Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog neosnovanog lišenja slobode

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv pravnosnažne presude kojom je odbijen zahtev za naknadu štete zbog neosnovanog pritvora. Sudovi su utvrdili da je podnosilac svojim nedozvoljenim postupcima (bekstvo, skrivanje) prouzrokovao određivanje pritvora, čime je isključeno pravo na naknadu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6374/2016
15.03.2018.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi Predraga Mitoševića iz Crvenke , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. marta 2018 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Predraga Mitoševića i zjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1634/16 od 22. juna 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Predrag Mitošević iz Crvenke podneo je Ustavnom sudu, 10. avgusta 2016. godine, preko punomoćnika Nađ Ištvana, advokata iz Crvenke, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1634/16 od 22. juna 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na slobodu kretanja iz člana 39. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je parničnim presudama podnosiocu pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev radi naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode, zbog njegovog skrivljenog ponašanja; da je tačno da je podnosilac izvesno vreme bio nedostupan pravosudnim organima, i to počev od 4. okto bra 2007 godine (dana određenja pritvora) pa do 5. februara 2008 godine, ka da je „samovoljno“ pristupio u sud ; da Opštinski sud u Senti tokom postupka nije ni pokušao da uruči podnosiocu rešenje o sprovođenju istrage i određ enju pritvora , a što proizlazi iz spisa predmeta; da je tačno da je podnosilac angažovao punomoćnika u liku zajedničke advokatske kancelarije Đorđević, te da je od strane kancelarije podnet sudu podnesak 29. novembra 2007 godine koji svedoči o tome da je podnosilac bio upoznat sa činjenicom da se pred sudom vodi krivični postupak protiv njega, ali da nikakav poziv ili bilo kakvo pismeno (sem optužnice) nije uručeno podnosiocu, odnosno advokatskoj kancelariji.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu drugostepenu parničnu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Predrag Mitošević , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Osnovnom sudu u Vrbasu – Sudskoj jedinici u Kuli protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde, radi naknade nematerijalne štete usled neosnovanog lišenja slobode (neosnovanog pritvora).

Osnovni sud u Vrbasu – Sudska jednica u Kuli je presudom P. 276/15 od 19. februara 2016. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev. U obrazloženju ove prvostepene presude je navedeno: da je rešenjem Opštinskog suda u Senti Ki. 186/07 od 4. oktobra 2007. godine određeno sprovođenje istrage protiv tužioca i određen je pritvor tužiocu u trajanju od jednog meseca od dana i časa kada bude lišen slobode, na osnovu odredbe člana 142 stav 2 tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, jer se nalazio u bekstvu i bio je nedostupan državnim organima, zbog čega je za tužiocem izdata i poternica; da je Opštinsko javno tužilaštvo u Senti podnelo Opštinskom sudu u Senti optužnicu Kt. 668/07 od 22. oktobra 2007. godine protiv tužioca i Siniše Šumonje, zbog produženog krivičnog dela falsifikovanje i zloupotrebe platnih kartica u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanja isprave u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanja i zloupotrebe platnih kartica; da je postupak rešenjem razdvojen i protiv tužioca kao okrivljenog vođen je poseban krivični postupak; da je rešenjem Opštinskog suda u Senti Ki. 212/07 od 24. oktobra 2007. godine tužiocu produžen pritvor u trajanju 30 dana; da je tužilac 16. novembra 2007. godine dao punomoćje za zastupanje pred Opštinskim sudom u Senti advokatima iz advokatske kancelarije Đorđević; da je tužiocu optužnica dostavljena putem branilaca , a tužilac se pismenom izjavom od 29. novembra 2007. godine odrekao prava na podnošenje prigovora protiv optužnice, u kojoj izjavi nije označio svoju adresu niti je sudu dostavio adresu na kojoj se nalazio; da je tužilac sa braniocem 5. februara 2008. godine pristupio u sud, te kako nije imao ličnu kartu, nakon provere njegovog identiteta poslat je u pritvor u trajanju od 30 dana koji ističe 5. marta 2008. godine; da mu je rešenjem Opštinskog suda u Senti Kv. 22/08 od 26. februara 2008. godine produžen pritvor u trajanju od dva meseca koji ističe 5. maja 2008. godine; da je rešenjem Opštinskog suda u Senti Kv. 28/08 od 17. marta 2008 godine tužiocu ukinut pritvor, određeno je da se tužilac odmah pusti na slobodu, te mu je određena mera zabrane napuštanja boravišta u Crvenki, privremeno mu je oduzeta putna isprava uz obavezu da se tužilac počev od 17. marta 2008. godine svakog ponedeljka u 9,00 časova javlja dežurnoj službi u Policijskoj stanici u Crvenki do pravosnažnog okončanja krivičnog postupka; da je presudom Osnovnog suda u Subotici K. 1539/2010 od 16. maja 2011. godine tužilac oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo za koje je optužen; da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 2876/11 od 14. februara 2012. godine potvrđena prvostepena presuda; da se tužilac nalazio u pritvoru od 5. februara do 17. marta 2008. godine, ukupno 40 dana; da nisu prihvaćeni navodi tužioca da se nije nalazio u bekstvu i da se zbog poremećenih odnosa sa majkom nalazio kod brata u Novom Sadu, jer se tužilac nije izjasnio o razlozima poremećenih odnosa, o vremenskom periodu u kome se nalazio kod brata u Novom Sadu, da nije dao podatke za brata niti je predložio izvođenje dokaza na okolnost poremećenih odnosa i boravka u Novom Sadu; da je nelogično da je prijatelj obavestio tužioca da ga traže pripadnici policije a ne majka lično, jer su pripadnici policije tužioca tražili na adresi na kojoj tužilac živi sa majkom a ne na adresi kod prijatelja; da nisu prihvaćeni ni navodi tužioca da se odmah po saznanju, odnosno nekoliko dana nakon saznanja da ga traže pripadnici policije sa advokatom javio u Opštinski sud u Senti; da je tužilac punomoćje advokatima za zastupanje potpisao 16. novembra 2007. godine, dva meseca pre dana pojavljivanja pred Opštinskim sudom u Senti; da činjenica da se tužilac pismenom izjavom od 29. novembra 2007. godine odrekao prava na prigovor protiv optužnice koja je tužiocu dostavljena putem branioca i da tužilac nije sudu dostavi adresu na kojoj se nalazi ukazuje da je tužilac imao saznanja i bio svestan da je protiv njega pokrenut krivični postupak i da se krio i bio nedostupan državnim organima; da bi oštećeni imao pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode moraju se kumulativno ispuniti uslovi propisani članom 560. Zakonika o krivičnom postupku; da se naknada neće dosuditi onda, kada je oštećeni svojim nedopuštenim postupcima prouzrokovao lišenje slobode; da se pod nedozvoljenim postupcima oštećenog može smatrati svako ponašanje koje nije usmereno na utvrđivanje pravog stanja, kao na primer skrivanje ili pokušaj bekstva ; da s obzirom na to da se tužilac skrivao, bio u bekstvu, da je imao saznanja da je protiv njega pokrenut krivični postupak, što je utvrđeno na osnovu pismene izjave tužioca od 29. novembra 2007. godine kojom se odrekao prava na podnošenje prigovora na optužnicu koja mu je dostavljena putem branioca a po punomoćju koje je tužilac dao dana 16. novembra 2007. godine, da tužilac nije dostavio sudu svoju adresu ni u pismenoj izjavi niti na drugi način, da je tužilac bio dostupan i pritvoren 5. februara 2008. godine, nakon više od dva meseca od saznanja o pokretanju krivičnog postupka, to je zbog ponašanja tužioca pritvor određen u smislu odredbe člana 142. stav. 2. tačka 1) 3akona o krivičnom postupku; da je tužiocu rešenjem kojim je ukinut pritvor određena blaža mera – mera zabrane napuštanja boravišta u Crvenki i privremeno oduzimanje putne isprava uz obavezu da se tužilac počev od 17. marta 2 008. godine svakog ponedeljka u 9.00 časova javlja dežurnoj službi Policijskoj stanici u Crvenki, do pravosnažnog okončanja krivičnog postupka da bi se obezbedilo prisustvo tužioca na glavni pretres radi nesmetanog vođenja postupka; da prema odredbi člana 172. stav 1. 3akona o obligacionim odnosima, pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija; da je za odgovornost pravnog lica po ovom osnovu potrebno da je šteta nastala zbog nezakonitog ili nepravilnog rada njegovih organa; da se nezakonit rad manifestuje kao postupanje protivno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu ili propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni, ili kao radnja protivna običajima i pravilima norme, dok se kao nepravilan rad smatra preduzimanje onih radnji koje nisu u skladu sa opštim normama u vršenju službe, odnosno delatnosti, a kojima je građanima, odnosno pravnim licima pričinjena šteta; da bi tužena bila odgovorna za naknadu štete potrebno je da je šteta nastala i da postoji uzročna veza između nezakonitog i nepravilnog rada njenih organa i nastale štete; da je iz sadržine spisa Osnovnog suda u Subotici broj K. 1539/2010 nesumnjivo utvrđeno da su postupci policijskih organa, javnog tužioca, istražnog sudije i sudije na pretresu preduzeti u svemu po pravilima procedure koju propisuju Zakon o unutrašnjim poslovima i Zakonik o krivičnom postupku, te kako su na zakonu zasnovani, ne predstavljaju osnov za naknadu tužbom potraživane štete.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 1634/16 od 22. juna 2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu prihvatajući u potpunosti obrazloženje prvostepene presude . U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužilac svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovao lišenje slobode, da se skrivao, bio u bekstvu, da je imao saznanja da je protiv njega pokrenut krivični postupak, što je sud utvrdio na osnovu pismene izjave tužioca od 29. novembra 2007 godine kojom se odrekao prava na podnošenje prigovora na optužnicu koja mu je dostavljena putem punomoćnika – advokata, da tužilac nije dostavio sudu svoju adresu ni u pismenoj izjavi niti na drugi način i da je zbog ponašanja tužioca pritvor određen u smislu člana 142. stav 2. tačka 1) Zako nika o krivičnom postupku; da su nakon ukidanja pritvora tužiocu odr eđena blaže mere, tako da ni po ovom osnovu nema nezakonitog ili nepravilnog rada organa tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 1. Ustava utvrđeno je da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku ( XXXIV glava zakona) („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), koji je bio merodavan u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da lice koje je bez osnova osuđeno za krivično delo ili je bez osnova lišeno slobode ima pravo na rehabilitaciju, pravo na naknadu štete od države, kao i druga prava utvrđena zakonom (član 14.); da pre podnošenja sudu tužbe za naknadu štete, oštećeni je dužan da se svojim zahtevom obrati ministarstvu nadležnom za pravosuđe, radi postizanja sporazuma o postojanju štete i vrsti i visini naknade (član 557. stav 3.); da ako zahtev za naknadu štete ne bude usvojen ili po njemu ministarstvo nadležno za pravosuđe ne donese odluku u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, oštećeni može kod nadležnog suda podneti tužbu za naknadu štete, da ako je postignut sporazum samo u pogledu dela zahteva, oštećeni može tužbu podneti u pogledu ostatka zahteva (član 558. stav 1.); da pravo na naknadu štete pripada i licu koje je bilo u pritvoru a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka, ili je postupak obustavljen pravnosnažnim rešenjem, ili je pravnosnažnom presudom oslobođeno od optužbe ili je optužba odbijena (član 560. stav 1. tačka 1)); da naknada štete ne pripada licu koje je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode (član 560. stav 3.); da će se u postupku za naknadu štete u slučajevima iz st. 1. i 2. ovog člana shodno primenjivati odredbe ove glave (član 560. stav 4.).

Odredbama člana Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da na obligacione odnose koji se uređuju drugim saveznim zakonima primenjuju se odredbe ovog zakona u pitanjima koja nisu uređena tim zakonom (član 23.); da pravno lice odgovora za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga u ustavnoj žalbi, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, taj sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde, radi naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode (neosnovanog pritvora). Predmetnom parničnom postupku prethodio je krivični postupak koji se vodio protiv podnosioca ustavne žalbe kao optuženog , a koji postupak je pravnosnažno okončan presudom krivičnog suda kojom s e podnosilac ustavne žalbe oslobođa optužbe. Tokom trajanja krivičnog postupka podnosilac ustavne žalbe je bio u pritvoru u periodu od 5. februara do 17. marta 2008. godine, ukupno 40 dana.

Osporenim parničnim presudama je odbijen podnosiočev tužbeni zahtev iz dva razloga: 1) što podnosilac nije dokazao da je šteta nastala nezakonitim i nepravilnim radom organa, te da nisu ispunjeni uslovi iz člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima da tužena podnosiocu ustavne žalbe naknadi nematerijalnu štetu i 2) što je tužilac zbog svog nedozvoljenog postupanja bio u pritvoru, pa nema pravo na naknadu štete, u smislu članu 560. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku.

Ustavni sud najpre ukazuje da lice koje je bez osnova lišeno slobode ima pravo na naknadu štete od države, u smislu člana 14. i člana 560. stav 1. tačka 1) ZKP. Šta se podrazumeva pod neosnovanim lišenjem slobode određeno je u samom ZKP . Pod licem neosnovano lišenim slobode smatra se i lice koje je bilo u pritvoru a pravnosnažnom presudom je oslobođen o od optužbe . Ustavni sud ocenjuje da su navedene odredbe ZKP lex specialis koje derogiraju primenu opšte odredbe iz člana 172. stav 1. ZOO. Na normativnom planu to je potvrđeno odredbom članom 23. ZOO kojom je propisano da se na obligacione odnose koji se uređuju drugim saveznim zakonima primenjuju odredbe ovog zakona u pitanjima koja nisu uređena ovim zakonom . Kao što je ranije navedeno, tokom trajanja krivičnog postupka podnosilac je bio u pritvoru u periodu od od 5. februara do 17. marta 2008. godine i predmetni krivični postupak je pravnosnažno okončan presudom krivičnog suda kojom je podnosilac ustavne žalbe oslobođen optužbe . Prema tome, podnosilac ustavne žalbe spada u zakonsku kategoriju lica neosnovano lišenih slobode (neosnovano pritvorenih lica) i njemu kao takvom licu načelno pripada pravo na naknadu štete, u smislu odredaba člana 14. i člana 560. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku i u ovoj vrsti spora tužilac nema teret dokazivanja nepravilnosti i nezakonitosti rada državnog rada, niti njegovu krivicu.

Međutim, opšta zakonska negativna pretpostavka, koja isključuje pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, jeste da je pritvoreno lice svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode. Naknada štete ne pripada licu koje je krivo što je lišeno slobode. Zakonska odrednica „nedozvoljeni postupci kojima je okrivljeni prouzrokovao lišenje slobode “ je opšteg karak tera i upravo zbog toga je zadatak parničnog suda da u ovoj vrsti spora konkretizuje i jasno odredi nedozvoljeno postupanje tužioca (okrivljenog lica) koje je prouzrokovalo određenje pritvora. Nedozvoljen postupak pritvorenog lica mora biti posebno dokazan, ne može se parnični sud osloniti samo na razloge navedene u rešenju o određenju i produženju pritvora. Šta se smatra ovim doprinosom predstavlja činjenično pitanje u svakom konkretnom slučaju, pri čemu nije dovoljna apstraktna mo gućnost doprinosa, već se u ovom sporu mora utvrditi postojanje konkretnih radnji lica koje su doprinele lišenju slobode.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ukazuje da su parnični sudovi u svojim presudama dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za odbijanje podnosiočevog tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog pritvora i da je u parničnim presudama konkretizovano i jasno određeno nedozvoljeno postupanje podnosioca koje je prouzrokovalo određenje pritvora od 40 dana, da se parnični sudovi nisu oslonili samo na razloge navedene u rešenju o o dređivanju i produženju pritvora i da su u toku parničnog postupka dokazane konkretne radnje podnosioca koje su doprinele određenju pritvora . Naime, podnosilac ustavne žalbe se skrivao, bio u bekstvu, zbog čega je za njim je raspisana poternica, imao je saznanja da je protiv njega pokrenut krivični postupak , što je utvrđeno na osnovu pismene izjave podnosioca od 29. novembra 2007. godine kojom se odrekao prava na podnošenje prigovora na optužnicu koja mu je dostavljena putem branioca, a po punomoćju koje je podnosilac dao 1 6. novembra 2007. godine, da podnosilac nije dostavio sudu svoju adresu ni u navedenoj pismenoj izjavi niti na drugi način, da je podnosilac bio dostupan i pritvoren tek 5. februara 2008. godine, nakon više od dva meseca od saznanja o pokretanju krivičnog postupka . Opasnost od bekstva je temeljni razlog za određenje pritvora i krivični postupak se načelno ne može voditi bez prisutnosti okrivljenog na glavnom pretresu i njegovo odsustvo predstavlja smetnju za vođenje krivičnog postupka. Ustavni sud posebno naglašava da je podnosiocu krivični sud u početnoj fazi trajanja prvog produženja pritvora odredio alternativne mere za pritvor zbog opasnosti od bekstva – zabranu napuštanja boravišta u Crvenki, te mu je privremeno oduzeta putna isprava, uz obavezu da se podnosilac ustavne žalbe počev od 17. marta 2008. godine svakog ponedeljka u 9.00 časova javlja dežurnoj službi Policijske stanice u Crvenki, do pravosnažnog okončanja krivičnog postupka.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1634/16 od 22. juna 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32 . stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) .

6. Kako se član 3 9. Ustava koji jemči pravo na slobodu kretanja ne može dovesti u vezu sa sadržinom osporene parnične presude (kojom je odlučeno o naknadi štete), to Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi ove ustavne slobode.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog neosnovanog lišenja slobode

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti