Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Razlog je neujednačena praksa apelacionih sudova u pogledu prava članova porodice na naknadu štete od osiguranja vozača koji je skrivio sopstvenu smrt.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Marije Radovanović i Bojana Radovanovića, oboje iz Negotina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Marije Radovanović i Bojana Radovanovića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1064/15 od 3. septembra 201 5. godine i presud om Osnovnog suda u Zaječaru P. 1778/14 od 18. maja 2015. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredb om člana 3 6. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Marija Radovanović i Bojan Radovanović, oboje iz Negotina, podneli su Ustavnom sudu, 9. oktobra 2015. godine, preko punomoćnika Branislava T. Todorovića, advokata iz Kragujevca, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1064/15 od 3. septembra 2015. godine i presude Osnovnog suda u Zaječaru P. 1778/14 od 18. maja 2015. godine , zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčen og članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda .

Podnosioci u ustavnoj žalbi istič u da su drugi sudovi istog ranga, pre donošenja osporene presude, oštećenima priznavali pravo na naknadu štete nastale usled smrti bliskog lica, na teret izdavaoca polise obaveznog osiguranja, ali da je nj ima to pravo uskraćeno jer je osporenom presudom Apelacioni sud u Nišu njihov tužbeni zahtev pravnosnažno odbio kao neosnovan . Takođe, podnosioci istič u da je osporena presuda doneta bez vidljivog, realnog i na zakonu zasnovanog razloga.

Podnosioci od Ustavnog suda traže da nj ihovu ustavnu žalbu usvoji i utvrdi da su im osp orenim presudama povređena prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju dostavljenu u prilogu ustavne žalbe, na osnovu koje je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osnovni sud u Zaječaru je doneo osporenu prvostepenu presudu P. 1778/14 od 18. maja 2015. godine, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca Marije Radovanović i Bojana Radovanovića, oboje iz Negotina, ovde podnosilaca ustavne žalbe i Zaviše Radovanovića iz Negotina, kojim su tražili da se tuženi „Triglav osiguranje“ a.d.o. Beograd obaveže da im na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove usled smrti oca i supružnika V.R. isplati tražene iznose; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje Marije Radovanović kojom je tražila da se tuženi obaveže da joj na ime naknade materijalne štete na ime troškova sahrane, podušja i podizanja nadgrobnog spomenika isplati traženi iznos; u stavu trećem izreke obavezao tužioce da tuženom naknade troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Nišu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 1064/15 od 3. septembra 2015. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu.

Tokom postupka utvrđeno je sledeće činjenično stanje: da se 13. avgusta 2009. godine na putu Negotin – Zaječar dogodila saobraćajna nezgoda u kojoj su smrtno stradala tri lica među kojima i V.R, suprug tužilje Marije Radovanović, odnosno otac tužilaca Bojana Radovanovića i Zaviše Radovanovića; da je pokojni V.R, kao imalac motornog vozila, sa tuženim zaključio ugovor o obaveznom osiguranju od autoodgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima sa skadencom do 5. jula 2010. godine; da su se tužioci obraćali tuženom radi mirnog rešavanja spora koji zahtev im je odbijen odlukom osiguravajućeg društva od 12. jula 2012. godine sa obrazloženjem da je pok. V.R. isključivo odgovoran za saobraćajnu nezgodu kao vozač motornog vozila, te da tužioci kao porodica preminulog nemaju sopstveno pravo na naknadu štete, već da se ono izvodi iz prava preminulog i da isti ne spadaju u krug trećih lica prema Zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju; da iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka saobraćajne struke proizilazi da je do saobraćajne nezgode došlo usled neodgovarajućeg ponašanja vozača pok. V.R; da na osnovu stanja u spisima predmeta, veštak nije mogao da utvrdi da li je kritičnom prilikom postojalo bilo kakvo NN vozilo iz suprotnog smera ni kao indicija, ni kao mogućnost, koje je kod sada pok. V.R. moglo da izazove mahinalnu reakciju na ovakvo ponašanje, ali da je to u praksi i životu moguće.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno odbio tužbeni zahtev tužilaca. Ovo stoga što tužioci kao članovi uže porodice vozača motornog vozila, koji je skrivio saobraćajnu nezgodu u kojoj je izgubio život, nemaju pravo na naknadu štete usled smrti bliskog lica osiguravača jer se ne mogu smatrati trećim licima koja su pretrpela štetu za koju bi bio odgovoran tuženi. Tačni su navodi u žalbi da je prvostepeni sud, u konkretnoj situaciji, primenio odredbe Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju(„Službeni glasnik PC“, broj 51/09), a ne odredbe Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“, br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99), koji je bio u primeni u vreme saobraćajne nezgode, ali je to bez uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane presude. Ovo iz razloga što oba zakona članove uže porodice vozača motornog vozila koji je isključivo skrivio saobraćajnu nezgodu ne svrstavaju u krug trećih lica koja su pretrpela štetu. Naime, odredbom člana 83. 3akona o osiguranju imovine i lica propisano je da je vlasnik, odnosno korisnik motornog i priključnog vozila, dužan da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju upotrebom motornog vozila pričini trećim licima usled smrti, povrede tela, narušavanja zdravlja, uništenja ili oštećenja stvari, osim za štetu na stvarima koje je primio na prevoz (osiguranje od autoodgovornosti), a odredbom člana 85. istog zakona da nema pravo na naknadu štete po osnovu osiguranja od autoodgovornosti: 1) vlasnik, odnosno korisnik, suvlasnik i drugi imalac motornog vozila čijom je upotrebom pričinjena šteta, bez obzira da li je upravljao vozilom u momentu nastanka štete; 2) vozač motornog vozila čijom je upotrebom pričinjena šteta, koji je odgovoran za štetu; 3) lice koje je učestvovalo u protivpravnom oduzimanju motornog vozila čijom je upotrebom pričinjena šteta.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, pravo članova uže porodice na novčanu naknadu za duševne bolove zbog smrti osiguranika, odnosno vozača čijom isključivom krivicom je nastala šteta, ne može se izvlačiti iz neprava. Naime, uz odlučnu činjenicu da postoji smrt bliskog lica, druga odlučna činjenica je da je to lice svojom skrivljenom radnjom uzrokovalo sopstvenu smrt, pa njegovi bliski srodnici iz člana 201. 3OO, ne mogu naplaćivati novčanu naknadu za duševne bolove koji su posledica smrti osiguranika po ugovoru o obaveznom osiguranju od autoodgovornosti prema trećim licima. Smisao osiguranja i naknade štete od autoodgovornosti je obezbeđenje naknade trećim licima, a ne bliskim srodnicima koji su naslednici osiguranika. Stoga su neosnovani suprotni navodi u žalbi da je pogrešan stav Vrhovnog kasacionog suda u vezi ovog pravnog pitanja, te da je loše zakonodavno rešenje jer se zakonodavac nije izričito opredelio da isključi osiguravajuće društvo od obaveze prema članovima uže porodice. Drugostepeni sud je našao i da se neosnovano u žalbi ističe da pok. V.R. nije isključivo kriv za saobraćajnu nezgodu, jer je veštak u svom nalazu naveo da postoji mogućnost da je postojalo NN vozilo koje mu je dolazilo u susret prelazeći na njegovu kolovoznu traku , što je kod njega iniciralo mehaničku reakciju i pribegavanje kretanju bliže desnoj ivici kolovoza. Ovo iz razloga što veštak na osnovu stanja u spisima predmeta nije mogao da utvrdi da li je kritičnom prilikom postojalo bilo kakvo NN vozilo iz suprotnog smera, ni kao indicija ni kao mogućnost, koje je kod sada pok. V.R. moglo da izazove mahinalnu reakciju na ovakvo ponašanje, a na tužiocima je u smislu odredbe člana 231. 3PP bio teret dokazivanja činjenice da ne stoji isključiva krivica pok. V.R.

4. Podnositeljka ustavne žalbe je dostavi la presude za koje je smatra la da se odnose na istu činjeničnu i pravnu situaciju kao i situacija u kojoj se on a nalazi la u osporenom postupku, i to presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 539/09 od 1 0. aprila 20 09. godine, Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1455/11 od 14. juna 2011. godine , Apelacionog suda u Nišu Gž. 2493/12 od 18. decembra 2012. godine i Gž. 201/14 od 13. marta 2014. god ine. Uvidom u ove presude, Ustavni sud je konstatovao da je u tim postupcima utvrđeno da je tužiocima pravnosnažno (delimično) usvojen tužbeni zahtev kojim su tražili da se tužena osiguravajuća društva obavežu da im naknade nematerijalnu štetu koja je nastala kao posledica smrti bliskog lica poginulog u saobraćajnoj nesreći koju je to lice samo prouzrokovalo . U navedenim presudama sudovi su ocenili da tužiocima pripadaju dosuđeni iznosi na ime naknade nematerijalne štete, zasnivajući svoje odluke na odredba ma člana 85. Zakona o osiguranju imovine i lica (kasnije odredb ama čl . 18. i 21. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju), kojima je propisano koja su to lica koja nemaju pravo na naknadu štete po osnovu osiguranja od autoodgovornosti, te odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima , kojima su propisani oblici nematerijalne štete i odr edbi člana 201. stav 1. istog zakona kojom je propisano da u slučaju smrti nekog lica sud može dosuditi članovima njegove uže porodice (bračnom drugu, roditelju, detetu) pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove.

5. Ustavni sud je najpre cenio navode ustavne žalbe koji ukazuju na povred u prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, tj. na različito postupanje sudova, te odlučivanje Apelacionog suda u Nišu povodom iste činjenične i pravne situacije. Saglasno izloženom, Ustavni sud je pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda.

Međutim, Ustavni sud je, polazeći od osporene presud e i „uporednih“ presuda, koje su podnosi oci ustavne žalbe dostavi li kao dokaz o nejednakom postupanju, našao da u tim predmetima nesporno postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja , tj. da su se tužioci iz „uporednih“ p ostupaka nalazili u istoj činjeničn oj i pravn oj situacij i kao i on a u kojoj su se nalazi li podnosioci ustavne žalbe. Ustavni sud je utvr dio da su i podnosioci ustavne žalbe i tužioci iz „uporednih postupaka“ članovi uže porodice, tj. bračni drugovi, deca ili roditelji lica koja su poginula u saobraćajnim nesrećama koje su sama prouzrokovala, zbog čega su podnosili tužbe kojima su zahtevali da se tužena osiguravajuća društva obavežu da im naknade nematerijalnu i materijalnu štetu, koja je nastal a kao posledica saobraćajne nezgode u vidu duševnih bolova zbog smrti bliskog lica i na ime troškova sahrane, podušja i podizanja nadgrobnog spomenika . Takođe, Ustavni sud je zaključio da je kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja, Apelacioni sud u Nišu osporenom presudom Gž. 1064/15 od 3. septembra 201 5. godine pravnosnažno odbio tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su potraživali naknadu nematerijalne štete nastale kao posledice saobraćajne nezgode u vidu duševnih bolova zbog smrti bliskog lica i naknadu materijalne štete na ime troškova sahrane, podušja i podizanja nadgrobnog spomenika , a da su „uporednim presudama“ tog i drugih drugostepenih sudova potvrđene prvostepene presude kojima je takav zahtev drugih tužilaca iz iste činjenične i pravne situacije delimično usvojen.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da je Apelacioni sud u Nišu doneo različit u odluk u o osnovanosti tužben ih zahteva koji su se zasnivali na bitno istom činjeničnom i pravnom stanju od odluka tog i drugih drugostepenih sudova, te da je na taj način podnosi oce ustavne žalbe, kojima je pravnosnažno odbij en kao neosnovan tužbeni zahtev, doveo u bitno različit položaj u odnosu na tužioce čiji je istovrsni tužbeni zahtev delimično usvojen. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju , povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u prvom delu izreke.

6. S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava sadržinski ne razlikuje od istaknute odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je postojanje povrede istaknutog prava cenio u odnosu na označenu odredbu Ustava.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosioci ustavne žalbe ne navod e razloge koji bi ukazivali na to da je Apelacioni sud u Nišu uskratio podnosiocima neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić