Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđenje susvojine, koji je trajao preko 17 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6355/2012
05.03.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi L. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba L. M. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 3675/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 999/96), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. L. M. iz Beograda podnela je, 30. jula 2012. godine, preko punomoćnika M. Č., advokata iz Vrnjačke Banje, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je okončan pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 3675/10. Ustavnom žalbom osporena je i presuda Osnovnog suda u Kruševcu P. 3675/10 od 15. septembra 2011. godine i presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 913/12 od 23. maja 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe je, između ostalog, navela da je 1996. godine protiv tuženog podnela tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu , a da je parnični postupak okončan nakon 16 godina, presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 913/12 od 23. maja 2012. godine, kojom je potvrđena presuda Osnovnog suda u Kruševcu P. 3675/10 od 15. septembra 2011. godine. U pogledu osporenih presuda navela je da je pogrešan zaključak sudova da stranke nakon ispunjenja ugovora ne mogu tražiti njegov raskid, te da stranke onim što su po osnovu ispunjenja ugovora primile mogu slobodno raspolagati.

Predložila je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, da ukine osporene presude i da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 3675/10 (96) (inicijalno predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 999/96), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

L. M. iz Beograda, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 8. aprila 1996. godine protiv tuženog Lj. L. iz Kruševca, Opštinskom sudu u Kruševcu tužbu radi utvrđenja prava susvojine na pokretnim i nepokretnim stvarima po osnovu sticanja zajedničke imovine u vanbračnoj zajednici sa tuženim.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 999/96. Do donošenja prvostepene presude zakazano je 54 ročišta za glavnu raspravu, od kojih 16 ročišta nije održano, zbog neuredne dostave poziva i nedolaska stranaka na ročište, budući da su i tužilja i tuženi bili na privremenom radu u inostranstvu, zbog sprečenosti postupajućeg sudije, zbog nedolaska pozvanog veštaka ili nedostavljanja nalaza i mišljenja o obavljenom veštačenju u ostavljenom roku, zbog nedolaska pozvanih svedoka, zbog pokušaja zaključivanja poravnanja među strankama, zato što su punomoćnici stranaka bili sprečeni da dođu na ročište, zbog dostavljanja podnesaka obeju stranaka neposredno pred zakazano ročište. Ročišta su zakazivana u periodu od po nekoliko meseci, sa tim da su bila prisutna tri perioda izrazite neaktivnosti suda u kojima sud u periodu od skoro godinu dana, pa i više od godinu dana, nije zakazivao ročište - od 24. decembra 1998. do 28. oktobra 1999, od 8. juna 2000. do 10. jula 2001. i od 23. septembra 2002. do 23. decembra 2003. godine. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak saslušanjem velikog broja svedoka, obavljeno je građevinsko veštačenje, kao i dopunsko veštačenje, komisiono veštačenje na okolnost utvrđivanja vrednosti pokretnih stvari, saslušani su tužilja i tuženi i izvršen je uvid u dostavljenu i pribavljenu pismenu dokumentaciju. Nakon 1. januara 2010. godine izvršena je reforma u pravosuđu i postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu kojem je dodeljen nov broj P. 3675/10. Tužilja je podneskom od 19. aprila 2011. godine konačno opredelila tužbeni zahtev.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 3675/10 od 15. septembra 2011. godine, odbijen je u celosti tužbeni zahtev tužilje i obavezana tužilja da tuženom naknadi parnične troškove.

Tužilja je izjavila žalbu protiv navedene presude, a tuženi žalbu protiv rešenja o parničnim troškovima.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 913/12 od 23. maja 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Osnovnog suda u Kruševcu P. 3675/10 od 15. septembra 2011. godine, u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu tužilje, a ukinuo prvostepenu presudu u delu kojim je rešeno o troškovima postupka i predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Osnovnog suda u Kruševcu P. 3675/10 od 11. juna 2012. godine obavezana je tužilja da tuženom naknadi parnične troškove.

Tuženi je izjavio žalbu protiv rešenja o troškovima postupka.

Viši sud u Kruševcu je rešenjem Gž. 822/12 od 18. februara 2013. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda u Kruševcu P. 3675/10 od 11. juna 2012. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje o troškovima.

Osnovni sud u Kruševcu je rešenjem P. 3675/10 od 1. marta 2013. godine obavezao tužilju da tuženom naknadi parnične troškove.

Tužilja je izjavila žalbu protiv navedenog rešenja.

Viši sud u Kruševcu je rešenjem Gž. 225/13 od 29. avgusta 2013. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda u Kruševcu P. 3675/10 od 1. marta 2013. godine i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Rešenjem Osnovnog suda u Kruševcu P. 3675/10 od 9. septembra 2013. godine obavezana je tužilja da tuženom naknadi parnične troškove.

Tužilja je izjavila žalbu protiv navedenog rešenja.

Rešenjem Višeg suda u Kruševcu Gž. 741/13 od 6. decembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđeno rešenje o troškovima postupka Osnovnog suda u Kruševcu P. 3675/10 od 9. septembra 2013. godine.

Pismeni otpravak rešenja je 10. januara 2014. godine uručen punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 8. aprila 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kruševcu, a da je okončan dostavljanjem punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe rešenja Višeg suda u Kruševcu Gž. 741/13 od 6. decembra 2013. godine, kojim je odlučeno o troškovima postupka, budući da se prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, odlučivanje o troškovima postupka smatra sastavnim delom suđenja, odnosno "delom utvrđenja građanskih prava i obaveza" u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude Robins protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 23. septembra 1997. godine, broj predstavke 22410/93, stav 29. i Rotaru protiv Rumunije, od 4. maja 2000. godine, broj predstavke 28341/95, stav 78.). Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao preko 17 i po godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe, u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnositeljku .

Ispitujući postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti , ocenio da prvostepeni sud nije delotvorno i efikasno postupao i nije preduzeo sve potrebne mere i radnje kako bi se parnični postupak završio u razumnom roku i bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, prvostepeni sud je do donošenja presude zakazivao ročišta za glavnu raspravu u periodima od po nekoliko meseci, a pored toga u tri vremenska perioda, koji su trajali po skoro godinu, pa i više od godinu dana, nije zakazivao ročišta. Prvu presudu P. 3765/10 od 15. novembra 2011. godine sud je doneo nakon 15 godina i četiri meseca od podnošenja tužbe. Međutim, navedena prvostepena presuda je ukinuta u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, pa je postupak produžen za još godinu i po dana, dok nije konačno odlučeno o troškovima postupka rešenjem Višeg suda u Kruševcu Gž. 741/13 od 6. decembra 2013. godine.

Ustavni sud je našao da je predmetni postupak bio izuzetno složen, s obzirom na to da je tužilja tražila utvrđenje prava susvojine na više nepokretnih i pokretnih stvari po osnovu sticanja zajedničke imovine u vanbračnoj zajednici sa tuženim i da je u sprovedenom dokaznom postupku sud saslušao veliki broj svedoka i odredio nekoliko veštačenja, pa i dopunsko veštačenje u cilju utvrđivanja i razjašnjenja činjenica bitnih za presuđenje, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Ustavni sud je imao u vidu i da pojedina ročišta nisu održana iz razloga koji se ne mogu staviti na teret sudu (dostavljanje podnesaka neposredno pred ročište, sprečenost punomoćnika stranaka da prisustvuju ročištu, okolnost da su se obe parnične stranke nalazile na privremenom radu u inostranstvu, pa su im pozivi dostavljani preko Ministartsva pravde RS, a ročišta zakazivana u vreme verskih i državnih praznika kada su dolazili u Srbiju). Međutim, Sud je ocenio da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman materijalni i moralni interes da se predmetni parnični postupak efikasno okonča, ali da je, zahtevom njenog punomoćnika da se nekoliko ročišta ne održi i dostavljanjem podnesaka neposredno pred ročište, u nekoj meri i sama doprinela navedenoj dužini trajanja postupka.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja Opštinskog suda u Kruševcu. Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, pored drugih, Odluku Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Plazonić protiv Hrvatske“ od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom postupku, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je okončan pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 3675/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 999/96).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, opisani doprinos podnositeljke i složenost predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U odnosu na osporene presude i istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Kragujevcu u osporenoj presudi dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ovo stoga jer je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da su stranke deobu zajedno stečene imovine izvršile sporazumom, koji je u celosti ispunjen, te da nije moguć raskid ugovora koji je u celosti ispunjen, kao i da stranke onim što su po osnovu ispunjenja primile mogu slobodno raspolagati. Naime, podnositeljka ustavne žalbe kao tužilja nije dokazala svoje tvrdnje - da je novac koji je dobila od tuženog po osnovu sporazuma o deobi zajedničke imovine, vratila tuženom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazivalo da su, u konkretnom slučaju, propisi proizvoljno i nepravično primenjeni na štetu podnositeljke ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na povredu procesnih garancija prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancion i sud oceni zakonitost osporenih ak ata.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odreda ba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti