Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu o pretvaranju tavana

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude kojom je odbijen zahtev za utvrđenje pravne valjanosti ugovora. Stav Apelacionog suda da ugovor nije zaključen u skladu sa zakonom nije proizvoljan i ne povređuje pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nikole Brekića iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nikole Brekića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3768/11 od 13. juna 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nikola Brekić iz Novog Sada podne o je, 31. jula 2012. godine, preko punomoćnika Čedomira Prostrana , advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude naveden e u izreci zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčen og odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu i detaljno obrazlažući osporeni parnični postupak , pored ostalog, navodi: da se pogrešno drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude pozvao na odredbu člana 14. Zakona o održavanju stambenih zgrada, budući je trebalo da odluka bude zasnovana na odredbama čl. 18. i 21. tog Zakona kojima je uređeno pitanje pretvaranja zajedničkih prostorija u stan; da su većinski vlasnici stanova dali pismenu saglasnost da se predmetna zajednička prostorija "pretvori" u stan i da je na taj način doneta odluka o prenameni navedenog prostora, te da je, stoga, predmetni ugovor pravnovaljan; da je "pravno neutemeljen" stav drugostepenog suda da zamenik predsednika Skupštine zgrade nije mogao da potpiše navedeni ugovor "bez raspolaganja pečatom". Polazeći od iznetog, podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenog prava.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt , na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osnovni sud u Novom Sadu doneo je presudu P. 1746/2010 12. jula 2011. godine , kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da je pravno valjan i da proizvodi pravno dejstvo ugovor zaključen između tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i tužen e Stambene zgrad e u Ulici Dušana Danilovića broj 34 u Novom Sadu, o pretvaranju tavanskog prostora u stan u Ulici Dušana Danilovića broj 34 u Novom Sadu, overen kod Opštinskog suda u Novom Sadu pod brojem Ov. 31030/96 24. decembra 1996. godine, te je obavezao tuženu da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 114.300,00 dinara i konstatovao da je protivtužba povučena.

Na osnovu utvrđenih činjenica prvostepeni sud je z aključio da je tužilac za radove obezbedio pismenu saglasnost dovoljnog broja vlasnika stanova u zgradi, kojima je u to vreme pripadalo više od polovine površine stanova i drugih posebnih delova u zgradi i da je na osnovu ove saglasnosti zaključio pismeni ugovor o izvođenju radova koji je za zgradu potpisao zamenik predsednika Skupštine stambene zgrade i koji nije bio overen pečatom i da je tačno da o ovome nije doneta odluka na sastancima Skupštine, ali da ta činjenica ne isključuje pravnu valjanost ugovora.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3768/11 od 13. juna 2012. godine usvojene su žalbe tužene i preinačena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1746/2010 od 12. jula 2011. godine , tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je pravno valjan i da proizvodi pravno dejstvo predmetni ugovor, te je obavez an tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. U obr azloženju te presude je navedeno: da je tužilac prikupljao saglasnost vlasnika stanova u zgradi za pretvaranje tavanskog prostora u stambeni i da je uspeo da dobije potrebnu većinu za pretvaranje tavanskog prostora u stambeni, tako što su mu saglasnost potpisala lica kojima je u to vreme pripadalo više od polovine površine stanova i drugih posebnih delova u zgradi; da je saglasnost data 23. oktobra 1996. godine, u pisanoj formi, sa sadržinom da vlasnici koji su je potpisali izjavljuju da su saglasni da tužilac može da promeni namenu zajedničke prostorije, odnosno vešernice koja se nalazi u navedenoj stambenoj zgradi u potkrovlju, u stambeni prostor, da tužilac, kao investitor radova, može po dobijanju građevinske dozvole, odnosno upotrebne dozvole da se uknjiži kao vlasnik nepokretnosti, u skladu sa dobijenim urbanističko- tehničkim uslovima i dozvolama; da u tekstu saglasnosti stoji i da njeni potpisnici ovlašćuju predsednika Skupštine zgrade, odnosno zamenika predsednika, u slučaju sprečenosti predsednika, da može da zaključi ugovor kojim će se detaljnije regulisati međusobni odnosi između stambene zgrade i investitora; da je 17. septembra 1996. godine održana Skupština zgrade, kada je iznet i predlog za korišćenje tavanskog prostora od strane tužioca, ali nije doneta nikakva odluka ; da je 7. novembra 1996. godine na dnevnom redu Skupštine zg rade bio dogovor u vezi zajedničkih prostorija, tavanskog prostora i vešernice i takođe nije bila doneta bilo kakva odluka Skupštine zgrade u vezi sa zahtevom tužioca za pretvaranje tavanskog prostora u stambeni prostor; da je tužilac 23. decembra 1996. godine zaključio predmetni ugovor, koga je za drugu ugovornu stranu, ovde tuženog, potpisao zamenik predsednika Skupštine zgrade i ugovor je overen kod suda sa sadržinom da su se vlasnici stanova saglasili da se odreknu svog trajnog prava korišćenja dela zajedničke prostorije koja se nalazi u potkrovlju ( tavanski prostor) stambene zgrade u cilju pretvaranja u stambeni prostor od strane ovde tužioca kao investitora, da je površina predmetnog prostora 52 m2, da se tužilac obavezao na uvođenje interfonskog sistema za sve stanove ulaza, kompletno krečenje unutrašnjeg ulaza, tj. stepeništa u narednih deset godina tri puta, održavanje rasvete na stepeništu u narednih dvanaest meseci, na popravku krovne konstrukcije iznad prostora kome se menja namena, koje obaveze preuzima u visini koja je srazmerna prostoru, da će radove izvršiti najkasnije u roku od dvanaest meseci od dobijanja građevinske dozvole, da će on snositi njihovo finansiranje i ugovorena je saglasnost da se tužilac po dobijanju građevinske dozvole, odnosno upotrebne dozvole uknjiži kao vlasnik na delu koji je promenio namenu; da navedeni ugovor nije overen pečatom stambene zgrade; da je 14. jula 2003. godine tužilac dobio urbanističko-tehničke uslove, ali je dobijanje druge potrebne dokumentacije uslovljeno stavljanjem pečata stambene zgrade na ugovor, radi čega je iz nadležnog sekreterijata pozvan predsednik Skupštine stambene zgrade i tek tada su prethodni predsednik i sadašnji predsednik saznali za postojanje ugovora; da je prvostepeni sud utvrdio i sadržinu izjava vlasnika stanova od 8. jula 2004. godine, 25. januara 1997. godine i odluke sa sastanka Skupštine zgrade od 14. novembra 2005. godine, po kojima nisu saglasni da se trajno odreknu prava korišćenja zajedničkih prostorija.

Drugostepeni sud je našao da je zaključak prvostepenog suda pogrešan, što je rezultat pogrešne primene materijalnog prava. Naime, u smislu odredaba člana 18. st. 3, 4. i 5. i člana 21. Zakon o održavanju stambenih zgrada („Službeni glasnik PC“, broj 44/95), koji je važio u vreme zaključivanja spornog ugovora, ugovor se zaključuje u pismenoj formi, overava u sudu i sadrži naročito elemente o uslovima pod kojima se daje na korišćenje zajednički deo zgrade, podatke o zgradi, podatke o radovima, prava i obaveze investitora i zgrade i rokove za završetak radova, za priključenje na instalaciju u zgradi, posebne obaveze za pojedine vlasnike, te pravne posledice u slučaju neizvršavanja obaveza i da taj ugovor služi kao dokaz o pravu izvođenja radova u smislu propisa o planiranju i uređenju prostora i izgradnj i objekata. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je doneta odluka da radove pretvaranja zajedničkih prostorija u stan izvede tužilac, pismenom saglasnošću članova Skupštine kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova. Međutim, nije ta odluka bila predmet tužbenog zahteva, već valjanost i pravno dejstvo ugovora o međusobnim odnosima između investitora radova i stambene zgrade. Za odluku o valjanosti i pravnom dejstvu ovog ugovora, po stanovištu drugostepenog suda bitno je to da Skupština zgrade, na osnovu člana 14. Zakona o održavanju stambenih zgrada, donosi odluke o izvođenju radova na održavanju zgrade, pa time i o radovima na pretvaranju zajedničkih prostorija u stanove, o načinu organizovanj a radova na održavanju zgrade, kao i o radovima i pravima i obavezama investitora i zgrade, rokovima završetka radova, što su sve bitni elementi ugovora između zgrade i investitora, a o njima kako je utvrđeno nije odlučila Skupština zgrade, niti je to sadržano u pismenim saglasnostima vlasnika stanova. Takođe, iz ovlašćenja Skupštine zgrade da uređuje način korišćenja zajedničkih delova zgrade i da se po odredbama zakona ugovorom između investitora radova i zgrade, a po odluci da radove pretvaranja zajedničkih prostorija u stan izvede određeni investitor, uređuju njihovi međusobni odnosi, proizilazi i da Skupština određuje uslove ugovora, odnosno odlučuje o njegovim bitnim elementima propisanim zakonom. O ovome Skupština zgrade nije ni na koji način donela odluku, a svakako to ovlašćenje nije moglo biti preneto na predsednika, ni na njegovog zamenika. Ovlašćenje da zastupaju Skupštinu i potpisuju za Skupštinu, ne znači da su predsednik i zamenik ovlašćeni da donose odluke umesto Skupštine zgrade o sadržini ugovora. Pored toga , iz činjenice da ugovor nije bio overen pečatom znači da zamenik predsednika, u konkretnom slučaju, nije bio ovlašćen ni da potpiše ugovor za Skupštinu, jer je , prema utv rđenoj sadržini odluke Skupštine zg rade od 17. septembra 1996. godine, zamenik ovlašćen da t o čini „raspolažući pečatom Skupštine", a prema sadržini potpisanih saglasnosti zamenik je ovlašćen da zaključi ugovor u slučaju sprečenosti predsednika. Osnovano , dakle , tuženi u žalbi ističe da potpisane saglasnosti nisu bile podobne za zaključivanje ugovora, jer nisu sadržale njegove uslove, odnosno elemente ugovora propisane zakonom, niti je o uslovima ugovora Skupština zgrade uopšte donela odluku. Sa druge strane, osnovano se u žalbi ističe i da zamenik predsednika nije mogao da zaključi ugovor ni prema njegovim ovlašćenjima, bez raspolaganja pečatom. Ovo su razlozi zbog kojih je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, jer ugovor koji je tužilac potpisao sa zamenikom predsednika Skupštine, bez odluke Skupštine o sadržini i uslovima ugovora ne proizvodi pravno dejstvo, kao i zbog toga što je ugovor zamenik predsednika Skupštine potpisao i overio pred sudom u prekoračenju granica svojih ovlašćenja, bez naknadnog odobrenja Skupštine zgrade.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe, sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o održavanju stambenih zgrada (''Službeni glasnik RS'', br. 44/95 i 46/98 ), koje se primenjuje u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da skupština zgrade obavlja sledeće poslove: 1) donosi program održavanja zgrade; 2) odlučuje o načinu organizovanja radova na održavanju zgrade; 3) donosi odluke o izvođenju radova na održavanju zgrade; 4) usvaja godišnji izveštaj o realizaciji programa održavanja zgrade; 5) utvrđuje visinu i način obezbeđivanja sredstava za održavanje zgrade; 6) određuje uslove i način održavanja reda u zgradi; 7) odlučuje o osiguranju zgrade; 8) uređuje način korišćenja zajedničkih delova zgrade; 9) odlučuje o poboljšanju uslova stanovanja u zgradi i o drugim pitanjima u vezi sa održavanjem i upravljanjem zgradom, u skladu sa zakonom (član 9. stav 1.); da upravljanje stambenom zgradom, u smislu ovog zakona, jeste staranje o održavanju stambene zgrade kao celine i zajedničkih delova u zgradi, odlučivanje o obezbeđivanju i korišćenju finansijskih sredstava za održavanje, o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade i o drugim pitanjima od značaja za održavanje stambene zgrade (član 10.); da stambena zgrada ima svojstvo pravnog lica u pravnim poslovima koji se odnose na održavanje i korišćenje stambene zgrade, te da stambena zgrada ima račun i pečat (član 11.); da skupština zgrade saglasnošću vlasnika stanova i drugih posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade može doneti odluku o izvođenju radova na sanaciji ravnog krova, odnosno krovne konstrukcije kojom se, saglasno propisima o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekata, može izgraditi, odnosno adaptirati novi stan, da skupština zgrade može odlučiti da radove iz stava 1. ovog člana izvodi neko od vlasnika stanova, odnosno drugih posebnih delova u zgradi, odnosno neko od članova njihovog porodičnog domaćinstva ili treće lice ako utvrdi da vlasnici stanova odnosno drugih posebnih delova zgrade, ili članovi njihovih porodičnih domaćinstava nisu za to zainteresovani, da investitor radova iz stava 2. ovog člana i stambena zgrada svoje međusobne odnose uređuju ugovorom, koji se zaključuje u pismenoj formi i overava u sudu, da ugovor iz stava 3. ovog člana sadrži naročito sledeće elemente: uslove pod kojima se daje na korišćenje zajednički deo zgrade, podatke o zgradi, podatke o radovima, prava i obaveze investitora i zgrade, rokove za završetak izvođenja radova, rokove za priključenje na instalacije u zgradi, posebne obaveze za pojedine vlasnike, odnosno korisnike stanova i drugih posebnih delova zgrade, pravne posledice u slučaju neizvršenja obaveza (član 18. st. 1. do 3. ); da s kupština zgrade može doneti odluku da se zajedničke prostorije pretvore u stan ili poslovni prostor, ako su za to ispunjeni uslovi po propisima o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekata, a da se odluka iz stava 1. ovog člana donosi saglasnošću vlasnika stanova, odnosno drugih posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade (član 21. st . 1. i 3.) .

Odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (''Službeni list SFRJ'', br. 6/80 i 36/90, ''Službeni list SRJ'', broj 29/96 i ''Službeni glasnik RS'', broj 115/05) propisano je: da na zajedničkim delovima zgrade i uređajima u zgradi vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine, te da v lasnik ostvaruje pravo svojine u skladu sa prirodom i namenom stvari (član 4. stav 1.); da je z ajednička svojina svojina više lica na nepodeljenoj stvari kada su njihovi udeli odredivi ali nisu unapred određeni (član 18. stav 2.); da na zajedničkim delovima zgrade i uređajima u zgradi vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine (član 19. stav 2.).

5. Polazeći od toga da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što drugostepeni sud, prilikom donošenja osporene presude, nije pravilno primenio merodavno materijalno pravo, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljn a ili diskriminator ska na štetu jedne od stranaka, ili kada je došlo do povrede osnovnih procesnih prava stranaka (prava na pristup sudu, prava na jednakost oružja itd.).

Zakon o održavanju stambenih zgrada daje mogućnost da pravo zajedničke nedeljive svojine etažnih vlasnika na zajedničkim delovima zgrade pređe u režim isključive svojine jednog lica , odnosno režim susvojine . Međutim, odluke vezane za održavanje, korišćenje i upravljanje zajedničkim delovima stambene zgrade na kojima etažni vlasnici imaju pravo zajedničke nedeljive svojine, saglasno odredbama čl. 18. i 21. pomenutog zakona, donose se u okviru skupštine zgrade koju čine svi vlasnici stanova i drugih posebnih delova zgrade. Prilikom donošenja tih odluka, stambena zgrada u svojstvu pravnog lica je isključivo legitimisana da zastupa zgradu po pitanju korišćenja i upravljanja zajedničkom nedeljivom svojinom etažnih vlasnika tako što može da, radi pretvaranja u stan ili poslovni prostor, ustupi zajednički deo zgrade, i to isključivo na način i u postupku koji je propisan odredbama Zakona o održavanju stambenih zgrada. Tako se u slučajevima iz čl. 18. i 21. Zakona o održavanju stambenih zgrada između investitora i stambene zgrade zaključuje ugovor kojim oni uređuju međusobna prava i obaveze . Samim tim, predsednik, odnosno zamenik skupštine može da zaključi taj ugovor samo u ime stambene zgrade na osnovu prethodne odluke skupštine zgrade i taj ugovor mora da sadržini zakonom propisane elemente.

Ustavni sud je u vezi sa utvrđenim činjeničnim stanjem konstatovao sledeće: prvo, da je 17. septembra 1996. godine održana Skupština zgrade, kada je iznet i predlog podnosioca ustavne žalbe za pretvaranje tava nskog prostora u stambeni , ali nije doneta nikakva odluka ; drugo, da je 23. oktobra 1996. godine podnosilac prikupljao saglasnost vlasnika stanova u zgradi za pretvaranje tavanskog prostora u stambeni i da je uspeo da dobije zakonom propisanu većinu za pretvaranje tavanskog prostora u stambeni, te da u tekstu saglasnosti , pored ostalog, stoji i da njeni potpisnici ovlašćuju predsednika Skupštine zgrade, odnosno zamenika predsednika, u slučaju sprečenosti predsednika, da može da zaključi ugovor kojim će se detaljnije regulisati međusobni odnosi između stambene zgrade i investitora; treće, da je 7. novembra 1996. godine na dnevnom redu Skupštine zg rade bio dogovor u vezi zajedničkih prostorija, tavanskog prostora i da nije bila doneta odluka Skupštine zgrade za pretvaranj e tavanskog prostora u stambeni prostor; da je tužilac 23. decembra 1996. godine zaključio predmetni ugovor, koga je za dru gu ugovornu stranu, ovde tuženu Stambenu zgradu, potpisao zamenik predsednika Skupštine zgrade; četvrto, da je 14. jula 2003. godine tužilac dobio urbanističko-tehničke uslove, ali je dobijanje druge potrebne dokumentacije bilo uslovljeno stavljanjem pečata stambene zgrade na ugovor, radi čega je iz nadležnog sekreterijata pozvan predsednik Skupštine stambene zgrade i tek tada su prethodni predsednik i sadašnji predsednik saznali za postojanje ugovora; da je na osnovu izjava vlasnika stanova od 8. jula 2004. godine, 25. januara 1997. godine i odluke sa sastanka Skupštine zgrade od 14. novembra 2005. godine, utvrđeno da vlasnici nisu bili saglasni da se trajno odreknu prava korišćenja zajedničkih prostorija.

Imajući u vidu prethodno izneto, Ustavni sud je ocenio da je drugostepeni sud svoj stav o pravnoj valjanosti predmetnog ugovora zasnovao na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava. Ovo stoga, što, u konkretnom slučaju, do zaključenja predmetnog ugovora nije došlo na zakonom propisan način, budući da nije bilo odluke Skupštine stambene zgrade za zaključenje predmetnog ugovora, a pismena saglasnost za pretvaranje tavanskog prostora u stambeni objekat nije sadržala sve elemente koje je Zakon o održavanju stambenih zgrada propisao da mora da sadrži navedeni ugovor, kao i zbog toga što je taj ugovor u ime stambene zgrade neovlašćeno i bez pečata zaključio zamenik predsednika Skupštine zgrade.

Apelacioni sud u Novom Sadu je jasno obrazložio zašto zamenik predsednika Skupštine zgrade nije bio ovlašćen da potpi še predmetni ugovor u ime stambene zgrade, s obzirom na to da je tokom postupka utvrđeno da je u to vreme postojao predsednik Skupštine zgrade koji nije ni znao za taj ugovor, i zbog činjenice da zamenik nije raspolagao pečatom stambene zgrade , pa se odluka suda ne može zbog toga smatrati nepravičnom.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu o pretvaranju tavana

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti