ d.o.o. B, radi naknade nematerijalne štete. Predmet je dobio broj P-III-1437/04.

Pred Opštinskim sudom u Kragujevcu bilo je održano pet ročišta za glavnu raspravu na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem svedoka i čitanjem spisa predmeta zbog izmene sastava veća, dok 36 ročišta nije bilo održano, i to: šest iz procesnih razloga, šest zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog neprisustvovanja tužioca koji nije bio uredno pozvan, jedno zbog neprisustvovanja nikog na strani tuženih, sedam zbog neuredne dostave nekome od tuženih, pet zbog nedolaska nekog od svedoka koji su i novčano kažnjeni, deset zbog nedolaska nekog od svedoka a koji nisu bili uredno pozvani. Tužbeni zahtev je preciziran 22. juna 2009. godine.

U 2010. godini predmet je dobio broj 3P-267/10 i u nadležnosti je Osnovnog suda u Kragujevcu.

Podneskom od 8. aprila 2010. godine podnosilac je izjavio prigovor stvarne nadležnosti tog suda ističući stvarnu nadležnost Višeg suda u Kragujevcu u sporovima naknade štete u vezi sa objavljivanjem informacija. Rešenjem Osnovnog suda u Kragujevcu ZP-267/10 od 24. maja 2010. godine taj sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i odredio da se predmet ustupi Višem sudu u Kragujevcu kao nadležnom sudu.

Zatim je Osnovni sud u Kragujevcu 19. jula 2010. godine dostavio spise predmeta Višem sudu u Kragujevcu na dalju nadležnost i pred tim sudom predmet je dobio broj P1-91/10.

Kako je u toku postupka punomoćnik trećetuženog podneskom od 4. oktobra 2010. godine, obavestila sud da je nad trećetuženim zaključen postupak stečaja, a punomoćnik tužioca podneskom od 1. novembra 2010. godine, predložio prekid parničnog postupka u odnosu na trećetuženog, a da se nastavi prema prvotuženom i drugotuženom, sud je 2. novembra 2010. godine doneo rešenje P1-91/10 kojim je utvrđen prekid parničnog postupka po tužbi tužioca u odnosu na trećetuženog N. i. d. „K.“ d.o.o, B, usled zaključenja postupka stečaja nad istim i prestanka postojanja navedenog pravnog lica.

Pred Višim sudom u Kragujevcu održano je tri ročišta dok tri ročišta nije bilo održano i to jedno iz procesnih razloga, a dva zbog nedolaska svedoka. Na ročištima su saslušane parnične stranke i pročitani su spisi predmeta.

Osporenom presudom Višeg suda u Kragujevcu P1-1/11 od 10. juna 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev, tužioca ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu, na ime naknade nematerijalne štete nanete objavljivanjem određenog teksta u dnevnom listu „K.“ dana 8. i 9. maja 2004. godine, solidarno isplate iznos od 200.000,00 dinara zbog nanetih duševnih bolova zbog povrede tužiočeve časti, kao i iznos od 200.000,00 dinara zbog povrede tužiočevog ugleda, dakle ukupan iznos od 400.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom računatom od dana presuđenja, pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove postupka u iznosu od 182.500,00 dinara,.

Podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik blagovremeno su izjavili odvojene žalbe protiv navedene prvostepene presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž-2398/11 od 27. oktobra 2011. godine, donetom po žalbi tužioca, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Višeg suda u Kragujevcu P1-1/11 od 10. juna 2011. godine. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno: da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbe Zakona o javnom informisanju; jer su u konkretnom sučaju tuženi, prilikom objavljivanja informacije postupali u svemu shodno tom zakonu jer su informacije sa konferencije DSS za novinare preneli verodostojno i potpuno, postupajući sa pažnjom primerenom svim okolnostima konkretnog događaja, pri čemu nisu iscrpli ni sve mogućnosti propisane članom 4. ovog zakona s obzirom na to da su se uzdržali od komentara i sopstvenih mišljenja, a kako je ova informacija namenjena javnosti i odnosi se na lice koje obavlja javnu funkciju a radi se o zapisu sa javnog skupa, objavljena je i u skladu sa članom 45. tač. 1, 2. i 10. istog zakona; da je tužilac kao direktor javnog preduzeća izložen većem javnom preispitivanju, kontroli i pažnji javnosti od drugih lica jer raspolaže sredstvima javnog preduzeća čiji je izvor delom i u budžetu lokalne samouprave, zbog čega je dužan i da trpi kritike u većoj meri od prosečnog građanina kako od novinara tako i od javnosti uopšte i ispoljavati veći stepen tolerancije.

U spisima predmeta nema dokaza da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe ili sam podnosilac zahtevao od drugostepenog suda donošenje dopunske odluke niti ima nekog zahteva drugostepenom sudu od strane podnosioca ili njegovog punomoćnika.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči prav o na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine i pet meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu, 24. juna 2004. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere da se parnični postupak koji je trajao sedam godina i četiri meseca okonča u razumnom roku i da se o tužbi podnosioca odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, od podnošenja tužbe do oglašavanja Osnovnog suda u Kragujevcu nenadležnim, dakle za šest godina, isključivo odgovoran Opštinski sud u Kragujevcu je održao samo pet ročišta za glavnu raspravu, dok 36 ročišta nije bilo održano uglavnom zbog neurednih poziva upućenih tuženima ili svedocima, za šta nema nikakvog opravdanja.

Dalje, nakon preuzimanja predmeta od Višeg suda u Kragujevcu taj sud je odlučio posle godinu dana a drugostepeni sud je odlučio posle četiri meseca.

Parnični postupak je trajao sedam godina i četiri meseca, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka, kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, predmetni postupak nije bio posebno složen imajući u vidu da nije zahtevao izvođenje dokaza putem veštačenja, tako da se ne može opravdati njegovo trajanje od preko sedam godina. Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka, jer se uredno odazivao pozivima suda, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, a njegovo neprisustvovanje jednom ročištu nije od uticaja na odlučivanje ovog suda. Takođe, i predmet spora bio je od značaja za podnosioca, imajući u vidu da se radilo o naknadi nematerijalne štete zbog povrede njegovog ugleda i časti.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P-III-1437/04, a zatim pred Višim sudom u Kragujevcu u predmetu P1-1/11, te je krećući se u granicama ustavne žalbe, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu.

6. U vezi osporavanja u ustavnoj žalbi presude Višeg suda u Kragujevcu P1-1/11 od 10. juna 2011. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2398/11 od 27. oktobra 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenog prava na koje se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi.

Polazeći od iznetih navoda ustavne žalbe da osporenom drugostepenom presudom nije odlučivano o žalbi koju je izjavio punomoćnik podnosioca ustavne žalbe protiv prvostepene presude, već samo o žalbi podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da su oni bez uticaja budući da se navodi sadržani u žalbi podnosioca u suštini ne razlikuju od navoda sadržanih u žalbi njegovog punomoćnika, te je drugostepeni sud odlučujući o žalbi podnosioca dao potpuno jasne i obrazložene razloge za njeno odbijanje koji se mogu odnositi i na navode iz žalbe njegovog punomoćnika.

Ustavni sud nalazi da su u predmetnom postupku parnični sudovi dali jasne i dovoljno obrazložene razloge za odbijanje tužbenog zahteva podnosioca za naknadu nematerijalne štete, nalazeći da u konkretnom slučaju ne postoji odgovornost tuženih za objavljivanje informacije sa javnog skupa a koja se odnosi na lice koje obavlja javnu funkciju. Ustavni sud je uvidom u osporene akte utvrdio da oni sadrže detaljna i jasna obrazloženja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava.

Stoga je ustavna žalba izjavljena protiv presude Višeg suda u Kragujevcu P1-1/11 od 10. juna 2011. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2398/11 od 27. oktobra 2011. godine odbačena u drugom delu izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, dok je žalba protiv presuda odbačena

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti