Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog zagađenja zemljišta

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Sudovi su proizvoljno primenili pravo kada su odbili zahtev za naknadu vrednosti zemljišta koje je zagađenjem postalo potpuno neupotrebljivo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi D. S. iz N . i D . S . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S . i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Nišu P. 3043/10(2008) od 1. novembra 2010. godine , u stavu prvom izreke i presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1439/11 od 2. novembra 2011. godine , u stavu prvom izreke , podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 1439/11 od 2. novembra 2011. godine, u stavu prvom izreke i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 3043/10(2008) od 1. novembra 2010. godine , u stavu prvom izreke.

3. Obustavlja se postupak po ustavnoj žalbi D. S.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S . iz N . i D . S . iz B . izjavili su 8. decembra 2011. godine, preko punomoćnika Z . V, advokata iz G . H, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 3043/10(2008) od 1. novembra 2010. godine , u stavu prvom izreke i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1439/11 od 2. novembra 2011. godine , u stavu prvom izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 3043/10(2008).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao duže od četiri godine; da je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je zemljište podnosilaca zagađeno imisijama sa susednog zemljišta - gradske deponije, zbog čega više nije moguće gajiti bilo kakve kulture na tom zemljištu; da su sudovi odbili tužbene zahteve za isplatu protivvrednosti zemljišta, iako je oštećenje zemljišta „takvog intenziteta da isto više nije za upotrebu“, zbog čega smatraju da im je pričinjena materijalna šteta u visini potpune tržišne vrednosti njihovih delova nepokretnosti. Predložili su da Ustavni sud poništi osporene presude, ističući ujedno i zahtev za naknadu nematerijalne štete, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Nišu u predmetu P. 9774/2013 (raniji broj predmeta P. 3043/10(2008)), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 25. decembra 2008. godine Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv tuženog J. k . p . „M .“ N, kojim su tražili da se utvrdi da ih tuženi uznemirava u korišćenju poljoprivrednog zemljišta koje se nalazi na katastarskoj parceli broj 8, KO Ć, ukupne površine 26,68 ari, na kojoj su tužioci suvlasnici sa po 1/3 udela, i to tako što se otpadne vode slivaju iz deponije tuženog i zagađuju navedeno zemljište, zbog čega je ono postalo neupotrebljivo. Zahtevali su da sud obaveže tuženog da otkloni navedeno uznemiravanje i da zemljište vrati u prvobitno stanje, kao i da im naknadi nastalu štetu u iznosu od po 75.000 dinara svakom.

Tužioci su 14. decembra 2009. godine konačno opredeli tužbeni zahtev tražeći da sud obaveže tuženog da im zbog nemogućnosti daljeg korišćenja poljoprivrednog zemljišta, katastarske parcele broj 8, ukupne površine od 26.68 ari, upisanog u listu nepokretnosti broj 955 KO Ć, usled ispuštanja otpadnih voda sa deponije tuženog, isplati na ime protivvrednosti njihovih udela od po 1/3 ove nepokretnosti , i to svakom od po 1.778.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i da se obaveže tuženi da im na ime naknade štete zbog nemogućnosti obrade navedenog zemljišta za period od 1. januara 2005. do 31. decembra 2009. godine isplati po 558.612,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. decembra 2009. godine, pa do isplate.

Osnovni sud u Nišu (u daljem tekstu: Osnovni sud) je doneo osporenu presudu P. 3043/10(2008) od 1. novembra 2010. godine, kojom je u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tuženi da im zbog nemogućnosti daljeg korišćenja poljoprivrednog zemljišta, katastarske parcele broj 8, ukupne površine od 26.68 ari, upisanog u listu nepokretnosti broj 955 KO Ć, usled ispuštanja otpadnih voda sa deponije tuženog, isplati na ime protivvrednosti njihovih udela od po 1/3 ove nepokretnosti i to svakom od po 1.778.000 dinara, sa pripadaj ućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i obavezan je tuženi da im na ime naknade štete zbog nemogućnosti obrade navedenog zemljišta za period od 1. januara 2005. do 31. decembra 2009. godine isplati po 558.612,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. novembra 2010. godine, pa do isplate, dok je tužbeni zahtev tužilaca u pogledu zakonske zatezne kamate za period od 9. decembra 2009. godine, pa do 1. novembra 2010. godine, odbijen kao neosnovan. Tuženi je obavezan da tužiocima naknadi troškova parničnog postupka.

Postupajući po žalbama stranaka, Apelacioni sud u Nišu je doneo osporenu presudu Gž. 1439/11 od 2. novembra 2011. godine kojom je odbio žalbu tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda P. 3043/10(2008) od 1. novembra 2010. godine u stavu prvom izreke, dok je prvostepenu presudu u stavu drugom izreke ukinuo i predmet vratio Osnovnom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju drugostepene osporene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred prvostepenim sudom proizlazi: da se sa gradske deponije za odlaganje smeća slivaju otpadne vode ka zapadu i kat astarskoj parc eli broj 7, u čijem jednom delu je iskopan kanal dužine 20 metara i dubine oko metar, radi prikupljanja zagađenih otpadnih voda, tako da su otpadne vode usmerene na parcelu kat. parc. broj 8, koja je u suvlasništvu tužilaca, gde se te vode zadržavaju u toku cele godine; da je poljoprivrednim veštačenjem utvrđeno da usled zatrovanosti i zagađenosti zemljišta, na toj parceli ne postoje uslovi za poljoprivrednu proizvodnju bilo koje vrste; da ne postoji mogućnost dovođenja zemljišta u prvobitno stanje, jer bi to bilo ekonomski neisplativo; da kupoprodajna cena za 1/3 nepokretnosti iznosi 1.778.000 dinara i da su tužioci u vremenskom periodu od 1. januara 2005. do 31. decembra 2009. godine pretrpeli štetu zbog nemogućnosti obrade poljoprivrednog zemljišta u iznosu od po 558.612,50 dinara. Dalje je navedeno: da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilaca za isplatu novčane naknade za predmetno zemljište, tražene u visini utvrđene kupoprodajne cene tog zemljišta; da se u ovom slučaju ne radi o oduzimanju predmetnog zemljišta, već o uznemiravanju vlasnika kada oni u skladu sa odredbom člana 42. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa imaju pravo da zahtevaju da im tuženi na osnovu čl. 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima naknadi štetu u vidu izgubljene dobiti; da, pošto se u ovom slučaju ne radi o oduzimanju poljoprivrednog zemljišta i privođenju zemljišta nekoj drugoj nameni, tužioci neosnovano zahtevaju plaćanje naknade za to zemljište u visini kupoprodajne cene; da sud nije ovlašćen da donošenjem presude praktično nalaže kupovinu zemljišta, s obzirom na to da se svaki ugovor zaključuje saglasnošću volja ugovornih strana, u konkretnom slučaju, u formi propisanoj Zakonom o prometu nepokretnosti; da se osnovano žalbom tuženog pobija prvostepena presuda u obavezujućem delu stava drugog izreke, navodima žalbe da prvostepeni sud nije utvrđivao činjenice od značaja za primenu odredbe člana 189. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kojom je propisano da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari, ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem; da se uzima u obzir samo onaj dobitak koji se, s obzirom na objektivne okolnosti, može osnovano očekivati, a osnovanost njegovog očekivanja sud ceni u svakom određenom slučaju, s obzirom na redovan tok stvari; da se kod donošenja pobijane presude u stavu drugom izreke prvostepeni sud nije bavio utvrđivanjem ovih činjenica, zbog čega je prvostepena presuda u ovom delu ukinuta i u nastavku postupka tužioci su dužni, saglasno pravilima o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o obligacionim odnosima, da dokazuju da su u periodu koji je prethodio početku nastajanja štete (tužioci tvrde da se otpadne vode u njihovu parcelu slivaju unazad 20 godina), obrađivali svoju nepokretnost i ostvarivali prihode od poljoprivrednih proizvoda i da bi te prihode ostvarivali i u predmetnom periodu navedenom u tužbi, da ih tuženi nije u tome sprečio ispuštanjem otpadnih voda sa deponije u njihovo zemljište; da pošto na predlog tužilaca izvede odgovarajuće dokaze i upotpuni činjenično stanje sud će ponovno odlučiti o zahtevu tužilaca za naknadu štete u vidu izmakle koristi; da će visinu štete sud utvrditi dopunom veštačenjem veštaka poljoprivredne struke, prema cenama u vreme donošenja ponovne odluke.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, tužioci su podneskom od 25. januara 2012. godine preinačili tužbeni zahtev, proširujući ga i na naknadu štete koju se pretrpeli tokom 2010. i 2011. godine.

Osnovni sud je rešenjem P. 8819/2011 od 24. aprila 2012. godine prekinuo postupak zbog smrti tužioca D. S, uz konstataciju da će se postupak nastaviti kada naslednici ili staraoci zaostavštine preuzmu postupak ili kada ih sud na predlog protivne stranke pozove da to učine.

Tužilac D. S . je podneskom od 11. oktobra 2013. godine predložio da se postupak nastavi, ukazujući da je rešenjem Osnovnog suda O. 5200/11 od 25. maja 2012. godine on oglašen za jedinog naslednika iza svog oca pok. D . S, pa je sud rešenjem od 16. oktobra 2013. godine dozvolio nastavak postupka.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije sadržinski gotovo ne razlikuju od navedenih odredaba Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede tih prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi, pored navedenih odredaba Ustava, od značaja su odredbe Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90 „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) i Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa je propisano: da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom, da je svako dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica (član 3.); da vlasnik ostvaruje pravo svojine u skladu sa prirodom i namenom stvari, da je zabranjeno vršenje prava svojine protivno cilju zbog koga je zakonom ustanovljeno ili priznato (član 4.); da je vlasnik nepokretnosti dužan da se pri korišćenju nepokretnosti uzdržava od radnji i da otklanja uzroke koji potiču od njegove nepokretnosti, kojima se otežava korišćenje drugih nepokretnosti (prenošenje dima, neprijatnih mirisa, toplote, čađi, potresa, buke, oticanja otpadnih voda i sl.) preko mere koja je uobičajena s obzirom na prirodu i namenu nepokretnosti i na mesne prilike, ili kojima se prouzrokuje znatnija šteta, da je bez posebnog pravnog osnova zabranjeno vršenje smetnji iz stava 1. ovog člana posebnim uređajima (član 5).

Odredbama ZOO je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, da za štetu od stvari ili delatnosti, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu odgovara se bez obzira na krivicu, kao i da za štetu bez obzira na krivicu odgovara se u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala, da ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno je za ostatak štete dati naknadu u novcu, da kad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete (185. st. 1. i 3.).

Odredbama ZPP, koji se primenjivao u vreme donošenja osporenih presuda, bilo je propisano: da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak, da će sud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega (član 187. st. 1. i 4.).

5. Analizirajući presude Osnovnog suda u Nišu P. 3043/10(2008) od 1. novembra 2010. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 1439/11 od 2. novembra 2011. godine u delu u kome su osporene, sa stanovišta citiranih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što su sudovi arbitrerno primenili relevantno pravo, nalazeći da njemu ne pripada naknada za poljoprivredno zemljište koje je tuženi potpuno uništio imisijama sa svoje deponije.

Saglasno sopstvenoj praksi, Ustavni sud nije, generalno, nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava, ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava. Takođe, Ustavni sud naglašava da je van njegove nadležnosti da procenjuje kvalitet zaključaka redovnih sudova, ukoliko se ova ocena ne čini prima facie proizvoljnom.

Ukoliko se ustavno pravo na pravično suđenje posmatra u kontekstu važećeg pozitivnog prava u Republici Srbiji, onda se mora primetiti da bitan segment prava na pravično suđenje čini savesna i brižljiva ocena dokaza i činjenica utvrđenih u postupku pred redovnim sudovima, pa shodno tome i pravilna primena relevantnog prava. Zadatak Ustavnog suda je, u konkretnom slučaju, u smislu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, da oceni da li su redovni sudovi primenili odredbe zakona proizvoljno ili ne.

S tim u vezi, Ustavni sud još jednom podseća da su sudovi odbili kao neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili da se obaveže tuženi da im zbog nemogućnosti daljeg korišćenja poljoprivrednog zemljišta isplati na ime protivvrednosti njihovih udela od po 1/3 nepokretnosti, i to svakom od po 1.778.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, uz obrazloženje da se ne radi o oduzimanju zemljišta i da sud nije ovlašćen da donošenjem presude praktično nalaže kupovinu zemljišta, s obzirom na to da se svaki ugovor zaključuje saglasnošću volja ugovornih strana.

Međutim, Ustavni sud ukazuje da su sudovi propustili da se osvrnu i na odredbu člana 187. stav 4. ZPP, koja propisuje da sud nije vezan pravnim osnovom tužbenog zahteva. Prema odredbi člana 187. stav 1. ZPP, tužba, pored ostalog, treba da sadrži - određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, kao i činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev. Što se tiče zahteva, njega treba shvatiti kao tužiočevu tvrdnju da iz činjenica navedenih u tužbi proističe pravna posledica o kojoj sud treba da odluči, dok činjenice koje tužilac navodi u tužbi predstavljaju jedan životni događaj ili niz takvih događaja povezanih u celinu i one predstavljaju osnov tužbenog zahteva. Dakle, o zahtevu tužbe sud odlučuje na osnovu izvedenih dokaza i utvrđenih činjenica bitnih za donošenje odluke na kojima je takav zahtev zasnovan, podvodeći te činjenice pod odgovarajuću normu materijalnog prava. Čak i u situaciji kada tužilac da netačnu pravnu ocenu osnova tužbe, tužbeni zahtev ne može biti odbijen ako njegova osnovanost proizlazi iz nekog drugog pravnog osnova.

Što se tiče okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud ukazuje da su parnični sudovi zauzeli stav da se tužbom neosnovano zahteva plaćanje naknade za predmetno poljoprivredno zemljište u visini kupoprodajne cene (jer se ne radi o oduzimanju zemljišta), iz čega su izveli zaključak da je pravni osnov tužbenog zahteva nalaganje tuženom da kupi predmetnu parcelu i da zauzvrat tužiocima isplati njenu protivvrednost, što se ne može osnovano tražiti u parničnom postupku. Međutim, sudovi su se tu zaustavili i nisu dalje ispitivali osnovanost tužbenog zahteva po nekom drugom osnovu. Sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, Ustavni sud smatra da su sudovi, u konkretnom slučaju, prevideli da za osnovanost zahteva tužilaca za naknadu vrednosti predmetnog poljoprivrednog zemljišta nije od odlučnog značaja pravni osnov na koji su se tužioci pozvali, već činjenica - da se navedena parcela više ne može koristiti zbog preteranih imisija sa susedne parcele na kojoj je deponija smeća. Dakle, u situaciji kada je usled preteranih imisija korišćenje nepokretnosti podnosioca ustavne žalbe otežano (član 5. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa) i ako je zbog toga došlo do smanjenja tržišne vrednosti nepokretnosti, ne samo pravičnost, već i zakon (član 155. i član 185. stav 3. ZOO) nalaže da on ne ostane u potpunosti uskraćen za naknadu štete koja mu je pričinjena zbog umanjenja tržišne vrednosti nepokretnosti. Ustavni sud ukazuje da je na takvom stanovištu bila praksa ranije najviše sudske instance - Vrhovnog suda Srbije iskazana u rešenju Rev. 2102/09 od 17. septembra 2009. godine, koja je sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje i svega izloženog u ovoj odluci, ustavnopravno prihvatljiva za Ustavni sud.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju, očigledno da je primena merodavnog prava bila proizvoljna i arbitrerna, a posledica toga je da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je osporenim aktima povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu drugostepenu odluku i odredio da Apelacioni sud u Nišu donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 3043/10(2008) od 1. novembra 2010. godine u stavu prvom izreke.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica.

8. Kako su podnosioci u ustavnoj žalbi istakli i povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 3043/10(2008), Ustavni sud u vezi sa tim konstatuje da je nakon donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), koji je objavljen 20. novembra 2013. godine, a čiji je član 2, koji se odnosi na zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još nije okončan, počeo da se primenjuje 21. maja 2014. godine, predviđeno novo pravno sredstvo prema kome o učinjenoj povredi prava na suđenje u razumnom roku odlučuje nadležan redovni sud, a ne više Ustavni sud, o čemu je podnosioca ustavne žalbe Ustavni sud obavestio pismenim putem.

9. U vezi sa ustavnom žalbom D. S, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni podnosilac ustavne žalbe preminuo 16. decembra 2011. godine. Odredbom člana 88. tačka 3. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da će Ustavni sud obustaviti postupak ako prestanu druge procesne pretpostavke za vođenje postupka.

S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe D. S . preminuo, to su prestale procesne pretpostavke za vođenje postupka, pa je Ustavni sud , saglasno odredbi člana 88. tačka 3. Zakona o Ustavnom sudu , obustavio postupak u ovom predmetu u odnosu na njega, rešavajući kao u tački 3. izreke.

10. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.