Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu povodom otkaza

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad. Sud je utvrdio da je tumačenje redovnih sudova o načinu dostavljanja ponude za izmenu ugovora o radu ustavnopravno prihvatljivo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jasmine Topalović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. oktobra 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jasmine Topalović protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev II. 948/10 od 17. novembra 2010. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2848/09 od 12. juna 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jasmina Topalović iz Beograda je 11. februara 2011. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev II. 948/10 od 17. novembra 2010. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2848/09 od 12. juna 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu P1. 1023/06.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnositeljki uskraćeno pravo na pravično suđenje usled pogrešnog zaključka drugostepenog suda, prema kome je tuženi poslodavac uredno dostavio ponudu izmene ugovorenih uslova rada, saglasno odredbama člana 185. u vezi člana 183. stav 2. (odnosno člana 193. stav 2.) Zakona o radu; da se povreda prava na poštovanje dostojanstva ličnosti na radu učinjena ogleda u tome što su sudovi pogrešnom primenom materijalnog prava utvrdili da su podnositeljki ponuda za izmenu ugovorenih uslova rada, razlozi za takvu ponudu, a zatim i otkaz ugovora o radu, uručeni u skladu sa zakonom, ne obazirući se na činjenicu da je podnositeljka u vreme kada je pokušano uručenje ponude, a zatim ponuda istaknuta na oglasnoj tabl i, bila na godišnjem odmoru; da podnositeljki nije ostavljen zakonski rok za izjašnjenje na datu ponudu, s obzirom na to da joj je otkaz ugovora o radu uručen odmah po povratku sa godišenjeg odmora, dana 24. jula 2006. godine, bez prethodnog uručenja ponude i razloga za takvu ponudu; da tuženi poslodavac nije postupio u skladu sa imperativnom odredbom iz člana 172. Zakona o radu, jer ponuda nije sadržala nikakve razloge, što je nesumnjivo utvrđeno tokom prvostepenog postupka; da drugostepni i revizijski sud pogrešno tumače odredbu člana 172. stav 4. Zakona o radu, navodeći da samo zaposleni koji prihvati ponudu za izmenu ugovorenih uslova rada ima pravo da pred sudom osporava zakonitost tog ugovora, iz čega proizlazi da podnositeljka nije imala pravo da pobija zakonitost datog otkaza, jer nije prihvatila ponudu za zaključenje ugovora o radu pod izmenjenim uslovima; da su sudovi ignorisali činjenicu da je tuženi podnositeljku nezakonito premestio na rad u magacinu eksplozivnih materija u Batajnici, i pored toga što ona nije bila obučena za rad u takvom magacinu; da je otkaz ugovora o radu dat 24. jula 2006. godine, a da je pravnosnažno odlučeno tek presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev II. 948/10 od 17. novembra 2010. godine, koja je podnositeljki uručena 14. januara 2007. godine, nakon četiri godine i šest meseci od datog otkaza, čime je podnositeljki uskraćeno i pravo na suđenje u razumnom roku.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da osporene presude nisu u saglasnosti sa Ustavom, te da ih iz tog razloga poništi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Stavom prvim izreke presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1023/06 od 14. novembra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje Jasmine Topalović, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te je poništen otkaz ugovora o radu donet od strane direktora tuženog "Ineks Loris" a.d. iz Beograda, dana 24. jula 2006. godine, pod brojem 765/06, kojim je tužilji prestao radni odnos; stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade štete isplati 36 bruto zarada, u iznosu koji je tužilja ostvarila u junu 2006. godine, što ukupno iznosi 990.972 dinara, sa zateznom kamatom od 24. avgusta 2006. godine do konačne isplate; stavom trećim izreke tuženi je obavezan da tužilji isplati zaostale zarade za period od 1. novembra do 31. decembra 2005. godine, u visini od 16.000 dinara mesečno, odnosno u visini od 32.000 dinara za ceo utuženi period, kao i iznos u visini zatezne kamate na iznose zarada za period od 1. aprila 2005. godine do 31. oktobra 2008. godine, počev od dana njihove dospelosti do isplate, uz izmirenje prema Fondu za PIO svih doprinosa za tužilju u navedenom periodu. U obrazloženju prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da je čitanjem ponude za zaključenje aneksa ugovora o radu broj 1335 od 6. juna 1998. godine, zavedene kod tužene pod brojem 740, dana 5. jula 2006. godine, sud utvrdio da se u istom navodi da na osnovu člana 171. stav 1. tačka 1) Zakona o radu tuženi upućuje tužilji ponudu za zaključenje novog ugovora o radu, radi premeštaja na druge poslove zbog potrebe organizacije rada, i to na poslove administrativnog radnika u magacinu u Batajnici, za koje radno mesto se zahteva četvrti stepen stručne spreme, da je razlog upućivanja ponude usaglašavanje ugovora o radu sa važećim Zakonom o radu, nova organizacija i preraspodela poslova nakon promene vlasničke strukture u preduzeću, do koje je došlo prodajom društvenog kapitala metodom javne aukcije, uz molbu da se tužilja izjasni u roku od osam dana, odnosno najkasnije do 14. jula 2006. godine; da je čitanjem službene beleške broj 745 od 5. jula 2006. godine sud utvrdio da je ista sačinjena u prostorijama tuženog preduzeća, prilikom uručenja ponude za izmenu ugovora o radu tužilji, te da se u istoj navodi da je tužilja, pročitavši ponudu, zatražila telefonsku konsultaciju sa nekim, a nakon slanja teksta ponude faksom i obavljenog novog telefonskog razgovora odbila da primi ponudu rečima da je na godišnjem odmoru i da ne prima ništa; da po nalaženju prvostepenog suda , sporni otkaz ugovora o radu ima niz formalnih nedostataka koji ga čine nezakonitim, odnosno da isti nije donet saglasno odredbama člana 193. Zakona o radu, kojim je predviđeno da se o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih odlučuje pismenim putem-rešenjem, a da se iz spornog otkaza ne zaključuje da je isti donet u formi rešenja; da ponuda za zaključenje ugovora o radu ne sadrži sve elemente predviđene članom 172. stav 1. Zakona o radu, pre svega razloge za takvu ponudu, jer nije dovoljno uopšteno navođenje da se tužilja raspoređuje na poslove administrativnog radnika u magacinu u Batajnici, zbog nove organizacije rada i preraspodele poslova nakon promene vlasničke strukture, a da pritom tuženi nije naveo u čemu se sastoji potreba uvođenja navedenog radnog mesta, koje nije postojalo tokom celog radnog staža tužilje; da ponuda za zaključenje aneksa ugovora o radu tužilji nije uručena na zakonom propisan način, jer se tužilja u vreme kada je pokušano uručenje, kao i u vreme kada je ponuda bila istaknuta na oglasnoj tabli, nalazila na godišnjem odmoru, što je tuženom moralo biti poznato; da tužilji, samim tim, nije ostavljen ni zakonski rok za izjašnjenje na datu ponudu, jer je otkaz uručen odmah po povratku tužilje sa godišnjeg odmora, 24. jula 2006. godine; da iz svega navedenog jasno proizlazi da nije bilo uslova za otkaz ugovora o radu i da je u postupku učinjen niz nepravilnosti, što ukazuje da je tuženi postupio nezakonito, sve u cilju izbegavanja svojih zakonskih obaveza prema zaposlenima u slučaju davanja otkaza pre isteka rokova predviđenih ugovorom i aneksom ugovora zaključenim sa Agencijom za privatizaciju; da se radi o fiktivnom radnom mestu na koje je tužilja trebalo da bude premeštena i o fiktivnoj reorganizaciji rada preduzeća, za koje nisu bili ispunjeni uslovi, niti doneti odgovarajući akti preduzeća; da je sud cenio i navod tuženog da je dostavljanje sporne ponude izvršeno u skladu sa odredbom člana 185. stav 4. Zakona o radu, ali da je takav navod bez uticaja; da se odredbe člana 185. Zakona o radu odnose na postupak dostavljanja akta o otkazu ugovora o radu, a ne i ponude za zaključenje aneksa ugovora o radu; da je odredbama čl. 171. - 174. Zakona o radu regulisana procedura za izmenu ugovorenih uslova rada, koje ne predviđaju mogućnost dostavljanja ponude i zaključenje aneksa ugovora o radu pribijanjem na oglasnu tablu poslodavca, što je tuženi učinio; da takvu proceduru ne predviđaju ni odredbe čl. 71. – 88. Zakona o opštem upravnom postupku.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 2848/09 od 12. juna 2009. godine, kojom je žalbu usvojio i presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 1023/06 od 14. novembra 2008. godine delimično preinačio, tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila poništaj otkaza ugovora o radu, kao i da se tuženi obaveže da joj na ime naknade štete isplati 36 bruto zarada, u ukupnom iznosu od 990.972 dinara, sa zateznom kamatom od 24. avgusta 2006. godine do konačne isplate, dok je u preostalom delu prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo; da je prema odredbama člana 171. stav 1. tačka 1) i stav 2. i člana 172. Zakona o radu , poslodavac ovlašćen da zaposlenom iz opravdanih razloga, koji se moraju odnositi na potrebe poslova i organizaciju rada, ponudi izmenu ugovorenih uslova rada, te da odbijanje zaposlenog da zaključi takav ugovor predstavlja osnov za otkaz ugovora o radu; da je u konkretnom slučaju tuženi, s obzirom na navedene zakonske norme, ponudio tužilji izmenu ugovorenih uslova rada zbog potreba u procesu i organizaciji rada, što je tužilja odbila da prihvati, iako je u istoj ponudi bila upozorena na posledice odbijanja, a naročito kod činjenice da zaposleni, kada prihvati ponudu za zaključivanje aneksa ugovora o radu, zadržava pravo da pred nadležnim sudom osporava zakonitost tog ugovora; da je ponuda izmene ugovorenih uslova rada uredno dostavljena, saglasno odredbama člana 185. Zakona o radu, u vezi sa odredbom člana 183. stav 2. istog zakona, kojom je propisano da se odredbe člana 185. st. 2. – 4. odnose i na postupak dostavljanja rešenja o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku, iz čega sledi zaključak da se ove odredbe odnose na dostavljanje svih rešenja i pismena poslodavca, a ne samo rešenja o otkazu ugovora o radu; da je iz navedenih razloga Okružni sud preinačio ožalbenu presudu u pogledu ovog dela tužbenog zahteva, kao i u delu za isplatu 36 bruto zarada, s obzirom na to da kao sporedno traženje prati sudbinu poništaja rešenja, do čega u konkretnom slučaju nije došlo.

U postupku po reviziji tužilje, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev II. 948/10 od 17. novembra 2010. godine kojom je revizija odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene revizijske presude se, između ostalog, navodi: da je polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je tužilji zakonito otkazan ugovor o radu; da je tužilja sa sadržinom ponude za zaključenje aneksa ugovora o radu upoznata u prostorijama poslodavca, ali da je odbila da primi i potpiše ponudu, zbog čega je istog dana sačinjena službena beleška, a zatim ponuda istaknuta na oglasnoj tabli tuženog; da je na ovakav način dostavljanje ponude izvršeno uredno, saglasno odredbama člana 185. u vezi člana 193. stav 2. Zakona o radu; da pošto je bez opravdanog razloga odbila ponudu za izmenu ugovorenih uslova rada, radi premeštaja na drugi odgovarajući posao, zbog potrebe procesa i organizacije rada poslodavca, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je tužilji zakonito otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 1. tačka 7) Zakona o radu; da na zakonitost otkaznog akta ne utiče ni činjenica što formalno nije naslovljen kao "rešenje", s obzirom na to da sadrži jasno obrazloženje i otkazni razlog koji je primenjen u ovom slučaju; da i ponuda za izmenu ugovorenih uslova rada sadrži sve elemente propisane odredbom člana 172. Zakona o radu, te da činjenica što je tužilja u vreme kada joj je ponuđena izmena ugovorenih uslova rada bila na godišnjem odmoru takođe ne utiče na zakonitost otkaznog akta; da i revizijski navod da tužilja ne bi mogla da obavlja poslove u magacinu eksplozivnih materija u Batajnici, jer nije obučena za rad u ovom magacinu, takođe nije osnovan, s obzirom na to da bi tužilja na tom radnom mestu obavljala poslove administrativnog radnika, za koji se zahteva četvrti stepen stručne spreme, što predstavlja odgovarajući posao u smislu odredbe člana 171. stav 2. Zakona o radu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), relevantnog za konkretan spor, bilo je propisano: da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (aneks ugovora), između ostalog, radi premeštaja na drugi odgovarajući posao, zbog potreba procesa i organizacije rada, te da se odgovarajućim poslom u smislu stava 1. tač. 1) i 3) ovog člana smatra posao za čije se obavljanje zahteva ista vrsta i stepen stručne spreme koji su utvrđeni ugovorom o radu (član 171. stav 1. tačka 1) i stav 2.); da je uz ponudu za zaključivanje aneksa ugovora poslodavac dužan da zaposlenom u pisanom obliku dostavi i razloge za ponudu, rok u kome zaposleni treba da se izjasni o ponudi i pravne posledice koje mogu da nastanu odbijanjem ponude (član 172. stav 1.); da je zaposleni dužan da se izjasni o ponudi za zaključivanje aneksa ugovora u roku koji odredi poslodavac, a koji ne može biti kraći od osam radnih dana (član 172. stav 2.); da se smatra da je zaposleni odbio ponudu za zaključivanje aneksa ugovora ako se ne izjasni u roku iz stava 2. ovog člana (član 172. stav 3.); da ako zaposleni prihvati ponudu za zaključivanje aneksa ugovora, zadržava pravo da pred nadležnim sudom osporava zakonitost tog ugovora (član 172. stav 4.); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, između ostalog, ako zaposleni odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u smislu člana 171. stav 1. tač. 1) – 4) ovog zakona (član 179. tačka 7)); da se ugovor o radu otkazuje rešenjem, u pisanom obliku, i da obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku (član 185. stav 1.); da rešenje mora da se dostavi zaposlenom lično, u prostorijama poslodavca, odnosno na adresu prebivališta ili boravišta zaposlenog (član 185. stav 2.); da ako poslodavac zaposlenom nije mogao da dostavi rešenje u smislu stava 2. ovog člana, dužan je da o tome sačini pismenu belešku (član 185. stav 3.); da se u slučaju iz stava 3. ovog člana rešenje objavljuje na oglasnoj tabli poslodavca i po isteku osam dana od dana objavljivanja smatra se dostavljenim (član 185. stav 4.); da se zaposlenom u pisanom obliku dostavlja rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku, osim u slučaju iz člana 172. ovog zakona (član 193. stav 1.); da se odredbe člana 185. st. 2 – 4. ovog zakona odnose i na postupak dostavljanja rešenja iz stava 1. ovog člana (član 193. stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i Zakona, Ustavni sud je ocenio da je potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, te da li osporene presude redovnih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava podnositeljke.

Ustavni sud konstatuje da se osporene presude drugostepenog i revizijskog suda zasnivaju na jedinstvenom stavu da je tuženi poslodavac na zakonom propisan način izvršio dostavljanje ponude za izmenu ugovorenih uslova rada, te da su se protekom roka za izjašnjenje, čiji se početak računao nakon osmog dana od dana objavljivanja ponude na oglasnoj tabli, stekli uslovi za otkaz ugovora o radu, saglasno odredbi člana 179. tačka 7) Zakona o radu. Ustavni sud je ocenio da se ovako data obrazloženja osporenih presuda zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Po shvatanju Ustavnog suda, tumačenjem po analogiji se može izvesti zaključak da se dostavljanje ponude za izmenu ugovorenih uslova rada vrši na isti način kao i rešenje koje za predmet ima ostvarivanje prava, obaveza i odgovornosti zaposlenog, posebno iz razloga što norme koje regulišu postupak zaključenja tzv. aneksa ugovora o radu ne sadrže bližu odrednicu o načinu dostavljanja ovog akta. Izuzetak predviđen u članu 193. stav 1. Zakona o radu, da se u slučaju iz člana 172. istog zakona ne primenjuje odredba o formi rešenja kojim poslodavac odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog, po oceni Ustavnog suda odnosi se isključivo na razliku koju zakon pravi između obavezne sadržine rešenja i obavezne sadržine ponude. Naime, rešenje mora sadržati obrazloženje i pouku o pravnom leku, dok ponuda za izmenu ugovorenih uslova rada obavezno sadrži razloge za ponudu, rok u kome zaposleni treba da se izjasni o ponudi, kao i pravne posledice koje mogu da nastanu odbijanjem ponude. S tim u vezi, ponuda za izmenu ugovorenih uslova rada ne sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku, na način kako je to propisano za rešenja koja donosi poslodavac. Ustavni sud nalazi da se u odnosu na dostavljanje ponude za zaključenje aneksa ugovora o radu, u svemu ostalom, shodno primenjuju odredbe o dostavljanju iz člana 185. st. 2 – 4. Zakona o radu. Ustavni sud takođe konstatuje da Zakon o radu, u svojim odredbama, ne ograničava poslodavca da ponudu za izmenu ugovorenih uslova rada uputi zaposlenom za vreme korišćenja godišnjeg odmora, iz kog razloga je ustavnopravna prihvatljiva konstatacija redovnih sudova da je bez uticaja na drugačiju odluku činjenica da se podnositeljka u vreme pokušaja uručenja ponude nalazila na godišnjem odmoru.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev II. 948/10 od 17. novembra 2010. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2848/09 od 12. juna 2009. godine nisu povređena prava podnositeljke na pravično suđenje i na rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da iz navoda ustavne žalbe proizlazi da je predmetni parnični postupak trajao ukupno četiri godine i šest meseci, računajući od dana kada je podnositeljki uručen otkaz ugovora o radu. Navedeno ukupno trajanje postupka se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, imajući pre svega u vidu da je postupak vođen pred prvostepenim, drugostepenim i revizijskim sudom. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati argumentovanim ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu i odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu povodom otkaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti