Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje i imovinu. Sudovi su pružili jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge za utvrđenje ništavosti ugovora u delu koji se odnosi na tavanski prostor druge zgrade.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Đ. P . izjavljena protiv presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2563/04 od 1. juna 2006. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8704/12 od 13. juna 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Ukida se Rešenje Ustavnog suda Už-6352/2013 od 28. maja 2015. godine o odlaganju izvršenja presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2563/04 od 1. juna 2006. godine i rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 12632/14 od 30. decembra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. P . iz Beograda podnela je, 5. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika M. K, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na dom iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija). Takođe se pozvala i na član 6. Konvencije.

Povredu prava na pravično suđenje podnositeljka zasniva na navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava, te jednostranom i nedovoljnom obrazloženju osporenih presuda. U tom smislu, podnositeljka tvrdi da je sporni tavanski prostor pre više od 60 godina postao stambeni jer se njegov vlasnik nije protivio izvršenoj prenameni, budući da nije osporio rešenje IV Stambene uprave opštine Vračar od 3. avgusta 1958. godine, kojim je njenom pok. ocu taj prostor dodeljen za stanovanje i od kog momenta je postao sastavni deo stana broj 6, na kojem je njen otac, po iseljenju svih sustanara, stekao stanarsko pravo i otkupio ga. Stoga je, po mišljenju podnositeljke, pogrešno pozivanje sudova na odredbe čl. 19. i 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i nisu jasni razlozi na kojima je utemeljen njihov zaključak o ništavosti pravnih poslova na osnovu kojih je njen pok. otac stekao stvarna prava na predmetnom prostoru. Navode o pogrešnoj primeni materijalnog prava podnositeljka dovodi i u vezu sa tvrdnjom o povredi prava na dom i prava na imovinu jer joj se "nezakonitim" presudama oduzima deo imovine u kojoj stanuje 55 godina. Pored toga, ističe da sud nije sudio u razumnom roku, s obzirom na to da je žalbeni postupak trajao sedam godina. Predlaže da Ustavni sud utvrdi da su joj osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu povređena prava iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, poništi pomenutu odluku i odloži izvršenje prvostepene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71523/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2563/04), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2563/04 od 1. juna 2006. godine je: utvrđeno da je tužilja V. J . isključivi vl asnik tavanskog prostora površine 16m2 u dvorišnoj zgradi sa leve strane u B. broj 54 u Beogradu, koji sa njenim stanom čini jedinstvenu i nedeljivu građevinsku celinu na katastarskoj parceli broj 5002, označen oj kao ZK telo IV u ZKUL 234 KO Vračar (stav 1. izreke); utvrđeno da su ništavi ugovori o korišćenju stana broj 6 koji se nalazi na prvom spratu u dvorišnoj zgradi pravo u B. broj 54 u Beogradu, označenoj kao ZK telo III , od 12. februara 1967. godine i od 18. septembra 1972. godine, te ugovor o sticanju svojine na pomenutom stanu od 2. juna 1992. godine u delovima koji za predmet imaju tavanski prostor na kojem je utvrđeno tužiljino pravo svojine, zaključeni između pravnog prethodnika prvotužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i tuženih Gradskog stambenog preduzeća, odnosno opštine Vračar (st. 2, 3. i 4. izreke); naloženo tuženoj da predmetni prostor oslobodi od svih lica i stvari i preda ga u posed tužilji (stav 5. izreke). U obrazloženju presude je navedeno da je prvostepeni sud po sprovedenom dokaznom postupku utvrdio: da je tužilja zemljišno-knjižni vlasnik ZK tela IV tj. jednosobnog stana koji se nalazi u dvorišnoj zgradi sa leve strane u B. broj 54 u Beogradu; da je nosilac prava raspolaganja na tom stanu bila V . v . z . koja se pripojila preduzeću "N ."; da je u ugovoru o otkupu predmetnog stana, zaključenom između tužilje i pomenutog preduzeća, navedeno da kupac ima pravo korišćenja podrumske i tavanske prostorije koje već koristi; da je 27. avgusta 1968. godine pravni prethodnik prvotužene, pok. N. V, sa Gradskim stambenim preduzećem zaključio ugovor o korišćenju dela stana broj 6 u površini od 43m2, koji se nalazi u susednoj dvorišnoj zgradi pravo, a koji se sastoji od dve sobe, zajedničke kuhinje, zajedničkog klozeta i jedne ostave; da je rešenjem Odeljenja za Komunalno-građevinske, stambene i imovinske poslove SO Vračar od 8. avgusta 1972. godine N . V . dozvoljeno proširenje na upražnjeni deo stana površine 18m2 koji je do tada koristila pok. K . K, te da se iz ovog rešenja vidi da je nadležni organ tužene opštine utvrdio da stan broj 6 ima ukupnu površinu 61m2; da je na osnovu pomenutog ugovora iz 1968. i rešenja iz 1972. godine, dana 18. septembra 1972. godine N . V . sa Gradskim stambenim preduzećem zaključio ugovor o korišćenju stana broj 6, te da je u članu 1. ovog ugovora navedeno da stan ima površinu od 77m2 i da se sastoji od dve sobe, jedne kuhinje, jednog kupatila sa klozetom, jedne terase i jednog podruma pri čemu je na kraju pomenutog člana pisaćom mašinom otkucano "i tri manje sobe"; da je 30. aprila 1992. godine N . V . sa tuženom opštinom zaključio ugovor o sticanju svojine na stanu broj 6 koji se nalazi na prvom spratu dvorišne zgrade pravo u B . 54, površine 77m2, s tim što u ovom ugovoru nije navedeno od kojih prostorija se stan sastoji. Polazeći od toga da tužena opština nije osporila činjenične navode tužbe da se u zbirci isprava kojom raspolaže ne pominju "tri sobice" kao deo stana N . V, da tužiljinom stanu pripadaju sporne tavanske prostorije jer se radi o zasebnom ZK telu broj IV, da je prvotužena vlasnik drugog ZK tela broj III, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo utvrđenje prava svojine na spornom tavanu, sa obrazloženjem da tužilja ima pravni interes za isticanje ovog zahteva s obzirom na to da je vlasnik stana koji sa tim prostorom čini jedinstvenu građevinsku i stambenu celinu. Odluku o ništavosti ugovora o korišćenju stana broj 6 u delovima koji za predmet imaju sporni tavanski prostor sud je doneo na osnovu priznanja ovog zahteva od strane tuženog Javnog stambenog preduzeća, dok je odluku o ništavosti ugovora o sticanju svojine na stanu u pomenutom delu obrazložio time da tužena opština nije imala pravo raspolaganja na tavanskom prostoru, već samo na stanu broj 6 koji ima površinu 61m2.

Apelacioni sud u Beogradu je, pozivajući se na odredbe člana 19. stav 2. i člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, te odredbe čl. 103. i 109. Zakona o obligacionim odnosima, osporenom drugostepenom presudom potvrdio nižestepenu odluku, ističući da tužilja kao vlasnik jedinog stana u dvorišnoj zgradi levo ima stvarnu legitimaciju da pobija punovažnost ugovora koji su predmet spora jer je njima, suprotno članu 16. Zakona o stanovanju, tužena opština raspolagala nedeljivim delom dvorišne zgrade levo u korist pravnog prethodnika prvotužene. Po nalaženju drugostepenog suda, na kući koja se sastoji samo od jednog stana koji je u svojini jednog vlasnika i koja nema posebnih fizičkih delova koji bi bili predmet etažne svojine, nema ni zajedničkih delova koji bi bili u zajedničkoj nedeljivoj svojini, te stoga, sporni tavanski prostor ne predstavlja poseban deo zgrade koji može biti u pravnom prometu jer u pogledu prava svojine i titulara tog prava prati sudbinu glavne stvari.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1 . Ustava sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud postojanje povrede prava ceni u odnosu na navedenu odredbu Ustava .

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka i da se one mogu odreći svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se (član 3. stav 2.); da ako tuženi do zaključenja glavne rasprave prizna tužbeni zahtev, sud će bez daljeg raspravljanja doneti presudu kojom usvaja tužbeni zahtev (presuda na osnovu priznanja) (član 336. stav 1.).

Članom 19. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima ("Službeni list SFRJ", broj 6/80), koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora o sticanju svojine na stanu, bilo je propisano da u slučajevima i pod uslovima određenim zakonom može postojati pravo svojine na stan i poslovnu prostoriju kao posebnom delu zgrade.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost i samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe, i ako ona nije bila ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen (član 105. stav 1.).

5. Budući da podnositeljka tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje zasniva na navodima o pogrešnoj primeni odredaba čl. 19. i 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, te navodima da osporene odluke nisu dovoljno obrazložene jer, kako ističe, nije jasno iz kog razloga su ugovori o korišćenju i sticanju svojine na stanu u delu koji za predmet imaju sporni tavanski prostor ništavi, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije u njegovoj nadležnosti da u postupku po ustavnoj žalbi ocenjuje zakonitost odluka redovnih sudova i pravilnost njihovih pravnih zaključaka. Tumačenje i primena merodavnog prava u nadležnosti je redovnih sudova i nije predmet ustavnosudske ocene, pod uslovom da je način na koji sudovi tumače i primenjuju merodavno materijalno pravo u svakom konkretnom slučaju saglasan sa Ustavom sa aspekta zaštite zajemčenih ljudskih prava i sloboda. Takođe, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje podrazumeva obavezu sudova da svoje odluke obrazlože na način da navedu jasne i razumljive razloge na kojima su odluke zasnovali, pri čemu mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke (videti presud u Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine , broj predstavke 18390/91).

Razmatrajući osnovanost podnositeljkinih navoda, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je prvostepeni sud odluku o ništavosti ugovora o korišćenju stana zaključenih 1967. i 1972. godine između podnositeljkinog pravnog prethodnika i Gradskog stambenog preduzeća zasnovao na priznanju ovih tužbenih zahteva od strane trećetužnog JP "Gradsko stambeno", dok je, pozivajući se na član 103. Zakona o obligacionim odnosima, odluku o ništavosti ugovora o sticanju svojine na stanu u spornom delu, obrazložio time da tužena opština nije imala pravo raspolaganja predmetnim prostorom, prethodno utvrdivši da taj prostor čini jedinstvenu građevinsku i stambenu celinu sa tužiljinim stanom - zasebnim ZK telom broj IV. Drugostepeni sud je dodatno istakao da ništavost ugovora koji su predmet spora proizlazi i iz odredbe člana 16. Zakona o stanovanju, budući da je njome predviđeno da se može otkupiti stan ili deo stana, ali ne i nedeljivi zajednički deo zgrade. Prema nalaženju Ustavnog suda, u situaciji kada je pravni sledbenik preduzeća koje je zaključilo ugovore o korišćenju stana priznao tužbeni zahtev za utvrđenje njihove ništavosti u delu kojim je raspolagano spornim tavanskim prostorom i kada je prvostepena presuda zasnovana upravo na učinjenom priznanju, što za posledicu ima i ništavost ugovora o sticanju svojine na stanu u tom delu jer je postojanje ugovora o korišćenju osnov za zaključenje ugovora o otkupu, to se ne mogu prihvatiti kao osnovani podnositeljkini navodi da nisu jasni razlozi na kojima su zasnovane osporene sudske presude, te da joj je u tom smislu povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku. Neosnovanost podnositeljkinih navoda o manjkavosti obrazloženja proizlazi i iz činjenice da su oba suda pravni zaključak o ništavosti ugovora o sticanju svojine na stanu u spornom delu obrazložila i time da tužena opština, koja, kako se navodi u obrazloženju prvostepene odluke, nije sporila činjenične navode tužbe da se u zbirci isprava sporne prostorije ne pominju kao sastavni deo stana broj 6, nije imala pravo raspolaganja tim prostorom koji je nedeljivi deo dvorišne zgrade levo (ZK telo IV) i koji stoga ne može biti u pravnom prometu. Prema oceni Ustavnog suda, redovni sudovi su u obrazloženjima osporenih presuda naveli jasne i argumentovane razloge na kojima su zasnovali svoje odluke, imajući u vidu da predmet etažne svojine mogu biti samo pojedini stanovi, a ne i delovi stana, što znači da samo oni delovi zgrade koji predstavljaju pravnu i građevinsku celinu mogu biti u samostalnom prometu. U tom smislu, ne mogu se prihvatiti podnositeljkini navodi da je korišćenjem i zaključenjem osporenih ugovora kojima je raspolagano delom ZK tela III izvršeno i pravno pripajanje tog dela ZK tela stanu broj 6 kao posebnom (etažnom) delu drugog ZK tela broj IV jer je ZK telo pravno jedinstvena celina, pa je iz tog razloga neutemeljena i tvrdnja o proizvoljnoj primeni odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, budući da se u konkretnom slučaju radi o zgradi u kojoj se nalazi samo jedan stan.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnosi teljki ustavne žalbe osporen im presudama nije povređeno pravo na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na imovinu, a imajući u vidu da podnositeljka povredu označenog prava izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje, isticanjem da joj je "nezakonitim" odlukama oduzet deo imovine, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnju o povredi prava zajemčenog odredbama člana 58. stav 1. Ustava, budući da je prethodno utvrdio da podnosi teljki nije povređeno pravo na pravično suđenje.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud se nije posebno upuštao u ocenu navoda o povredi prava na dom i prava na suđenje u razumnom roku imajući u vidu da podnositeljka, i pored toga što je u referatu ustavne žalbe ukazala na dužinu trajanja žalbenog postupka i što je okolnost da sporni prostor koristi 55 godina dovela u vezu sa članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, zahtev za utvrđenje povreda navedenih prava nije istakla.

7. Kako je Ustavni sud konačno odlučio o podnetoj ustavnoj žalbi, stekli su se uslovi da se ukine Rešenje ovog a suda Už-6352 /2013 od 28. maja 2015 . godine o odlaganju izvršenja presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2563/04 od 1. juna 2006. godine i rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 12632/14 od 30. decembra 2014. godine, te je odlučeno kao u tački 2. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.