Odluka Ustavnog suda o zabrani retroaktivne primene zakona u postupku privatizacije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Sud je zaključio da je retroaktivna primena odredbe Zakona o privatizaciji iz 2005. godine na ugovor zaključen 2004. godine bila proizvoljna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, mr Tomislav Stojković, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. M . i D . M, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republi ke Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. M . i D . M . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 15/2014 od 28. aprila 2014. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 15/2014 od 28. aprila 2014. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o reviziji podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5040/13 od 3. oktobra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. M . i D . M, oboje iz Beograda, izjavili su , 30. jula 2014. godine, preko punomoćnika M . Đ, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu , dopunjenu podnescima od 18. novembra 2014. godine, te 29. januara i 23. jula 2015. godine, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 15/2014 od 28. aprila 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, utvrđenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava presuda kojom je Vrhovni kasacioni sud odbio kao neosnovanu reviziju podnosilaca ustavne žalbe izjavljenu protiv pravnosnažne presude Privrednog apelacionog suda. Tužbenim zahtevom, u parnici koja je prethodila ovom ustavnosudskom postupku, traženo je da se utvrdi da su na snazi ugovor o kupovini društvenog kapitala subjekta privatizacije (koji je zaključio pravni prethodnik podnosilaca sa Agencijom za privatizaciju), kao i to da se utvrdi da je njihov pravni sledbenik vlasnik 93.196 akcija subjekta privatizacije. Navodi o povredi svih označenih ustavnih prava, u suštini, se zasnivaju na retroaktivnoj primeni Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji koji je stupio na snagu 2005. godine, na odnos između parničnih stranaka koji je zasnovan na osnovu ugovora o prodaji društvenog kapitala zaključenog 20. jula 2004. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 1920/12 od 14. maja 2012, godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca B . M . iz Beograda (pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe) kojim je tražio da se utvrdi da su ugovor o kupovini društvenog kapitala putem javnog tendera subjekta privatizacije društvenog preduzeća „F .“ iz K, zaključen 20. jula 2004. godine i aneks ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala metodom javnog tendera zaključen 14. septembra 2007. godine zaključen između Agencije za privatizaciju Republike Srbije i B. M . na snazi, te da proizvode pravno dejstvo, što je tužena Agencija za privatizaciju Republike Srbije dužna priznati i trpeti. Stavom drugim izreke presude odbijen je tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilac vlasnik 93.196 akcija I.R. 39168 nominalne vrednosti 1.000 dinara, Akcionarskog društva „P .“ Kruševac, što je tužena dužna priznati i trpeti, te da ta presuda predstavlja osnov za upis prava svojine tužioca na navedenim akcijama i da se naloži Centralnom registru, depo i kliring hartija od vrednosti da na osnovu ove presude izvrši upis prava svojine na navedenim akcijama u korist tužioca. Stavom trećim izreke presude konstatovano je da je povučen predlog za određivanje privremene mere, a stavom četvrtim izreke obavezan je tužilac da tuženoj isplati iznos od 154.950 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 5040/13 od 3. oktobra 2013. godine, u stavu prvom izreke, nastavio žalbeni postupak prekinut rešenjem Pž. 6329/12 od 14. novembra 2012. godine. Stavom drugim izreke drugostepene presude odbijena je žalba tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kao neosnovana i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 1920/12 od 14. maja 2012. godine.

Postupajući po reviziji tužilaca, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Prev. 15/2014 od 28. aprila 2014. godine, kojom je odbio reviziju kao neosnovanu izjavljenu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5040/13 od 3. oktobra 2013. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravni prethodnik tužilaca, kao kupac, sa tuženom zaključio 20. jula 2004. godine ugovor o prodaji društvenog kapitala putem javnog tendera subjekta privatizacije D. P. „F.“ Kruševac; da je odredbom 8.1.1. ugovora kupac preuzeo obavezu investiranja u subjekat privatizacije u skladu sa investicionim programom u narednih pet godina, uz obavezu predviđenu odredbom 8.1.4. ugovora da svakih 12 meseci od dana ispunjenja dostavi tuženoj agenciji izveštaj revizorske firme o ispunjavanju obaveza investiranja; da su u toku trajanja ugovora, izmenama i dopunama broj 2. ugov ora od 7. novembra 2008. godine, na inicijativu kupca kapitala izvršene izmene investicionog programa; da je po izmenjenom investicionom programu za četvrtu godinu investiranja predviđena izgradnja fabrike za proizvodnju rafinisanih biljnih ulja i metilestra biljnih ulja kapaciteta 30.000 tona godišnje u vrednosti od 1.400.000 evra; da je za petu godinu, po predlogu kupca, planirana izgradnja savremene presaonice sa proizvodnim kapacitetom 300.000 tona dnevno i degumiranja ulja sa kapacitetom 120.000 tona dnevno, umesto pogona za proizvodnju majoneza i kečapa u iznosu od 500.000 evra; da iz revizorskog izveštaja od 30. marta 2010. godine proizlazi da je f abrika biodizela puštena u proizvodnju, ali da kapacitet od 30.000 tona godišnje nije dokazan, jer fabrika ne radi; da su za fabriku dobijeni prethodni bezbednosni, ekološki i drugi tehnički uslovi, ali ne i upotrebna dozvola; da su objekti fabrike upisani u katastar kao svojina subjekta privatizacije, ali da je u listu o teretima navedeno da su objekti izgrađeni bez dozvole; da je odlukom agencije od 22. aprila 2010. godine kupcu ostavljen naknadni rok od 60 dana za dostavljanje dokaza da je fabrika kao investiciono ulaganje u subjekat privatizacije puštena u redovnu proizvodnju; da iz daljih izveštaja revizora proizlazi da prema projektovanom kapacitetu fabrika za proizvodnju biodizela i nova presaona za proizvodnju jestivog ulja mogu proizvoditi količine utvrđene ugovorom o prodaji društvenog kapitala, ali da redovna proizvodnja nije otpočela, niti je dostignut projektovani kapacitet u skladu sa investicionim programom; da je obaveštenjem od 26. avgusta 2011. godine Agencija kupcu ostavila naknadni rok od 60 dana da dostavi izveštaj i dokaze da je pribavljena upotrebna dozvola za rad fabrike koja je predmet investicione obaveze za četvrtu godinu važenja ugovora; da je zbog nepostupanja kupca, Agencija obaveštenjem od 26. decembra 2011. godine obavestila kupca da ugovor smatra raskinutim u smislu člana 41a stav 1. tačka 2) Zakona o privatizaciji, te je odlukom od 9. januara 2012. godine na Agenciju za privatizaciju nakon raskida ugovora prenet kapital subjekta privatizacije podeljen na 93196 akcija nominalne vrednosti 1.000 dinara, radi prodaje na način propisan zakonom; da je odlukom od 9. januara 2012. godine izvršen prenos sopstvenih akcija subjekta privatizacije na Agenciju za privatizaciju , i to 49169 sopstvenih akcija nominalne vrednosti 1.000 dinara. Dalje je navedeno: da su kod tako utvrđenih činjenica pravilno nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev zaključujući da kupac, pravni prethodnik tužilaca, nije ispunio obavezu iz ugovora koji se odnosi na investiranje i dostavljanje odgovarajućeg izveštaja revizora u pogledu ispunjavanja svih ugovornih obaveza navedenih u odredbi 8.1. ugovora; da je neosnovano pozivanje revidenta na odredbe čl. 14. i 100. Zakona o obligacionim odnosima koje regulišu zabranu iskorišćavanja monopolskog položaja na tržištu i tumačenje ugovora po pristupu u korist druge strane, u konkretnom slučaju kupca kapitala, odnosno tužilaca, u pogledu tumačenja odredbe o investiranju u smislu da li ispunjenje ugovorne obaveze investiranja za četvrtu godinu podrazumeva i obezbeđivanje upotrebne dozvole za izgrađenu fabriku biodizela; da to zbog toga što je u smislu člana 5. stav 1. Zakona o privatizaciji Agencija za privatizaciju pravno lice koje prodaje društveni kapital odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije u skladu sa zakonom; da ciljevi privatizacije koji obavezuju kako prodavca tako i kupca društvenog odnosno državnog kapitala ili imovine regulisani su članom 2. Zakona o privatizaciji koji propisuje da se privatizacija između ostalog zasniva na stvaranju uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost; da sledom citirane zakonske odredbe razlog za promenu vlasnika nad subjektima koji posluju sredstvima u društvenoj ili državnoj svojini nije težnja da se imenuje vlasnik preduzeća, već da se obezbedi efikasnije upravljanje privrednim procesima radi stvaranja uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost; da iako je osnovna obaveza kupca iz kupoprodajnog ugovora isplata cene, primarni cilj privatizacije nije prodaja subjekta privatizacije sama po sebi, već investiciono ulaganje u njega na šta ukazuje i sporni ugovor o privatizaciji po kome je 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije prodato za iznos od 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem zvaničnom kursu NBS na dan uplate, ali je obaveza investiranja u subjekat privatizacije tokom pet godina bila u ukupnom iznosu od 2.510.000 evra; da je novim ulaganjima u subjekat privatizacije trebalo da se stvore uslovi za privredni rast i razvoj, te je primarni cilj privatizacije, investiciono ulaganje u subjekat privatizacije, ostvaren po samom Zakonu o privatizaciji, samo u situaciji kada su novim ulaganjima u subjekat privatizacije stvoreni uslovi za privredni rast i razvoj i povećanje socijalne stabilnosti; da investiranjem u subjekat privatizacije, unošenjem kapitala u obliku nove fabrike koja zbog toga što nije puštena u rad, niti je imala upotrebnu dozvolu, nije dostigla ni minimalni, a pogotovo ne projektovani obim proizvodnje, što je bila obaveza kupca po izmenjenom programu investiranja, ne može se smatrati da je kupac izvršio ugovornu obavezu investiranja u skladu sa programom koji je izmenjen na njegovu inicijativu; da je ispunjenje ugovornih obaveza oročeno na ugovorom utvrđeni vremenski period , te tužilac neispunjenje svoje ugovorne obaveze u roku ne može pripisivati neažurnosti državnih organa u izdavanju upotrebne dozvole budući da je sam kasnio u izgradnji; da je izgradnju fabrike otpočeo bez građevinske dozvole i naknadno istu legalizovao , što je sve bio uslov za dobijanje upotrebne dozvole, ali da je komisija za tehnički prijem imala primedbe koje je morao otkloniti, a što je sve bio dužan da uradi u roku za izvršenje obaveze investiranja koji je protekao i nakon više produžetaka; da činjenica da je obavljena probna proizvodnja ne oslobađa kupca obaveze iz ugovora, što podrazumeva dobijanje upotrebne dozvole da bi se mogao koristiti investicioni objekat, odnosno fabrika za svrhu obavljanja proizvodnje i korišćenja kapaciteta koja bi dovela do proizvodnje ugovorenog kapaciteta i zapošljavanja radnika što je krajnji cilj investiranja u subjekat privatizacije; da sa izloženog, te kako ni u poslednjem naknadno ostavljenom roku kupac nije dostavio dokaze da je ispunio investicionu obavezu na način i pod uslovima predviđenim ugovorom ugovor se smatra raskinutim u smislu člana 41a stav 1. tačka 2 ) Zakona o privatizaciji, kojim je propisano da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako ni u naknadno ostavljenom roku kupac ne investira u subjekat privatizacije na način, u obliku i u roku utvrđenom ugovorom; da neosnovano revident smatra da se navedena zakonska odredba u konkretnom slučaju nije mogla primeniti, jer je ugovor zaključen 20. jula 2004. godine, pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji iz 2005. godine, kojim je uveden član 41a; da se radi o ugovoru sa trajnim prestacijama koji je u delu investicionog ulaganja izmenjen nakon stupanja na snagu člana 41a Zakona o privatizaciji, te se u konkretnom slučaju ne radi o retroaktivnoj primeni zakona, već o vremenskom važenju zakona; da se po teoriji vremenskog važenja zakona, novi zakon koji na drugačiji način reguliše jednu činje ničnu i pravnu situaciji može primeniti na one činjenične i pravne situacije koje nisu svršene u momentu stupanja na snagu tog novog zakona; da to dalje znači da se novi zakon u konkretnoj situaciji može primeniti budući da obaveza tužioca kao kupca društvenog kapitala u momentu stupanja na snagu zakona još nije bila izvršena jer se radilo o obavezi čije ispunjenje je trajalo pet godina; da je neosnovano i ukazivanje revidenta na nemogućnost raskida ugovora zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze shodno članu 131. Zakona o obligacionim odnosima; da se cilj privatizacije može ostvariti samo potpunom i celovitom realizacijom svih ugovornih obaveza, zbog čega se takav ugovor može punovažno raskinuti i u slučaju neizvršenja bilo koje od ugovorom preuzetih obaveza, te stoga nema mesta primeni člana 131. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu, pored ostalih, ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 18/03, od 28. februara 2003. godine) , koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala, bilo je propisano da se tim zakonom uređuju uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (u daljem tekstu: privatizacija) (član 1.); da se privatizacija zasniva na sledećim načelima - 1) stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost, 2) obezbeđenje javnosti, 3) fleksibilnost, 4) formiranje prodajne cene prema tržišnim uslovima (član 2.); da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o: ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane, da se ugovor iz stava 1. ovog člana smatra zaključenim kad ga potpišu kupac i Agencija i da se ugovor iz stava 1. ovog člana overava u sudu i dostavlja se ministarstvu nadležnom za poslove finansija, radi evidentiranja (član 41.); da ako se ugovorena cena plaća u više rata, a kupac ne plati ratu u ugovorenom roku, ugovor se raskida, a kapital koji je predmet prodaje prenosi se Akcijskom fondu (član 41a); da posle izvršene prodaje kapitala i evidentiranja akcija u Privatizacionom registru, subjekt privatizacije koji nije organizovan kao društvo kapitala donosi odluku o promeni oblika organizovanja u društvo kapitala, da odluka iz stava 1. ovog člana, pored odredaba koje sadrži osnivački akt, u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni položaj preduzeća, sadrži i odredbe o drugim pitanjima od značaja za organizovanje subjekta privatizacije u društvo kapitala (član 55.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 45/05 od 31. maja 2005. godine) bilo je propisano: da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac - 1) ne plati ugovorenu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata, 2) ne investira u subjekt privatizacije na način, u obliku i roku utvrđen ugovorom, 3) raspolaže imovinom subjekta privatizacije suprotno odredbama ugovora, 4) ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan, 5) ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje na način utvrđen ugovorom, 6) ne izvršava odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih, 7) u drugim slučajevima predviđenim ugovorom (član 41a stav 1.); da raskidom ugovora iz stava 1. ovog člana zaposleni u subjektu privatizacije zadržavaju vlasnička prava na kapitalu stečena u skladu sa odredbama čl. 42. do 44. Zakona, a kapital koji je bio predmet prodaje prenosi se Akcijskom fondu (41a stav 2.); da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa (član 41a stav 3.).

Odredbom člana 29. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07) bilo je propisano da će se postupak privatizacije započet do dana stupanja na snagu ovog zakona nastaviti po odredbama ovog zakona.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta, pre svega istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog odnosno procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili arbitrerna, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud ispituje i to da li su redovni sudovi u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede označenog ustavnog prava.

Ustavni sud najpre podseća da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji iz 2005. godine, koji je stupio na snagu 8. juna 2005. godine, odredba člana 41a stav 1. tačka 2. bila izmenjena, tako što je bilo propisano da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac ne investira u subjekt privatizacije na način, u obliku i roku utvrđen ugovorom. Međutim, u vreme zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javnog tendera između kupca i tužene Agencije za privatizaciju, 20. jula 2004. godine, na snazi je bila odredba člana 41a Zakona o privatizacije iz 2003. godine, kojom je bilo propisano da se ugovor raskida samo ukoliko kupac ne plati ratu u ugovorenom roku. Pored toga, predmetnim ugovorom u članu 3.5. bila su propisana još dva raskidna uslova pod kojima Agencija ima pravo da raskine ugovor - ukoliko ne preda garanciju za dobro izvršenje posla i ukoliko ne izglasa određene odluke na skupštini akcionara. Dakle, ugovorom nisu bili propisani uslovi koji bi obuhvatali mogućnost raskida ugovora zbog neispunjenja investicionog programa. Štaviše, članom 8.1.1. ugovora kupac je preuzeo obavezu investiranja u subjekat privatizacije u skladu sa investicionim programom u narednih pet godina, uz obavezu predviđenu odredbom 8.1.4. ugovora da svakih 12 meseci od dana ispunjenja dostavi tuženoj agenciji izveštaj revizorske firme o ispunjavanju obaveza investiranja. Odredbom člana 8.2. ugovora je propisano da će kao nezavisno i bezuslovno sredstvo obezbeđenja izvršenih kupčevih obaveza iz člana 8.1. ugovora, kao i drugih garancija i obaveza iz tog ugovora koje su u vezi sa obavezama iz člana 8.1 , kupac dostaviti agenciji garancije za dobro izvršenje posla u iznosu od 251.000 evra, dok je članom 8.4. ugovora predviđeno će da u slučaju da kupac ne izvrši neku od obaveza navedenih u čl. 8.1. i 8.3 a koje predstavljaju nenovčanu obavezu u skladu sa merodavnim pravom, kupac platiti Agenciji ugovorne kazne bliže određene odredbama čl. 8.4.1. do 8.4.12. ugovora. Iz navedenih odredaba ugovora jasno proizlazi da ukoliko kupac ne izvrši svoju obavezu investiranja u subjekat privatizacije, nastaje njegova obaveza da plati ugovornu kaznu. Dakle, sankcija za neispunjenje obaveze investiranja nije raskid ugovora, već ugovorna kazna. Takođe, ni ugovori o izmenama i dopunama osnovnog ugovora od 14. septembra 2007. godine, odnosno 7. novembra 2008. godine, nisu sadržavali dodatne uslove pod kojima bi se osnovni ugovor o prodaji kapitala mogao raskinuti.

I pored navedenog, sudovi su u pogledu raskida predmetnog ugovora primenili odredbu člana 41a stav 1. tačka 2) Zakona o privatizaciji iz 2005. godine koja je stupila na snagu nakon zaključenja predmetnog ugovora, uz obrazloženje da se da se novi zakon u konkretnoj situaciji može primeniti budući da obaveza tužioca kao kupca društvenog kapitala u momentu stupanja na snagu zakona još nije bila izvršena, jer se radilo o obavezi čije ispunjenje je trajalo pet godina. Međutim, Ustavni sud je mišljenja da se postupak privatizacije okončava, saglasno odredbi člana 55. Zakona o privatizaciji iz 2003. godine, prodajom društvenog kapitala . Naime, posle izvršene prodaje kapitala navedenom odredbom zakona su konstituisane još dve obaveze na strani kupca - evidentiranje akcija u Privatizacionom registru i obaveza subjekta privatizacije , koji nije organizovan kao društvo kapitala , da donose odluku o promeni oblika organizovanja u društvo kapitala . Drugim rečima, nakon ispunjenja obaveza propisanih odredbom člana 55. Zakona o privatizaciji, društveni kapital postaje privatni kapital. U takvoj pravnoj situaciji, kada je postupak privatizacije okončan, Ustavni sud nalazi da se odredba člana 41a stav 1. tačka 2) Zakona o privatizaciji iz 2005. godine može primeniti samo na ugovore zaključene posle stupanja na snagu o navedenog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji iz 2005. godine . Kako je, u konkretnom slučaju, u pogledu raskida predmetnog ugovora primenjena odredba zakona koja je stupila na snagu nakon zaključenja predmetnog ugovora, to osporena presuda predstavlja izraz arbitrernog presuđenja (videti Odluku Ustavnog suda Už-8751/2012 od 22. oktobra 2015. godine).

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 15/2014 od 28. aprila 2014. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu i odredio da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5040/13 od 3. oktobra 2013. godine.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi načela i prava iz člana 21, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.