Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neosnovanosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Osnovnog i Višeg suda u Negotinu, kojima je tužba smatrana povučenom. Sud je utvrdio da podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge koji bi ukazali na povredu prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: sudija dr Agneš Kartag Odri, koja zamenjuje predsednika, i sudije dr Olivera Vučić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Desimira Stanisavljevića iz Sikola, opština Negotin, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. maja 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Desimira Stanisavljevića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Negotinu P. 741/10 od 30. novembra 2010. godine i rešenja Višeg suda u Negotinu Gž. 1/11 od 12. januara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Desimir Stanisavljević iz Sikola, opština Negotin, preko punomoćnika Dragane Videnović i Milete Petkovića, advokata iz Bora, podneo je 11. februara 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Negotinu P. 741/10 od 30. novembra 2010. godine i rešenja Višeg suda u Negotinu Gž. 1/11 od 12. januara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, i povrede prava iz čl. 22. i 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da su osporenim rešenjima sudovi onemogućili tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da raspravlja pred sudom, imajući u vidu da prvostepeni sud nije pozvao na ročište 30. novembra 2010. godine punomoćnike tužioca, iako je podneskom od 29. novembra 2010. godine tužilac obavestio sud o otkazu punomoćja ranijem advokatu i o angažovanju novih punomoćnika. Time je, po mišljenju podnosioca, sud učinio bitnu povredu postupka i povredu prava iz čl. 22, 32. i 36. Ustava.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Negotinu P. 741/10 od 30. novembra 2010. godine, u prvom stavu izreke odlučeno da se tužba tužioca smatra povučenom, dok je drugim stavom izreke obavezan tužilac da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 24.655,00 dinara.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Negotinu Gž. 1/11 od 12. januara 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno prvostepeno rešenje.

U obrazloženju drugostepenog rešenja navedeno je da; kod činjenice da na ročište za glavnu raspravu koja je zakazana za 30. novembar 2010. godine nije pristupio tužilac, kao ni njegov punomoćnik, a isti su bili uredno pozvani objavom rešenja sa prethodnog ročišta, sa upozorenjem na posledice nedolaska, dok je punomoćnik tuženog odbio da raspravlja u odsustvu uredno pozvanog tužioca, prvostepeni sud je pravilno primenio odredbu člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer se ova procesna situacija poistovećuje sa procesnom situacijom izostanka stranaka sa ročišta; da iako stranka može opozvati punomoćje ranijem punomoćniku i izdati punomoćje novom punomoćniku, ona ovo pravo, kao i svako drugo pravo u postupku, ne može zloupotrebljavati.

4. Podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom parničnog postupka koji se vodio po njegovoj tužbi, povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, obrazlaže, pre svega, navodima da prvostepeni sud na ročište za glavnu raspravu koje je zakazano za 30. novembar 2010. godine nije pozvao punomoćnike tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, iako je on, 29. novembra 2010. podneskom obavestio sud da otkazuje punomoćje dotadašnjem advokatu i da će ga ubuduće zastupati advokati Dragana Videnović i Mileta Petković.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenog prava na koje se ustavnom žalbom poziva, već podnosilac ponavlja razloge iznete u žalbi na prvostepeno rešenje, koji su bili predmet ocene drugostepenog suda. Navodima ustavne žalbe ne dovodi se u sumnju pravičnost osporenih rešenja, s obzirom da su prema oceni Ustavnog suda, sudovi naveli jasne i precizne razloge zbog kojih su smatrali da je tužilac u konkretnoj situaciji zloupotrebio prava u postupku.

Naime, tužilac i njegov punomoćnik su na ročište za glavnu raspravu zakazanu za 30. novembar 2010. godine pozvani objavom rešenja sa prethodnog ročišta održanog 29. septembra 2010. godine, iz čega proizlazi zaključak da je tužilac imao dovoljno vremena, odnosno dva meseca da opozove punomoćje ranijem advokatu i da imenuje drugog punomoćnika, kao što su i novoangažovani punomoćnici imali mogućnost da i bez poziva pristupe na zakazano ročište.

Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da odlučujući o podnetoj ustavnoj žalbi postupa kao instancioni sud u odnosu na redovne sudove i da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. U postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrđuje povrede Ustavom zajemčenih prava i ispituje da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan. U konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom podnosioca da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Takođe, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe svoju tvrdnju o povredi prava iz odredaba člana 36. Ustava nije potkrepio dostavljanjem dokaza o različitom postupanju sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama, niti je pružio dokaze da je tuženom dato više prava nego što mu pripada.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na povredu načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, iz člana 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se odredbama člana 22. Ustava ne jemči ni jedno posebno samostalno ljudsko pravo, već je reč o jednom od osnovnih načela na kojima, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovog načela akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

ZAMENjUJE

PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

Sudija

dr Agneš Kartag Odri

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neosnovanosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti