Odbacivanje ustavne žalbe jer Ustavni sud nije instanciono nadležan za preispitivanje sudskih odluka

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Požarevcu. Sud je utvrdio da podnosilac, nezadovoljan ishodom spora, traži instancionu kontrolu, što nije u nadležnosti Ustavnog suda, i ne navodi ustavnopravne razloge za povredu prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B, B . B . i S . B, svih iz Inđije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. marta 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B, B . B . i S . B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 889/14 povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B, B . B . i S . B, sve iz Inđije, podnele su Ustavnom sudu, 11. avgusta 2016. godine, preko zajedničkog punomoćnika N . S, advokata iz Inđije, ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3348/15 od 8. juna 2016. godine i Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 889/14 od 6. jula 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, čl. 36. i 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 889/14 .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, nav odi: da iz činjenice da je predmetni parnični postupak trajao punih 1 6 godina , pri čemu spor nije bio složen, nesumnjivo proizlazi da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da nijednim izvedenim dokazom nije potkrepljeno stanovište sudova da je sporna kuća građena sredstvima pokojnog Božidara Bjelca, s obzirom na to da on nije vršio značajna ulaganja i nije učestvovao u samoj izgradnji, niti je u spornoj kući kasnije živeo; da je pravni prethodnik podnositeljki ustavne žalbe spornu kuću izgradio sopstvenim sredstvima za sebe i svoju porodicu, a ne kako bi istu pokloni o ili na drugi način ustupi o svome bratu , iz čega dalje sledi da je donošenjem osporenih presuda podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, kao i pravo na pravično suđenje.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnositeljkama ustavne žalbe prizna pravo na nakna du nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 150.000 dinara, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku , uz dosuđenje troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 889/14 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravni prethodnik podnositeljki ustavne žalbe, pokojni P. B . iz Inđije, podneo je 13. marta 2000. godine, u svojstvu tužioca, Opštinskom sudu u Inđiji tužbu protiv sedmoro pravnih sledbenika pokojnog B. B, u svojstvu tuženih, radi utvrđenja prava susvojine (po osnovu zajedničke izgradnje) na kući podignutoj na katastarskim parcelama br. …/6 i …/7, KO Inđija. Predmet je zaveden pod brojem P. 133/2000.

U periodu do druge polovine 2004. godine, kada je preminu la tužen a Lj. M , prvostepeni sud je zakazao 17 ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo dva nisu održana (sprečenost postupajućeg sudije i zahtev tuženih za izuzeće). Izveden je dokaz saslušanjem tužioca i šestoro tuženih, kao i 12 svedoka. Obavljeno je građevinsko veštačenje. Povodom zahteva tuženih za izuzeće postupajućeg sudije od 26. juna 2002. godine, predsednik suda je odluku doneo tek 13. januara 2003. godine. Nakon toga, ročište za glavnu raspravu je zakazano za 23. decembar 2003. godine.

Na ročištu održanom 20. oktobra 2004. godine, određen je prekid postupka zbog smrti gore navedene tužene. Po žalbi tužioca, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je doneo rešenje Gž. 801/05 od 7. jula 2005. godine, kojim je ožalbeno rešenje o prekidu postupka ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 358/05. Nakon jednog ročišta za glavnu raspravu, koje nije moglo biti održano zbog neuredne dostave poziva jednom od tuženih, sud je 31. oktobra 2005. godine ponovo doneo rešenje o prekidu postupka zbog smrti tužene Lj . M , imajući u vidu da je, u međuvremenu, počeo da se primenjuje novi Zakon o parničnom postupku, koji je smrt parnične stranke, bez obzira na činjenicu da li je ista ima la punomoćnika, propisao kao razlog za prekid postupka.

Tužilac je podneskom od 7. maja 2010. godine zatražio nastavak postupka, obavestivši sud da je pravnosnažnim rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu O. 1425/06 od 30. septembra 2009. godine raspravljena zaostavština pokojne tužene Ljubice Muškinje. U međuvremenu (nakon 1. januara 2010. godine), predmet je prešao u nadležnost Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji, gde je zaveden pod brojem P. 3480/10.

Bez donošenja posebnog rešenja o nastavku postupka, ročište za glavnu raspravu je zakazano za 24. mart 2011. godine. Na tom ročištu je konstatovana smrt još dvoje tuženih. Prekid postupka nije određen, imajući u vidu da su o istovremeno označeni pravni sledbenici preminulih tuženih. U periodu do presuđenja, zakazano je ukupno 16 ročišta za glavnu raspravu. Četiri ročišta nisu održana zbog neuredne dostave poziva nekima od tuženih, a jedno zbog obustave rada advokata. Zbog proteka vremena, obavljeno je novo građevinsko veštačenje, a izveden je i dokaz ekonomskim veštačenjem.

Na ročištu održanom 5. juna 2013. godine određen je prekid postupka zbog smrti još jednog tuženog. Rešenje o nastavku postupka doneto je 16. januara 2014. godine (predlog tužioca iz podneska od 13. januara 2014. godine). Ukupan broj tuženih na kraju postupka iznosio je 18.

Nadležnost Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedninica u Inđiji je 1. januara 2014. godine preuzeo Osnovni sud u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji. Predmet je zaveden pod brojem P. 28/14. Tužilac je preminuo 30. septembra 2014. godine, zbog čega je postupak bio u prekidu od 10. oktobra do 19. novembra 2014. godine. Postupak su preuzele ovde podnositeljke ustavne žalbe (podnesak sa izjavom o preuzimanju postupka od 6. novembra 2014. godine) . Predmetu je dodeljen broj P. 889/14. Na ročištu održanom 6. jula 2015. godine, sud je, nakon saslušanja jedne od tužilja i jednog od tuženih, u svojstvu parničnih stranaka, zaključio glavnu raspravu.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 889/14 od 6. jula 2015. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tuži lja. Žalba protiv ove presude je izjavljena 7. septembra 2015. godine .

Spisi parničnog predmeta su 23. novembra 201 5. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Novom Sadu. Osporenom presudom Gž. 3348/15 od 8. juna 2016. godine žalba tužilja je odbijena kao neosnovana , te je ožalbena prvostepena presuda u celini potvrđena.

Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužilja uručena 12. jula 201 6. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 13. marta 2000. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Inđiji, i da je okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3348/15 od 8. juna 2016. godine, koja je punomoćniku podnositeljki ustavne žalbe uručena 1 2. jula 201 6. godine. Ustavni sud nalazi da je u odnosu na podnositeljke ustavne žalbe za početak postupka merodavan datum 6. novembar 2014. godine, kada su podneskom izjavi le da stupa ju u parnicu umesto pok ojnog P. B . i da istu preuzima ju.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 16 godina i tri meseca, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da je pravnosnažna presuda doneta nakon više od 1 6 godina od podnošenja tužbe ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, ne može oceniti razumnim to što je postupak trajao toliko dugo , a u najvećoj meri se to može pripisati nedovoljnoj efik asnosti prvostepenog suda. Činjenice da je o tužbenom zahtevu prvi i jedini put odlučeno nakon više od 15 godina od podnošenja tužbe, zatim da je predsednik Opštinskog suda u Inđiji o zahtevu za izuzeće postupajućeg sudije odlučivao više od šest meseci, nakon čega je ročište za glavnu raspravu zakazano posle skoro godinu dana, kao i da je po predlogu od 7. maja 2010. godine postupak (bez formalne odluke) nastav ljen deset meseci kasnije, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovom sporu nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti.

Međutim, Ustavni sud ima u vid u da se postupak više od šest godin a nalazio u opravdanom prekidu zbog smrti nekoliko parničn ih stran aka. Navedeni period se, po mišljenju Suda, ne može uzeti u obzir prilikom ocene da li je predmetni parnični postupak, u celini posmatrano, okončan u razumnom roku jer prvostepeni sud tada nije mogao da postupa . Ustavni sud ne može da zanemari ni činjenicu da se do kraj a postupka na tuženoj strani našlo čak 18 lica, što je objektivno takođe uticalo na ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosi teljke ustavne žalbe pretrpe le zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, period u kome su podnosi teljke ima le svojstvo parnične stranke (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Fiterer protiv Hrvatske, od 6. decembra 2001. godine) i period u kome se postupak nalazio u opravdanom prekidu, već i životni standard u državi, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava ( ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu pre svega aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosi teljke ustavne žalbe pretrpe le zbog neažurnog postupanja sudova .

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se argumentuje povreda prava na pravično suđenje i prava na imovinu, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljke ustavne žalbe, zapravo, osporavaju način na koji su redovni sudovi utvrdili odlučujuće činjenice i primenili merodavno materijalno pravo.

Ustavni sud ukazuje da Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali ne i pravo na sticanje imovine. Takođe, Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi opseg zaštite koju pruža član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda svodi isključivo na postojeću imovinu, ne garantujući pravo na sticanje imovine ( videti presudu Marckx protiv Belgije, od 13. juna 1979. godine). Međutim, koncept imovine u praksi Evropskog suda za ljudska prava ne podrazumeva samo pojam svojine, već uključuje, pored ostalog, i potraživanja u pogledu kojih aplikant ima tzv. legitimno očekivanje da će biti ostvareno. Pri tome, potraživanje se može smatrati imovinom samo ukoliko je dovoljno utemeljeno, tačnije ukoliko je zasnovano na zakonskoj odredbi, pravnom aktu, kao i u slučajevima kada postoji dovoljan osnov za konkretno potraživanje u nacionalnom pravu (videti presudu Kopecký protiv Slovačke, broj predstavke 44912/98 i odluku Milašinović protiv Hrvatske , od 1. jula 2010. godine).

Predmetni parnični postupak vođen je povodom zahteva pravnog prethodnika podnositeljki ustavne žalbe za utvrđenje prava susvojine na predmetnoj kući , zbog čega se ne može govoriti o postojećoj imovini. Dakle, reč je o zahtevu koji je u svojoj osnovi imao određeni imovinski interes, te je osnovno pitanje da li su podnositeljke ustavne žalbe u odnosu na postavljeni zahtev imale legitimno očekivanje koje bi se moglo dovesti u vezu sa pojmom imovine, saglasno odredbi člana 58. Ustava.

Kako se ustavnom žalbom ističe povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da ima osnova da se pre ocene o osnovanosti navoda o povredi prava na imovinu, ispita da li su osporene presude donete proizvoljnim tumačenjem i primenom materijalnog prava na štetu podnositeljki ustavne žalbe.

Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrže jasna i argumentovana obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava, kao i oceni da činjenica da je pravni prethodnik podnositeljki ustavne žalbe organizovao izgradnju dvojne kuće nije dovoljna za sticanje prava svojine i na delu koji je bio namenjen za pravnog prethodnika tuženih, posebno iz razloga što između njih dvojice, koji su bili rođena braća, nije postojala porodična zajednica, niti sporazum kojim bi bilo utvrđeno da se predmetni objekat u celini gradi za pravnog prethodnika podnositeljki ustavne žalbe.

S obzirom na to da nema proizvoljnosti u tumačenju i primeni merodavnog prava prilikom donošenja osporenih presuda, to nema osnova za tvrdnju da su podnositeljke ustavne žalbe imale utemeljen zahtev koji bi se mogao smatrati " legitimnim očekivanjem" potraživanja, koji potpada pod pojam imovine u smislu člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud nalazi da su navodi o povredi ovih prava istovetni sa navodima ustavne žalbe kojima se argumentuje povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

U pogledu zahteva podnositeljki ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom ( videti Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbacivanje ustavne žalbe jer Ustavni sud nije instanciono nadležan za preispitivanje sudskih odluka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti