Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 12 godina. Utvrđuje odgovornost prvostepenog suda za dugotrajnost postupka i dosuđuje podnosiocima naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6366/2014
30.06.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. V. i S. V, obojice iz Bačke Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. juna 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. V. i S. V. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P1. 1450/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Somboru P1. 546/07) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R V. i S. V, obojica iz Bačke Palanke, su 29. jula 2014. godine, preko punomoćnika B. P, advokata iz Apatina, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P1. 1450/13.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da su 10. aprila 2002. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Somboru protiv tuženog TP „A.“, A.D. iz Sombora, radi utvrđenja; da je prvostepena presuda doneta tek 16. januara 2014. godine, dakle posle skoro 12 godina iako se radi o radnom sporu; da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1273/14 od 13. juna 2014. godine; da im je zbog dužine trajanja postupka od preko 12 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zahtevali su naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Somboru P1. 1450/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 10. aprila 2002. godine podneli pojedinačne tužbe Opštinskom sudu u Somboru protiv TP „A.“, AD iz Sombora, radi utvrđenja osporenog potraživanja. Tužba R. V. je zavedena pod brojem P1. 512/04, a tužba S. V. pod brojem P1. 513/04. U tužbama je navedeno da je kod Trgovinskog suda u Somboru pod brojem St. 802/01 otvoren postupak stečaja nad tuženim, da su tužioci u stečajnom postupku prijavili svoja potraživanja i stečajni upravnik je osporio njihova potraživanja i uputio ih da pokrenu parnični postupak radi utvrđenja osporenih potraživanja. Tokom parničnog postupka obe tužbe su spojene radi vođenja jedinstvenog postupka.

Pred Opštinskim sudom u Somboru bilo je ukupno održano 18 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, s tim što su tužioci saslušani u više navrata, saslušani su svedoci, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, izvršno je veštačenje od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, saslušan je veštak, dok 16 ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog pokušaja mirnog rešenja spora što je produžilo postupak za pet meseci, jedno na zahtev stranaka, dva zbog nedolaska pozvanog svedoka, četiri iz procesnih razloga, četiri zbog odsustva punomoćnika tuženog, jedno zbog nedolaska veštaka, dva na zahtev punomoćnika tuženog, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Uvidom u spise je utvrđeno da od 26. februara do 1. oktobra 2010. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Tužbeni zahtev je preciziran 21. decembra 2007. i 27. januara 2012. godine.

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1. 7/10 od 14. maja 2013. godine usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocima isplati zaradu za period od 1. decembra 2000. do 20. novembra 2001. godine u pojedinačnim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom kao i iznose od po 11.900,19 dinara na ime neisplaćene ishrane u toku rada za period od 1. novembra 2000. do 20. novembra 2001. godine, da tužiocu R. V. na ime neisplaćenih zakupnina po ugovoru o zakupu za period od 1. juna 1992. do 20. novembra 2001. godine isplati ukupno 320.428,82 dinara u pojedinačnim mesečnim iznosima, sa zakonskom kamatom i iznos od 5.000,00 dinara prema računu JP „E.“ ED Sombor, sa zakonskom kamatom kao i da ovom tužiocu uplati doprinose za PIO obračunate na iznose dosuđene zarade, a tužiocu S. V. pored zarade i toplog obroka obračuna i naknadu za korišćenje vlastitog vozila u službene svrhe u iznosu od 43.092,00 dinara, sa kamatom i doprinose RF PIO na iznos obračunate zarade i obavezan je tuženi da tužiocima isplati troškove postupka u iznosu od 512.310,00 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3023/13 od 27. septembra 2013. godine ukinuta je ožalbena prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku održano je jedno ročište na kome je izvršen uvid u spise predmeta i presudom Osnovnog suda u Somboru P1. 1450/13 od 16. januara 2014. godine, u stavu prvom izreke, tužbeni zahtev tužilaca je delimično usvojen, pa je obavezan tuženi da isplati tužiocu R. V.: na ime neisplaćenih zarada za period od 1. decembra 2000. do 20. novembra 2001. godine ukupan iznos od 48.083,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, na ime neisplaćenog dodatka na ishranu u toku rada za period od 1. novembra 2000. do 20. novembra 2001. godine ukupan iznos od 11.900,19 dinara, sa zakonskom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da isplati tužiocu S. V. na ime neisplaćenih zarada za period od 1. decembra 2000. do 20. novembra 2001. godine ukupan iznos od 51.700,65 dinara, sa zakonskom kamatom i na ime dodatka na ishranu u toku rada za period od 1. januara 2000. do 20. novembra 2001. godine ukupan iznos od 11.900,19 dinara, sa zakonskom kamatom; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac R. V. tražio da mu tuženi isplati neisplaćene zakupnine po ugovoru o zakupu poslovnih prostorija iznos od 320.428,82 dinara, sa zakonskom kamatom, zahtev ovog tužioca za isplatu duga za utrošenu električnu energiju u iznosu od 5.000,00 dinara, sa kamatom, zahtev za isplatu naknade za korišćenje vlastitog vozila u službene svrhe u iznosu od 43.092,00 dinara, sa zakonskom kamatom, zahtev za uplatu na ime ovog tužioca PIO Sombor neuplaćene doprinose za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, obračunate na iznose zarada; u stavu četvrtom izreke odbijen je zahtev tužioca S. V. da se obaveže tuženi da na njegovo ime izvrši uplatu PIO Sombor doprinosa za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, obračunate na iznos zarade; u stavu petom izreke određeno je da svaka strana snosi svoje troškove.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1273/14 od 13. juna 2014. godine, u stavu prvom izreke, žalba tužilaca je delimično usvojena i preinačena je ožalbena prvostepena presuda Osnovnog suda u Somboru P1. 1450/13 od 16. januara 2014. godine tako što je obavezan tuženi da isplati tužiocu R. V. na ime zakupnine poslovnih prostorija iznos od 246.316,82 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da isplati tužiocima R. V. i S. V. doprinose za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje na iznose dosuđenih zarada; u stavu drugom izreke je određeno da su u preostalom delu žalbe tuženih odbijene i ista presuda je potvrđena u usvajajućem i odbijajućem delu, kao i u delu odluke o troškovima postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju su se povredu podnosioci ustavne žalbe pozva li, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri godine i sedam meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužb i – 10. aprila 2002. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosilaca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak trajao 12 godina i dva meseca, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu prvostepenu odluku doneo nakon 11 godina od podnete tužbe. Takođe, taj sud je imao i period neaktivnosti u trajanju od sedam meseci kada nije zakazao nijedno ročište (od 26. februara 2010. do 1. oktobra 2010. godine). Međutim, Ustavni sud nalazi da su ostali postupajući sudovi delotvorno i efikasno postupali i odlučivali, tako je prvi žalbeni postupak trajao manje od četiri meseca, ponovni prvostepeni postupak je trajao četiri meseca, dok je drugi žalbeni postupak čime je pravnosnažno okončan postupak trajao pet meseci.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delatvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe neznatno doprineli dužini trajanja postupka, imajući u vidu da jedno ročište nije bilo održano na zahtev i podnosilaca i druge stranke u postupku. Takođe podnosioci ustavne žalbe su dva puta precizirali tužbeni zahtev, što je bez obzira na njihovo legitimno pravo da to učine uticalo da postupak duže traje.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio u određenoj meri složen jer je na strani tužilaca bilo dva lica, a takođe, postupajući sud je odlučivao o više tužbenih zahteva, te je pre donošenja odluke trebao da razjasni veći broj spornih činjeničnih i pravnih pitanja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P1. 1450/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Somboru P1. 564/07), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, složenost predmeta spora, kao i doprinos podnosilaca dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti npr. Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. Polazeći od navedenog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti