Odluka Ustavnog suda o pravima na pravično suđenje i imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, utvrdivši da u parničnom postupku radi raskida ugovora nije povređeno pravo na pravično suđenje. Odluke sudova nisu bile proizvoljne, a pravo na imovinu nije bilo primenljivo jer se radilo o očekivanju sticanja, a ne o stečenom pravu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Lelićanina iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milorada Lelićanina izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3114/11 od 6. oktobra 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milorada Lelićanina izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 8400/10.

3. Odbacuje se predlog Milorada Lelićanina za odlaganje izvršenja presude iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Lelićanin iz Beograda podneo je 12. decembra 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3114/11 od 6. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. U stava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe iznosi činjenice u vezi spornog odnosa povodom kojeg je vođena parnica koja je okončan a osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu, te daje svoje viđenje postupaka i prava tužioca i drugih lica, koje smatra bitnim za razrešenje spornog odnosa. S tim u vezi, suština podnosiočevih navoda o povredi prava na pravično suđenje svodi se na tvrdnju o pogrešnoj primeni merodavnog prava. U tom smislu, podnosilac navodi da je Apelacioni sud učinio bitnu povredu postupka jer nije sankcionisao nepostupanje prvostepenog suda po nalozima iz rešenja Okružnog suda u Beogradu kojim je ukinuta prva po redu doneta prvostepena presuda. Po mišljenju podnosioca, takvim postupanjem Apelacioni sud je dozvolio proizvoljno tumačenje i neprihvatljivu primenu materijalnog prava, budući da je osporena odluka utemeljena na činjenici da podnosilac do zaključenja glavne rasprave nije dostavio dokaz da je dobio građevinsku dozvolu za restauraciju fasade. Prema mišljenju podnosioca, drugostepeni sud je u takvoj situaciji bio dužan da otvori raspravu i zakaže ročište . Povredu prava na imovinu podnosilac vidi u tome što je uložio znatna materijalna sredstva u cilju dobijanja građevinskih dozvola, na osnovu kojih bi izvršio adaptaciju tavanskog prostora i na taj način stekao svojinu na stanu. U prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac je istakao da je predmetni parnični postupak trajao sedam godina i da je namerno odugovlačen od strane tužioca. Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3114/11 od 6. oktobra 2011. godine i odloži njeno izvršenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8400/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9336/09), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Stambena zgrada u Ulici kapetan Mišina broj 25 u Beogradu je 12. novembra 2004. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podnela tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe, radi raskida ugovora o prenosu prava korišćenja na zajedničkim delovima zgrade, zaključenog 5. februara 1998. godine. Po t užbi je formiran predmet P. 8754/04.

Kako na pripremno ročište koje je bilo zakazano za 14. januar 2005. godine nije pristupio uredno pozvani punomoćnik tužioca, na predlog podnosioca ustavne žalbe, doneto je rešenje kojim je utvrđeno da postupak miruje. Postupak je nastavljen 22. aprila 2005. godine. U nastavku postupka, nakon dva održana ročišta, na predlog tužioca, postupak je prekinut rešenjem P. 8754/04 od 22. avgusta 2005. godine , do okončanja upravnog postupka koji je po žalbi predsednika Saveta zgrade i vlasnika jednog od stanova vođen radi poništaja rešenja Odeljenja za komunalne i građevinske poslove opštine Stari grad broj V - 01/7/30 351 - 2870/03 od 21. februara 2005. godine kojim je podnosiocu ustavne žalbe odobrena rekonstrukcija i pretvaranje dela tavana u nezavisnu stambenu jedinicu. Protiv rešenja o prekidu postupka podnosilac nije izjavio žalbu.

Podneskom od 20. marta 2006. godine tužilac je predložio da se postupak nastavi, jer je presudom Okružnog suda u Beogradu U. 1232/05 od 29. decembra 2005. godine poništeno drugostepeno upravno rešenje kojim su odbijene žalbe V.N. i M.L. (predsednika Saveta zgrade i vlasnika jednog od stanova), izjavljene protiv rešenja Odeljenja za komunalne i građevinske poslove opštine Stari grad broj V - 01/7/30 351 - 2870/03 od 21. februara 2005. godine. Podnosilac ustavne žalbe se protivio nastavku postupka.

Ročište koje je bilo zakazano za 5. maj 2006. godine povodom predloga za nastavak postupka nije održano zbog neurednog pozivanja stranaka. Na ročištu održanom 30. juna 2006. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje o nastavku postupka. U daljem toku postupka, do donošenja prve po redu prvostepene presude, od ukupno dvanaest zakazanih ročišta četiri ročišta nisu održana: dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, jedno ročište nije održano zbog sprečenosti punomoćnika tužioca, a jedno zbog ostavljanja roka podnosiocu ustavne žalbe za izjašnjenje na podnesak tužioca koji mu je neposedno uručen. U ovom delu postupka saslušana su dva svedoka, zastupnik tužioca i podnosilac ustavne žalbe. Na ročištu održanom 4. oktobra 2007. godine podnosilac ustavne žalbe je obavestio sud da je ponovo predao zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju i predložio je prekid postupka.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2260/07 od 17. aprila 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi podnosioca ustavne žalbe, Okružni sud u Beogradu je, nakon što je rešenjem Gž. 13252/08 od 10. decembra 2008. godine spise predmeta vratio prvostepenom sudu radi dopune postupka (dostavljanja dopune žalbe zastupniku tužioca) , rešenjem Gž. 2422/09 od 29. aprila 2009. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje. Drugostepeni sud je naložio da se u ponovnom postupku saslušaju svedoci i stranke i izvedu drugi dokazi, te nakon toga utvrdi: stvarna volja ugovornih strana o načinu pristupa podnosioca tavanu; da li je i kada V.N. zagradio glavno zajedničko stepenište; da li je podnosiocu faktički onemogućen pristup do tavana, te da li je to i držanje stanara zgrade bilo od značaja za izvršenje obaveza i ukoliko jeste, za koliko je produžilo razumni rok za pribavljanje građevinske dozvole.

U ponovnom postupku, pred prvostepenim sudom , od ukupno osam zakazanih ročišta, jedno ročište nije održano zbog nepristupanja uredno pozvanog svedoka. U ovom delu postupka ponovo su saslušani zakonski zastupnik tužioca i podnosilac ustavne žalbe i izvršen je uviđaj na licu mesta.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 8400/10 od 6. decembra 2010. godine ponovo usvojio tužbeni zahtev i raskinuo predmetni ugovor o prenosu prava korišćenja na zajedničkim delovima zgrade. U obrazloženju presude prvostepeni sud je, između ostalog, naveo da je u ponovnom postupku, saglasno primedbama drugostepenog suda, utvrđivao stvarnu volju ugovornih strana o načinu pristupa tavanu i posebno cenio da li su postupanja stanara zgrade bila od značaja na izvršenje ugovornih obaveza podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, prvostepeni sud je dalje naveo da iz utvrđenog činjeničnog stanja sledi da je prva radnja koja bi se mogla okarakterisati kao ometanje podnosioca u blagovremenom izvršenju obaveze bila podnošenje tužbe stanara zgrade radi poništaja ugovora 25. juna 2002. godine, ali da je potrebno imati u vidu da je do tog trenutka prošlo četiri i po godine od zaključenja ugovora a da podnosilac nije podneo zahtev za izdavanje građevinske dozvole, s tim što nije dokazao da je u tom periodu bio ometan. Prvostepeni sud je zaključio da su tek 2004. godine usledila ometanja koja su mogla biti od uticaja na izvršenje obaveze, kada su stanari ulagali prigovore i žalbe na odluke nadležnih organa. Pored toga, pozivajući se na zapisnik o građevinsko-inspekcijskom pregledu od 29. decembra 1997. godine, sud je naveo da podnosiocu ustavne žalbe nije moglo ostati nepoznato da je V.N. zazidao glavno stepenište u cilju adatacije svog dela tavana.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3114/11 od 6. oktobra 2011. godine potvrđena je prvostepena presuda. U o brazloženju osporene presude je navedeno da je, prema stanju u spisima, ugovorom o prenosu prava korišćenja na zajedničkim delovima zgrade Ov. 1445/08 5. februara 1998. godine , podnosiocu ustavne žalbe kao investitoru ustupljeno pravo korišćenja i data saglasnost da adaptira deo tavanskog prostora (izuizimajući deo koji koristi V.N.) u stambeni prostor, uz obavezu da za ustupljeno pravo izvrši kompletnu popravku fasade zgrade najkasnije , u roku od šest meseci od dana dobijanja građevinske dozvole od strane nadležnog organa ili kako je to zakonom regulisano, kako je to dogovoreno članom 3. ugovora, odnosno u roku od šest meseci od dana pravnosnažnosti rešenja kojim je odobreno izvođenje radova koji rok se može izuzetno produžiti ako vremenski uslovi to zahtevaju, kako proizilazi iz člana 6. ugovora. Dalje je navedeno da je predmetna stambena zgrada pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, te da je za adaptaciju ustupljenog dela tavanskog prostora i za restauraciju fasade potrebna i građevinska dozvola izdata od strane nadležnog organa opštine i dozvola (saglasnost) pomenutog Zavoda. Po zahtevu podnosioca od 2. decembra 2003. godine, rešenjem Odeljenja za komunalne i građevinske poslove opštine Stari grad V - 01/7/30 broj 351 - 2870/03 od 21. februara 2005. godine odobrena je rekonstrukcija i pretvaranje dela tavana u nezavisnu stambenu jedinicu, dok je žalba V.N. i M.L. (predsednika Saveta zgrade i jednog stanara), izjavljena protiv ovog rešenja odbijena drugostepenim rešenjem od 30. juna 2005. godine. Presudom Okružnog suda u Beogradu U. 1232/05 od 29. decembra 2005. godine navedeno drugostepeno rešenje je poništeno, dok je rešenjem Odeljenja za građevinske poslove opštine Stari grad V - 01//7/9 broj 351 - 648/07 od 12. februara 2008. godine podnosiocu ponovo odobreno izvođenje radova na rekonstrukciji i prenameni dela tavanskog prostora. Žalba stambene zgrade i M.L. odbijena je rešenjem drugostepenog upravnog organa od 18. juna 2008. godine, dok je presudom Okružnog suda u Beogradu U. 1118/08 od 23. januara 2009. godine odbijena tužba Saveta zgrade podneta radi poništaja pomenutog drugostepenog rešenja, tako da je rešenje Gradske opštine Stari grad od 12. februara 2008. godine oglašeno pravnosnažnim 23. januara 2009. godine. Drugostepeni sud dalje navodi da je , prema stanju u spisima, pored građevinske dozvole za izvođenje radova na rekonstrukciji i pretvaranju dela tavanskog prostora , podnosilac pribavio i saglasnost na projekat sanacije i rekonstrukcije dela tavanskog prostora od Zavoda za zaštitu spomenika kulture, koja mu je data rešenjem broj 00034 od 3. avgusta 2008. godine, kao i to da mu je rešenjem navedenog Zavoda broj 0976/07 od 30. novembra 2007. godine o utvrđivanju mera tehničke zaštite, dozvoljena restauracija fasade objekta, koje je pravnosnažno 21. decembra 2007. godine, sa rokom važnosti godinu dana od izdavanja, te da je tuženom rešenjem istog zavoda broj 0976/07 od 29. januara 2008. godine data i saglasnost na projekat restauracije fasade, takođe sa rokom važnosti od godinu dana. Podnosilac se 4. marta 2008. godine obratio Odeljenju za građevinske poslove opštine Stari grad zahtevom za izdavanje dozvole za restauraciju fasade zgrade, te kako po njegovom zahtevu nije odlučeno, ponovo se obratio 3. jula 2009. godine, s tim što do zaključenja glavne rasprave nije dostavio dokaz da je od nadležnog organa opštine dobio dozvolu za restauraciju fasade. Tuženom je na jednom sastanku Saveta zgrade nuđeno da u roku od šest meseci završi fasadu zgrade, što je tuženi odbio, a koju obavezu, kako zaključuje drugostepeni sud, inače nije ni mogao izvršiti jer nije imao sve potrebne dozvole i saglasnosti za restauraciju fasade. Obrazlažući svoju odluku, drugostepeni sud je, ukazujući na to da je predmetnim ugovorom dogovoreno da podnosilac kao investitor sve radove izvrši u roku od šest meseci od dana dobijanja građevinske dozvole, odnosno dana njene pravnosnažnosti, bez preciznog određenja koje građevinske dozvole (s obzirom na to da je i za adaptaciju dela tavanskog prostora i za restauraciju fasade potrebna građevinska dozvola), i bez određenja bar okvirnog roka u kome je tuženi u obavezi da pribavi potrebne dozvole i započne sa izvođenjem radova, ocenio da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je primenom odredaba čl. 125. i 126. Zakona o obligacionim odnosima raskinuo predmetni ugovor. Datu ocenu drugostepeni sud je obrazložio time da je podnosilac, umesto da istovremeno pribavlja potrebne dozvole i saglasnosti kako za izvođenje radova na adaptaciji tavana tako i za restauraciju fasade zgrade, prvo pribavio potrebnu dozvolu i saglasnost za izvođenje radova na adaptaciji i pretvaranju dela tavanskog prostora u stambeni, da bi tek nakon dobijanja dozvole za restauraciju fasade zgrade od strane Zavoda za zaštitu spomenika kulture, podneo zahtev nadležnom organu opštine Stari grad 4. marta 2008. godine za dobijanje i građevinske dozvole za r estauraciju fasade, a koja mu do zaključenja glavne rasprave nije izdata. Apelacioni sud u Beogradu je stanovišta da je glavni motiv zbog kojeg je tužilac ustupio deo tavanskog prostora upravo opravka fasade, i da je interes tu žioca bio da se zbog stanja u kojem se zgrada nalazila to što pre uradi, ističući da podnosilac do zaključenja glavne rasprave nije pribavio potrebnu dozvolu za izvođenje radova na opravci fasade, a što je neophodan uslov za izvršenje njegove obaveze preuzete predmetnim ugovorom prema tužiocu. Po nalaženju drugostepenog suda, činjenica da je izvršenje ugovora zavisilo i od rada svih nadležnih organa, kao i od ponašanja samog tužioca koji je vršio opstrukciju i podnosio žalbe, posebno V.N. i M.L. kao fizičkih lica, nije od uticaja na drugačije odlučivanje, iz razloga što iz stanja u spisima predmeta ne proizilazi da je bilo opstrukcije od samog tužioca u vezi pribavljanja i dobijanja građevinske dozvole koja se odnosi na izvršenje obaveze - restauraciju fasade zgrade, za izvođenje kojih radova je tuženi zahtev za izdavanje građevinske dozvole prvi put podneo nadležnom organu 4. marta 2008. godine, a o kojem nije odlučeno ni po ponovnom zahtevu od 3. jula 2009. godine. Na kraju, drugostepeni sud zaključuje, da je, iako među strankama nije precizno ugovoren rok do kojeg podnosilac mora završiti sve ugovorene radove - pribaviti potrebne dozvole i saglasnosti, te radove završiti, podnosilac sve to morao učiniti u nekom razumnom roku, koji ni u kom slučaju ne može biti duži od dvanaest godina, s obzirom na to da do zaključenja glavne rasprave tuženi nije dostavio dokaz da je dobio građevinsku dozvolu od strane nadležnog organa opštine za izvođenje radova na restauraciji fasade.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99, 44/99) , propisano je: da kad ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, pa dužnik ne ispuni obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu, ali da , poverilac može održati ugovor na snazi, ako po isteku roka, bez odlaganja, obavesti dužnika da zahteva ispunjenje ugovora, da kad je poverilac zahtevao ispunjenje, pa ga nije dobio u razumnom roku, može izjaviti da raskida ugovor (član 125. st. 1,2. i 3.); da k ad ispunjenje obaveze u određenom roku nije bitni sastojak ugovora, dužnik zadržava pravo da i posle isteka roka ispuni svoju obavezu, a poverilac da zahteva njeno ispunjenje, ali, ako poverilac želi raskinuti ugovor, mora ostaviti dužniku primeren naknadni rok za ispunjenje, da ako dužnik ne ispuni obavezu u naknadnom roku, nastupaju iste posledice kao i u slučaju kad je rok bitni sastojak ugovora (član 126.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku ( "Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 ), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe bilo je propisano da je sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11), koji se primenjivao do okončanja predmetnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član. 10); da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom, da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka. (369. st. 1.t 2.); da je p rvostepeni sud dužan da izvede sve parnične radnje i da raspravi sva sporna pitanja na koja je ukazao drugostepeni sud u svom rešenju (384.stav 2.) .

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito razloge koji se navode u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku od strane redovnih sudova eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Kako se suština podnosiočevih navoda o povredi prava na pravično suđenje svodi na to da je Apelacioni sud u Beogradu ne sankcionišući nepostupanje prvostepenog suda po nalozima iz prethodno donetog ukidajućeg rešenja počinio bitnu povredu postupka, jer je na taj način dozvolio proizvoljno tumačenje i neprihvatljivu primenu materijalnog prava, budući da je osporena odluka utemeljena na činjenici da podnosilac do zaključenja glavne rasprave nije dostavio dokaz da je pribavio građevinsku dozvolu, Ustavni sud pre svega ukazuje da okolnost da drugostepeni sud nije otvorio glavnu raspravu u slučaju kad prvostepeni sud eventualno nije u svemu postupio po nalozima drugostepenog suda, sama po sebi ne može biti ustavnopravi razlog koji ukazuje na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Neotvaranje glavne rasprave pred drugostepenim sudom bi moglo dovesti do povrede prava na pravično suđenje samo u slučaju da je doneta odluka zasnovana na proizvoljnom zaključivanju u pogledu bitnih činjenica i proizvoljnoj primeni merodavnog prava, o čemu je prethodno bilo reči.

U vezi sa iznetim navodima podnosioca, Ustavni sud, pre svega konstatuje da je prvostepeni sud, u ponovnom postupku, saglasno primedbama drugostepenog suda izveo dokaze u cilju utvrđivanja stvarne volje ugovornih strana, da je cenio da li su postupci tužioca i drugih lica uticali na izvršenje obaveze podnosioca ustavne žalbe, te da je Apelacioni sud u Beogradu osporenu odluku doneo na osnovu člana 375. Zakona o parničnom postupku koji ovlašćuje drugostepeni sud da potvrdi prvostepenu presudu kad nađe da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, kao ni razlozi na koje sud pazi po službenoj dužnosti, zaključujući da se navodima žalbe ne dovodi u s umnju da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Pri tome, po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud je u osporenoj presudi dao iscrpno i detaljno obrazloženje svojih stavova u pogledu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku, posebno stavljajući akcenat na odlučnu činjenicu za presuđenje - postupanje podnosioca ustavne žalbe u izvršenju ugovorne obaveze koja se tiče restauracije fasade, tj. preduzimanja radnji potrebnih za izvršenje ove obaveze.

Nadalje, vezano za navode o proizvoljnom tumačenju i neprihvatljivoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud ocenjuje da osporena presuda u obrazloženju sadrži precizne i jasne razloge o primeni merodavnih odredaba Zakona o obligacionim odnosima u pogledu zaključka o ispunjenosti uslova za raskid ugovora. Razloge za potvrđivanje prvostepene presude i ispunjenost uslova za raskid ugovora Apelacioni sud je našao u tome da podnosilac ustavne žalbe, u situaciji kada u zaključenom ugovoru nije određen ni precizan ni okvirni rok u kojem je podnosilac bio u obavezi da pribavi potrebne dozvole, umesto da istovremeno pribavlja dozvole i saglasnosti i za adaptaciju tavnskog prostora i za restauraciju fasade, zahtev za građevinsku dozvolu za restauraciju fasade podneo u martu 2008. godine, što je za posledicu imalo da dvanaest godina nakon zaključenja ugovora podnosilac nije pribavio sve neophodne dozvole za restauraciju fasade , odnosno dokaz o tome nije dostavio sudu, a što je neophodan uslov za izvršenje njegove obaveze prema tužiocu. Apelacioni sud u Beogradu je, po nalaženju Ustavnog suda, napred datim obrazloženjem i zaključivanjem da je podnosilac ustavne žalbe potrebne dozvole i saglasnosti morao pribaviti i ugovornu obavezu prema tužiocu završiti u razumnom roku, koji nikako ne može biti dvanaest godina od zaključenja ugovora, dao suštinske razloge za ispu njenost uslova za raskid ugovora, jer i po nalaženju Ustavnog suda, svaki ugovor se zaključuje da bi se izvršio, tj. da se prava i obaveze realizuju, a u konkretnom slučaju podnosilac u dužem periodu nije preduzimao radnje odnosno pripreme za izvršenje dela ugovorne obaveze. Što se tiče navoda podnosioca o postupanju tužioca i drugih lica, Ustavni sud ukazuje i na to da bi, razmatrajući i ocenjujući postupanje drugih lica i tužioca izašao iz okvira svoje nadležnosti.

Polazeći od navedenog, u zaključivanju Apelacionog suda u Beogradu, koji je u obrazloženju osporene odluke za svoje odlučivanje dao iscrpne razloge sa aspekta primene materijalnog prava, Ustavni sud nije našao nikakvu arbitrernost i proizvoljnost, već je upravo suprotno stanovištu podnosioca, ocenio da se osporena odluka zasniva na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava.

Imajući u vidu prednje, te činjenicu da podnosilac ustavne žalbe ne ukazuje na bilo kakvu nepravičnost postupka u procesnom smislu, već povredu prava na pravično suđenje zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje, zbog čega je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na imovinu, Ustavni sud ukazuje da član 58. Ustava štiti samo postojeću imovinu, ali ne i očekivanje na sticanje imovine. Polazeći od toga da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava vidi u činjenici da je imao izdatke učinjene u cilju realizacije ugovora, na osnovu kojeg bi, da je ostao na snazi, stekao pravo svojine na stanu, Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju ne radi o stečenoj imovini podnosioca ustavne žalbe. Samim tim, navedeni član Ustava nije primenjiv na konkretan slučaj. Kako ne postoje razlozi koji bi se mogli dovesti u vezu sa povredom prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Ustava, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 12. novembra 2004. godine i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3114/11 od 6. oktobra 2011. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak trajao nepunih sedam godina. Navedeno trajanje postupka moglo bi da ukaže da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Imajući u vidu da je predmet spora bio raskid ugovora o prenosu prava korišćenja na zajedničkim delovima zgrade, Ustavni sud je zaključio da je pravo o kome se odlučivalo u postupku bilo od velikog značaja za podnosioca ustavne žalbe.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je Prvi opštinski sud u Beogradu, i pored toga što pet od ukupno sedamnaest zakazanih ročišta nije održano iz napred navedenih razloga, prvu prvostepenu presudu doneo tri i po godine nakon podnošenja tužbe. Pri tome je u ovom periodu, prvo na predlog podnosioca ustavne žalbe utvrđeno mirovanje postupka zbog nepristupanja tužioca na pripremno ročište, koje je trajalo nešto više od tri meseca, a zatim je na predlog tužioca, rešenjem P. 8754/04 od 22. avgusta 2005. godine prekinut parnični postupak do okončanja upravnog postupka koji je vođen radi poništaja rešenja kojim je podnosiocu ustavne žalbe odobrena rekonstrukcija i pretvaranje dela tavana u nezavisnu stambenu jedinicu. Postupak je bio u prekidu nepunih deset meseci, a nastavljen je na predlog tužioca 30. juna 2006. godine i pored protivljena podnosioca ustavne žalbe. U ponovnom postupku, prvostepeni sud je nakon godinu i po dana, te sedam održanih od ukupno zakazanih osam ročišta doneo novu meritornu odluku. Pri tome, prvostepeni sud je efikasno zakazivao ročišta u razmacima uglavnom od po dva meseca. Što se tiče postupanja drugostepenog suda, Ustavni sud konstatuje da je Okružni sud u Beogradu drugostepeno ukidajuće rešenje doneo u roku kraćem od godinu dana od donošenja prvostepene presude, i pored vraćanja spisa predmeta na dopunu postupka, te da je Apelacioni sud u Beogradu osporenu odluku takođeo doneo u u roku kraćem od godinu dana od donošenja druge po redu prvostepene presude. Polazeći od toga da je bilo utvrđeno mirovanje postupka u trajanju od preko tri meseca i da je postupak bio u prekidu u periodu od deset meseci, Ustavni sud je ocenio da su postojale objektivne okolnosti koje su doprinele da postupak produži i da traje nepunih sedam godina.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac nije zloupotrebljavao procesna ovlašćenja i da se odazivao pozivima suda, ali istovremeno ukazuje da je na predlog podnosioca određeno mirovanje postupka, kao i to da podnosilac ustavne žalbe nije izjavio žalbu protiv rešenja o prekidu postupka. Štaviše, podnosilac se protivio predlogu da se postupak nastavi, zbog čega se navedeni period ne može se staviti na teret sudovima. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da su objektivne okolnosti koje su uslovile produžavanje postupka, prevashodno dovele do toga da parnični postupak traje nepunih sedam godina.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 8400/10 nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud i u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosioca za odlaganje izvršenja osporene presude, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS" , br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević