Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava. Utvrđeno je da je Privredni apelacioni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo drugačiju odluku u odnosu na svoju raniju praksu, stvarajući pravnu nesigurnost.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-636/2012
18.12.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba D. M. protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 9531/10 od 3. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M. iz K. je 26. januara 2012. godine, podnela ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 9531/10 od 3. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredb ama člana 36. Ustava Republike Srbije i prava iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi istakla: da je ona korisnik osiguranja života po polisi koju je zaključio pravni prethodnik podnositeljke sa tuženim u vremenskom trajanju od 1. avgusta 1993. godine do 1. maja 2005. godine; da je pravni prethodnik podnositeljke platio premiju osiguranja unapred, za period od tri godine; da je osiguravač u postupku stečaja, korisniku osiguranja priznao smanjenu kapitaliziranu vrednost osigurane sume, što predstavlja jednostranu izmenu ugovora o osiguranju; da je neprihvatljiv zaključak drugostepenog suda da pravni prethodnik korisnika osiguranja nije platio ugovoreni iznos premije i da su drugi osiguranici u potpuno identičnim slučajevima, po pravnosnažnim presudama ostvarili svoja prava iz ugovora o osiguranju života. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je podnela tužbu Trgovinskom sudu u Beogradu, protiv tuženog „E. o.“ AD, u stečaju, radi utvrđenja potraživanja osporenog u stečajnom postupku u iznosu od 307.562,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. februara 2005. godine do isplate.

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 2630/10 od 4. marta 2010. godine, u stavu prvom izreke , usvojen je tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno je potraživanje tužilje prema tuženom u iznosu od 307.562,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. februara 2005. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 163.424,00 dinara. Iz obrazloženja prvostepene presude proizlazi da je pok. otac tužilje, kao osiguranik sa tuženim kao osiguravačem 1. avgusta 1993. godine zaključio polisu životnog osiguranja broj 0013496 , sa početkom trajanja osiguranja od 1. avgusta 1993. godine do 1. avgusta 2005. godine, kojom je predviđeno jednokratno plaćanje sa valorizacijom u odnosu na kretanje ličih dohodaka, te je predviđeno da se suma osiguranja isplaćuje u odnosu na prosečan lični dohodak na dan nastanka osiguranog slučaja, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog Zavoda za statistiku. U obrazloženju presude se dalje navodi da je osiguranik izvršio plaćanje ukupne premije u jednokratnom iznosu, 31. jula 1993. godine, prema podatku prosečnog ličnog dohodka za mesec maj 1993. godine i da je tužiocu u postupku likvidacije nad tuženim, priznato potraživanje u iznosu od 13.963,00 dinara dok je za utuženi iznos tužilac upućen na pokretanje parničnog postupka radi utvrđivanja osporenog potraživanja. Prvostepeni sud dalje navodi da je odredbom člana 942. Zakona o obligacionim odnosima propisano da se kod ugovora o osiguranju lica visina osigurane svote koju je osiguravač dužan isplatiti kad nastupi osigurani slučaj utvrđuje u polisi prema sporazumu ugovornih strana, te da je osigurani slučaj nastupio i da je korisnik osiguranja tužilja i da je osnovano potraživanje tužilje na isplatu celokupne revalorizovane osigurane sume u skladu sa uslovima osiguranja. Pored toga, prvostepeni sud nalazi da su neosnovani navodi tuženog da je uplata premija vršena u inflatornoj godini, te da tužilja može ostvariti samo srazmeran iznos ugovorene sume osiguranja, naročito imajući u vidu da je tuženi znao da se ugovor o osiguranju života zaključuje u inflatornim uslovima, ali da je i pored toga u ponudi imao mogućnost ugovaranja plaćanja premije osiguranja u procentu prosečnog ličnog dohodka, uporedo sa mogućnošću ugovaranja valutne klauzule, a koje uslove osiguranja je sam propisao, a kako je osiguranik zaključio ugovor po pristupu izabravši opciju obračuna prema prosečnom ličnom dohodku, tuženi je u obavezi da isplati celokupnu osiguranu sumu.

Odlučujući o žalbi tuženog, Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 9531/10 od 3. novembra 2011. godine preinačio ožalbenu presudu Privrednog suda u Beogradu P. 2630/10 od 4. marta 2010. godine i u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi potraživanje prema tuženom u iznosu od 307.562,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. februara 2005. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 87.275,62 dinara. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je pravni prethodnik tužilje izvršio uplatu premije osiguranja za tri godine u toku 1993. godine, u godini visoke dnevne inflacije, što je bila opštepoznata činjenica; da je uplaćeni iznos premije osiguranja bio obezvređen, jer je bio znatno manji od realnog procenta prosečnog ličnog dohodka na dan uplate; da imajući u vidu načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima, po nalaženju drugostepenog suda, obračun dospele obaveze tuženog kao osiguravača na dan isteka osiguranja mora biti obračunat na bazi prosečnog ličnog dohotka isplaćenog u mesecu u kome je osiguranik izvršio uplatu premije i u mesecu u kome je isteklo osiguranje; da ugovor o osiguranju jeste athezioni i aleatorni ugovor, te da je glavno obeležje aleatornosti , saglasno članu 898. Zakona o obligacionim odnosima, budući neizvestan događaj zbog kojeg se ne može unapred odrediti međusobni imovinski efekat između ugovornih strana; kako u konkretnom slučaju iznos premije i osigurane sume nije određen ugovorom, već je odrediv, budući da je kao parametar uzet prosečan lični dohodak na nivou Republike Srbije, prema poslednjem zvaničnom podatku republičkog Zavoda za statistiku, to se u skladu sa ugovorom obračun dospele obaveze tuženog kao osiguravača na dan isteka osiguranja, ima izvršiti na bazi prosečnog ličnog dohotka isplaćenog u mesecu u kome je tužilac kao osiguranik izvršio uplatu premije i u kome je isteklo osiguranje.

Ustavni sud je, po izvršenom uvidu u ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, između ostalog, utvrdio i sledeće činjenice:

Viši trgovinski sud je presudom Pž. 7714/08 od 16. aprila 2009. godine, potvrdio presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 8583/07 od 17. juna 2008. godine. Navedenom presudom je utvrđeno potraživanje tužilje u iznosu od 322.610,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. februara 2005. godine do isplate prema tuženom „E. o.“ AD , u likvidaciji, B.

Viši trgovinski sud je presudom Pž. 8585/08 od 22. aprila 2009. godine, preinačio presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 8579/07 od 7. jula 2008. godine u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje potraživanja prema tuženom u iznosu od 278.331,93 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. februara 2005. godine do isplate prema tuženom „E. o.“ AD, u likvidaciji, B. i utvrdio potraživanje tužilje prema tuženom u navedenom iznosu , sa zakonskom zateznom kamatom.

Viši trgovinski sud je presudom Pž. 7262/08 od 16. septembra 2009. godine potvrdio presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 8577/07 od 25. maja 2008. godine. Navedenom presudom je utvrđeno potraživanje tužilje u iznosu od 163.223,00, dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. februara 2005. godine do isplate prema tuženom „Evropa osiguranje“ AD, u likvidaciji, Beograd.

Navedenim presudama je utvrđivan procenat ispunjenja obaveza osiguranika, odnosno uziman je prosečan lični dohodak isplaćen u mesecu u kome je uplaćena premija osiguranja, ali je utvrđivana kapitalizovana vrednost uplaćene premije osiguranja po prosečnom ličnom dohotku na dan uplate premije ili na dan isteka osiguranja u punom iznosu.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnositeljka poziva, bitne su odredb e člana 36. U stava kojima se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) kojima je propisano: da se u govorom o osiguranju obavezuje ugovarač osiguranja da plati određeni iznos organizaciji za osiguranje ( osiguravač), a organizacija se obavezuje da, ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati osiguraniku ili nekom trećem licu naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo (član 897.); da se u u govorima o osiguranju lica ( osiguranje života i osiguranje od nesrećnog slučaja) visina osigurane svote, koju je osiguravač dužan isplatiti kad nastupi osigurani slučaj, utvrđuje u polisi prema sporazumu ugovornih strana (član 942.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koj u se poziva podnositeljka ustavne žalbe u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka žali na pogrešnu primenu materijalnog prava i na različito postupanje i odlučivanje redovnih sudova, povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud je iz sadržine osporene presude i presuda kojima podnositeljka ustavne žalbe ukazuje na povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, utvrdio je predmet spora bio utvrđenje osporenog potraživanja po osnovu ugovora o osiguranju života. Zaključeni ugovori o osiguranju života su ugovori po pristupu i aleatorni, a aleatornost se odnosi na osigurani slučaj - događaj s obzirom na koji se zaključuje osiguranje, a koji mora biti budući, neizvestan i nezavisan od isključive volje ugovarača. Za ugovarače osguranja, odnosno korisnike osiguranja je predviđeno izvrše svoju obvezu u pogledu uplate ugovorenog iznosa premije kako bi ostvarili pravo na ugovorenu sumu osiguranja.

Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da su Viši trgovinski sud i Privredni apelacioni sud, kao sudovi poslednje instance u konkretnim slučajevima, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, doneli različite presude u odnosu na osporenu presudu Privrednog apelacionog suda. Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda je utvrđeno: da podnositeljka ustavne žalbe ima pravo na isplatu srazmernog iznosa sume osiguranja, a prema uplaćenom iznosu premije osiguranja u skladu sa uslovima osiguranja tuženog kao osiguravača, kao sastavnog de la ugovora o osiguranju. Presudama kojima podnositeljka ukazuje na povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, u toku postupka je takođe utvrđivan procenat uplaćene premije osiguranja, prema poslednjem objavljenom podatku o prosečnom ličnom dohotku republičkog Zavoda za statistiku u skladu sa ugovorenim načinom plaćanja premije osiguranja, a kapitalizovana vrednost uplaćene premije osiguranja je utvrđivana po prosečnom ličnom dohotku na dan uplate premije ili na dan isplate osiguranja, ali u punom iznosu.

Ustavni sud je utvrdio da u presudama u odnosu na koje podnositeljka ističe povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, sudovi nisu dospelu obavezu osiguravača utvrđivali srazmerno vrednosti uplaćene premije osiguranja na dan isteka osiguranja na bazi prosečnog ličnog dohotka isplaćenog u mesecu u kome je osiguranik izvršio uplatu premije i u kome je isteklo osiguranje.

Ustavni sud je, pre svega, ocenio da je ovakva praksa sudova suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima „Santos Pinto protiv Portugalije“, od 20. maja 2008. godine i „Beian protiv Rumunije“, od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 36. stav 1. Ustava, utvrdio da je činjenica da su Viši trgovinski sud i Privredni apelacioni sud, kao sudovi poslednje instance, pri potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donosili drugačije odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnositeljke ustavne žalbe.

Navedena okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavnu žalbu podnosioca usvojio i odlučio kao u prvom delu izreke.

U odnosu na navode podnositeljke ustavne žalbe koji se odnose na pogrešnu primenu materijalnog prava, Ustavni sud nalazi, da ovi navodi nisu od uticaja, jer iznos premije i osigurane sume nije bio određen ugovorom, već je kao parametar uzet prosečan lični dohodak na nivou republike prema podacima republičkog Zavoda za statistiku, te da je plaćanje premije izvršeno pre početka osiguranja i da je predmetni ugovor zaključen u vreme visoke dnevne inflacije. Sudovi su u toku postupka utvrdili koliko je iznosila visina prosečnog ličnog dohotka na dan uplate premije, prema podacima republičkog Zavoda za statistiku, na osnovu koje visine se jedino moglo utvrditi u kojoj meri je pravni prethodnik podnositeljke izvršio svoju obavezu plaćanja premije, a drugostepeni sud je osporenom presudom dosudio podnositeljki kapitalizovanu vrednost osigurane sume na dan isteka osiguranja, srazmerno izvršenoj uplati premije osiguranja.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Kako je nesporno da se podnositeljka ustavne žalbe, s obzirom na pozitivan ishod prvostepenog postupka, nije koristila pravom na preispitivanje zakonitosti prvostepene odluke, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu izreke.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud nalazi da je povreda ovog prava po sadržini izjednačena povredi načela utvrđenog članom 21. stav 3. Ustava, te da u konkretnom slučaju nema osnova za tvrdnju da je osporenom presudom podnositeljka ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisana. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnositeljki zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 4 2b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS”, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti