Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu u postupku restitucije, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Upravni sud je propustio da pravilno utvrdi krug zakonskih naslednika, proizvoljno smanjujući udele podnosilaca, iako je jedan od naslednika preminuo bez potomaka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . i K . M, oboje iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. januara 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i K . M . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3152/15 od 27. juna 2016. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3152/15 od 27. juna 2016. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosilaca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-829/2014-13 od 26. januara 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . i K M, oboje iz Niša , preko punomoćnika B. Ć, advokata iz Niša , podneli su Ustavnom sudu , 11. avgusta 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3152/15 od 27. juna 2016. godine, zbog povrede načela iz čl. 3, 4. i 19. Ustava Republike Srbije, kao i prava iz čl. 32, 35, 59, 86, 88. i 194. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi: da su podnosioci jedini zakonski naslednici pok. M. M, bivšeg vlasnika nacionalizovane imovine čiji su povraćaj tražili u postupku koji je okončan osporenim aktom; da je Agencija za restituciju odlučila da vrati podnosiocima samo po ¼ predmetne imovine, a ne po ½, kako je predviđeno čl. 5. i 8. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Podnosioci ustavne žalbe zaključuju da je rešenjem Agencije za restituciju „kao zakonski naslednik oglašena i njihova tetka S. M .“, iako je ona preminula, a iza sebe nije ostavila potomstvo.

Ustavnom žalbom se predlaže da Sud poništi osporenu presud u Upravnog suda i odredi da nadležni organ otkloni štetne posledice tako što će odlučiti da se vraća predmetna imovina u punom obimu, sa udelima podnosilaca od po jedne idealne polovine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Niš broj 46-012209/2013 od 16. oktobra 2014. godine odlučeno je, u stavu 1. dispozitiva, da se usvaja zahtev, vraća imovina i utvrđuje pravo svojine zakonskim naslednicima bivšeg vlasnika M. M . i K . M, ovde podnosiocima ustavne žalbe, sa obimom udela od po ¼ idealnog del a na nacionalizovanim nepokretnostima označenim u rešenju. Istim rešenjem odbijen je u celini zahtev S. M . za vraćanje predmetnih poslovnih prostorija, sa obimom udela 1/1, kao neosnovan (stav 6. dispozitiva). Prvostepeni organ je u obrazloženju rešenja konstatovao: da su zahtev za vraćanje imovine podneli S. M . i podnosioci ustavne žalbe; da je izvršeno spajanje upravnih stvari radi vođenja jednog postupka u predmetima po navedenim zahtevima; da su na održanoj usmenoj javnoj raspravi svi podnosioci zahteva saglasno izjavili da nema drugih zakonskih naslednika koji polažu pravo na vraćanje imovine bivšeg vlasnika, „a što je utvrđeno na osnovu priloženih rešenja o nasleđivanju“. Prvostepeni organ je dalje naveo: da je iz sadržine rešenja Opštinskog suda u Nišu O. 1211/83 od 26. oktobra 1983. godine utvrdio da su zakonski naslednici pok. M. M . supruga D , ćerka S. i sin V; da je uvidom u rešenje Osnovnog suda u Nišu O. 1988/11 od 12. marta 2012. godine utvrdio da su zakonski naslednici pok. D. M . ćerka S . i sin V, te da je za jedinog naslednika na zaostavštini imeno vane oglašen sin V. M; da je i z sadržine rešenja Osnovnog suda u Nišu 3 O. 4367/13 od 21. oktobra 2013. godine utvrdio da su zakonski naslednici pok. V. M supruga S . M, sin M . M . i ćerka K . M. Prvostepeni organ je, polazeći od odredaba člana 5. Zakona o vraćanj u oduzete imovine i obeštećenju i člana 8. Zakona o nasleđivanju, a imajući u vidu da je podnositeljka zahteva S . M . snaha bivšeg vlasnika M . M . po pok. sinu V, odnosno njegov tazbinski srodnik, ocenio da imenovana ne spada u krug lica propisanih zakonom koji imaju pravo na vraćanje imovin e ili obeštećenje, te je odlučio kao u stavu 6. dispozitiva. Odlučujući o aktivnoj legitimaciji „podnosilaca zahteva“, prvostepeni organ je utvrdio da su „zakonski naslednici pok. M. M . ćerka S . i unuci po pok. sinu V , sin M . M . i ćerka K . M, pa su aktivno legitimisani da podnesu zahtev za restituciju “, saglasno odredbi člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, te im, u skladu sa član om 10. Z akona o nasleđivanju, „pripada po ¼ nasledstva na zaostavštini njihovog pok. dede, jer bi njihov pok. otac imao pravo na ½ nasledstva svog pok oca“.

S. M . i p odnosioci ustavne žalbe su protiv navedenog rešenja Agencije za restituciju podneli žalbu , u kojoj su, pored ostalog, istakli da se S . M . nije prihvatila nasledstva iza smrti svoje majke D . M, sa obrazloženjem da se nije udavala i da nema potomstva, te da je S. M . preminula 2. septembra 2012. godine i da je celokupnu njenu imovinu nasledio njen brat V. M . Uz žalbu je dostavljeno rešenje Osnovnog suda u Nišu 3 O. 4507/12 od 7. novembra 2012. godine, kojim je za naslednika pok. S. M . oglašen njen brat V. M, kao jedini od lica pozvanih na nasleđe.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-829/2014-13 od 26. januara 2015. godine odbijena je žalba kojom su S. M . i podnosioci ustavne žalbe pobijali zakonitost rešenja Agencije od 16. oktobra 2014. godine. Rešenje drugostepenog organ a ne sadrži konstat aciju da je uz žalbu dostavljeno rešenje Osnovnog suda u Nišu 3 O. 4507/12 od 7. novembra 2012. godine, niti su u tom rešenju oce njeni na vodi žalbe kojima je ukazano na to da je prvostepeni organ „izostavio činjenice i dokaze“ da je pok. S . M . nasledio njen brat V . i da se „protivzakonito sada pok. S . M . označava kao lice kome pripada pravo na restituciju ½ predmetnih nepokretnosti“. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja naveo: da je sticanje prava putem restitucije uspostavljeno isključivo Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i važi od stupanja na snagu tog zakona; da imovina koja je predmet restitucije nije ni naknadno pronađena imovina bivšeg vlasnika, niti imovina koja je bila u njegovoj svojini u trenutku smrti , da bi mogla pratiti sudbinu zaostavštine koja je raspravljana iza njegove smrti; da je svojstvo korisnika prava na povraćaj imovine priznato samo bivšem vlasniku i njegovim zakonskim naslednicima u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji. Dalje je navedeno da podnosiocima ustavne žalbe pripada pravo na po ½ od onoga što bi pripadalo njihovom ocu, odnosno na po ¼ nacionalizovane imovine bivšeg vlasnika M. M.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3152/15 od 27. juna 2016. godine odbijena je kao neosnovana tužba koju su podnosioci ustavne žalbe podneli protiv navedenog konačnog rešenja Ministarstva finansija. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude, pored ostalog, naveo: da podnosiocima ustavne žalbe, prema odredbama člana 10. Zakona o nasleđivanju, „pripada pravo po ¼ nasledstva na zaostavštini njihovog pokojnog dede M. M .“, jer bi njihov pok. otac imao pravo na ½ nasledstva svog oca, a sve u skladu sa odredbom člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju . Upravni sud je našao da je pravilno tuženi organ ocenio neosnovanim „navode žalbe, koje tužioci ponavljaju u tužbi, da je njihov otac bio jedini naslednik D. M, supruge bivšeg vlasnika , pošto se ćerka sada pok. D. nije prihvatila nasledstva i kako su za naslednike pok. V . M . oglašeni podnosioci zahteva, to im pripada pravo na vraćanje imovine sa jednakim udelom, a ne kako je prvostepeni organ odlučio da im se vrati ½ od celokupne imovine koja je predmet restitucije, odnosno na po ¼ na zakonskom delu“.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosioci ukazuj u u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je v ladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima (član 3. stav 1.); da je p ravni poredak jedinstven (član 4. stav 1.); da j emstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19.); da s vako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22 . stav 1.); da s vako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1 .); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da z akon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo (član 35. stav 3 .); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1. ); da se jemče privatna, zadružna i javna svojina, da je javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave, da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu (član 86. stav 1.); da je korišćenje i raspolaganje poljoprivrednim zemljištem, šumskim zemljištem i gradskim građevinskim z emljištem u privatnoj svojini, slobodno (član 88. stav 1.); da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven (član 194 . stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbom člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim – njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srb iji i sa odredbama ovog zakona.

Odredbama člana 47. navedenog Z akona predviđeno je: da agencija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu i donosi rešenje kojim utvrđuje, između ostalog, korisnika i imovinu koja se vraća, odnosno za koju se daje obeštećenje (stav 1.); da se rešenjem iz stava 1. ovog člana utvrđuje korisnik, odnosno korisnici, i to bivši vlasnik – ako je u životu, odnosno zakonski naslednici bivšeg vlasnika – na osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji, a ako takvog rešenja nema, rešenjem će se odrediti korisnici samo u slučaju kad je iz dostavljene dokumentacije moguće nesporno utvrditi sve zakonske naslednike (stav 5.); da će se u slučaju kad je rešenjem iz stava 1. ovog člana određeno više korisnika, svakom od njih odredi ti pripadajući deo imovine, odnosno obeštećenja, prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji ili na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred prvostepenim organom (stav 6.); da a ko se korisnici i njihovi udeli ne mogu utvrditi primenom odredaba st. 5. i 6. ovog člana, prvostepeni organ će podnosioce zahteva za ostvarivanje prava po ovom zakonu, saglasno članu 45. ovog zakona, uputiti da ova pitanja, kao prethodna, reše pred nadležnim sudom (stav 7.); da u postupku iz stava 7. ovog člana, nadležni sud u vanparničnom postupku, shodnom primenom pravila po kojima se raspravlja zaostavština, utvrđuje zakonske naslednike bivšeg vlasnika i njihove udele u pravu na povraćaj oduzete imovine ili na obeštećenje, pri čemu se sud ne upušta u to da li ta lica ispunjavaju propisane uslove za ostvarivanje ovih prava po odredbama ovog zakona (stav 8.); da r ešenje Agencije iz stava 5. tačka 2) ovog člana, odnosno rešenje suda iz stava 8. ovog člana, o određivanju zakonskih naslednika bivšeg vlasnika i njihovih udela, važi samo u postupku pred Agencijom za ostvarivanje prava na vraćanje oduzete imovine, odnosno prava na obeštećenje (stav 9.); da k od utvrđivanja svojstva korisnika, odnosno zakonskih naslednika po odredbama ovog člana, nije od značaja ranije data naslednička izjava lica koje je podnelo zahtev za ostvarivanje prava po odredbama ovog zakona (stav 10.); da p odnosioci zahteva za ostvarivanje prava po odredbama ovog zakona koji po odredbama ovog člana nisu određeni za korisnike, mogu svoja prava ostvariti u parničnom postupku – podnošenjem tužbe protiv lica koja su određena za korisnike, odnosno zakonske naslednike (stav 11.) ; da u slučaju da organ iz stava 1. ovog člana utvrdi da ne postoji zakonski osnov za vraćanje ili obeštećenje, doneće rešenje o odbijanju podnetog zahteva (stav 12.) .

Odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, 46/95, 101/03 i 6/15) propisano je: da na osnovu zakona, ostavioca nasleđuju – njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji, njegovi usvojioci, njegova braća i sestre i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi ostali preci (član 8. stav 1.); da se nasleđuje po naslednim redovima (član 8. stav 2.); da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda (član 8. stav 3.); da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug (član 9. stav 1.); da ostaviočeva deca i bračni drug nasleđuju na jednake delove (član 9. stav 2.); da a ko ostaviočevo dete ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (unuci ostaviočevi), a kad neki od ostaviočevih unuka ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (praunuci ostaviočevi) i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka (član 10.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da na osnovu odlučnih činjenica utvrđenih u postupku, organ nadležan za rešavanje donosi rešenje o upravnoj stvari koja je predmet postupka (član 192. stav 1.); da se u žalbi mogu iznositi nove činjenice i novi dokazi, ali je žalilac dužan da obrazloži zbog čega ih nije izneo u prvostepenom postupku(član 222. stav 2.); da ako organ koji je doneo prvostepeno rešenje nađe povodom žalbe da je sprovedeni postupak bio nepotpun, a da je to moglo biti od uticaja na rešavanje upravne stvari, on može postupak dopuniti saglasno odredbama ovog zakona (član 226. stav 1.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatra ju da, kao jedini zakonski naslednici bivšeg vlasnika, imaju pravo da im se vrati po ½ celokupne nacionalizovane imovine koja je bila predmet vraćanja u postupku koji je okončan osporenim aktom, a ne po ¼, koliko im je vraćeno predmetnim rešenjem Agencije za restituciju.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Sud, s tim u vezi, naglašava da procesna pravila sadržana u Zakonu o opštem upravnom postupku predstavljaju neodvojivi deo procesnih jemstava pravičnog suđenja, zaštićenih Ustavom. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio, pored ostalih, u odlukama Už-7059/2012 od 9. jula 2015. godine, Už-3676/2015 od 17. novembra 2016. godine i Už-2883/2016 od 22. februara 2018. godine.

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, konstatovao da je Agencija, na osnovu priloženih rešenj a o nasleđivanju, utvrdila da su zakonsk i naslednici bivšeg vlasnika pok. M. M, supruga D, ćerka S. i sin V, da su zakonski naslednici pok. D . M . ćerka S . i sin V, a zakonski naslednici pok. V. M . supruga S . M . i podnosioci ustavne žalbe sin M. M . i ćerka K . M. Ustavni sud je, takođe, konstatovao : da su predmetni zahtev za vraćanje imovine podneli S . M . i podnosioci ustavne žalbe; da su svi podnosioci zahteva na raspravi saglasno izjavili da, osim njih, nema drugih zakonskih naslednika koji polažu pravo na vraćanje imovine bivšeg vlasnika ; da je uz žalbu izjavljenu protiv predmetnog rešenja Agencije dostavljeno pravnosnažno rešenje Osnovnog suda u Nišu 3 O. 4507/12 od 7. novembra 2012. godine, kojim je za naslednika pok. S. M . oglašen njen brat V . M, kao jedini od lica pozvanih na nasleđe.

Agencija za restituciju je donela rešenje kojim se usvaja zahtev podnosilaca ustavne žalbe , te im se vraća imovina i utvrđuje pravo svojine sa obimom udela od po ¼ idealnog dela na nepokretnostima koje su oduzete od bivšeg vlasnika . Agencija je utvrdila da su zakonski naslednici bivšeg vlasnika ćerka S. M . i podnosioci ustavne žalbe, te je, primenom odredaba člana 10. Zakona o nasleđivanju, ocenila da podnosioci ustavne žalbe imaju pravo na dosuđeni deo, jer bi njihov pok. otac imao pravo na ½ nasledstva svog pok. oca , bivšeg vlasnika predmetne imovine. Drugostepeni organ je prihvatio u svemu razloge na kojima je zasnovana odluka Agencije o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe, a Upravni sud je iz istih razloga našao da rešenjem čiju je zakonitost ocenjivao nije povređen zakon na štetu podnosilaca .

Ispitujući da li je navedeno obrazloženje ustavnopravno prihvatljivo, Ustavni sud je imao u vidu naveden e odredb e Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, kojima je propisano: da je korisnik prava na vraćanje imovine ili obeštećenje bivši vlasnik – ako je u životu , odnosno njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa odredbama Zakona o nasleđivanju i odredbama tog zakona; da se zakonski naslednici utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika ili iz dostavljene dokumentacije, ako je nesporno ko su ta lica , a da se njihovi udeli utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju, odnosno na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred Agencijom; da ako se zakonski naslednici bivšeg vlasnika i njihovi udeli u pravu na povraćaj oduzete imovine ne mogu utvrditi na navedene načine, Agencija podnosioce zahteva upućuje da ova pitanja reše pred nadležnim sudom u vanparničnom postupku. Sud, takođe, ukazuje na odredbu člana 47. stav 8. navedenog Zakona, prema kojoj nadležni sud u vanparničnom postupku, shodnom primenom pravila po kojima se raspravlja zaostavština, utvrđuje zakonske naslednike bivšeg vlasnika i njihove udele u pravu na povraćaj oduzete imovine ili na obeštećenje. Iz navedenih odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, po nalaženju Suda, sledi da se kao zakonski naslednik bivšeg vlasnika u smislu odredaba tog zakona ne može utvrditi lice koje nije u životu u vreme donošenja rešenja Agencije, odnosno rešenja suda u vanparničnom postupku.

Ustavni sud dalje konstatuje da iz navedenih odredaba čl. 8, 9. i 10. Zakona o nasleđivanju proizlazi da se, na osnovu zakona, nasleđuje po naslednim redovima, da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda , da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug, pri čemu ako ostaviočevo dete ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka .

Prema stanovištu Ustavnog sud a izraženom, između ostalih, u Rešenju Už-2459/2015 od 19. septembra 2016. godine, lica koja imaju pravo na povraćaj oduzete imovine na osnovu odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, nisu naslednici u pravnom smislu, jer nema objekta nasleđivanja, budući da imovina koja se vraća ili se za nju dobija obeštećenje nije u vlasništvu bivših vlasnika, nego države ili drugih pravnih subjekata. Iz toga sledi da se, na osnovu odredaba navedenog Zakona, imovina ne stiče u trenutku smrti „ostavioca” kao bivšeg vlasnika, nego pravnosnažnošću odluke nadležnog organa uprave. Takođe, predmet vraćanja ne moraju uopšte biti stvari koje su nekad pripadale bivšem vlasniku, nego naknada za te stvari, što nije u skladu s naslednim pravom. Konačno, Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne primenjuje ni pravila o nasleđivanju u slučaju naknadno pronađene imovine, nakon što je postalo pravnosnažno rešenje o nasleđivanju, jer se vlasnički udeli određuju nezavisno od toga kako su utvrđeni tim rešenjem.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud smatra da iz o dredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju proizlazi da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje imaju zakonski naslednici bivšeg vlasnika, bez obzira na redosled smrti naslednika i „ostavioca“, odnosno da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje za celokupnu oduzetu imovinu imaju svi živi zakonski naslednici istog naslednog reda na jednake delove. Zauzimanje drugačijeg shvatanja, po mišljenju Suda, protivilo bi se razlozima zbog kojih je navedeni Zakon donet i svrsi koja se sprovođenjem tog zakona želi ostvariti.

Ustavni sud konstatuje da Agencija po prijemu žalbe podnosilaca ustavne žalbe nije dopunila postupak, saglasno odredbi člana 226. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, iako nije pouzdano utvrdila da li je S. M . zakonski naslednik bivšeg vlasnika u smislu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, a to je moglo biti od uticaja na rešavanje upravne stvari. D rugostepeni organ je propustio da oceni pravnosnažno rešenje o nasleđivanju iza smrti S . M, dostavljeno uz žalbu, a osporena presuda Upravnog suda, takođe, ne sadrži ocenu navoda tužbe o tome da su upravnim organima pruženi dokazi o tome ko je naslednik pok. S . M.

S obzirom na to da su nakon smrti bivšeg vlasnika predmetne imovine preminuli svi zakonski naslednici utvrđeni rešenjem o nasleđivanju iza njegove smrti , Ustavni sud nalazi da je pre donošenja rešenja o vraćanju oduzete imovine moralo biti utvr đeno koji potomci bivšeg vlasnika su njegovi zakonski naslednici u smislu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, radi pravilnog utvrđivanja njihovog udela u pravu na povraćaj oduzete imovine. Imajući u vidu da navedeni propust nije otklonjen ni u upravnom sporu koji je okončan osporenim aktom, Ustavni sud smatra proizvoljnim zaključak Upravnog suda da podnosiocima ustavne žalbe „pripada pravo po ¼ nasledstva na zaostavštini njihovog pokojnog dede M. M .“.

Nalazeći da osporena presuda Upravnog suda, u sled navedenog propusta, ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za odluku o odbijanju tužbe podnosi laca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3152/15 od 27. juna 2016. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosilaca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-829/2014-13 od 26. januara 2015. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta načela Ustava i ostalih prava zajemčenih Ustavom, istaknutih u ustavnoj žalbi, jer je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio presudu Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3152/15 od 27. juna 2016. godine.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti