Odluka Ustavnog suda o prestanku službe civilnog lica u vojsci

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u postupku povodom prestanka službe. Utvrđeno je da je postupak vođen zakonito i da je podnositeljka doprinela dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Hane Ukić iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Hane Ukić izjavljena protiv rešenja Vojne pošte 1122 Beograd Up-2 broj 31-19/2006 od 1. septembra 2011. godine i presude Upravnog suda U. 11215/11 od 13. juna 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srb ije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Hane Ukić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 1097 Niš u predmetu int. broj 3-96-2/06, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Hana Ukić iz Leskovca podnela je Ustavnom sudu, 5. avgusta 2013. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Vojne pošte 1097 Niš int. broj 2-204-1/05 od 7. novembra 2005. godine i presude Upravnog suda U. 11215/11 od 13. juna 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka je istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je povređeno pravo na pravično suđenje, jer je doneto rešenje o prestanku službe, iako je postojalo slobodno radno mesto na koje je mogla biti raspoređena.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku obrazlaže se time što je konkretni postupak trajao "sedam godina i devet meseci", uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje upravnih organa i Upravnog suda, kao i ponašanje podnositeljke ustavne žalbe.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, odredi mere kojima se otklanjaju štetne posledice nastale donošenjem drugostepenog rešenja od 1. septembra 2011. godine i osporene presude, kao i da podnositeljki isplati naknadu nematerijalne štete u opredeljenom novčanom iznosu.

Iz sadržine ustavne žalbe i iz zahteva koji je u njoj postavljen, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka, pored presude Upravnog suda, osporava i drugostepeno rešenje od 1. septembra 2011. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Vojne pošte 1122 Beograd Up-2 broj 31-19/2006, Vrhovnog suda Srbije U.7766/07 i Upravnog suda U. 11215/11, kao i iz celokupne priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Rešenjem VP 7357 Leskovac pov. broj 15-141 od 21. januara 2005. godine podnositeljka ustavne žalbe, raspoređena u VP 3341 Doljevac, na radnom mestu "samostalni računovođa operater", stavljena je na raspolaganje, počev od 1. januara 2005. godine.

Rešenjem VP 1084 Beograd Up-2 broj 316-2 od 2. juna 2005. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Komanda Kopnenih snaga je 25. marta 2005. godine donela akt int. broj 2-23-2 od 25. marta 2005. godine u kome je navedeno: da sva civilna lica koja su se zatekla u stanju službe "na raspolaganju" u momentu stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SCG", broj 7/05), dana 18. februara 2005. godine, mogu ostati i dalje u tom statusu; da se civilna lica u statusu "na raspolaganju" mogu saglasiti da im se prekine stanje u službi "na raspolaganju", u kom slučaju će se doneti rešenje o ukidanju rešenja o stavljanju na raspolaganje i rešenje o prestanku službe, uz pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate; da civilnim licima koja ostanu u statusu "na raspolaganju", služba prestaje istekom vremena za koje su stavljeni na raspolaganje, pod uslovom da im se nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Podnositeljka ustavne žalbe se nije saglasila sa tim da se ukine rešenje kojim je stavljena na raspolaganje.

3.2. Rešenjem VP 1097 Niš int. broj 2-204-1/05 od 7. novembra 2005. godine odlučeno je da podnositeljki ustavne žalbe, kao civilnom licu na službi u Vojsci SCG, na neodređeno vreme, na dužnosti "na raspolaganju" u VP 7357 Leskovac, prestane služba u Vojsci, bez njene saglasnosti, zbog isteka roka raspolaganja u ukupnom trajanju od godinu dana, na osnovu odredbe člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Podnositeljka ustavne žalbe je 17. marta 2006. godine Opštinskom sudu u Nišu podnela tužbu radi "povraćaja u radni odnos", kojom je predložila poništaj prvostepenog rešenja od 7. novembra 2005. godine.

Rešavajući o žalbi podnositeljke od 28. decembra 2005. godine, VP 1084 Beograd je rešenjem Up-2 broj 31-2 od 7. aprila 2006. godine usvojila žalbu podnositeljke, poništila navedeno prvostepeno rešenje i predmet vratila prvostepenom organu na ponovni postupak. Drugostepeni organ je ocenio da podnositeljki služba nije mogla prestati zbog toga što je na raspolaganju provela godinu dana, jer je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Jugoslavije, koji je stupio na snagu 18. februara 2005. godine, izmenjena odredba člana 143. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02) tako što je umesto jedne godine provedene na raspolaganju kao osnov za prestanak službe civilnog lica u Vojsci, bez njegove saglasnosti, propisano ukidanje radnog mesta na koje je ono raspoređeno ili smanjenje broja izvršilaca na jednom radnom mestu. Taj organ je ukazao prvostepenom organu da podnositeljki služba može prestati samo na osnovu propisa koji su važili u vreme donošenja rešenja o prestanku službe.

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje int. broj 3-96-2/06 od 15. maja 2006. godine kojim je utvrđeno da podnositeljki prestaje služba bez njene saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta, na osnovu odredbe člana 143. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), sa danom 31. decembra 2005. godine.

Podnositeljka je 5. juna 2006. godine dopunila tužbeni zahtev tako što je tražila poništaj i novodonetog drugostepenog rešenja od 7. aprila 2006. godine.

Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 31-4/2006 od 14. jula 2006. godine odbio žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Nakon što je zakazao tri ročišta za glavnu raspravu, koja nisu održana, Opštinski sud u Nišu je 10. novembra 2006. godine doneo rešenje P1. 1094/2006 kojim se oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje po tužbi podnositeljke i dostavio spise predmeta Vrhovnom sudu Srbije, kao stvarno nadležnom sudu.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem od 27. decembra 2007. godine naložio podnositeljki ustavne žalbe da uredi tužbu i dopunu tužbe, tako što će navesti protiv kog konačnog upravnog akta pokreće upravni spor i dostaviti taj akt, jer prvostepeno rešenje od 7. novembra 2005. godine ne uživa sudsku zaštitu u upravnom sporu. Postupajući po navedenom nalogu, podnositeljka je dopisom od 10. marta 2008. godine obavestila sud da pokreće upravni spor protiv konačnog rešenja od 14. jula 2006. godine.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 7766/07 od 31. avgusta 2009. godine uvažena je tužba podnositeljke i poništeno konačno rešenje. Taj sud je ocenio da se iz pobijanog rešenja i spisa predmeta ne može zaključiti da je u upravnom postupku utvrđeno da li je podnositeljki pre prestanka službe moglo biti obezbeđeno ostvarivanje jednog od prava propisanih članom 144. stav 1. tač. 1) i 2) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Navedena presuda je 21. oktobra 2009. godine dostavljena VP 1122 Beograd.

Podnositeljka ustavne žalbe je 23. novembra 2010. godine drugostepenom organu podnela žalbu zbog "ćutanja administracije".

Postupajući u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije, drugostepeni organ je osporenim rešenjem Up-2 broj 31-19/2006 od 1. septembra 2011. godine odbio žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 15. maja 2006. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da su u ponovnom postupku, preko prvostepenog organa, pribavljene potvrde Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju i Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 7627-2 od 13. novembra 2009. godine na osnovu kojih je utvrđeno da je radno mesto podnositeljke ukinuto i da ona nije mogla biti raspoređena na drugo radno mesto, niti prekvalifikovana. Potom je konstatovano da su navedene potvrde dostavljene na izjašnjenje punomoćniku podnositeljke, koji se o njima nije izjasnio. Taj organ je posebno cenio akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Leskovac broj 1406-101-518/2009-1 od 10. decembra 2010. godine u kome je navedeno da je u periodu od 1. januara do 31. decembra 2005. godine registrovana jedna prijava potrebe za zapošljavanjem maturanta gimnazije, gde je traženo posredovanje te organizacije. Međutim, taj organ je našao da akt Nacionalne službe za zapošljavanje, kakve god sadržine bio, ne može uticati na prestanak službe podnositeljke u Vojsci, jer bi joj služba prestala i u slučaju da se prethodno moglo obezbediti zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 11215/11 od 13. juna 2013. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je ocenio da je pravilno našao tuženi organ da su "u trenutku donošenja ožalbenog rešenja" bili ispunjeni uslovi iz člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije da podnositeljki prestane služba u Vojsci.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija se povrede takođe ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, kojom se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi navedenog prava cenio u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02), koji je bio na snazi kada je podnositeljka ustavne žalbe stavljena na raspolaganje, bilo je propisano: da se civilno lice u Vojsci čije se radno mesto ukida ili smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu stavlja na raspolaganje ako nema mogućnosti da se postavi na drugo odgovarajuće radno mesto (član 126. stav 1.); da je jedinica, odnosno ustanova dužna da organizaciji za zapošljavanje u roku od osam dana prijavi civilno lice u Vojsci koje je stavljeno na raspolaganje (stav 4.); da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti ako na raspolaganju provede godinu dana (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci koje na raspolaganju provede jednu godinu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu ili obezbeđivanje jednog od prava iz čl. 146. i 147. ovog zakona (član 144. stav 1. tač. 1), 2) i 3)); da civilno lice u Vojsci kome se nije moglo obezbediti jedno od prava iz stava 1. ovog člana ima pravo na novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju republike članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2.); da civilnom licu u Vojsci služba može prestati po potrebi službe ako je ispunilo uslove za starosnu penziju u smislu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju republike članice na čijoj teritoriji radi (član 146.). Član 147. je brisan Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", broj 3/02).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SCG", broj 7/05), koji je stupio na snagu danom objavljivanja u "Službenom listu Srbije Crne Gore", odnosno 18. februara 2005. godine, pored ostalog, je: u Zakonu o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99 i 3/02) brisan član 126. (član 2.); u članu 143. izmenjena tačka 9) tako da je glasila: "civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu" (član 3.); u članu 144. stav 1, u uvodnoj rečenici, reči: "koje na raspolaganju provede jednu godinu", zamenjene su rečima: "čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu", tačka 3) je brisana, dok je stav 2. izmenjen tako da je glasio: "Civilno lice u Vojsci kome se nije moglo obezbediti jedno od prava iz stava 1. ovog člana ima pravo na: 1) jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba i 2) novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi" (član 4. st. 1. do 3.).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da ovlašćeno službeno lice po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (član 24. stav 1.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najdocnije u roku od 30 dana, novi upravni akt (…), stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu (član 69. stav 1.); po zahtevu iz stava 1. ovog člana sud će zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije doneo, nadležni organ je dužan da ovo obaveštenje da odmah, a najdocnije u roku od sedam dana, ako on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravdava neizvršenje sudske presude, sud će doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa (…) (stav 2.). Odredbe člana 71. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), koji je stupio na snagu 30. decembra 2009. godine, identične su sadržine kao i citirane odredbe člana 69. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima.

Odredbom člana 17. stav 1. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ("Službeni glasnik RS", br. 71/03 i 84/04), koji je bio na snazi u vreme stavljanja podnositeljke ustavne žalbe na raspolaganje, bilo je propisano da je Nacionalna služba dužna da, u roku od 24 sata od dobijanja prijave od poslodavca, potrebu za zapošljavanjem oglasi na oglasnoj tabli i internet adresi Nacionalne službe, a ako poslodavac zahteva i u sredstvima javnog informisanja dostupnim građanima u Republici, u roku od pet dana od dana dostavljanja zahteva.

5. Podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže time što je u pravnosnažno okončanom upravnom postupku odlučeno da joj prestane služba u Vojsci, iako prethodno nije pokušano da se rasporedi na slobodno radno mesto, što je suprotno članu 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Zakon). Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava smatra posledicom proizvoljne ocene dokaza na njenu štetu.

Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. Pri tome, Ustavni sud podseća da nije nadležan da preispituje pravilnost zaključaka nadležnih organa i sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili o neprihvatanju njihovog izvođenja, niti da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su tumačeni i primenjeni merodavni propisi. Međutim, proizvoljnost u oceni dokaza, utvrđivanju činjenica i primeni propisa, na štetu podnosioca ustavne žalbe, može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja, kao i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa tih stanovišta.

Ustavni sud je pošao od toga da je podnositeljka ustavne žalbe jednu godinu provela na raspolaganju, na osnovu odredbe člana 126. stav 1. Zakona, koja je bila na snazi u vreme stavljanja na raspolaganje. Po proteku tog roka, podnositeljki je služba u Vojsci prestala bez njene saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta, na osnovu odredbe člana 143. tačka 9) Zakona, koja je bila na snazi u vreme prestanka službe. Ustavni sud potom nalazi da je svrha da se civilno lice stavi na raspolaganje, kada se nakon ukidanja radnog mesta nije moglo postaviti na drugo odgovarajuće radno mesto, bila da se u periodu koji provede na raspolaganju pokuša zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, odnosno sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za zasnivanje tog radnog odnosa ili za rad u Vojsci. U tom smislu, odredbom člana 126. stav 4. Zakona bila je propisana obaveza jedinice, odnosno ustanove da organizaciji za zapošljavanje u roku od osam dana prijavi civilno lice u Vojsci koje je stavljeno na raspolaganje. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da, prema stanju u spisama predmeta, ne proizlazi da je u sprovedenom postupku utvrđeno da je vojna pošta postupila u skladu sa navedenom zakonskom odredbom. Stoga je Ustavni sud smatrao da je potrebno ispitati da li je propuštanje nadležnih organa da u dopunjenom postupku utvrde navedene činjenice moglo dovesti u pitanje pravnu utemeljenost ocene drugostepenog organa, koju je prihvatio Upravni sud, da prijava potrebe za zapošljavanjem u zanimanju podnositeljke ustavne žalbe, koja je registrovana u periodu od 1. januara do 31. decembra 2005. godine, nije mogla uticati na zakonitost rešenja o prestanku službe.

Ustavni sud je uzeo u obzir sledeće činjenice koje proizlaze iz spisa predmeta: da je rešenjem od 21. januara 2005. godine podnositeljka stavljena na raspolaganje počev od 1. januara iste godine; da je rok za podnošenje žalbe bio 15 dana od dana prijema navedenog rešenja; da je žalba izjavljena 21. februara 2005. godine; da žalba nije odlagala izvršenje navedenog rešenja, u smislu odredbe člana 154. stav 2. Zakona; da je stoga rešenje postalo izvršno danom dostavljanja podnositeljki ustavne žalbe, u smislu odredbe člana 261. stav 3. tačka 3) Zakona o opštem upravnom postupku; da je rešenje podnositeljki, prema datumu podnošenja žalbe, svakako dostavljeno tokom februara 2005. godine; da je vojna jedinica bila dužna da podnositeljku prijavi organizaciji za zapošljavanje u roku od osam dana, u smislu odredbe člana 126. stav 4. Zakona; da je navedeni rok počeo da teče od dana kada je rešenje postalo izvršno, odnosno od dana njegovog dostavljanja podnositeljki; da je pomenuto rešenje o stavljanju na raspolaganje postalo pravnosnažno.

Ustavni sud je potom konstatovao: da iz dopisa Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Leskovac od 10. decembra 2010. godine proizlazi da je u periodu od 1. januara do 31. decembra 2005. godine registrovana jedna prijava potrebe za zapošljavanjem maturanta gimnazije, dana 5. januara 2005. godine, na radnom mestu saradnik dečjih programskih aktivnosti u Domu kulture Roma u Leskovcu; da je uz navedeni dopis priložen izvod iz elektronske baze podataka Nacionalne službe za zapošljavanje iz koga se vidi da je rok za prijavljivanje kandidata bio osam dana od dana objavljivanja oglasa.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je konstatovao da se podnositeljki, počev od februara 2005. godine, kada je nastala zakonska obaveza vojne jedinice da je prijavi organizaciji koja posreduje u zapošljavanju, nije moglo obezbediti zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi, jer je utvrđeno da do isteka perioda na koji je stavljena na raspolaganje nije bilo prijava potrebe za zapošljavanjem adekvatno njenoj stručnoj spremi. Pri tome, okolnost da je 5. januara 2005. godine registrovana prijava potrebe za zapošljavanjem, na koju se poziva podnositeljka ustavne žalbe, nije mogla uticati na drugačiju ocenu o mogućnosti ostvarivanja navedenog prava iz člana 144. stav 1. Zakona, jer je rok za prijavljivanje na oglas koji je objavljen povodom te prijave svakako istekao pre nego što je nastala zakonska obaveza jedinice da prijavi podnositeljku Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Iako upravni organi i Upravni sud nisu utvrdili da li je jedinica u kojoj je podnositeljka bila raspoređena kao civilno lice, ispunila navedenu obavezu, Ustavni sud je na stanovištu da takav propust u konkretnom slučaju nije imao za posledicu proizvoljnu ocenu o postojanju uslova za prestanak službe u Vojsci.

Ustavni sud je, takođe, našao da su vojni organi dali dovoljne razloge zbog kojih su ocenili da su naknadno pribavljeni dokazi bili pouzdan osnov za utvrđivanje odlučnih činjenica o ukidanju radnog mesta podnositeljke i nemogućnosti njenog raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto u Vojsci i Ministarstvu odbrane.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su osporeno drugostepeno rešenje i osporena presuda zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, te da njima podnositeljki nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 1097 Niš int. broj 3-96-2/06, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 28. decembra 2005. godine, kada je podnositeljka prvi put izjavila žalbu u upravnom postupku, do 13. juna 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda U. 11215/11 od 13. juna 2013. godine. Dakle, skoro sedam godina i šest meseci.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je do isteka roka u kome je podnositeljka bila stavljena na raspolaganje postojala mogućnost da joj se obezbedi neko od prava koja su joj po zakonu pripadala. U pogledu značaja koji je za podnositeljku imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koga joj je prestala služba za nju bila od egzistencijalnog značaja.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da su u toku osporenog postupka doneta dva prvostepena i tri drugostepena rešenja, kao i dve odluke sudova u upravnom sporu. Iako je početak postupka u 2005. i 2006. godini obeležilo odlučivanje upravnih organa bez ikakvih dokaza u spisima predmeta o ukidanju radnog mesta podnositeljke i mogućnosti obezbeđivanja nekog od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, Ustavni sud je našao da se drugostepeni organ tokom 2009. i 2010. godine bavio predmetom u smislu pribavljanja nedostajućih dokaza i dodatnog utvrđivanja činjenica, ali je, pri tome, značajnije prekoračio zakonski rok za donošenje rešenja. Ustavni sud je imao u vidu da su nadležni sudovi o tužbama u upravnom sporu odlučivali u rokovima koji se mogu smatrati razumnim.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je uočio da je ona u sledećim situacijama mogla uticati na to da period odlučivanja o njenom radnopravnom statusu bude kraći:

Prvo, podnositeljka ustavne žalbe nije zbog nedonošenja u zakonskom roku rešenja po žalbi izjavljenoj 28. decembra 2005. godine, u skladu sa odredbom člana 24. stav 1. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima, urgirala za odlučivanje i podnela tužbu u upravnom sporu.

Drugo, podnositeljka je uporedo sa upravnim postupkom u kome se rešavalo o njenim žalbama protiv prvostepenih rešenja o prestanku službe u Vojsci, pokrenula parnični postupak radi "povraćaja u radni odnos". Ustavni sud je našao da je podnositeljka još u toku parničnog postupka mogla pokrenuti upravni spor protiv konačnog rešenja drugostepenog organa od 14. jula 2006. godine, jer je njime bila poučena o tome kom sudu se tužba podnosi, u koliko primeraka i u kom roku. Umesto toga, ona je to učinila tek 10. marta 2008. godine, bespotrebno čekajući da se Opštinski sud u Nišu oglasi stvarno nenadležnim i da joj Vrhovni sud Srbije, kome je ustupljen predmet, naloži da uredi tužbu tako što će označiti i dostaviti konačni upravni akt koji osporava.

Treće, 21. oktobra 2009. godine, kada je uvažavajuća presuda Vrhovnog suda Srbije od 31. avgusta 2009. godine dostavljena drugostepenom organu, počeo je da teče zakonski rok za donošenje novog rešenja u ponovnom postupku. Podnositeljka ustavne žalbe je imala pravo da, po proteku tog roka, posebnim podneskom traži od nadležnog organa donošenje rešenja, a ukoliko ono ne bi bilo doneto ni u roku od sedam dana od ovog traženja, da podnese zahtev sudu za donošenje rešenja u izvršenju svoje presude. Međutim podnositeljka nije postupila na navedeni način propisan članom 63. ranijeg i članom 71. važećeg Zakona o upravnim sporovima, već je izjavila žalbu zbog "ćutanja administracije", koja u konkretnom slučaju nije bila pravno sredstvo zbog nepostupanja drugostepenog organa po presudi. Drugostepeno rešenje je doneto tek 1. septembra 2011. godine.

Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj, podnosilac treba da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na njega i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (videti presudu Union Alimentaria Sanders Sa protiv Španije, 11681/85, stav 35, od 7. jula 1989. godine), kao i da ukoliko podnosilac ne koristi pravna sredstva koja mu omogućavaju da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom (videti odluku Štajcar protiv Hrvatske, broj 46279/99, od 20. januara 2000. godine).

Polazeći od toga da vreme u kome je podnositeljka ustavne žalbe propustila da ranije pokrene prvi po redu upravni spor i da koristi navedena pravna sredstva za ubrzanje postupka, u skladu sa zakonom, obuhvata značajan deo osporenog postupka, a imajući u vidu da postupci pred sudovima nisu odstupili od standarda razumnog trajanja prihvaćenog u ustavnosudskoj praksi, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatatiti kao osnovani navodi podnositeljke da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu tačke 2. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao istaknutu povredu prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. st. 1. i 2. Ustava, jer je podnositeljka u ustavnoj žalbi obrazlaže istim navodima kao i povredu prava na suđenje u razumnom roku.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se osporava prvostepeno rešenje Vojne pošte 1097 Niš int. broj 2-204-1/05 od 7. novembra 2005. godine, Ustavni sud je konstatovao da je navedeno rešenje poništeno drugostepenim rešenjem Up-2 broj 31-2 od 7. aprila 2006. godine.

Ustavni sud ukazuje da iz člana 170. Ustava proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da se ona podnosi protiv pojedinačnog akta kojim je odlučeno o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, jer samo takvim aktom može doći do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

Imajući u vidu da je osporeno rešenje uklonjeno iz pravnog poretka, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba u tom delu nije dopuštena, zbog čega ju je odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o prestanku službe civilnog lica u vojsci

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti