Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neuredne dostave

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Upravnog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Dostavljanje rešenja pribijanjem na objekat, bez prethodnog pokušaja lične dostave, predstavlja ustavnopravno neprihvatljivo postupanje koje onemogućava pravo na pravno sredstvo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. B. iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. B. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda Uvp. 119/10 od 15. decembra 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda Uvp. 119/10 od 15. decembra 2010. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Beogradu U. 698/08 od 3. jula 2008. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. B. iz B. je 11. februara 20 11. godine podneo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda Uvp. 119/10 od 15. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i član om 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da mu je rešenjem inspekcijskog organa naloženo vraćanje u pređašnje stanje podrumske prostorije u kojoj je izvodio radove i da je navedeno rešenje zatekao pribijeno na vrata podrumske prostorije 25. januara 2008. godine, a nije mu lično uručeno. Dalje se navodi da je žalba podnosioca ustavne žalbe odbačena kao neblagovremena, uz obrazloženje da mu je predmetno rešenje uručeno 18. januara 2008. godine, primenom odredbe člana 146. tada važećeg Zakona o planiranju i izgradnji.

U ustavnoj žalbi se ističe da je navedeni način dostavljanja – pribijanjem upravnog akta na objekat koji se gradi, u novom zakonu predviđen samo u slučaju da je investitor nepoznat, a da je i ranije važeći zakon morao biti protumačen na manje represivan način, u skladu sa načelom srazmernosti upravnog postupka, što je nalagalo da nadležni organ prethodno pokuša lično dostavljanje.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je navedenim postupanjem nadležnih organa uprave i suda u upravnom sporu uskraćeno pravo na pristup sudu, odnosno pravo da se stranka „čuje“ u postupku“, kao i pravo na pravno sredstvo, jer nije imao priliku da se njegova žalba razmotri u svom meritornom delu.

Ustavnom žalb om se predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Upravnog suda, objavi odluku u „Službenom glasniku Republike Srbije“ i utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporenu presudu i ostalu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Osporenom presudom Upravnog suda Uvp. 119/10 od 15. decembra 2010. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Beogradu U. 698/08 od 3. jula 2008. godine. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude najpre konstatovao: da je pobijanom presudom odbijena tužba podnosioca izjavljena protiv rešenja Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju grada Beograda – Sektor za upravno-pravne poslove – Odeljenje za upravno-pravne poslove XXI-05 broj 356- 334/2008 od 4. aprila 2008. godine; da je navedenim drugostepenim rešenjem odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv zaključka građevinskog inspektora Odeljenja za inspekcijske poslove i izvršenja – Građevinska inspekcija Gradske opštine Savski Venac u Beogradu broj 356-278/07- VI-03 od 8. februara 2008. godine, kojim je odbačena njegova žalba izjavljena protiv rešenja Odeljenja za inspekcijske poslove i izvršenje Gradske opštine Savski Venac broj 356-278/07 od 17. decembra 2007. godine, kao neblagovremena. Upravni sud je, takođe, konstatovao da je podnosilac u zahtevu istakao da mu nije lično uručeno rešenje prvostepenog organa od 17. decembra 2007. godine i da je Okružni sud u Beogradu pogrešno tumačio odredbu čl ana 146. Zakona o planiranju i izgradnji, čime su mu povređena ustavna prava na pravično suđenje i na žalbu. Upravni sud je dalje naveo: da iz spisa predmeta proizlazi da je rešenje prvostepenog organa od 17. decembra 2007. godine uručeno podnosiocu 18. januara 2 008. godine pribijanjem na objekat koji se gradi u ulici A. C. 9 u B, o čemu je sastavljena zabeleška inspektora na primerku ovog rešenja, koje se na lazi u spisima predmeta; da je rešenje doneto na osnovu čl ana 141. st av 1. tačka 1) i čl ana 147. st. 1. i 3. Zakona o planiranju i izgradnji ( „Službeni glasnik PC“, br. 47/03 i 34/06); da je protiv ovog rešenja podnosilac izjavio žalbu 6. februara 2008. godine, po proteku roka od 15 dana koji je propisan odredbom člana 220. Zakona o opštem upravnom postupku. Upravni sud je, polazeći od navedenog, ocenio da je pravilno Okružni sud u Beogradu u upravnom sporu našao da rešenjem tuženog organa nije povređen zakon na štetu tužioca, budući da je odredb ama čl ana 146. Zakona o planiranju i izgradnji propisan način dostavljanja u postupku donošenja rešenja, odnosno naredbe iz čl. 141, 142, 143. i 144. tog zakona, tako što će se dostava smatrati urednom uručenjem investitoru, odnosno izvođaču radova ili dostavom na adresu investitora ili izvođača radova ili pribijanjem na vrata investitora ili izvođača radova ili predajom u radne prostorije investitora ili izvođača radova ili pribijanjem na objekat koji se gradi, odnosno upotrebljava, što se konstatuje zabeleškom inspektora o vremenu i mestu dostave – što znači da je u konkretnom slučaju prvostepeno rešenje uredno uručeno podnosiocu zahteva na način kako je to propisano navedenim odredbama Zakona.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih z akona:

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i 30/10 ) propisano je, pored ostalog: da su po ovom zakonu dužni da postupaju državni organi kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove utvrđene ovim zakonom (član 1.); da o dredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom (član 3.); da su p ri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6 .); da kad se lice kome dostavljanje treba izvršiti ne zatekne u svom stanu, dostavljanje se vrši predajom pismena nekom od odraslih članova njegovog domaćinstva, da ako se dostavljanje vrši na radnom mestu lica kome pismeno treba dostaviti, a to lice se tu ne zatekne, dostavljanje se može izvršiti licu koje je na istom mestu zaposleno, ako ono pristane da primi pismeno (član 74. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 76. ovog zakona propisano je da ako se dostavljanje ne može izvršiti ni na način propisan u članu 74. ovog zakona, a nije utvrđeno da je lice kome dostavljanje treba izvršiti odsutno, dostavljač će predati pismeno nadležnom organu na čijem se području nalazi prebivalište, odnosno boravište lica kome se dostavljanje vrši, ili pošti u njegovom prebivalištu, ako se dostavljanje vrši poštom. Na vratima stana, poslovne prostorije ili radnog mesta lica kome dostavljanje treba izvršiti dostavljač će pribiti pismeno saopštenje o tome gde se pismeno nalazi i time se smatra da je dostavljanje izvršeno. Na saopštenju i na samom pismenu koje je trebalo dostaviti dostavljač će označiti razlog takvog dostavljanja, kao i dan kada je saopštenje pribio na vrata i staviće svoj potpis.

Članom 77. stav 1. navedenog zakona propisano je da se d ostavljanje mora izvršiti lično licu kome je pismeno namenjeno, pored ostalog, kad od dana dostavljanja počinje teći rok koji se ne može produžavati . Saglasno odredbi stava 2. ovog člana Zakona, kad se lice kome dostavljanje treba lično izvršiti ne zatekne u stanu ili poslovnoj prostoriji , dostavljač će se obavestiti kad i na kom mestu ga može naći, pa će mu kod nekog od lica navedenih u članu 74. ovog zakona ostaviti pismeno obaveštenje da u određeni dan i čas bude u svom stanu, odnosno na radnom mestu radi primanja pismena. Ako i posle toga dostavljač ne zatekne lice kome dostavljanje treba izvršiti, postupiće na način propisan u članu 76. ovog zakona i tada se smatra da je dostavljanje izvršeno.

Odredbom člana 220. istog zakona predviđeno je da se žalba podnosi u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja, ako zakonom nije drukčije određeno.

Zakonom o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03 i 34/06) bilo je propisano: da je u vršenju inspekcijskog nadzora građevinski inspektor ovlašćen da naredi rešenjem rušenje objekta, ako se objekat gradi ili je njegovo građenje završeno bez odobrenja za izgradnju i prijave početka izgradnje objekta, odnosno izvođenja radova, odnosno glavnog projekta (član 141. stav 1. tačka 1)); da će se u postupku donošenja rešenja, odnosno naredbe iz čl. 141, 142, 143. i 144. dostava smatrati urednom uručenjem investitoru, odnosno izvođaču radova ili dostavom na adresu investitora ili izvođača radova ili pribijanjem na vrata investitora ili izvođača radova ili predajom u radne prostorije investitora ili izvođača radova ili pribijanjem na objekat koji se gradi odnosno upotrebljava, a što se konstatuje zabeleškom inspektora o vremenu i mestu dostave (član 146. stav 1.); da konstatovanje slučajeva iz čl. 141, 142, 143. i 144. inspektor vrši zabeleškom na rešenju, odnosno naredbi koju potvrđuje svojim potpisom, pri čemu će se u zabelešku uneti svi relevantni podaci o danu, mestu i vrsti objekta kao i o imenu investitora ili izvođača radova ukoliko je ono poznato, a ukoliko nije postupak će se voditi protiv nepoznatog lica, a kasnije pojavljivanje investitora ili izvođača radova ili promena na strani istih ne prekidaju postupak niti produžavaju rokove (član 146. stav 2.); da se protiv rešenja urbanističkog, odnosno građevinskog inspektora može izjaviti žalba u roku od 15 dana od dana prijema rešenja (član 147. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je odredba člana 146. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji iz 203. godine morala biti protumačena na „manje represivan“ način, u skladu sa načelom srazmernosti upravnog postupka, što je nalagalo da nadležni organ prethodno pokuša da mu lično dostavi prvostepeno rešenje građevinskog inspektora od 17. decembra 2007. godine. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac – ne dovodeći u pitanje zakonitost rešenja kojim je odbačena njegova žalba, ukazuje na to da mu je postupanjem organa uprave uskraćeno pravo na pristup sudu, kao i pravo na žalbu, a da je Upravni sud u osporenoj presudi odredbu člana 146. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine protumačio na isti način kao upravni organi.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu sledeće stavove Evropskog suda za ljudska prava:

- pravo na pravično suđenje, između ostalog, garantuje „pravo na pristup sudu“, pri čemu ovo pravo nije apsolutno pravo – ono može biti predmet ograničenja, ali ne može da ograniči ili umanji pristup pojedincu na takav način ili u tolikoj meri da se sama suština prava ošteti ( videti De Geouffre de la Pradelle protiv Francuske, presuda Evropskog suda za ljudska prava od 16. decembra 1992. god., Serija A, br. 253-B, p. 41, stav 28.);

- iako su rokovi u načelu legitimna ograničenja prava na sud, način na koji se oni primenjuju u konkretnom predmetu može dovesti do povrede prava na pristup sudu (videti predmet Miragall Escolano and Others v. Spain, br. 38366/97, st. 33.-39, ECHR 2000- I).

- potrebno je utvrditi jesu li priroda roka u pitanju i/ili način na koji je primenjen spojivi s Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i oceniti da li se primena zakonskih rokova može smatrati predvidivom za osobu koja je u pitanju, s obzirom na merodavno zakonodavstvo i konkretne okolnosti predmeta ( videti odluke Osu protiv Italije, aplikacija broj 36534/97, stav 35, 11. jul 2002. godine, Vrbica protiv Hrvatske, aplikacija broj 32540/05, stav 66, 1. april 2010. godine i Majski protiv Hrvatske (broj 2), aplikacija broj 16924/08, stav 69, 19. jul 2011. godine).

Ustavni sud je, takođe, imao u vidu da je svrha ustavnog jemstva iz člana 36. stav 2. Ustava u tome da se svakom licu na koga se odnosi odluka o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu obezbedi da objektivno bude u mogućnosti da protiv takve odluke koristi propisano, delotvorno pravno sredstvo. Ovakva mogućnost može postojati samo ukoliko odluka bude na propisan način u pismenom obliku lično dostavljena stranci u postupku, kako bi ona u zakonom propisanom roku od dana prijema odluke bila u mogućnosti da se upozna sa sadržinom tog akta i ukoliko to želi, da izjavi propisano pravno sredstvo protiv takvog akta. Ovo stoga što od okolnosti kada je stranci izvršeno dostavljanje akta zavisi i pravna mogućnost i rok za korišćenje propisanog pravnog sredstva.

Polazeći od sadržine osporene presude Upravnog suda, Ustavni sud je zaključio da prvostepeni organ nije pokušao da lično dostavi podnosiocu ustavne žalbe rešenje o d 17. decembra 2007. godine i da, prema stanovištu Upravnog suda, nije ni postojala obaveza organa da to učini, jer je navedeno rešenje „uredno uručeno“ podnosiocu pribijanjem na objekat koji se gradi, saglasno odredbi člana 146. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine. Iz navoda ustavne žalbe proizlazi da podnosilac smatra spornim navedeno stanovište na osnovu kojeg je odbačena njegova žalba u osporenom upravnom postupku, a koje su prihvatili nadležni sudovi u upravnom sporu koji je usledio. Ustavni sud konstatuje da je spornom odredbom Zakona bilo propisano da će se u postupku donošenja određenih upravnih akata, dostava smatrati urednom uručenjem investitoru, odnosno izvođaču radova ili dostavom na adresu investitora ili izvođača radova ili pribijanjem na vrata investitora ili izvođača radova ili predajom u radne prostorije investitora ili izvođača radova ili pribijanjem na objekat koji se gradi, odnosno upotrebljava, a što se konstatuje zabeleškom inspektora o vremenu i mestu dostave.

Ustavni sud ističe da je način dostavljanja upravnih akata od izuzetnog značaja za stranku, zbog zaštite njenog pravnog interesa, jer dostavljanje omogućava licu kojem je akt namenjen da se upozna sa njegovom sadržinom, kako bi moglo preduzeti sve ono što je potrebno, kako za ostvarivanje, tako i za zaštitu svojih prava i pravnih interesa. Naime, pravilo je da upravni akt ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo sve dok ne bude dostavljen stranci u postupku.

Iz navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku proizlazi: da su nadležni organi dužni da postupaju po tom zakonu kad u upravnim stvarima rešavaju o pravima ili obavezama nekog lica, pri čemu se strankama mora omogućiti da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese ; da se dostavljanje vrši po redosledu koji je predviđen zakonom; da je, u slučajevima kada od dana dostavljanja počinje teći rok koji se ne može produžavati, potrebno najpre pokušati lično dostavljanje. Zato je, prema oceni Ustavnog suda, način dostavljanja rešenja građevinskog inspektora od posebnog značaja, imajući u vidu da je kao pravno sredstvo protiv istog predviđena žalba i da rok za njeno podnošenje teče od dana prijema tog rešenja, koji je – prema jezičkom tumačenju navedene odredbe člana 146. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine, mogao započeti danom pribijanja rešenja na objekat koji se gradi, iako prethodno nije bilo pokušano lično dostavljanje investitoru, odnosno izvođaču radova.

Ustavni sud konstatuje da dostavljanje pismena u upravnom postupku treba i mora da trpi promene koje su nametnute, između ostalog, potrebom da vođenje postupka bude efikasno, pogotovo kada hitnost određene vrste postupka to zahteva. Međutim, iako se posebnim zakonom mogu uvesti specifičnosti kojima se odstupa od opštih pravila upravnog postupka, takvim rešenjima ne može se ugroziti položaj jedne strane u postupku i time dovesti u pitanje ostvarenje zaštite njenih prava u postupku, odnosno uvoditi nejednako postupanje prema strankama u postupku.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ispitivao da li je i u kojoj meri navedena odredba Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine predstavljala odstupanje od pravila po kojima se vrši dostavljanje u upravnom postupku. S tim u vezi, ovaj sud ukazuje da Zakon o planiranju i izgradnji iz 2003. godine nije sadržao odredbu iz koje bi se moglo zaključiti da se na dostavljanje upravnih akata donetih u postupku po tom zakonu ne primenjuju opšta pravila o dostavljanju.

Po shvatanju Ustavnog suda, ratio legis navedene odredbe Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine bio je da se, nezavisno od detaljno propisanog postupka dostavljanja u Zakonu o opštem upravnom postupku, taksativno navede u kojim će se sve slučajevima smatrati da su određeni upravni akti uredno dostavljeni određenim kategorijama lica, imajući u vidu specifičnost postupka inspekcijskog nadzora. Po oceni ovog suda, prividna alternativnost predviđenih načina dostavljanja može, isključivo jezičkim tumačenjem, uputiti na zaključak koji su izveli upravni organi u postupku koji je vođen pred Odeljenjem za inspekcijske poslove i izvršenja – Građevinska inspekcija Gradske opštine Savski Venac u Beogradu u predmetu broj 356-278/07-VI-03, a koje su prihvatili nadležni sudovi u upravnom sporu. Međutim, Ustavni sud nalazi da je sporna zakonska odredba morala biti sagledana u kontekstu opštih pravila o dostavljanju iz sistemskog zakona, čija primena u tom delu nije izričito bila isključena, niti je Zakon o planiranju i izgradnji iz 2003. godine uredio postupak dostavljanja upravnih akata koji se donose u tom postupku, u kom slučaju bi se, kao lex specialis, primenjivao taj zakon.

Kada je reč o postupku inspekcijskog nadzora, pravo na pristup sudu, kao segment prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, podrazumeva, pre svega, da nadležni upravni organ obezbedi prisustvo i mogućnost aktivnog učešća lica o čijim pravima i obavezama se raspravlja pred tim organom u smislu mogućnosti preduzimanja odgovarajućih radnji u upravnom postupku i, kasnije, pred sudom u upravnom sporu. S obzirom na izloženo, Ustavni sud stoga nalazi da su nadležni upravni organi, primenjujući odredbu člana 146. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine na način koji ovaj sud ocenjuje ustavnopravno neprihvatljivim, onemogućili podnosioca ustavne žalbe da učestvuje u osporenom postupku. Istovremeno, odbacivanje njegove žalbe kao neblagovremene, imalo je za posledicu povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo predviđeno zakonom.

Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Polazeći od svega izloženog, a imajući u vidu da je Upravni sud prihvatio stanovište Okružnog suda u Beogradu i tuženog organa u pogledu načina dostavljanja propisanog Zakonom o planiranju i izgradnji iz 2003. godine, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda nije obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, čime su prekršene garancije prava na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ) i utvrdio da je presudom Upravnog suda Uvp. 119/10 od 15. decembra 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe u ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda Uvp. 119/10 od 15. decembra 2010. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Beogradu U. 698/08 od 3. jula 2008. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Kako je Ustavni sud ocenio da se štetne posledice učinjene povrede ustavnih prava mogu otkloniti ponavljanjem postupka po zahtevu podnosioca za vanredno preispitivanje sudske odluke pred nadležnim sudom, to je Sud zahtev podnosioca za naknadu štete odbio kao neosnovan, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke. U stavni sud takođe konstatuje da zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete nije opredeljen, niti potkrepljen dokazima.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neuredne dostave

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti