Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravno sredstvo. Prvostepeni sud je pogrešno odbacio žalbu primenom novog zakona koji nije važio u vreme izjavljivanja pravnog leka, čime je podnositeljki uskraćeno pravo stečeno po ranijem zakonu.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Š . P . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća 25. septembra 2014. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba M. Š . P . i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 1481/11 od 6. decembra 2011. godine povređeno pravo na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Poništava se rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 1481/11 od 6. decembra 2011. godine i određuje da nadležni sud ponovo odluči o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 30872/10 od 23. februara 2011. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. Š . P . iz B . izjavila je 27. januara 2012. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 1481/11 od 6. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih članom 36. stav 2. i članom 58. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 30872/10 od 23. februara 2011. godine, u skladu sa datom poukom o pravnom leku, izjavila 24. marta 2011. godine žalbu o kojoj je odlučivano tek u decembru 2011. godine, primenom Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koji je stupio na snagu pola godine nakon izjavljivanja žalbe, usled čega joj je žalba odbačena kao nedozvoljena. Od Ustavnog suda je traženo da obustavi sprovođenje osporenog rešenja, kao i da ukloni njegove štetne posledice.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 30872/10 od 23. februara 2011. godine, u postupku koji se vodio po predlogu izvršnog poverioca N.Š. protiv izvršnog dužnika, ovde podnositeljke ustavne žalbe, utvrđena je tržišna vrednost određene nepokretnosti. U pouci o pravnom leku navedeno je da je protiv ovog rešenja dozvoljena žalba Višem sudu u Beogradu, u roku od tri dana od dana prijema otpravka rešenja. Protiv označenog rešenja izvršni dužnik je 24. marta 2011. godine izjavila žalbu.
Osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 1481/11 od 6. decembra 2011. godine odbačen je prigovor izvršnog dužnika izjavljen protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 30872/10 od 23. februara 2011. godine, kao nedozvoljen. U obrazloženju osporenog rešenja navedeno je da je izvršni dužnik blagovremeno izjavila žalbu protiv prvostepenog rešenja, koju je veće prvostepenog suda u postupku po pravnom leku, shodno odredbama člana 358. stav 2. i člana 39. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, razmatralo kao prigovor, ali da izjavljeni pravni lek prema navedenom zakonu, u konkretnom slučaju, nije dozvoljen.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.): da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).
Odredbama člana 114. Zakona o izvršnom postupku („Službeni list RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u vreme pokretanja predmetnog izvršnog postupka, kao i u vreme donošenja rešenja od 23. februara 2011. godine, bilo je propisano: da se vrednost nepokretnosti utvrđuje rešenjem (stav 1.); da se protiv rešenja iz stava 1. ovog člana može izjaviti žalba (stav 2.)
Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, propisano je: da je pravni lek u postupku izvršenja i obezbeđenja određenog u izvršnom postupku prigovor, kao i da se protiv rešenja suda može izjaviti prigovor, samo kada je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (član 39. st. 1. i 2.); da o prigovoru na rešenje o izvršenju na osnovu izvršne isprave odlučuje veće sastavljeno od troje sudija istog suda koji je odlučivao u prvom stepenu (član 41.); da se vrednost nepokretnosti utvrđuje zaključkom (član 118.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona, kao i da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona izjavljena žalba na rešenje o izvršenju ili obezbeđenju, ustupiti sudu nadležnom za odlučivanje po prigovoru na rešenje o izvršenju ili obezbeđenju, u skladu sa ovim zakonom (član 358.); da danom početka primene ovog zakona prestaje nadležnost višeg suda da odlučuje u drugom stepenu o žalbama na odluke osnovnih sudova u izvršnim postupcima, propisana članom 23. stav 2. tačka 2. Zakona o uređenju sudova (član 362. stav 2.).
5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je, u konkretnom slučaju, odbačena žalba podnositeljke, kao izvršnog poverioca, izjavljena 24. marta 2011. godine protiv rešenja kojim je utvrđena tržišna vrednost predmetne nepokretnost, jer u momentu odlučivanja o žalbi, saglasno citiranim odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koji je počeo da se primenjuje 17. septembra 2011. godine, nije više bio dopušten pravni lek protiv rešenja kojim se utvrđuje tržišna vrednost nepokretnosti u izvršnom postupku.
S tim u vezi, Ustavni sud još jednom ukazuje da se pravo na izjavljivanje pravnog sredstva stiče danom donošenja odluke ili preduzimanjem radnje protiv koje, odnosno povodom koje se ono izjavljuje. Trenutno dejstvo novog procesnog zakona, Zakona o izvršenju i obezbeđenju, na postupak koji je u toku, ne može da ima za posledicu poništaj radnje preduzete u skladu sa ranije važećim procesnim zakonom, u konkretnom slučaju Zakonom o izvršnom postupku. (U vezi sa navedenim videti Odluku Ustavnog suda IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, objavljenu u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 53/13, kao i Odluku Už-6182/2011 od 12. juna 2014. godine).
U konkretnom slučaju podnositeljka je, prema tada važećem Zakonu o izvršnom postupku, donošenjem rešenja o utvrđivanju tržišne vrednosti određene nepokretnosti 23. februara 2011. godine, stekla pravo da izjavi pravni lek protiv tog rešenja, kako je i bila poučena samim rešenjem. Podnositeljka je svoje pravo iskoristila. Međutim, veće izvršnog suda, koje je o žalbi protiv rešenja od 23. februara 2011. godine rešavalo u vreme kada je počeo da se primenjuje Zakon o izvršenju i obezbeđenju, ne poštujući stečeno pravo podnositeljke, odbacilo je kao nedozvoljen izjavljeni pravni lek.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV(I). 1481/11 od 6. decembra 2011. godine povređeno pravo na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.
Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja, kako bi nadležan sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 30872/10 od 23. februara 2011. godine. Stoga je, na osnovu odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
6. S obzirom na to da će rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 30872/10 od 23. februara 2011. godine biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po pravnom leku i s tim u vezi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na mirno uživanje imovine, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, za sada preuranjen, zbog čega je ustavnu žalbu u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.