Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Apelacionog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sud nalazi da je drugostepeni sud arbitrerno primenio materijalno pravo o zastarelosti, propuštajući da uzme u obzir zastoj roka zastarevanja zbog učešća podnosioca u ratnim dejstvima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. B . iz N . S . kod Gradiške, Republika Srpska , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. B . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15145/10 od 11. aprila 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčen o odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15145/10 od 11. aprila 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuž ioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 59854/10 od 2. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. B. iz N . S . kod Gradiške, Republika Srpska , podneo je 31. jula 201 2. godine, preko punomoćnika Z . K , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 1. izre ke, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava , utvrđenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da, u konkretnom slučaju, potraživanje naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti nije zastarelo, imajući u vidu da rok za zastarelost naknade navedene nematerijalne štete počinje da teče tek od uspostavljanja konačne dijagnoze i da je bilo potrebno primeniti rok apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja od 30 godina , kao i da taj rok nije mogao teći sve dok je bio na vojnoj dužnosti u Republici Srpskoj. Takođe, podnosilac tvrdi da su sudovi u istoj pravnoj situaciji usvajali tužbene zahteve tužilaca, te je kao dokaz za svoje tvrdnje dostavi o pres udu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 545/10 od 10. marta 2010. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2726/10 od 17. marta 2010. godine. Polazeći od navedenog, podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, kao i da se poništi osporena presuda.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US ) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 59854/10 od 2. juna 2010. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju - Ministarstvo odbrane, da isplati tužiocu naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenog straha i duševnih bolova zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti u iznosu od 400.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, a stavom drugim izreke od lučeno je da svaka stranka snosi svoje troškov e parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15145/10 od 11. aprila 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 59854/10 od 2. juna 2010. godine. U obrazloženju te presude je navedeno: da je tužilac kao pripadnik bivše JNA učestvovao u borbenim dejstvima protiv neprijateljskih formacija Republike Hrvatske u periodu od 10. avgusta 1991. do 22. maja 1992. godine; da je bio zarobljen 1. decembra 1991. godine kao pripadnik TO Pakrac; da je u zarobljeništvu bio izložen psihičkom i fizičkom maltretiranju sve do 22. maja 1992. godine, kada je oslobođen; da se nakon toga vratio u sastav vojske Republike Srpske i bio aktivan sve do 1995. godine ; da je tokom vojne službe tužilac psihički oboleo, zbog čega se za medicinsku pomoć obratio 2009. godine ; da je tužbu podneo 22 . maja 2009. godine : da je tužilac psihički oboleo, jer je učestvovao u borbenim dejstvima zaključno sa 22. majem 1992. godine, a dan okončanja učešća u borbenim dejstvima je dan izvršenja krivičnog dela za koje se vezuje početak roka za zastarelost krivičnog gonjenja i naknadu štete; da je zakonski rok od 15 godina za naknadu štete iz člana 377. ZOO istekao pre podnošenja tužbe 22. maja 2009. godine usled čega je tužiocu prestalo pravo da zahteva novčanu naknadu nematerijalne štete, u smislu člana 360. stav 1. ZOO ; da za zastarelost potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom nije od uticaja momenat saznanja za konačan obim štete, kako to pogrešno tužilac ističe u žalbi, jer je reč o roku zastarelosti čijim protekom oštećeni apsolutno gubi pravo na potraživanje naknade štete ; da je opredeljenjem za povoljniji rok zastarelosti za naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom (koje se goni po službenoj dužnosti), tužilac imao pravo da potražuje naknadu štete u produženom roku vezanom za zastarelost krivičnog gonjenja, koji se može prekidati samo po pravilima krivičnog postupka, pa nisu osnovani navodi žalbe da je bilo potrebno primeniti rok apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja od 30 godina, a ne relativne od 15 godina, jer nema dokaza da su protiv učinilaca krivičnog dela iz člana 124. KZJ preduzete nikakve procesne radnje radi krivičnog gonjenja, a što bi dovelo do prekida roka relativne i aktiviranja apsolutnog roka zastarelosti; da eventualno učešće tužioca u ratnim sukobima tokom 1995. godine nije od značaja za ovu pravnu stvar, jer je to period kada se bivša JNA povukla sa prostora bivše SFRJ.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da zastarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383.).

Osnovnim Krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) bilo je propisano: da ko učestvuje u oružanoj pobuni koja je upravljena na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ, kazniće se zatvorom najmanje pet godina, dok će se organizator ili kolovođa pobune, kazniti zatvorom najmanje sedam godina (član 124.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporen om presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pri čemu povredu ovog prava obrazlaže, pre svega, navodima o pogrešnoj primeni merodavnog materijalnog prava u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom.

Iz sadržine osporen e presud e proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe kao pripadnik bivše JNA učestvovao u borbenim dejstvima protiv neprijateljskih formacija Republike Hrvatske u periodu od 10. avgusta 1991. do 22. maja 1992. godine , te da je u periodu od 1. decembra 1991. do 22. maja 1992. godine - kada je oslobođen, bio zarobljen i da je u zarobljeništvu bio izložen psihičkom i fizičkom maltretiranju, a da se nakon toga vratio u sastav Vojske Republike Srpske i bio aktivan sve do 1995. godine .

Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava, kada je istakao da se, u konkretnom slučaju, primenjuje odredba člana 377. stav 1. ZOO kojom je propisano da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, radi se o objektivnom roku zastarelosti potraživanja, koji počinje teći od momenta nastanka štete, dok sam momenat saznanja za štetu i obim štete u ovako dugom roku zastarelosti od 15 godina, nemaju uticaja na zastarelost predmetnog potraživanja (videti Odluku Ustavnog suda Už-2039/2010 od 13. juna 2012. godine („Službeni glasnik RS“, broj 70/12)). Sa tim u vezi, Ustavni sud ističe da je u svojoj Odluci Už-863/2012 od 21. februara 2013. godine zauzeo pravni stav da u slučaju privilegovanog roka zastarelosti iz člana 377. stav 1. ZOO, nije isključena primena opštih pravila o prekidu i zastoju zastarevanja koja važe za druga potraživanja koja nisu pričinjena krivičnim delom.

Takođe, Ustavni sud ukazuje i da je u svojoj Odluci Už-2390/2012 od 4. jula 2013. godine zauzeo pravni stav da zakonskim odredbama nije isključena primena opštih pravila o prekidu i zastoju zastarelosti iz ZOO, iako se zastarelost određuje shodno članu 377. stav 1. ZOO. Privilegovani rok za oštećenog je ustanovljen zbog načina na koji mu je pričinjena šteta (krivičnim delom), te je ratio legis tih odredbi da se oštećeni dovede u povlašćeni položaj u odnosu na druga lica kojima šteta nije pričinjena izvršenjem krivičnog dela. Isključivanjem razloga za zastoj zastarevanja propisanih opštim pravilima obligacionog prava, moglo bi se doći u situaciju da privilegovani rok zastarevanja utvrđen shodno članu 377. ZOO, izgubi to svojstvo, čak i da bude de facto kraći od rokova predviđenih članom 376. ZOO. Stoga, Ustavni sud smatra da z astarevanje ne teče za sve vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383. ZOO), bez obzira što takav razlog nije predviđen odredbama Krivičnog zakona koje regulišu prekid i zastoj zastarevanja krivičnog gonjenja.

Imajući u vidu da se podnosilac ustavne žalbe nakon oslobođenja iz zarobljeništva 22. maja 1992. godine vratio u sastav Vojske Republike Srpske i bio aktivan sve do 1995. godine , Ustavni sud nalazi da je podnosilac tužbu za naknadu štete mogao podneti nakon 21. novembra 1995. godine, kada su okončana ratna dejstva, te da su do navedenog datuma postojali razlozi za zastoj zastarelosti njegovog potraživanja. Kako je podnosilac ustavne žalbe tužbu podneo 2 2. maja 2009. godine, dakle, pre isteka roka zastarelosti od 15 godina iz člana 95. stav 1. tačka 2) Osnovnog Krivičnog zakona, to je očigledno da je u konkretnom slučaju primena materijalnog prava u osporenoj drugostepenoj odluci bila arbitrerna, što za posledicu ima povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. (videti Odluku Ustavnog suda Už-2873/2011 od 1 0. aprila 201 4. godine).

Polazeći od navedenog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15145/10 od 11. aprila 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15145/10 od 11. aprila 2012. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 59854/10 od 2. juna 2010. godine.

6. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenom presudom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosilac zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije.

7. Imajući u vidu da je utvrđena povreda prava na pravično suđenje i da je naloženo otklanjanje štetnih posledica ove povrede prava, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti