Sudska praksa

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet godina i sedam meseci. Dugo trajanje postupka pripisano je neefikasnom postupanju prvostepenog suda i kašnjenju drugog državnog organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Veseličića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. oktobra 2009. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Veseličića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3346/99 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Veseličić iz Beograda je 28. aprila 2009. godine podneo Ustavnom sudu blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3346/99 od 12. decembra 2005. godine, rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3346/99 od 17. aprila 2006. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8300/07 od 11. marta 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe smatra da je parnični postupak u kome je učestvovao kao tužilac neopravdano dugo trajao, kao i da je postupajući sudija pristrasnim delovanjem povredila njegovo pravo na pravično suđenje. U ustavnoj žalbi se navodi: da su prvostepeni i drugostepeni sud nepravilno primenili "odredbe ZPP o teretu dokazivanja"; da je "sud omogućio tuženoj da izvodi dokaze putem svedoka koji su njeni srodnici"; da stranke nisu imale ravnopravan položaj u parničnom postupku, jer sud nije cenio dokaze koje je "ponudio" podnosilac ustavne žalbe; da je prvostepeni sud doneo osporeno rešenje o naknadi troškova parničnog postupka na osnovu zahteva tužene koji nije bio opredeljen; da drugostepena osporena presuda ne sadrži potpuno obrazloženje, jer se Okružni sud u Beogradu nije izjasnio o svim navodima žalbe protiv prvostepene presude. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte, kao i da mu se naknadi pretrpljena šteta.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je izvršio uvid u predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3346/99 u kome su doneti osporeni akti i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je 4. avgusta 1999. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Drene Ekmečić, radi isplate duga. Predmet tužbenog zahteva je bilo novčano potraživanje na ime obavljenih advokatskih usluga, koje je podnosilac ustavne žalbe ostvario zastupajući pravnog prethodnika tužene - sada pok. Rajka Mandića u više predmeta pred sudovima i drugim državnim organima.
U toku postupka pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu zakazano je ukupno 17 ročišta za glavnu raspravu (22. novembra 1999, 18. januara 2000, 24. marta 2000, 8. juna 2000, 30. oktobra 2000, 24. januara 2001, 24. aprila 2001, 26. septembra 2001, 14. decembra 2001, 12. aprila 2002, 30. septembra 2002, 28. maja 2003, 22. decembra 2003, 28. oktobra 2004, 14. marta 2005, 20. septembra 2005. i 12. decembra 2005. godine), od kojih je 10 održano. Ročište zakazano za 22. novembar 1999. godine nije održano zbog sprečenosti punomoćnika podnosioca ustavne žalbe, ročište 24. marta 2000. godine nije održano na zajednički predlog stranaka radi pokušaja mirnog rešenja spora, ročište 30. oktobra 2000. godine nije održano zbog nedolaska svedoka, ročište 24. aprila 2001. godine nije održano zbog sprečenosti punomoćnika tužene, ročišta 14. decembra 2001. i 30. septembra 2002. godine nisu održana zbog sprečenosti predsednika veća, dok ročište od 22. decembra 2003. godine nije održano jer punomoćnik podnosioca ustavne žalbe nije postupio po nalogu suda da uredi tužbu i precizira tužbeni zahtev.
U toku dokaznog postupka sud je saslušao ukupno četiri svedoka, od kojih je svedoke N. Č. i S. K. dva puta saslušao na okolnost da li je pok. otac tužene izmirio obaveze prema podnosiocu ustavne žalbe, a dva puta su izvedeni i dokazi saslušanjem stranaka.
Četvrti opštinski sud u Beogradu je dopisom od 22. decembra 2003. godine tražio od Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika spise predmeta po zahtevu Rajka Mandića za ostvarivanje prava na dodatak za tuđu negu i pomoć, a radi utvrđivanja finansijskih mogućnosti pok. oca tužene za izmirenje obaveza prema podnosiocu ustavne žalbe. Kako Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika nije postupio po navedenom dopisu, Četvrti opštinski sud u Beogradu se još četiri puta obratio ovom prvostepenom upravnom organu, pa su traženi spisi predmeta dostavljeni tek 20. juna 2005. godine.
Budući da je podnosilac ustavne žalbe na ročištu za glavnu raspravu od 20. septembra 2005. godine opredelio vrednost spora na iznos od 70.740,00 dinara, dalji parnični postupak je vođen pred sudijom pojedincem.
Stranke nisu opredelile zahteve za naknadu troškova parničnog postupka na poslednjem ročištu za glavnu raspravu od 12. decembra 2005. godine, već su navele da će dostaviti troškovnike sudu u roku od 3 dana. Posle završenog dokaznog postupka i zaključenja glavne rasprave, Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo osporenu presudu P. 3346/99 od 12. decembra 2005. godine, kojom je stavom I izreke odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, a stavom II odbio zahtev podnosioca za naknadu troškova parničnog postupka. U obrazloženju osporene prvostepene presude se navodi: da podnosilac ustavne žalbe nije pružio uverljive dokaze u pogledu neizvršenih isplata pok. oca tužene na ime zastupanja; da ne postoji priznanica o dugu na ime zastupanja; da podnosilac ustavne žalbe i pok. otac tužene nisu izvršili obračun za period zastupanja; da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze u pogledu dogovora o vremenu i načinu plaćanja usluga zastupanja; da je sud poklonio veru iskazima svedoka i tužene u pogledu okolnosti koje su im poznate; da je sud doneo odluku primenom pravila o teretu dokazivanja, pozivajući se na odredbe čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku; da podnosilac ustavne žalbe nema pravo na naknadu troškova parničnog postupka s obzirom da je u celini izgubio parnicu.
Punomoćnik tužene je 15. januara 2006. godine dostavio troškovnik Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, a podneskom od 25. januara 2006. godine je tražio od suda da donese odluku o naknadi troškova parničnog postupka.
Podnosilac ustavne žalbe je 27. januara 2006. godine podneo žalbu protiv osporene prvostepene presude.
Četvrti opštinski sud u Beogradu je 17. aprila 2006. godine doneo osporeno rešenje P. 3346/99, kojim je obavezao podnosioca ustavne žalbe da isplati tuženoj 45.750,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.
Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 7320/06 od 28. juna 2006. godine, kojim je vratio spise predmeta P. 3346/99 Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu radi dopune postupka. U obrazloženju drugostepenog rešenja se ističe: da je prvostepeni sud doneo osporeno rešenje od 17. aprila 2006. godine, kojim je posebno odlučio o naknadi troškova parničnog postupka; da se u žalbi protiv osporenog rešenja navodi da punomoćniku podnosioca ustavne žalbe ono nije uredno dostavljeno; da u spisima predmeta postoji povratnica o prijemu osporenog rešenja; da se vraćaju spisi predmeta radi izviđaja na okolnost da li je osporeno rešenje uručeno punomoćniku podnosioca ustavne žalbe ili nekom drugom licu u smislu člana 133. Zakona o parničnom postupku.
Četvrti opštinski sud u Beogradu je 18. avgusta 2006. godine naložio punomoćniku podnosioca ustavne žalbe da se izjasni na navode iz rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 7320/06 od 28. juna 2006. godine, a 25. avgusta 2006. godine je dostavio Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu spise predmeta P. 3346/99, imajući u vidu da je podnosilac podneo krivičnu prijavu protiv postupajućeg sudije zbog izvršenja krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije. Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je u podnesku od 15. septembra 2006. godine istakao da je 25. aprila 2006. godine u poštanskom sandučetu pronašao kovertu sa podneskom punomoćnika tužene, bez osporenog rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. br. 3346/99 od 17. aprila 2006. godine, kao i da ne može da se izjasni čiji je potpis na povratnici o prijemu osporenog rešenja jer se spisi predmeta ne nalaze u sudu. Nakon što je Okružno javno tužilaštvo u Beogradu vratilo spise predmeta Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je postupio po nalogu suda i podneskom od 1. decembra 2006. godine istakao da je došlo do propusta u dostavljanju osporenog rešenja od strane pošte, jer on i članovi njegove porodice nisu potpisali povratnicu o prijemu, pa je predložio sudu ponovno dostavljanje osporenog rešenja. Javno preduzeće PTT saobraćaja „Srbija" je 16. februara 2007. godine dostavilo sudu izjavu poštara koji je vršio dostavljanje na adresi punomoćnika podnosioca ustavne žalbe, kojom se on izjasnio da se ne seća kome je izvršio dostavu osporenog rešenja. Na kraju, Četvrti opštinski sud u Beogradu je 6. marta 2007. godine ponovo dostavio osporeno rešenje punomoćniku podnosioca ustavne žalbe.
Podnosilac ustavne žalbe je 14. marta 2007. godine podneo žalbu protiv osporenog rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3346/99 od 17. aprila 2006. godine.
Okružni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 8300/07 od 11. marta 2009. godine odbio kao neosnovane obe žalbe podnosioca ustavne žalbe i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3346/99 od 12. decembra 2005. godine i rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. br. 3346/99 od 17. aprila 2006. godine, prihvatajući u celini obrazloženje prvostepenog suda i ističući da se u sporovima male vrednosti presuda ne može pobijati zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.); da kada veće odluči da se odloži ročište za glavnu raspravu, predsednik veća će se starati da se za sledeće ročište pribave svi dokazi čije je izvođenje određeno za to ročište i da se izvrše druge pripreme kako bi se rasprava mogla završiti na tom ročištu (član 314. stav 1.).
Zakon o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP) ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, ima sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg Zakona, a ostalim odredbama koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari je propisano: da sud odlučuje po svom uverenju koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da sudija pojedinac sudi sporove o imovinskopravnim zahtevima ako vrednost predmeta spora ne prelazi 3.000.000 dinara (član 37. stav 1.); da sud odlučuje u veću sastavljenom od tri sudije kad sudi u drugom stepenu u sednici veća ili na raspravi (član 38. stav 1.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da će sud ako na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiti primenom pravila o teretu dokazivanja i da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. st. 1. i 2.); da se kao svedoci mogu saslušati samo lica koja su sposobna da daju obaveštenja o činjenicama koje se dokazuju (član 236. stav 2.); da u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti (član 382. stav 1.).
Odredbama ZPP koje se odnose na troškove postupka je propisano: da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove (član 149. stav 1.); da o naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke bez raspravljanja, da je stranka dužna da u zahtevu opredeljeno navede troškove za koje traži naknadu i da je dužna da stavi zahtev najdocnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima (član 159. st. 1, 2. i 3.).
Odredbama ZPP koje se odnose na postupak u parnicama o sporovima male vrednosti je propisano: da sporovi male vrednosti, u smislu odredaba ove glave, jesu sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi iznos od 100.000 dinara (član 467. stav 1.); da se presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku o sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava (član 478. stav 1.).
5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 4. avgusta 1999. godine podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan donošenjem presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8300/07 od 11. marta 2009. godine.
Ceneći period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.
Kada je reč o dužini osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on trajao devet godina i sedam meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja povređenog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. Četvrti opštinski sud u Beogradu je, rešavajući o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, trebalo da utvrdi da li je postojao sporazum između podnosioca i pok. oca tužene u vezi plaćanja usluga zastupanja i da li je pok. otac tužene isplatio naknadu za obavljene usluge podnosiocu. U tom pogledu, prvostepeni sud je tokom glavne rasprave saslušao stranke i četiri svedoka, pročitao određene isprave i pribavio spise predmeta u kojima je podnosilac ustavne žalbe zastupao pok. oca tužene. Imajući u vidu predmet tužbenog zahteva, vrstu i broj dokaza izvedenih na glavnoj raspravi, Ustavni sud nalazi da za sprovođenje dokaznog postupka i donošenje prvostepene presude nije bilo neophodno šest godina i četiri meseca.
Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on u određenoj meri doprineo dužem trajanju parničnog postupka. Naime, tri ročišta za glavnu raspravu (22. novembra 1999, 24. marta 2000. i 22. decembra 2003. godine) su odložena iz razloga koji se mogu pripisati u odgovornost podnosiocu ustavne žalbe i njegovom punomoćniku - prvi put zbog sprečenosti punomoćnika da pristupi na ročište, drugi put jer su stranke podnele zajednički predlog da se ročište odloži i treći put jer punomoćnik nije postupio po nalogu suda da uredi tužbu i precizira tužbeni zahtev.
Ispitujući ponašanje sudova u ovoj pravnoj stvari, a polazeći od odredaba ZPP, uloge suda i predsednika veća u parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je nerazumno dugo trajanje postupka u predmetu P. 3346/99 uzrokovano nedelotvornim i neažurnim postupanjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, koji nije preduzeo sve zakonom predviđene mere da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o pravu podnosioca ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog odugovlačenja postupka. Najpre, prvostepeni sud je više puta zakazivao ročišta za glavnu raspravu sa velikim vremenskim razmakom. Tako u periodima od 12. aprila 2002. godine do 30. septembra 2002. godine, od 30. septembra 2002. godine do 28. maja 2003. godine, od 28. maja 2003. godine do 22. decembra 2003. godine, od 22. decembra 2003. godine do 28. oktobra 2004. godine i od 14. marta 2005. godine do 20. septembra 2005. godine nije zakazano ni jedno ročište. Takođe, sprečenost predsednika veća da održi ročište za glavnu raspravu ne može predstavljati opravdan razlog za dugo trajanje parničnog postupka i u takvim procesnim situacijama je, po oceni Ustavnog suda, od izuzetne važnosti da naredno ročište bude zakazano u najkraćem mogućem roku (u konkretnom slučaju ročište od 14. decembra 2001. godine nije održano zbog sprečenosti predsednika veća, a naredno je zakazano za 12. april 2002. godine, dok je ročište od 30. septembra 2002. godine odloženo iz istog razloga, a naredno je zakazano za 28. maj 2003. godine). Ustavni sud je našao i da Četvrti opštinski sud u Beogradu nije efikasno sproveo dokazni postupak i da je ponavljanjem izvođenja dokaza saslušanjem parničnih stranaka (na ročištu od 28. maja 2003. godine i 20. septembra 2005. godine) i svedoka N. Č. i S. K. (na ročištu od 8. juna 2000, 24. januara 2001. i 14. marta 2005. godine), a na iste okolnosti, nepotrebno produžio trajanje ovog postupka. Ustavni sud je ocenio da primena načela koncentracije procesne građe i procesne ekonomije od strane prvostepenog suda, u konkretnom slučaju ne bi dovela do povrede procesnih prava stranaka, niti bi išla na štetu pravilnosti odluke. Ustavni sud ocenjuje da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti organizacija sudskog sistema na način kojim će se omogućiti donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost zaštite Ustavom zagarantovanih prava i sloboda, te kako bi se povratilo i održalo poverenje građana u sudove.
Sud smatra da je za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi bitno i postupanje Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, kao zakonom ovlašćene organizacije za odlučivanje u upravnom postupku o pravima i obavezama vojnih osiguranika iz oblasti penzijskog, invalidskog i zdravstvenog osiguranja. Prema stavu Ustavnog suda, prilikom ocenjivanja da li je vremenski rok za odlučivanje o pravima i obavezama stranke razuman, potrebno je preispitati postupanje ne samo sudova pred kojima se vodi postupak, već i postupanje drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije delotvorno učešće može uticati na njegovu dužinu trajanja. Uvidom u priloženu dokumentaciju, Ustavni sud je utvrdio da je Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika dostavio Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta po zahtevu pok. oca tužene za ostvarivanje prava na dodatak za tuđu negu i pomoć tek nakon godinu i po dana od dana traženja, čime je doprineo dužem trajanju postupka i nemogućnosti prvostepenog suda da izvede određene dokaze. S obzirom da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu po kome država snosi odgovornost za kašnjenja upravnih organa u podnošenju dokaza u građanskopravnim predmetima (videti: Guincho protiv Portugala, presuda od 10. jula 1984. godine).
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno u članu 32. stav 1. Ustava i da je u tom delu ustavna žalba osnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), odlučio kao u tački 1. izreke.
6. Razmatrajući ostale navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da pravo na pravično suđenje predstavlja jedno kompleksno pravo koje, pored prava na suđenje u razumnom roku, sadrži i niz drugih prava koja obezbeđuju određene procesne garancije strankama u postupcima u kojima sudovi odlučuju o njihovim pravima i obavezama - pravo na pristup sudu, pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravo na pravičnu i javnu raspravu, pravo na jednakost procesnih sredstava, pravo na obrazloženu sudsku odluku.
Pravo na nepristrasno suđenje podrazumeva odsustvo predrasuda ili naklonosti postupajućeg sudije prema nekoj od stranaka u sporu i ZPP propisuje mehanizme za zaštitu navedenog prava - isključenje i izuzeće sudije. Odredbama člana 66. stav 1. tač. 1) do 7) ZPP propisani su razlozi za isključenje sudije koji objektivno mogu izazvati sumnju u pristrasnost sudije, nezavisno od njegovog ponašanja. Subjektivna nepristrasnost sudije se pretpostavlja, dok se ne dokaže da ponašanje određenog sudije ili njegova lična ubeđenja (razlozi za izuzeće) ukazuju na pristrasnost u konkretnom sudskom predmetu. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za izuzeće postupajućeg sudije tokom prvostepenog postupka, Ustavni sud je zaključio da ne postoje procesne pretpostavke za odlučivanje o eventualnoj povredi prava podnosioca na nepristrasno suđenje.
Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe o kršenju procesne jednakosti stranaka u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je tokom prvostepenog postupka koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, omogućeno podnosiocu ustavne žalbe da svoj tužbeni zahtev obrazloži, da predlaže dokaze i sudeluje u njihovom izvođenju, tj. da učestvuje u postupku na način i pod uslovima koji ga nisu doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na drugu parničnu stranku. Treba istaći i da odredba člana 236. stav 2. ZPP ne propisuje neke posebne uslove i svojstva za lica koja mogu svedočiti u parničnom postupku, te stranke nisu ograničene u pravu da predlože svoje srodnike za svedoke. Po oceni Ustavnog suda, izvođenje ovakvih dokaza u parničnom postupku ne dovodi, samo po sebi, stranku koja se njima koristi u povoljniji položaj, jer sud utvrđuje činjenično stanje koje je bitno za donošenje odluke na osnovu savesne i brižljive ocene svih dokaza i ponaosob i zajedno, kao i rezultata čitavog postupka. Stoga, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nije narušena procesna jednakost stranaka u parničnom postupku.
Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu osporenog rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3346/99 od 17. aprila 2006. godine, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i njihove stavove i zaključke u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja. Polazeći od toga, Ustavni sud ne ocenjuje da li je, u konkretnom slučaju, tužena strana opredelila svoj zahtev za naknadu parničnih troškova, već ispituje da li je osporenim rešenjem povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje. S obzirom da je Četvrti opštinski sud u Beogradu presudom P. 3346/99 od 12. decembra 2005. godine odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, a imajući u vidu da odredba člana 149. stav 1. ZPP ostvarivanje prava na naknadu troškova parničnog postupka uslovljava uspehom stranke u parnici, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem nije povređeno pravo podnosioca iz člana 32. stav 1. Ustava, na koje se u ustavnoj žalbi pozvao.
Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da su osporene presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi u granicama svoje zakonom utvrđene nadležnosti i u javno sprovedenom postupku. Po oceni Suda, osporene presude su zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava, prvostepeni i drugostepeni sud su obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da su ta pravna stanovišta posledica proizvoljnog tumačenja sudova i neprihvatljive primene materijalnog prava. U pogledu osporene drugostepene presude, Ustavni sud je zaključio da ona sadrži obrazloženje, da su u obrazloženju konstatovani razlozi zbog kojih je izjavljena žalba i da je drugostepeni sud ocenio da nisu učinjene bitne povrede postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti i povrede na koje se u žalbi ukazuje, kao i da su navedene odredbe propisa na kojima je drugostepeni sud zasnovao svoju presudu. Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj pravo na pravično suđenje, garantovano članom 6. Evropske konvencije, obavezuje sudove da svoje odluke obrazlože, pri čemu ta obaveza ne podrazumeva da sud mora detaljno da odgovori na sve navode stranaka (videti: presuda Van de Hurk protiv Holandije od 19. aprila 1994. godine), kao i da obim obaveze davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljen je okolnostima konkretnog slučaja (videti: presuda Garcia Ruiz protiv Španije od 21. januara 1999. godine).
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenim pojedinačnim aktima nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i da je u tom delu ustavna žalba neosnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.
7. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.
8. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu