Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

1. Usvaja se ustavna žalba M. Š . i A . H . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici u predmetu P. 3673/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Surdulici P. 631/04) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. Š . i A . H . izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici P. 3673/10 od 29. jula 2013. godine i stava drugog izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2943/13 od 30. maja 2014. godine.

1. M. Š . i A . H, obojica iz Surdulice, su 30. jula 2014. godine, preko punomoćnika D . P, advokata iz Surdulice, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici P. 3673/10 od 29. jula 2013. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2943/13 od 30. maja 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zejemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici u predmetu P. 3673/10.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da je predmetni parnični postupak započet zasebnim tužbama podnosilaca podnetim Opštinskom sudu u Surdulici, i to tužbom A. H . od 30. decembra 2004. godine, koja je u sudu zavedena pod brojem P. 631/04 i tužbom M. Š . od 3. januara 2005. godine, koja je zavedena pod brojem P. 1/05, a zatim su obe parnice spojene radi vođenja jedinstvenog postupka; da su tužbe podnete protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane – VP 1410 Niš radi isplate manje isplaćene plate za period od 1. januara 2000. do 31. decembra 2004. godine; da je postupak pravnosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2943/13 od 30. maja 2014. godine, kojom je žalba podnosilaca odbijena, a osporena presuda Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici P. 3673/10 od 29. jula 2013. godine, kojom je tužbeni zahtev podnosilaca u celini odbijen kao neosnovan, potvrđena u delu odluke o glavnoj stvari; da je predmetni parnični postupak trajao ukupno devet i po godina, te je time podnosiocima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da je u pitanju bio spor koji nije bio ni činjenično ni pravno složen, a podnosioci ničim nisu doprineli da se postupak odugovlači; da im je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje zbog proizvoljnog tumačenja i primene merodavnog materijalnog prava, pre svega odgovarajućih odredaba Zakona o Vojsci Jugoslavije, Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica i Odluke Savezne vlade o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica; da je stav sudova o neosnovanosti tužbenih zahteva podnosilaca zasnovan na tome da se aktima sprovedbeno-tehničkog karaktera (odlukom i uredbom) daje prioritet u odnosu na zakon kao izvor prava; da sudovi ne spore da je podnosiocima plata u spornom periodu trebalo da bude isplaćivana na osnovu člana 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije, ali je tužena isplatu plate vršila na osnovu kriterijuma propisanim navedenom Uredbom i Odlukom; da je po obračunu plate koji je izvršen na bazi Uredbe i Odluke, podnosiocima isplaćivan manji iznos plate u odnosu na onaj koji je bio predviđen Zakonom.

Predložili su da Ustavni sud utvrdi da je osporenim presudama povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, poništi osporenu drugostepenu presudu i naloži Apelacionom sudu u Nišu da donese novu odluku o žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici P. 3673/10 od 29. jula 2013. godine, kao i da utvrdi da je nerazumno dugim trajanjem parničnog postupka koji se pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici vodio u predmetu P. 3673/10 podnosiocima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevali su naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Iz navoda ustavne žalbe proizlazi da podnosioci osporavaju drugostepenu presudu samo u stavu prvom izreke jer je stavom drugim izreke preinačena prvostepena odluka o troškovima postupka i rešeno u korist podnosilaca ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta sada Osnovnog suda u Surdulici P. 3673/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su podneli tužbe Opštinskom sudu u Surdulici protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, VP 1410 Niš, radi naknade štete zbog manje isplaćenih zarada, i to podnosilac A. H . 30. decembra 2004. godine, a podnosilac M . Š . 4. januara 2005. godine. Tužba A . H . je zavedena pod brojem P. 631/04, a tužba M . Š . pod brojem P. 1/05.

Prvo ročište pred Opštinskim sudom u Surdulici je bilo zakazano za 29. septembra 2005. godine, kada su obe parnice spojene i predmet se dalje vodio pod brojem P. 631/04.

Pred prvostepenim sudom bilo je ukupno održano deset ročišta dok 13 ročišta nije bilo održano, i to: šest zbog nedolaska zastupnika tuženog, pet iz razloga što veštačenje nije bilo izvršeno, a dva iz procesnih razloga. Na održanim ročištima su saslušane parnične stranke, s tim što su tužioci saslušani u više navrata, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, izvršeno je veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, saslušan je veštak.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da u periodima od 3. novembra 2005. do 12. oktobra 2006. godine, od 22. marta 2007. do 3. aprila 2008. godine i od 5. oktobra 2009. do 13. septembra 2012. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Podneskom od 21. februara 2013. godine tužioci su, postupajući po nalogu suda, uredili tužbu tako što su izvršili subjektivno preinačenje tužbe i kao tuženu označili Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane, VP 1410 Niš. Na ročištu od 26. marta 2013. godine sud je konstatovao da je podneskom od 21. februara 2013. godine izvršeno uređenje tužbe.

Tužioci su 21. juna 2013. godine precizirali tužbeni zahtev.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici P. 3673/10 od 29. jula 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor tužene o stvarnoj nenadležnosti Osnovnog suda u Vranju za postupanje u ovoj pravnoj stvari; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca M. Š, kojim je tražio da se tužena obaveže da mu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće plate u periodu od 1. januara 2000. do 31. decembra 2004. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose navedene u izreci, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca H . A, kojim je tražio da se tužena obaveže da mu na ime razlike od isplaćene i pripadajuće plate za period od 1. januara 2000. do 31. decembra 2004. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose bliže označene u izreci presude, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke tužioci su obavezani da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 12.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2943/13 od 30. maja 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici P. 3673/10 od 29. jula 2013. godine u stavovima dva i tri izreke; u stavu drugom izreke preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu četiri izreke navedene prvostepene presude, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da su tužioci bili profesionalni vojnici sa činom zastavnika, i da su radili u Vojnoj pošti 5035 u Surdulici, do odlaska u penziju, te da tužiocima za sporni period plata nije isplaćivana u skladu sa članom 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije, već je plata isplaćivana prema kriterijumima koji su propisani Uredbom i Odlukom Ministarstva odbrane o vrednosti boda odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u vojsci donetoj na osnovu člana 52. stav 2. navedene Uredbe; da je prvostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava, pravilno odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužilaca a za svoju odluku dao dovoljne i pravilne razloge koje prihvata i ovaj sud; da s obzirom da je tužiocima za sporni period isplaćivana plata u skladu sa kriterijumima propisanim navedenom Uredbom i Odlukom Ministarstva odbrane o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u vojsci, donetom na osnovu člana 52. stav 2. navedene Uredbe, u okviru raspoloživih sredstava za obračun i isplatu plata profesionalnim vojnicima i civilnim licima u vojsci, državni organ utvrđujući na taj način, pored ostalog, i pravo na platu, kao i obim tog prava, odnosno visinu plate odlučuje o upravnoj stvari pa je rešenje o plati upravni akt; da tužioci nisu isticali činjenice i okolnosti da su pokretali upravni postupak, radi zaštite prava i eventualno ocene zakonitosti odluke u pogledu pravilnosti obračuna visine plate pred nadležnim organima koji određuju plate, niti su pokretali i vodili upravni spor; da se zakonitost upravnih akta i pravilnost obračuna visine plate ocenjuje u upravnom postupku i upravnom sporu, što je u konkretnom slučaju izostalo, pa u tom pravcu tužioci nisu dokazali osnov novčanog potraživanja, u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima na čemu se zasniva odgovornost tužene i potraživanje iz osnova naknade štete, pa samim tim nepravilnog i nezakonitog postupanja organa tužene, a kako je tuženi po obračunu, koji nije osporavan, isplaćivao platu to tužioci nisu dokazali odgovornost tužene.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju su se povredu podnosioci ustavne žalbe pozvali, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02) bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri niti veća od pet neto zarada iz ovog stava, da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 70% , a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira, da ako su ukupna sredstva za plate iz stava 1. ovog člana veća od sredstava koja bi se utvrdila primenom propisa koji se odnose na utvrđivanje sredstava za isplatu zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji se nalazi sedište Saveznog ministarstva za odbranu, Savezna vlada može umanjiti do 20% iznose sredstava za plate utvrđene prema odredbama stava 1. ovog člana (član 75.); da Savezna vlada propisuje, između ostalog, platu po činu, platu po činu i dužnosti, položajnu platu, vojni dodatak, posebni deo plate, rokove za isplatu i najnižu položajnu grupu za čin (član 87.); da starešina jedinice, odnosno ustanova koju on odredi, pored ostalog, rešava o prijemu u službu, postavljenju, određivanju plate, prestanku službe u vojsci i drugim odnosima u službi civilnih lica u vojsci (član 152.). Odredbom člana 156. Zakona je propisana nadležnost organa za rešavanje u ovim upravnim stvarima u prvom i drugom stepenu, po pravilima upravnog postupka. Ustavni sud ukazuje da pravo na pokretanje upravnog spora protiv konačne odluke u tim upravnim postupcima nije isključeno odredbama tog Zakona.

Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/2000 i 54/02) bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Vojska), da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu čl. 75. i 137. Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci, da ministar odbrane, u okviru ukupnih iznosa novčanih sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53.).

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Odredbom tačke 1. Odluke Savezne vlade o izmeni Odluke o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96 i 1/2000) je bilo propisano da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3,0 prema neto zaradi po zaposlenom isplaćenoj za prethodni mesec u privredi republike članice na čijoj je teritoriji sedište Saveznog ministarstva za odbranu.

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen godinu dana i 10 meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbi podnosilaca – 30. decembra 2004, odnosno 3. januara 2005. godine, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosilaca odlučilo bez nepotrebnog odlugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak trajao devet godina i pet meseci, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud pred kojim je postupak trajao osam i po godina i u tom periodu taj sud je imao tri perioda potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište i to prvi u trajanju od skoro godinu dana (od 3. novembra 2005. do 12. oktobra 2006. godine), drugi od preko godinu dana (od 22. marta 2007. do 3. aprila 2008. godine) i treći od skoro tri godine (od 5. oktobra 2009. do 13. septembra 2012. godine), što ukazuje na to da ročišta nisu bila redovno zakazivana. Takođe, prvo ročište za javnu raspravu je bilo zakazano nakon devet meseci od podnetih tužbi. Međutim, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud efikasno postupao i odlučio za deset meseci.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioce bio od nesumnjivog materijalnog značaja i podnosioci su imali legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnosioci nisu doprineli dužem trajanju predmetne parnice, jer su prisustvovali svim ročištima, postupali su po nalazima suda i pri tom nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bilo složen jer tokom postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koja je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici u predmetu P. 3673/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Surdulici P. 631/04), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Analizirajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporene presude sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava na koje su u ustavnoj žalbi ukazuje, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatovao da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe. U tom smislu, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, da bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud najpre ispitao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i u kome su donete osporene presude u celini bio pravičan na način na koji to garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi s tim, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na isplatu razlike zarade odlučivali zakonom ustanovljeni sudovi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosilaca ustavne žalbe primenom materijalnih propisa kojima su tada ta prava bila uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporenih presuda.

Prema stanovištu Ustavnog suda, zakonitost odluka o isplati plata, kao i pravilnost obračuna visine plata se ne ocenjuje u parničnom postupku. Naime, podnosiocima ustavne žalbe je plata redovno isplaćivana u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa, pa stoga proizlazi da isplata koja je vršena u skladu sa pravnosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa. Takva odgovornost bi, nasuprot tome, mogla postojati samo u situaciji kada bi nadležni organ bez zakonskih razloga uskratio isplatu plate, odnosno na drugi način nepravilno, nezakonito ili selektivno postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav zauzeo u više svojih odluka (videti npr. Odluku Už-860/2009 od 22. septembra 2011. godine, dostupno preko internet stranice: www.ustavni.sud.rs).

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački tri izreke odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv stava drugog izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2943/13 od 30. maja 2014. godine i presude Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici P. 3673/10 od 29. jula 2013. godine.

8. Polazeći od navedenog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.