Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku za invalidsku penziju

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom i sudskom postupku za priznavanje prava na invalidsku penziju, koji je trajao pet godina i osam meseci. Dosuđuje naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Olivera Vučić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. R . iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. R . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih delatnosti – Filijala u Beogradu u predmetu broj I-184-237968, Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Bor u predmetu D broj 29831 i pred Republičkim fondom za p enzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija, u predmetu broj 522613 i u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 21560/10, a povodom zahteva podnosioca ustavne žalbe za priznavanje prava na invalidsku penziju, povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. R . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 21560/10 od 29. septembra 2011. godine.

4. Odbacuje se ustavna žalba D. R . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Bor u predmetu D broj 29831 i pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija, u predmetu broj 522613 i upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 3743/12, a povodom zahteva podnosioca ustavne žalbe za priznavanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica.

5. Odbacuje se ustavna žalba D . R . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 3743/12 od 31. maja 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. R . iz K . je 9. decembra 2011. godine, preko punomoćnika M . T, advokata iz K, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji se vodio pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih delatnosti – Filijala u Beogradu u predmetu broj I-184-237968, Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Bor u predmetu D broj 29831, pred Republičkim fondom za p enzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija, u predmetu broj 522613 i u upravnom sporu koji se vodio pred Upravnim sudom u predmetu U. 21560/10.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac 30. januara 2006. godine podneo zahtev za ostvarivanje prava na invalidsku penziju pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih delatnosti – Filijala u Beogradu; da je kod ovog organa izvršeno veštačenje i da je prema nalazu i mišljenju veštaka broj 237968 od 16. novembra 2006. godine utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti podnosioca od 30. januara 2006. godine; da je Fond samostalnih delatnosti zaključkom broj I-184-237968 od 7. juna 2007. godine odbacio zahtev podnosioca zbog nenadležnosti i predmet ustupio Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Bor; da je i u postupku pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Bor izvršeno veštačenje i da je prema nalazu i mišljenju veštaka broj 1057 od 24. decembra 2007. godine takođe utvrđeno da kod podnosioca postoji potpuni gubitak radne sposobnosti od 30. jula 2005. godine; da je u međuvremenu, 17. aprila 2007. godine, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Bor preuzeo radnu knjižicu podnosioca radi provere upisanog staža osiguranja od strane Fonda samostalnih delatnosti i da je knjižicu neopravdano zadržao punih 17 meseci, nakon čega je, po mišljenju podnosioca, neovlašćeno precrtao podnosiočev staž osiguranja u periodu od 1. januara 1995. do 31. decembra 1995. godine, bez pečata ovlašćenog službenog lica i bez vođenja postupka za poništaj pravnosnažnog rešenja na osnovu kojeg je upis izvršen od strane Fonda samostalnih delatnosti, protivno odredbama Zakona o pečatu državnih i drugih organa, Pravilnika o radnoj knjižici i Zakona o opštem upravnom postupku; da je usled navedene protivzakonite radnje prvostepenog organa podnosiocu priznat staž osiguranja manji od tri godine, što je prema Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju minimum za priznavanje prava na invalidsku penziju, pa je zbog toga pravnosnažno odbijen njegov zahtev za priznanje prava na invalidsku penziju, čime mu je povređeno pravo na pravično suđenje; da je predmetni upravni postupak trajao preko četiri godine, a da je upravni spor koji je pokrenuo pred Upravnim sudom trajao još sedamnaest meseci, čime je povređeno podnosiočevo pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac je Ustavnom sudu dostavio podnesak od 19. jula 2012. godine, u kome je naveo da izjavljuje novu ustavnu žalbu, a zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u postupku koji se povodom zahteva podnosioca za priznavanje prava na novčanu naknadu za tuđu pomoć i negu vodio pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Bor u predmetu D broj 29831 i pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija, u predmetu broj 522613 i u upravnom sporu koji se vodio pred Upravnim sudom u predmetu U. 3743/12. Ustavni sud je navedeni podnesak zaveo kao dopunu ustavne žalbe u predmetu Už–6361/2011, budući da je navedeno pravo na novčanu naknadu za tuđu pomoć i negu drugog lica akcesorno u odnosu na pravo na invalidsku penziju, te da ishod postupka za priznavanje prava na novčanu naknadu za tuđu pomoć i negu drugog lica zavisi od ishoda postupka za priznavanje prava na invalidsku penziju, kao prethodnog pitanja. Podnosilac je detaljno opisao tok ovog osporenog upravnosudskog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:

I) Postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za priznavanje prava na invalidsku penziju

Podnosilac ustavne žalbe je 30. januara 2006. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih delatnosti – Filijala u Beogradu zahtev za ostvarivanje prava na invalidsku penziju. Radi utvrđivanja osnovanosti zahteva podnosioca, ovaj organ je odredio veštačenje, i utvrđen je potpuni gubitak radne sposobnosti podnosioca od 30. januara 2006. godine. Navedeni prvostepeni organ je 7. juna 2007. godine doneo zaključak broj I-184-237968, kojim je odbacio zahtev podnosioca zbog nenadležnosti i predmet ustupio Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Bor. Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Bor je 17. aprila 2007. godine preuzeo radnu knjižicu podnosioca, radi provere preklapanja staža osiguranja kod Fonda samostalnih delatnosti za period od 1. januara 1995. do 31. decembra 1995. godine i perioda služenja vojnog roka od 17. decembra 1994. do 15. decembra 1995. godine. Takođe je određeno novo veštačenje radi utvrđivanja stepena gubitka radne sposobnosti kod podnosioca i prema nalazu i mišljenju veštaka broj 1057 od 24. decembra 2007. godine utvrđeno je da kod podnosioca postoji potpuni gubitak radne sposobnosti od 30. jula 2005. godine.

Rešenjem prvostepenog organa D broj 29831 od 8. oktobra 2008. godine, utvrđen je potpuni gubitak radne sposobnosti podnosioca, ali mu nije priznato pravo na invalidsku penziju, sa obrazloženjem da mu je za 1995. godinu priznat staž osiguranja od 15 dana, pa mu je utvrđen ukupan staž osiguranja od dve godine šest meseci i devet dana, odnosno manji od tri godine, što je prema odredbama čl. 25. i 26. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju minimum za priznavanje prava na invalidsku penziju. Protiv navedenog prvostepenog rešenja podnosilac je 23. januara 2009. godine uložio žalbu. Drugostepeni organ, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija, je rešenjem broj I. 522613 od 18. juna 2009. godine uvažio podnosiočevu žalbu i poništio ožalbeno rešenje, sa obrazloženjem da je prvostepeni organ prilikom utvrđivanja ukupnog penzijskog staža podnosioca pogrešno sproveo postupak u matičnoj evidenciji osiguranika i nepravilno utvrdio ukupan staž podnosiocu i naložio da prvostepeni organ u ponovljenom postupku putem Službe matične evidencije na nesumnjiv način utvrdi podatke o stažu za 1995. godinu. Republički fond za p enzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Bor je doneo osporeno rešenje broj 29831 od 15. decembra 2009. godine, a kojim je ponovo odbijen zahtev podnosioca. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da je ukupan staž podnosioca dve godine sedam meseci i devet dana, što je opet nedovoljno za priznanje prava na invalidsku penziju. Podnosilac je 4. januara 2010. godine i protiv ovog rešenja uložio žalbu, koja je osporenim rešenjem drugostepenog organa 02/1 broj 522613 od 10. marta 2010. godine odbijena. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je odredbom člana 137. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 27/92), koji je važio u vreme kada je podnosilac uplatio doprinose za osiguranje za period od 1. januara 1995. do 31. decembra 1995. godine, bilo propisano da se vreme provedeno na odsluženju vojnog roka ne uračunava u penzijski staž, čak i ako su u tom periodu uplaćivani doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, te da se iz tog razloga podnosiocu u staž osiguranja ne može priznati vreme od 1. januara 1995. do 15. decembra 1995. godine. Protiv navedenog drugostepenog rešenja podnosilac je 5. maja 2010. godine podneo tužbu nadležnom sudu. Upravni sud je osporenom presudom U. 21560/10 od 29. septembra 2011. godine odbio podnosiočevu tužbu, takođe zasnivajući svoju odluku na navedenoj materijalnopravnoj odredbi člana 137. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

II) Postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za priznavanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica

Podnosilac ustavne žalbe je 13. novembra 2006. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Bor zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica. Rešenjem tog organa D broj 29831 od 8. oktobra 2008. godine odbijen je navedeni zahtev podnosioca, sa obrazloženjem da nisu ispunjeni uslovi propisani članom 244. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, jer podnosilac nije ni korisnik penzije, niti spada u bilo koju kategoriju osiguranja u smislu člana 11. navedenog Zakona. Postupajući po žalbi podnosioca, drugostepeni organ je doneo rešenje 02/1 broj 522613 od 19. juna 2009. godine, kojim je uvažena žalba podnosioca i poništeno prvostepeno rešenje, sa obrazloženjem da nije utvrđeno da li je podnosilac korisnik invalidske penzije, imajući u vidu da je rešenje prvostepenog organa D broj 29831 od 8. oktobra 2008. godine, kojim podnosiocu nije priznato pravo na invalidsku penziju, poništeno, te da će o podnosiočevom zahtevu za ostvarivanje prava na invalidsku penziju biti ponovo odlučivano.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo osporeno rešenje D broj 29831 od 16. decembra 2011. godine, kojim je odbijen zahtev podnosioca za priznavanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica. Rešenjem drugostepenog organa 02/1 broj 522613 od 31. januara 2012. godine odbijena je žalba podnosioca koju je izjavio protiv prvostepenog rešenja, sa obrazloženjem da je pravnosnažnim rešenjem utvrđeno da podnosilac nema pravo na invalidsku penziju.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 3743/12 od 31. maja 2012. godine odbijena je tužba podnosioca koju je izjavio protiv konačnog upravnog akta, sa obrazloženjem da je konačni upravni akt zakonit.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbom člana 137. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 27/92), bilo je propisano da se osiguraniku samostalnih delatnosti u penzijski staž računa vreme za koje je privremeno obustavio obavljanje delatnosti u skladu sa zakonom, izuzev vremena provedenog na odsluženju vojnog roka, ako je za to vreme uplatio doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Odredbama čl. 36. i 37. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 52/96, 46/98, 29/01 i 80/02) bilo je propisano da pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica, ako je zbog prirode i težine stanja povrede ili bolesti neophodna pomoć i nega za obavljanje radnji radi zadovoljavanja osnovnih životnih potreba, ima osiguranik, korisnik penzije i invalid rada s preostalom radnom sposobnošću i da potreba za pomoći i negom drugog lica postoji kada lice iz člana 36. ovog zakona u toku trajanja osiguranja postane nepokretno, kao i ako zbog težine i prirode trajnih bolesti i bolesnog stanja nije sposobno da se samostalno kreće ni u okviru stana uz upotrebu odgovarajućih pomagala, niti da se samo hrani, svlači, oblači, i da održava ličnu higijenu, kao i slepo lice koje je izgubilo osećaj svetlosti sa tačnom projekcijom i lice koje postiže vid sa korekcijom do 0,05.

Odredbama člana 23. st. 1. i 2. Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana („Službeni glasnik RS“, br. 36/91, 79/91, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 48/94, 52/96, 29/2001, 84/04, 101/05 i 115/05) bilo je propisano da pravo na pomoć i negu drugog lica ima lice kome je zbog prirode i težine stanja, povrede ili bolesti neophodna pomoć i nega za obavljanje radnji radi zadovoljavanja osnovnih životnih potreba, pod uslovom da ovo pravo ne može da ostvari po drugom osnovu, kao i da se potreba za pomoći i negom utvrđuje na osnovu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Odredbama člana 244. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 106/06, 5/09 i 107/09), bilo je propisano da pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu ima osiguranik i korisnik penzije, do donošenja odgovarajućeg propisa, a stavom 2. istog člana da se pravo iz stava 1. tog člana ostvaruje pod uslovima utvrđenim propisima koji su važili do početka primene tog zakona.

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 106/06, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13 i 75/14) propisano je: da osiguranik kod koga je invalidnost prouzrokovana bolešću ili povredom van rada nastala do navršene 30. godine života, stiče pravo na invalidsku penziju ako do nastanka invalidnosti ima najmanje tri godine staža osigur anja (član 26. stav 1. tačka 3)); da pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica, ima osiguranik i korisnik penzije, kome je zbog prirode i težine stanja povrede ili bolesti utvrđena potreba za pomoći i negom za obavljanje radnji radi zadovoljavanja osnovnih životnih potreba (član 41a stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Kada je reč o dužini trajanja osporenog upravnosudskog postupka koji se vodio po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za priznavanje prava na invalidsku penziju, Ustavni sud konstatuje da je postupak trajao ukupno pet godina i osam meseci pred tri instance. Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka i upravnog spora relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja predmeta postupka za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na navedeno trajanje postupka.

U pogledu postupanja upravnih organa pred kojima se vodio predmetni upravni postupak, Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni upravni organ pred kojim je postupak započet 30. januara 2006. godine, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih delatnosti – Filijala u Beogradu, nakon godinu dana i četiri meseca i jednog sprovedenog veštačenja utvrdio da on zapravo nije nadležan da postupa u predmetu podnosioca, pa je tek 7. juna 2007. godine ustupio predmet na rešavanje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje samostalnih delatnosti – Filijala Bor, kao nadležnom prvostepenom organu. Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Bor je od tada bilo potrebno, takođe, godinu dana i četiri meseca i još jedno veštačenje da po prvi put donese rešenje kojim je odlučeno o zahtevu podnosioca za priznavanje prava na invalidsku penziju. Drugostepeni organ je nakon pet meseci od podnošenja žalbe podnosioca poništio navedeno prvostepeno rešenje, a prvostepeni organ je doneo novo rešenje nakon šest meseci, 15. decembra 2009. godine. U nastavku postupka, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija je po novoj žalbi podnosioca doneo drugostepeno rešenje nakon dva meseca, 10. marta 2010. godine, dok je postupak u upravnom sporu pred Upravnim sudom od podnošenja tužbe od strane podnosioca, 5. maja 2010. godine, do donošenja osporene presude Upravnog suda U. 21560/10 od 29. septembra 2011. godine, trajao godinu dana i četiri meseca.

Iz navedenog je očigledno da je u prvostepenom postupku u dva navrata višestruko prekoračen rok za donošenje prvostepenog rešenja, predviđen odredbama člana 208. stav 1. i člana 232. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10), te da je u konkretnoj situaciji postupanje prvostepenih organa bilo izrazito neažurno, što je najviše doprinelo odugovlačenju sprovođenja osporenog postupka u celini.

Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo naročito složenih činjeničnih i pravnih pitanja, te da je utvrđivanje da li podnosilac ispunjava zakonske uslove za sticanje prava na invalidsku penziju iziskivalo znatno ažurnije sprovođenje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka za podnosioca, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da nadležni organi o njegovom zahtevu odluče u naročito hitnom postupku, s obzirom na to da je u oba veštačenja nesporno utvrđen potpuni gubitak njegove radne sposobnosti, te da je ostvarivanje prava na invalidsku penziju za podnosioca od egzistencijalnog značaja. Što se tiče kriterijuma ponašanja podnosioca u predmetnom postupku, Ustavni sud je mišljenja da je ono u datim okolnostima bilo aktivno, pa u tom smislu treba tumačiti i njegove procesne podneske kojima je blagovremeno osporavao akte donošene u predmetnom upravnom postupku. Podnosilac nije koristio sva procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, predviđena odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima, kojima bi pokušao da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka

Ustavni sud ocenio da je (ne)postupanje nadležnih organa i suda, kao i vreme koje im je bilo potrebno da donesu konačno i pravnosnažno rešenje u predmetnom upravnosudskom postupku, kao i značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, od najvećeg uticaja na ocenu da li je predmetni postupak okončan u razumnom roku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, i u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve relevantne okolnosti, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i značaj koji predmet postupka ima za podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja prvostepenih upravnih organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Prilikom razmatranja tvrdnje podnosioca da mu je u osporenom upravnosudskom postupku povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje usled nezakonito vođenog postupka i pogrešne primene procesnog i materijalnog prava, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg organa, odnosno suda. U vezi sa navedenim, Ustavni sud napominje da u načelu nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrerna ili diskriminatorna.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi ocenjeni.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba podnosioca kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Upravni sud je, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, odbio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovanu, dajući za svoju odluku ustavnopravno prihvatljive razloge. Naime, Upravni sud je odlučio o tužbi podnosioca na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja i da je drugostepeni organ uprave ocenio sve žalbene navode dajući za svoju odluku potpune i detaljno obrazložene razloge.

U sprovedenom upravnom postupku je utvrđeno da podnosilac ustavne žalbe ima dve godine, sedam meseci i devet dana staža osiguranja. Dalje, utvrđeno je da činjenica da je u radnoj knjižici bio upisan staž od 1. januara 1995. do 31. decembra 1995. godine, jer je podnosilac za taj period uplatio doprinose, nije od uticaja na drugačije utvrđivanje ukupnog staža osiguranja, imajući u vidu da je u periodu od kraja 1994. do 15. decembra 1995. godine bio na odsluženju vojnog roka, te da je staž osiguranja za navedeni period upisan u radnu knjižicu protivno odredbama tada važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Imajući u vidu da su odredbom člana 26. stav 1. tačka 3 ) Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju izričito propisani uslovi za sticanje prava na invalidsku penziju, odnosno da je za osiguranika kod koga je invalidnost prouzrokovana bolešću ili povredom van rada nastala do navršene 30. godine života, propisan jedan uslov, a to je da do nastanka invalidnosti ima najmanje tri godine staža osiguranja , a da podnosilac ima manje od tri godine staža osiguranja, to proizlazi da nije ispunjen zakonski uslov za priznavanje navedenog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim pojedinačnim aktima nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Podnosilac je ustavnu žalbu izjavio i zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u postupku koji je povodom zahteva podnosioca za priznavanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Bor u predmetu D broj 29831 i pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija, u predmetu broj 522613, i upravnom sporu koji se vodio pred Upravnim sudom u predmetu U. 3743/12.

U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je zahtev podnosioca za priznavanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica konačno i pravnosnažno odbijen, sa obrazloženjem da podnosilac nije osiguranik ni korisnik penzije u smislu Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, te da, saglasno navedenom, ne ispunjava zakonske uslove za priznavanje navedenog prava.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac istovremeno podneo zahtev za priznavanje prava na invalidsku penziju i zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica . Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da je Upravni sud dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto je neosnovan zahtev podnosioca za priznavanje prava na invalidsku penziju, a da je pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica akcesorno u odnosu na pravo na invalidsku penziju, te da ishod postupka za priznavanje prava na novčanu naknadu za tuđu pomoć i negu drugog lica zavisi od ishoda postupka za priznavanje prava na invalidsku penziju, kao prethodnog pitanja, to proizlazi da je, po oceni Ustavnog suda, i obrazloženje dato u osporenoj presudi Upravnog suda U. 3743/12 od 31. maja 2012. godine, takođe, ustavnopravno prihvatljivo.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je navode podnosioca ustavne žalbe ocenio očigledno neosnovanim, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešivši kao u tački 5. izreke.

9. Ocenjujući navode podnosioca da mu je u postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Bor u predmetu D broj 29831 i pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija, u predmetu broj 522613 i u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 3743/12, a povodom njegovog zahteva za priznavanje prava na novčanu naknadu za tuđu pomoć i negu drugog lica , povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak okončan za pet godina i šest meseci.

Međutim, imajući u vidu sve prethodno navedeno, odnosno da je o predmetnom zahtevu podnosioca moglo biti rešeno tek po okončanju postupka u kome je odlučivano da li podnosilac ispunjava uslove za ostvarivanje prava na invalidsku penziju, jer je to prethodno pitanje, te da je o zahtevu podnosioca za priznavanje prava na invalidsku penziju konačno odlučeno 10. marta 2010. godine, a pravnosnažno 29. septembra 2011. godine, to Ustavni sud ocenjuje da očigledno nema osnova za tvrdnju o povredi zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, pa je ustavnu žalbi i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku za invalidsku penziju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti