Povreda prava na imovinu i pravično suđenje savesnom sticaocu zemljišta u društvenoj svojini
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio žalbu, poništio presudu Apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje i imovinu. Sudovi nisu cenili ključne navode o savesnosti sticaoca i propustima državnih organa prilikom prometa zemljišta u društvenoj svojini.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Dragiša B. Slijepčević dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi P. t. d. „Ž. D.“ D.O.O. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba P. t. d. „Ž. D. “ D.O.O. i utvrđuje da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1892/10 od 31. avgusta 2011. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1892/10 od 31. avgusta 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi drugotuženog izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3213/08 od 16. marta 2009. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. P. t. d. „Ž. D. “ D.O.O. iz B, podnelo je 10. decembra 2010. godine, preko punomoćnika S. P, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 1. izreke zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe činjenične navode zasniva na interpretaciji sadržine tužbe, prvostepene presude, žalbe i drugostepene presude. Imajući u vidu navode koji proizlaze iz sadržine ta četiri akta, podnosilac smatra da mu je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer drugostepeni sud nije razmatrao činjenične navode iz žalbe, dok mu je pravo na imovinu povređeno iz razloga što mu je nezakonitim odlukama sudova uskraćeno pravo na mirno uživanje imovine, te je predložio da se ta presuda poništi.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3213/08 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
3.1 Republika Srbija je kao tužilac Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu podnela tužbu protiv teženih P. i. k. „Z.“ iz Z. i P. t. d. „Ž. D.“ D.O.O iz B, radi utvrđenja.
Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3213/08 od 16. marta 2009. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je u celini tužbeni zahtev tužioca Republike Srbije pa je utvrđeno prema tuženom P. i. k. „Z.“ iz Z. (u daljem tekstu: prvotuženi), da je tužilac vlasnik na 184551/454716 delova nepokretnosti - njive, ukupne površine od 45 hektara 47 ari i 16 m2 koja se nalazi na katastarskoj parceli 40/1 upisana u ZKUL 2041, KO Z. IV, što je prvotuženi bio dužan priznati i trpeti; stavom drugim izreke usvojen u celini tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno prema tuženom P. t. d. „Ž. D.“ D.O.O iz B. (u daljem tekstu: drugotuženi), ovde podnosilac ustavne žalbe, da je tužilac vlasnik parcele na 266265/454716 delova nepokretnosti - njive ukupne površine 45 hektara, 47 ari i 16 m2, koja se nalazi na katastarskoj parceli broj 40/1 upisana u ZKUL 2041, KO Z. IV, (u daljem tekstu: predmetna parcela) što bi drugotuženi bio dužan priznati i trpeti; u stavu trećem izreke tuženi su obavezani da tužiocu solidarno nadoknade troškove parničnog postupka; u stavu četvrtom izreke usvojen je u celinu zahtev tužioca za određivanje privremene mere, pa je zabranjeno tuženima otuđenje ili opterećenje predmetne nepokretnosti; u stavu petom izreke je određeno da navedena privremena mera ostaje na snazi do pravnosnažnog okončanja ovog postupka, a eventualno izjavljena žalba na odluku o privremenoj meri ne zadržava njeno izvršenje; u stavu šestom izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev drugotuženog, kojim je tražio da se utvrdi da je vlasnik predmetne nepokretnosti, što bi tužilac - protivtuženi bio dužan priznati i izdati protivtužiocu tabularnu ispravu za upis u zemljišne knjige, što ako ne učini, da se upis izvrši na osnovu ove presude, te da ovaj sud i Katastar Opštine Z. po pravnosnažnosti presude u odnosu na drugotuženog izvrši upis prava svojine na predmetnoj parceli, tako što će u celini brisati reči „društvena svojina“, kao i da drugotuženom nadoknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je navedeno; da je ugovorom o prenosu prava na zemljištu zaključenom između prvotuženog, kao prodavca i drugotuženog, kao kupca, prodavac preneo na kupca, a kupac prihvatio prenos prava korišćenja, upravljanja i raspolaganja, pored ostalog, i predmetne parcele, te da je prodavac saglasan da kupac može na osnovu ovog ugovora u zemljišnim i katastarskim knjigama kod nadležnog organa uknjižiti prava koja je on sam imao u trenutku sklapanja ugovora, a to je pravo korišćenja, upravljanja i raspolaganja; da je ugovor overen kod Opštinskog suda u Staroj Pazovi Ov.broj 7460/03 dana 18. decembra 2003. godine; da je iz potvrde Republičkog geodetskog zavoda - Centar za katastar nepokretnosti Beograd - Služba za katastar nepokretnosti Z. od 24. novembra 2003. godine, pored ostalog, utvrđeno da je proverom podataka o poljoprivrednom zemljištu unetih u obrasce P1 i E1, kao i priloženom dokumentaciom o pravnom osnovu korišćenja, ukupna površina zemljišta koju koristi prvotuženi 4012,80,80 hektara i nalazi se u katastarskim opštinama Z. P, Z, B, B, U, D. i S, te da ukupna površina poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini koju koristi prvotuženi iznosi 1.719,4864 hektara, a ukupna površina koju koristi prvotuženi u društvenoj svojini stečenog teretnim pravnim poslom iznosi 2333,4191 hektara, a sada koristi 2293,3216 hektara i da površina zemljišta u državnoj svojini odgovara stanju na dan stupanja na snagu Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, te da je navedenim popisom obuhvaćeno svo poljoprivredno zemljište koje koristi prvotuženi na teritoriji opštine N. B. i Z. po stanju u katastru; da je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Dn. 1048/04 od 14. juna 2004. godine dozvoljen otpis nepokretnosti društvene svojine nosioca prava raspolaganja i korišćenja prvotuženog, i to predmetne parcele i upis te parcele u novi ZKUL broj sa prenosom društvene svojine, uz uknjižbu prava raspolaganja i korišćenja u korist drugotuženog, te da je izvršena uknjižba prava korišćenja društvene svojine na delu predmetne nepokretnosti u korist drugotuženog; da je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Dn. broj 4663/06 od 5. marta 2007. godine odbijen predlog Republike Srbije kojim je tražila promenu svojinskopravnog režima na nepokretnostima društvene svojine nosioca prava korišćenja i raspolaganja prvotuženog na teritorijama opština Z. i N. B. po stanju u katastru i potvrdi Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede od 28. avgusta 2006. godine i posedovnim listovima Republičkog geodetskog zavoda - Centra za katastar nepokretnosti Beograd, sa obrazloženjem da su navedene parcele na kojima prvotuženi ima pravo korišćenja i raspolaganja, već uknjižene kao društvena svojina, pa u tom smislu predlagač ne može da traži zemljišnoknjižni upis, već može da pokrene brisovnu tužbu; da je pravnosnažnim rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Dn. broj 6864/07 od 8. aprila 2008. godine dozvoljena uknjižba brisanja uknjižbe društvene svojine upisane pod B1 u vlasničkom listu, a koji upis se odnosi na predmetnu parcelu, zatim je dozvoljena promena upisa uknjiženog prava korišćenja na nepokretnostima društvene svojine nosioca prava korišćenja i raspolaganja prvotuženog, tako da navedena uknjižba ubuduće glasi kao uknjižba prava svojine na nepokretnostima društvene svojine nosioca prava korišćenja i raspolaganja prvotuženog, i to na predmetnoj parceli, u korist drugotuženog; da je dopisom Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede od 3. jula 2008. godine upućenom Republičkom javnom pravobranilaštvu, potvrđeno da je to ministarstvo dana 28. avgusta 2006. godine izdalo potvrdu kojom se potvrđuje da je zemljište koje koristi prvotuženi razgraničeno na državno i društveno i da je predmetna katastarska parcela upisana kod Republičkog geodetskog zavoda - Službe za katastar nepokretnosti Zemun u posedovni list kao svojina Republike Srbije; da je ocenom utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud našao da tuženi nisu dostavili dokaze da je prvotuženi (ili njegovi pravni prethodnici) bilo kakvim pravnim poslom - makar i besteretnim stekao predmetnu parcelu, te da je stoga predmetna parcela u državnoj svojini, saglasno odredbama člana 151a Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima, člana 1. stav 2. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, a u vezi člana 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine; da je prvostepeni sud cenio i činjenicu da je predmetna parcela pre izvršene kupoprodaje od strane tuženih kod ovoga suda u zemljišnoknjižnom odeljenju bila evidentirana kao „društvena svojina“, pa nalazi da navedeno nije od uticaja na drugačiju odluku suda, imajući u vidu da tuženi nisu dostavili dokaze - ispravu kojom bi dokazali, da prvotuženi, odnosno njegovi pravni prethodnici imaju podoban osnov za sticanje prava na predmetnoj parceli; da nisu od značaja ni činjenice da je rešenjem od 14. juna 2004. godine izvršen otpis nepokretnosti društvene svojine sa prenosom prava u korist upisanog dotadašnjeg korisnika na novog korisnika (drugotuženog), odnosno da je rešenjem od 8. aprila 2008. godine dozvoljena uknjižba brisanja uknjižbe društvene svojine na predmetnoj parceli, te promena upisanog uknjiženog prava korišćenja na nepokretnostima društvene svojine na ovde drugotuženog; da nije od značaja ni činjenica da je rešenjem od 5. marta 2007. godine odbijen predlog Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede za uknjižbu - promenu svojinskopravnog režima na nepokretnostima društvene svojine nosioca prava korišćenja, i to na katastarskim opštinama navedenim u tom rešenju (na koje se, pored ostalih, odnosi i predmetna parcela); da je sud cenio navode drugotuženog u kojima ističe da tužilac nema pravni interes za podnošenje ovakve tužbe, budući da tužbenim zahtevom nije tražio brisanje uknjižbe prava svojine drugotuženog na predmetnoj nepokretnosti, pa nalazi da ovakvi navodi punomoćnika drugotuženog nisu osnovani; da je prva uknjižba u zemljišnim knjigama u korist drugotuženog izvršena po rešenju od 14. juna 2004. godine, a podnošenjem tužbe ovome sudu dana 18. jula 2008. godine očigledno je da su protekli rokovi za takozvanu „brisovnu tužbu“ od tri godine, predviđenu Zakonom o zemljišnim knjigama, što ni zastupnik tužioca u svojim podnescima ne spori, tako da je jedino pravno sredstvo koji može na posredan način da izmeni zemljišnoknjižno stanje, tužba za utvrđenje prema tuženima, a što je zastupnik tužioca upravo i učinio podnošenjem ovako opredeljenog tužbenog zahteva; da je prvostepeni sud ocenio da je prvotuženi nedozvoljeno raspolagao predmetnom nepokretnošću na kojoj nije imao pravo raspolaganja, imajući u vidu da je sa drugotuženim zaključio ugovor o prenosu prava na zemljištu - predmetnoj parceli 13. decembra 2003. godine, dakle posle donošenja Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine (1992. godine), što dalje znači da je predmetni ugovor ništav, u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima; da je sud cenio navode punomoćnika drugotuženog u kome ističe savesnost drugotuženog prilikom pribavljanja predmetne nepokretnosti, pa nalazi da se ovakvi navodi punomoćnika ne mogu prihvatiti, iz prostog razloga što drugotuženi nije dokazao da je pre zaključenja pravnog posla sa prvotuženim (iako je u tom trenutku već važio Zakon o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine) kod zemljišnoknjižnog suda izvršio uvid u zbirku isprava, što bi mogao biti jedan od elemenata za ocenu njegove savesnosti prilikom zaključivanja predmetnog pravnog posla sa prvotuženim; da kada bi drugotuženi i bio savestan kupac, ista činjenica nije od uticaja na drugačiju odluku suda u ovoj pravnoj stvari, jer prvotuženi predmetnim ugovorom nije mogao preneti više prava na sticaoca nego što ga on sam ima; da je prvostepeni sud ocenio da činjenica da je drugotuženi platio porez na promet nepokretnosti kod jednog od organa tužioca ne znači da je tužilac time priznao punovažnost predmetnog ugovora o kupoprodaji; da je protivtužbeni zahtev drugotuženog odbijen kao neosnovan, s obzirom na to da su tužbeni i protivtužbeni zahtev u koneksnom odnosu; da je odlučujući o predloženoj privremenoj meri tužioca prvostepeni sud našao da je ista osnovana, budući da je tužilac, u smislu člana 302. Zakona o izvršnom postupku, učinio verovatnim postojanje svoga potraživanja, i opasnost, da će se ostvarenje potraživanja osujetiti ili znatno otežati ukoliko drugotuženi ili prvotuženi otuđe ili opterete predmetnu nepokretnost koja je predmet ovog spora.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1892/10 od 31. avgusta 2011. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i potvrđena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3213/08 od 16. marta 2009. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i odredaba čl. 1, 2, 9. i 11. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine („Službeni glasnik PC“ broj 49/92), zatim člana 12. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije („Službeni glasnik PC“ broj 53/95), sa pratećim izmenama, i člana 151a Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima („Službeni glasnik PC“ broj 83/92), sa pratećim izmenama, drugostepeni sud zaključio da su prvostepeni sud pravilno postupio kada je odlučio kao u izreci ožalbene presude. Naime, tuženi nisu sudu dostavili bilo kakve dokaze da je prvotuženi ili njegovi pravni prethodnici bilo kakvim pravnim poslom, makar i besteretnim, stekli predmetnu parcelu, te je pravilan zaključak prvostepenog suda da je predmetna parcela u državnoj svojini, saglasno članu 151a Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima, članu 1. stav 2. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, a u vezi člana 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, te da je stoga prvotuženi nedozvoljeno raspolagao predmetnom nepokretnošću na kojoj nije imao prava raspolaganja, budući da je sa drugotuženim zaključio ugovor o prenosu prava na zemljištu - predmetnoj katastarskoj paraceli 13. decembra 2003. godine, dakle posle donošenja Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine. Pravilna je i odluka o protivtužbenom zahtevu drugotuženog, s obzirom na to da su tužbeni i protivtužbeni zahtev u koneksnom odnosu, te da usvajanje tužbenog zahteva tužioca vodi odbijanju protivtužbenog zahteva drugotuženog, a za svoju odluku u tom delu dati su jasni razlozi koje prihvata i Apelacioni sud. Takođe je navedeno da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je usvojio predlog za određivanje privremene mere, jer i po nalaženju toga suda, doneta odluka o privremenoj meri je u skladu sa odredbama čl. 299, 300. i 301. Zakona o izvršnom postupku. Ukazivanje u žalbi drugotuženog da je predmetni ugovor o prenosu prava zaključen između tuženih overio sud i da je svojom overom, pre svega garantovao da je ugovor koji je predmet overe zakonit pravni posao, nisu osnovani, jer predmet overe ugovora o prometu nepokretnosti nije overa sadržine ugovora, već overa potpisa ugovorenih strana, te da drugotuženi u žalbi ponavalja navode koji su isticani i tokom prvostepenog postupka, a koji su bili predmet ocene prvostepenog suda.
3.2 U odgovoru drugotuženog na tužbu je, pored ostalog, navedeno: da je drugotuženi predmetnu nekretninu stekao u postupku javne dražbe, koja je raspisana uz saglasnost Agencije za privatizaciju, a na osnovu stanja u zemljišnim knjigama; da je drugotuženi dostavio dokaz u vidu kopije vlasničkog lista za spornu parcelu, sa genezom vlasništva; da su u celom postupku zaključivanja predmetnog ugovora aktivno učestvovali organi tužioca, počev od davanja saglasnosti za zaključivanje ugovora, preko overe istog, uvođenja drugotuženog u posed pa do naplate poreza; da je sud koji je overio ugovor garantovao da je isti zakonit pravni posao, a to znači da je i predmet ugovora dozvoljen pravni posao, odnosno da je parcela podobna za stavljanje u promet; da su tuženi predmetni ugovor predali na saglasnost i Javnom pravobranilaštvu Opštine Z; da aktivna legitimacija tužioca nije utvrđena, jer nikad nije bio upisan kao vlasnik sporne parcele; da se povreda zemljišno-knjižnog prava dokazuje brisovnom tužbom, a za čije je podnošenje protekao zakonski rok. Iste navode je drugotuženi istakao i u žalbi izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3213/08 od 16. marta 2009. godine, posebno ističući da je u toku postupka prvostepeni sud propustio da utvrdi iz kojih raloga je sporna parcela, "suprotno Zakonu o sredstvima u svojini Republike Srbije", pogrešno upisana kao društvena svojina u zemljišnoj knjizi, da u toku postupka prvostepeni sud nije tražio od tužioca da dostavi dokaz za tvrdnju da je predmetna nepokretnost državna, odnosno svojina Republike Srbije, kao i da prvostepeni sud nije cenio značaj donetih odluka nadležnog zemljišno-knjižnog suda koji je svojim pravnosnažnim rešenjima sproveo prenos prava sa prvotuženog na drugotuženog.
Podnosilac ustavne žalbe je uz podnesak od 30. oktobra 2013. godine dostavio Ustavnom sudu dopis Republičkog geodetskog zavoda - Služba za katastar nepokretnosti Z. broj 952- 672/2013 od 22. oktobra 2013. godine kojim je utvrđeno: da katastarskoj parceli 40/1 odgovara deo gruntovne parcele broj 4536 koja je upisana prvi put u ZKUL 2267, KO Z; da se na osnovu kupoprodajnog ugovora od 9. novembra 1940. godine predmetna parcela upisuje u ZKUL 5540; da je na osnovu Dn. 2356/63 od 23. avgusta 1963. godine predmetna parcela otpisana i pripisana kao društvena svojina čiji je korisnik P. i. k. "S. " u Z; da obnovom zemljišne knjige parcela dobija broj 40/1 i upisuje se u ZKUL 2, KO Z; da je predmetna parcela otpisana i pripisana u ZKUL 2041 i tu ostaje upisana do upisa u katastar nepokretnosti; da se formiranjem katastra nepokretnosti za KO Z. P. 2011. godine katastarska parcela broj 40/1 upisuje u LN 2161, sa realnim udelima na svojinskim pravima preuzetim iz zemljišne knjige.
4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).
Zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine („Službeni glasnik RS”, br. 49/92 i 54/96), koji je stupio na snagu 29. jula 1992. godine, bilo je propisano: da poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koje je pravno lice steklo po osnovu Zakona o agrarnoj reformi i propisima o nacionalizaciji poljoprivrednog zemljišta u državnoj je svojini, kao i da poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koje je pravno lice steklo na osnovu pravnog posla, kao sredstvo za proizvodnju, društveni je kapital tog preduzeća (član 1.); da poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koristi preduzeće, zemljoradnička zadruga ili drugo pravno lice (u daljem tekstu: preduzeće) koje je imalo pravo korišćenja i raspolaganja tim zemljištem na dan stupanja na snagu ovog zakona, da poljoprivrednim zemljištem iz stava 1. ovog člana raspolaže i upravlja država preko Republičkog fonda za zaštitu, korišćenje, unapređivanje i uređenje poljoprivrednog zemljišta (u daljem tekstu: Fond) (član 2.); da će ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede i preduzeća koja koriste poljoprivredno zemljište iz člana 1. ovog zakona, izvršiti popis tog zemljišta i odgovarajuće promene u zemljišnim, odnosno drugim javnim knjigama o evidenciji nepokretnosti najkasnije do 31. decembra 1997. godine, kao i da će način i postupak utvrđivanja i evidentiranja poljoprivrednog zemljišta odrediti ministarstvo za poslove poljoprivrede (član 3.); da se delovi poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini na kojima se ne može organizovati proizvodnja, mogu otuđiti ili zameniti po tržišnim uslovima za drugo zemljište, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministarstva nadležnog za poslove poljoprivrede, kao i da ugovor o prodaji, odnosno zameni poljoprivrednog zemljišta, zaključuje ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede (član 6. st. 1. i 2.).
Odredbom člana 95. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“, broj 62/06), koji je stupio na snagu 27. jula 2006. godine, propisano je da stupanjem tog zakona na snagu prestaju da važe odredbe čl. 2, 4. i 5, člana 6. st. 1, 4. i 5. i čl. 7, 9, 10. i 12. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine ("Službeni glasnik RS" , br. 49/92 i 54/96).
Uputstvom o načinu i postupku utvrđivanja i evidentiranja poljoprivrednog zemljišta u državnoj i društvenoj svojini koje koriste pravna lica («Službeni glasnik RS», broj 21/94) predviđeno je, pored ostalog: da preduzeća, zemljoradničke zadruge ili druga pravna lica koja koriste poljoprivredno zemljište u društvenoj ili državnoj svojini vrše popis tog zemljišta (tačka 1.); da se popis zemljišta vrši na obrascu P-1, u koji se unose podaci o katastarskim parcelama koje preduzeće faktički koristi (tačka 2.); da ako je na području katastarske opštine na kome se nalazi poljoprivredno zemljište koje koristi preduzeće izvršena komasacija ili arondacija, ili su se na zemljištu izgradile zgrade i drugi objekti, preduzeće pribavlja podatke i sastavlja spisak katastarskih parcela sa stanjem pre komasacije ili arondacije, odnosno izgradnje zgrada i drugih objekata (tačka 3.); da za svaku parcelu iz popisa preduzeće pribavlja prepis (kopiju) dokumentacije «po kome je steklo» pravni osnov korišćenja zemljišta i prilaže je uz popisnu dokumentaciju u obliku elaborata (tačka 4.); da podatke iz obrasca P-1 sa priloženom dokumentacijom preduzeće uz prijavu dostavlja Republičkom geodetskom zavodu – organizacionoj jedinici u opštini u cilju utvrđivanja novih katastarskih parcela i izvršenja odgovarajućih promena u katastru nepokretnosti (tačka 5.); da će Republički geodetski zavod – organizaciona jedinica u opštini po službenoj dužnosti izvršiti proveru podataka o činjenicama navedenim u obrascu P-1 od strane preduzeća i uzeti u postupak provođenje nastalih promena na nepokretnostima (tačka 6.).
Zakonom o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98 i 111/09) je propisano: da je promet nepokretnosti slobodan, ako zakonom nije drukčije određeno, kao i da nepokretnosti, u smislu ovog zakona, jesu zemljište (poljoprivredno, građevinsko, šume i šumsko zemljište), zgrade (poslovne, stambene, stambeno-poslovne, ekonomske i dr.), posebni delovi zgrada (stanovi, poslovne prostorije, garaže i garažna mesta) i drugi građevinski objekti (u daljem tekstu: nepokretnosti) (član 1.); da promet nepokretnosti, u smislu ovog zakona, jeste raspolaganje nepokretnostima pravnim poslom, i to prenos prava svojine na nepokretnosti sa jednog na drugo lice, uz naknadu ili bez naknade, prenos prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini, kao prenos prava u pogledu raspolaganja nepokretnosti u društvenoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava na nepokretnosti u društvenoj svojini (član 2.); da se ugovor o prometu nepokretnosti zaključuje u pisanoj formi, a potpisi ugovarača overavaju se od strane suda (član 4. stav 1.); da će se ugovor na osnovu koga pravno lice otuđuje nepokretnost iz državne ili društvene svojine, odnosno pribavlja nepokretnosti u državnu ili društvenu svojinu, poništiti ukoliko je ugovorena cena u nesrazmeri sa prometnom vrednošću nepokretnosti u vreme zaključenja ugovora, na štetu državne, odnosno društvene svojine (član 13. stav 1.); da je sud koji vrši overu potpisa na ugovoru iz člana 13. ovog zakona dužan da primerak tog ugovora dostavi republičkom javnom pravobraniocu, u roku od 15 dana od dana izvršene overe, da ako nađe da je ugovor o prometu nepokretnosti zaključen suprotno uslovima propisanim u članu 13. ovog zakona, republički javni pravobranilac podneće tužbu za poništaj ugovora, u roku od šest meseci od dana prijema ugovora, a najdocnije u roku od tri godine od dana overe (član 17. st. 1. i 2.).
Zakonom o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima ("Službeni glasnik RS", br. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 i 101/05), koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva za upis prava svojine, bilo je propisano: da se u katastar nepokretnosti upisuju podaci o nepokretnostima i pravima na njima, utvrđeni u skladu sa zakonom (član 4. stav 2.); da se prava na nepokretnosti stiču, prenose, ograničavaju i prestaju upisom u katastar nepokretnosti, te da pravo na nepokretnosti nastalo upisom u katastar nepokretnosti iz stava 1. ovog člana ima pravno dejstvo prema trećim licima od dana upisa (član 5. st. 1. i 3.); da se podaci o nepokretnosti i pravima na njima upisani u skladu sa odredbama člana 5. ovog zakona smatraju tačnim i treća lica ne mogu trpeti štetne posledice u prometu nepokretnosti i drugim odnosima u kojima se ovi podaci koriste (član 6.); da se upis prava na nepokretnostima iz člana 58a ovog zakona vrši po samom zakonu, na osnovu pravosnažne odluke nadležnog organa, na osnovu isprave o pravnom poslu sačinjene u skladu sa zakonom, na osnovu sporazuma o naknadi za eksproprisanu nepokretnost i na osnovu drugog akta o konstituisanju prava na nepokretnostima, u skladu sa zakonom (član 58v); da u katastarskoj opštini za koju je izrađen katastar nepokretnosti u skladu sa odredbama ovog zakona, danom početka njegove primene, prestaju da važe zemljišne knjige, knjige tapija i katastar zemljišta, da u slučaju kad je katastar nepokretnosti, u skladu sa ovim zakonom, izrađen za deo katastarske opštine, od dana početka primene novog katastarskog operata neće se koristiti podaci iz zemljišne knjige o pravima na nepokretnostima (član 151. st. 1. i 2.); da će se kao nepokretnost u državnoj svojini upisati, na osnovu člana 1. stav 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine („Službeni glasnik RS“, broj 49/92) i poljoprivredno zemljište za koje pravno lice koje koristi to zemljište ne podnese ispravu kojom dokazuje osnov za sticanje prava na zemljištu, te da će se slučaju da upis nepokretnosti u državnoj svojini nije izvršen u skladu sa odredbama Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 3/96, 54/96 i 32/97), upis u katastar zemljišta izvršiti po službenoj dužnosti (član 151a).
Odredbom člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom.
Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 3/96, 54/96 i 32/97) bilo je propisano da se prava na nepokretnostima u državnoj svojini upisuju u javnu knjigu u evidenciju nepokretnosti i pravima na njima u skladu sa zakonom (član 12.).
Odredbom člana 398a stav 1. Zakona o preduzećima ("Službeni list SRJ", br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01 i 36/02) bilo je propisano da preduzeće koje posluje većinskim društvenim kapitalom ne može, bez prethodne saglasnosti agencije republike članice nadležne za poslove privatizacije donositi odluke o: smanjenju ili povećanju kapitala; reorganizaciji ili restruktuiranju; investicionom ulaganju; prodaji dela imovine; opterećivanju imovine; zalaganjem stvari ili uspostavljanjem hipoteke; dugoročnom zakupu; poravnanju sa poveriocima; uzimanju ili odobravanju kredita ili izdavanju garancija, van toka redovnog poslovanja.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 220.); da će u obrazloženju presude sud izložiti zahteve stranaka i njihove navode o činjenicama na kojima se ti zahtevi zasnivaju, dokaze, kao i propise na kojima je sud zasnovao presudu, ako zakonom nije drukčije određeno (član 342. stav 4.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako u bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili, zapisnika ili izvedenim dokazima (član 361. stav 2. tačka 12)).
5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac navode o povredi ovog prava, suštini, obrazlaže tvrdnjom da je nazakonitim odlukama suda njemu uskraćeno pravo na mirno uživanje imovine koju je stekao u skladu sa zakonom.
U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da prilikom razmatranja da li je, u konkretnom slučaju, bilo povrede prava na imovinu treba imati u vidu, pre svega, sledeće okolnosti: (1) da li je podnosilac ustavne žalbe bio titular prava svojine ili drugih imovinskih prava u smislu člana 58. Ustava, (2) da li je bilo mešanja države u mirno uživanje imovine, tj. da li je osporenom drugostepenom presudom oduzeta imovina, u smislu člana 58. stav 2. Ustava i (3) da li je eventualno mešanje države bilo dozvoljeno, tj. da li je oduzimanje bilo u skladu sa principom pravne sigurnosti ili zakonitosti.
Polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog u postupcima koji je prethodili ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio:
- da je 10. novembra 2003. godine Agencija za privatizaciju dala saglasnost prvotuženom da proda predmetno poljoprivredno zemljište;
- da je prvotuženi oglasio javnu licitaciju za prodaju poljoprivrednog zemljišta, i to u dva navrata, pa kako je na taj način prodaja bila bezuspešna, prvotuženi je prihvatio pismenu ponudu drugotuženog za kupovinu tog zemljišta;
- da je između između prvotuženog, kao prodavca, i podnosioca ustavne žalbe, kao kupca, zaključen ugovor o prenosu prava korišćenja, upravljanja i raspolaganja na predmetnom poljoprivrednom zemljištu, koji je overen kod Opštinskog suda u Staroj Pazovi Ov.broj 7460/03 dana 18. decembra 2003. godine;
- da je Javno pravobranilaštvo Opštine Z. dalo saglasnost na navedeni ugovor;
- da je podnosilac ustavne žalbe platio porez na promet nepokretnosti;
- da je Četvrti opštinski sud u Beogradu rešenjem od 14. juna 2004. godine izvršio otpis nepokretnosti društvene svojine sa prenosom prava dotadašnjeg korisnika - prvotuženog na novog korisnika - podnosioca ustavne žalbe, te da je izvršena uknjižba prava korišćenja te nepokretnosti u korist podnosioca ustavne žalbe;
- da je Četvrti opštinski sud u Beogradu rešenjem od 5. marta 2007. godine odbio predlog Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede za uknjižbu - promenu svojinskopravnog režima na nepokretnostima društvene svojine nosioca prava korišćenja, i to na katastarskim opštinama navedenim u tom rešenju (na koje se, pored ostalih, odnosi i predmetno zemljište);
- da je Četvrti opštinski sud u Beogradu rešenjem od 8. aprila 2008. godine dozvolio da se izvrši promena upisa izvršenog rešenjem tog suda iz 2004. godine, tako da se izvrši uknjižba brisanja uknjižbe društvene svojine na predmetnoj katastarskoj parceli, te da uknjižba ubuduće bude uknjižba prava svojine u korist podnosioca ustavne žalbe.
Dakle, u konkretnom slučaju, potrebno je razmotriti da li su navedene okolnosti u njihovoj ukupnosti učinile podnosioca ustavne žalbe titularom nekog prava zaštićenog članom 58. Ustava.
Iz navedenih odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, Zakona o prometu nepokretnosti i Zakona o preduzećima, koji su važili u vreme zaključenja ugovora o prenosu prava korišćenja i raspolaganja predmetnim poljoprivrednim zemljištem u društvenoj svojini, proizlazi da se za sticanje prava svojine na nepokretnosti zahtevalo postojanje valjanog pravnog osnova (iustus titulus) i upis u javnu knjigu (modus acquirendi). Pri tome, da bi pravni osnov - ugovor kojim se vrši promet nepokretnosti bio pravovaljan morao je biti sačinjen u pismenoj formi, a potpisi ugovorača overeni kod suda. Kako se, u konkretnom slučaju, radilo o prometu zemljišta u društvenoj svojini, za zakonito sticanje svojine, pored navedenog, trebalo je, pre prometa tog zemljišta, prethodno zatražiti i dobiti saglasnost agencije nadležne za poslove privatizacije, a nakon pribavljene saglasnosti, otuđenje nepokretnosti iz društvene svojine moglo se izvršiti prodajom javnim nadmetanjem, odnosno pribavljanjem pismenih ponuda. Takođe, sud koji je vršio overu potpisa na ugovoru bio je dužan da primerak ugovora kojim se vrši promet nepokretnosti u društvenoj svojini dostavi republičkom javnom pravobraniocu koji je, ukoliko bi našao da je ugovor o prometu nepokretnosti zaključen suprotno uslovima propisanim zakonom, morao podneti tužbu za poništaj ugovora u roku od šest meseci od dana prijema ugovora.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je konstatovao sledeće: prvo, da je prvotuženi zatražio od Agencije za privatizaciju saglasnost da proda predmetno poljoprivredno zemljište, a koju saglasnost je Agencija i dala; drugo, da je, nakon dve neuspele javne licitacije, podnosilac ustavne žalbe uputio pismenu ponudu prvotuženom da kupi predmetno poljoprivredno zemljište, koja je prihvaćena; treće, da je ugovor kojim je prvotuženi izvršio prenos prava korišćenja poljoprivrednog zemljišta u društvenoj svojini u korist podnosioca ustavne žalbe zaključen u pismenoj formi i overen kod suda; četvrto, da je u trenutku zaključenja ugovora prodavac - prvotuženi bio uknjižen kao tutular prava korišćenja i raspoplaganja na navedenom zemljištu; peto, da nema dokaza da je sud koji je izvršio overu potpisa na ugovoru dostavio primerak ugovora republičkom javnom pravobraniocu, niti da je republički pravobranilac podneo tužbu za poništaj ugovora u roku od šest meseci od dana prijema ugovora; šesto, da za zaključenje navedenog ugovora postoji saglasnost Javnog pravobranilaštva Opštine Zemun; sedmo, da je u zemljišnoj knjizi izvršen upis prava korišćenja i raspolaganja navedenim zemljištem u korist podnosioca ustavne žalbe i osmo, da je pravnosnažnim rešenjem nadležnog suda dozvoljena uknjižba prava svojine u korist podnosioca ustavne žalbe.
Polazeći od navedenih pravnih i činjeničnih elemenata, Ustavni sud je našao da je podnosilac ustavne žalbe, na način propisan zakonom, stekao predmetno poljoprivredno zemljište, budući da postoji punovažan ugovor kao pravi osnov sticanja predmetne nepokretnosti na osnovu kojeg je izvršen upis u javnu knjigu plaćen odgovarajući porez, pri čemu je za navedeni pravni posao postojala saglasnost odgovarajućih organa Republike Srbije, te da je podnosilac tutular prava koja uživaju zaštitu u smislu člana 58. Ustava.
Ispitujući da li je bilo mešanja države - Republike Srbije u mirno uživanje imovine podnosioca ustavne žalbe, tj. da li je osporenom drugostepenom presudom oduzeta imovina podnosioca, u smislu člana 58. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao sledeće: da je Republika Srbija, nakon uknjižbe podnosioca ustavne žalbe kao titulara prava korišćenja na predmetnom poljoprivrednom zemljištu tražila promenu svojinsko-pravnog režima na tom zemljištu, odnosno da se na tom zemljištu država uknjiži kao vlasnik, ali da je taj zahtev odbijen, nakon čega Republika Srbija nije parničnom sudu podela brisovnu tužbu sa zahtevom za brisanje uknjižbe podnosioca ustavne žalbe na zemljištu u društvenoj svojini u zemljišnim knjigama, propustivši rok od tri godine da to učini; da je pravnosnažnim rešenjem nadležnog suda dozvoljena uknjižba prava svojine u korist podnosioca ustavne žalbe, nakon čega je Republika Srbija podnela tužbu nadležnom sudu da se utvrdi da je ona vlasnik predmetnog zemljišta, a da u toku osporenog postupka, iako je na strani tužioca - Republike Srbije bio teret dokazivanja, nije utvrđivan pravni osnov sticanja svojine podnosioca na tom zemljištu; da je predmetno poljoprivredno zemljište, posle uspostavljanja Katastra nepokretnosti za Opštinu Z, upisano kod Republičkog geodetskog zavoda - Službe za katastar nepokretnosti Z. u posedovni list kao svojina Republike Srbije i da je Republika Srbija podnela tužbu nadležnom sudu kojom je tražila da se utvrdi da je ona vlasnik navedenog zemljišta povodom koje je i doneta osporena drugostepena presuda, kojom je utvrđeno da je Republika Srbija vlasnik predmetnog poljoprivrednog zemljišta, a ne podnosilac ustavne žalbe.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da je došlo do mešanja države - Republike Srbije u mirno uživanje imovine podnosioca ustavne žalbe, budući da je osporenom presudom utvrđeno da je Republika Srbije vlasnik predmetnog poljoprivrednog zemljišta.
Ustavni sud ukazuje da opravdanost mešanja države u imovinu podnosioca ustavne žalbe oduzimanjem stečene imovine, podleže oceni pravne sigurnosti i zakonitosti. Naime, prilikom ocene da li je oduzimanje imovine bilo u skladu sa zakonom, u konkretnom slučaju, treba poći od navoda podnosioca da osporenom drugostepenom presudom njegovi žalbeni navodi nisu obrazloženi, te da mu je zbog toga povređeno pravo na pravično suđenje, a posledično i pravo na imovinu. Stoga je Ustavni sud, u kontekstu ocene pravne sigurnosti i zakonitosti, u smislu člana 58. stav 2. Ustava, najpre cenio navode podnosioca o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku iz člana 32. stav 1. Ustava.
S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da jedan od elemenata prava na pravično suđenje jeste i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. U suprotnom bi primena procesnog prava bila proizvoljna i ukazala bi na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova. To bi, u konkretnom slučaju, značilo da je mešanje države bilo suprotno zakonu.
Iz sadržine obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da je izričito cenjen jedino žalbeni navod koji se odnosio na to da je overu ugovora izvršio sud, dok se u odnosu na ostale žalbene navode ističe da su bili predmet ocene u prvostepenoj presudi i da zbog toga drugostepeni sud te navode nije razmatrao. Međutim, uvidom u prvostepenu presudu utvrđeno je da postupajući sudovi nisu cenili sledeće navode koje je podnosilac isticao u prvostepenom postupku, odnosno u žalbi: da je prvostepeni sud propustio da utvrdi iz kojih raloga je sporna parcela, "suprotno Zakonu o sredstvima u svojini Republike Srbije", pogrešno upisana kao društvena svojina u zemljišnoj knjizi; da prvostepeni sud nije cenio značaj donetih odluka nadležnog zemljišno-knjižnog suda koji je svojim pravnosnažnim rešenjima sproveo prenos prava sa prvotuženog na drugotuženog; da u toku postupka prvostepeni sud nije tražio od tužioca da dostavi dokaz za tvrdnju da je predmetna nepokretnost državna, odnosno svojina Republike Srbije; da je podnosilac predmetnu nepokretnost stekao u postupku javne dražbe, koja je raspisana uz saglasnost Agencije za privatizaciju, a na osnovu stanja u zemljišnim knjigama; da je drugotuženi dostavio dokaz u vidu kopije vlasničkog lista za spornu parcelu, sa genezom vlasništva; da su tuženi predmetni ugovor predali na saglasnost i Javnom pravobranilaštvu Opštine Z; da aktivna legitimacija tužioca nije utvrđena, jer nikad nije bio upisan kao vlasnik sporne parcele; da se prvostepenom presudom "legalizuje" princip da Republika Srbija izvlači korist iz nesavesnog rada svijih organa. Svi navodi podnosioca ustavne žalbe, kao drugotuženog u parničnom postupku, koji su, pak, cenjeni u prvostepenoj presudi, ocenjeni su kao navodi bez značaja na presuđenje. Prvostepeni sud je svoju presudu zasnovao na oceni da je prvotuženi nedozvoljeno raspolagao predmetnom nepokretnošću na kojoj nije imao prava raspolaganja, imajući u vidu da je sa drugotuženim zaključio ugovor o prenosu prava na zemljištu posle donošenja Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, što dalje znači da je predmetni ugovor ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, a da, pri tome, tužbenim zahtevom nije traženo utvrđenje ništavosti ugovora.
Ustavni sud konstatuje da je ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede trebalo najkasnije do 31. decembra 1997. godine da izvrši popis poljoprivrednog zemljišta koje je upisano kao zemljište u društvrnoj svojini, da proveri sve javne evidencije i da u javnim evidencijama do navedenog datuma proprati da li je izvršen upis i razgraničenje prava svojine između državne i društvene svojine, pri čemu je definisano koje će se zemljište smatrati društvenom, a koje državnom svojinom i da u vezi sa tim izvrši odgovarajuće promene u zemljišnim, odnosno drugim javnim knjigama o evidenciji nepokretnosti. Pored toga, odredbom člana 12. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije bilo je propisano da se pravo na nepokretnosti u državnoj svojini upisuje u javnu knjigu u evidenciju nepokretnosti u skladu sa zakonom, a odredbom člana 151a Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima bilo je propisano da će se u katastar zemljišta, po službenoj dužnosti, upisati kao nepokretnost u državnoj svojini, na osnovu člana 1. stav 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, i poljoprivredno zemljište za koje pravno lice koje koristi to zemljište ne podnese ispravu kojom dokazuje osnov za sticanje prava na zemljištu. Međutim, Republika Srbija je u parničnom postupku dostavila dokaz da je tek 2003. godine, dakle šest godina po isteku zakonskog roka, izvršeno razgraničenje poljoprivrednog zemljišta prvotuženog u državnoj i društvenoj svojini, ali ne i dokaz da je sporna parcela obuhvaćena zemljištem u državnoj svojini, niti da je tako upisana u evidencijama nepokretnosti (zemljišnim knjigama i katastru zemljišta) u skladu sa zakonskim nalozima. Podnosilac ustavne žalbe je zaključio sa prvotuženim ugovor o prenosu prava korišćenja i raspolaganja predmetnim poljoprivrednim zemljištem koje se u zemljišnim knjigama vodilo kao društvena svojina, a kao titular prava korišćenja je bio uknjižen prvotuženi. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da načelo pouzdanja u zemljišne knjige znači da se kupac može pozdati u ono što je upisano u zemljišne knjige, odnosno da primenom ovog načela savestan kupac stiče pravo svojine i u slučaju da zemljišno-knjižno stanje nije u skladu sa stvarnim stanjem. Ovo pogotovu kada je prodavac koji je upisan u zemljišne knjige kao nosilac nekog stvarnog prava na nepokretnosti preneo to pravo kupcu, omogućio mu da stupi u posed te nepokretnosti i omogućio mu da se upiše u zemljišne knjige. Na predmetnoj nepokretnosti je izvršena uknjižba prava korišćenja u korist podnosioca ustavne žalbe, a zatim je pravnosnažnim rešenjem nadležnog suda dozvoljena i uknjižba prava svojine u korist podnosioca ustavne žalbe. Pri tome, za navedeni pravni posao je postojala saglasnost kako Agencije za privatizaciju, tako i Javnog pravobranilaštva Opštine Z, i u vezi sa njim je plaćen odgovarajući porez.
Ustavni sud primećuje da je ceo pravni posao po osnovu koga je podnosilac ustavne žalbe stekao pravo svojine na predmetnom poljoprivrednom zemljištu sproveden uz aktivno postupanje organa Republike Srbije (od davanja prethodne sglasnosti za prodaju zemljišta u društvenoj svojini, preko overe ugovora, do dozvole upisa prava svojine u zemljišne knjige), da bi nakon svega toga država - Republika Srbija zahtevala da se utvrdi da je ona vlasnik sporne nepopkretnosti. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da je nadležni sud rešenjem iz 2007. godine odbio predlog Republike Srbije kojim je tražila promenu svojinsko-pravnog režima na predmetnom zemljištu, odnosno tražila da se na tom zemljištu država uknjiži kao vlasnik. Međutim, naknadno je predmetno poljoprivredno zemljište upisano kod Republičkog geodetskog zavoda - Službe za katastar nepokretnosti Z. u posedovni list kao svojina Republike Srbije i doneta je osporena drugostepena presuda kojom je utvrđeno da je Republika Srbija vlasnik predmetnog poljoprivrednog zemljišta, a ne podnosilac ustavne žalbe.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenom drugostepenom odlukom povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, jer nisu cenjeni navodi podnosioca da je savesni sticalac poljoprivrednog zemljišta u čijem prometu su aktivno učestvovali organi Republike Srbije, a da su ovi navodi mogli biti od uticaja na drugačije rešenje spornog odnosa o imovinskim pravima podnosioca. Povreda ove procesne garancije prava na pravično suđenje imala je za posledicu da je donošenjem osporene drugostepene odluke došlo i do nezakonitog mešanja države u mirno uživanje imovine podnosioca ustavne žalbe, budući da je tom presudom utvrđeno da je vlasnik sporne nepokretnosti Republika Srbija, a ne podnosilac ustavne žalbe. Stoga je podnosiocu povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.
Na osnovu izloženog i odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da su osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu podnosiocu povređena prava na pravično suđenje i na imovinu i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude, kako bi isti sud u doneo novu odluku o žalbi drugotuženog izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3213/08 od 16. marta 2009. godine.
6. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
Vesna Ilić Prelić, s.r.