Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešnog tumačenja procesnih normi

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu i poništio presudu apelacionog suda. Utvrđeno je da je sud povredio pravo na pravično suđenje jer je, zbog pogrešnog tumačenja procesnih odredaba, odbio da razmatra žalbene navode o nedozvoljavanju preinačenja tužbe.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6382/2011
29.05.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bojana Igića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bojana Igića i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Nišu P. 124/10 od 28. maja 2010. godine i presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3990/10 od 13. oktobra 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 3990/10 od 13. oktobra 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 124/10 od 28. maja 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bojan Igić iz Niša je 12. decembra 2011. godine, preko punomoćnika Sonje Spasović, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 124/10 od 28. maja 2010. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3990/10 od 13. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Podnosilac se istovremeno pozvao i na povredu člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji se sadržinski ne razlikuje od člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac Opštinskom sudu u Nišu podneo tužbu protiv tuženih D.M. i S.M, radi predaje određene nepokretnosti po osnovu ugovora o kupoprodaji Ov. 2271/98 od 29. juna 1998. godine, zaključenog između njega, kao kupca, i prvotuženog, kao prodavca. Opštinski sud u Nišu je pravnosnažnom presudom P. 7824/06 od 17. jula 2008. godine usvojio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. U drugom, odvojenom parničnom postupku, Grad Niš je podneo tužbu, između ostalog, radi utvrđenja ništavosti navedenog ugovora o kupoprodaji. U tom postupku, Vrhovni sud Srbije je presudom Gzz. 14/08 od 19. novembra 2008. godine usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti tužioca – Grada Niša i utvrdio da je ništav predmetni ugovor o kupoprodaji. Nakon toga, tuženi su podneli predlog za ponavljanje pravnosnažno okončanog parničnog postupka u predmetu Opštinskog suda u Nišu P. 7824/06, koji je usvojen rešenjem Opštinskog suda u Nišu P. 7824/06 od 8. jula 2009. godine. U ponovljenom postupku podnosilac ustavne žalbe je, pored prvobitno postavljenog tužbenog zahteva, istakao eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obavežu da mu isplate novčani iznos na ime isplaćene kupoprodajne cene. Osnovni sud u Nišu je rešenjem P. 124/10 od 24. februara 2010. godine odbio preinačenje tužbe, uz pravnu pouku da protiv tog rešenja posebna žalba nije dozvoljena. Osnovni sud u Nišu je osporenom presudom P. 124/10 od 28. maja 2010. godine odbio kao neosnovan prvobitno postavljeni tužbeni zahtev (za predaju nepokretnosti), koja je potvrđena osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3990/10 od 13. oktobra 2011. godine. U osporenoj drugostepenoj presudi je navedeno da je protiv rešenja kojim se odbija preinačenje tužbe u smislu „člana 285. ZPP“, dozvoljena posebna žalba pa je podnosilac, ukoliko je smatrao da je navedeno rešenje nezakonito, imao mogućnost da pobija njenu pravilnost i zakonitost izjavljivanjem posebne žalbe protiv tog rešenja, što on nije učinio, zbog čega su njegovi žalbeni navodi kojima se pobija pravilnost i zakonitost tog rešenja bespredmetni. Podnosilac ustavne žalbe navodi da su ovakve tvrdnje drugostepenog suda pravno neosnovane, jer protiv rešenja suda kojim se odbija preinačenje tužbe nije dozvoljena posebna žalba, u smislu odredbe člana 193. stav 6. Zakona o parničnom postupku, i da je samo rešenje sadržalo pouku o pravnom leku da nije dozvoljena posebna žalba protiv tog rešenja, pri čemu se drugostepeni sud u obrazloženju svoje tvrdnje pozvao na pogrešnu odredbu Zakona o parničnom postupku. Na kraju, podnosilac je naveo da je preinačenje tužbe izvršio u smislu člana 194. stav 2. Zakona o parničnom postupku, u kom slučaju nije potreban pristanak tuženog.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da utvrdi da su mu presudom Osnovnog suda u Nišu P. 124/10 od 28. maja 2010. godine i presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3990/10 od 13. oktobra 2011. godine povređena navedena ustavna prava, te da poništi navedene akte. Tražio je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Bojan Igić, ovde podnosilac ustavne žalbe je Opštinskom sudu u Nišu podneo tužbu protiv tuženih D.M. i S.M, radi predaje određene nepokretnosti po osnovu ugovora o kupoprodaji Ov. 2271/98 od 29. juna 1998. godine zaključenog između prvotuženog, kao prodavca, i tužioca, kao kupca. Predmet je formiran pod brojem P. 7824/06.

Opštinski sud u Nišu je pravnosnažnom presudom P. 7824/06 od 17. jula 2008. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca.

U drugom parničnom postupku, tužilac Grad Niš je podneo tužbu protiv tužioca i prvotuženog iz prethodnog označenog parničnog postupka, radi utvrđenja ništavosti navedenog ugovora o kupoprodaji. Predmet je formiran pod brojem P. 1143/07.

Opštinski sud u Nišu je presudom P. 1143/07 od 23. marta 2007. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tamo tužioca.

Okružni sud u Nišu je presudom Gž. 2463/07 od 16. jula 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu tamo tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni sud Srbije je presudom Gzz. 14/08 od 19. novembra 2008. godine usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti tamo tužioca i preinačio drugostepenu i prvostepenu presudu i utvrdio da je ništav ugovor o kupoprodaji.

Nakon donošenje navedene presude Vrhovnog suda Srbije, tuženi su podneli predlog za ponavljanje pravnosnažno okončanog parničnog postupka u predmetu Opštinskog suda u Nišu P. 7824/06, koji je usvojen rešenjem Opštinskog suda u Nišu P. 7824/06 od 8. jula 2009. godine.

U ponovljenom postupku tužilac je podneskom od 24. jula 2009. godine, pored prvobitno postavljenog tužbenog zahteva, istakao eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obavežu da mu isplate novčani iznos na ime isplaćene kupoprodajne cene.

Osnovni sud u Nišu je postavljanje eventualnog (drugorednog) tužbenog zahteva smatrao preinačenjem tužbe i rešenjem P. 124/10 od 24. februara 2010. godine odbio preinačenje tužbe, uz pravnu pouku da protiv tog rešenja posebna žalba nije dozvoljena.

Osnovni sud u Nišu je osporenom presudom P. 124/10 od 28. maja 2010. godine odbio kao neosnovan prvobitno postavljeni podnosiočev tužbeni zahtev, radi predaje nepokretnosti.

U žalbi protiv prvostepene presude tužilac je istakao sledeće: da odbijanje preinačenja tužbe predstavlja grubo kršenje člana 194. stav 2. Zakona o parničnom postupku, prema kome ako tužilac preinačuje tužbu tako što usled okolnosti koje su nastale posle podizanja tužbe, zahteva iz istog činjeničnog osnova drugi predmet ili novčani iznos, tuženi se takvom preinačenju ne može protiviti , te kako u konkretnom slučaju postoji nova okolnost, ništavost ugovora, nastala posle podizanja tužbe i isti činjenični osnov, to bi primena navedene zakonske odredbe u konkretnom slučaju bila apsolutn o pravilna, pa se tuženi preinačenju tužbe ne može protiviti; da preinačenje tužbe ne bi znatno produžilo trajanje parnice zato što je dokazni postupak završen i utvrđene su sve bitne i odlučne činjenice potrebne za odlučivanje o preinačenoj tužbi; da podnosilac kao tužilac ne zahteva predaju nepokretnosti koja je predmet ugovora koji je ništav, već potražuje novčani iznos kupoprodajne cene zbog ništavosti ugovora; da upućivanje tužioca na poseban postupak znači zloupotrebu procesnih ovlašćenja; da je tvrdnja prvostepenog sudije, da može istaciti novi zahtev u posebnom postupku, u suprotnosti sa članom 194. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 3990/10 od 13. oktobra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je Osnovni sud u Nišu rešenjem P. 124/10 od 24. februara 2010. godine odbio preinačenje tužbe i da poukom o pravnom leku tužiocu nije bila dozvoljena posebna žalba; da prvostepeni sud nije dozvolio preinačenje tužbe, jer je smatrao da pravo tužioca na povraćaj kupoprodajne cene nije automatsko, već da je nužno da se utvrdi savesnost svake od ugovornih stranaka; da je odredbom člana 385. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba, ukoliko u ovom zakonu nije određeno da žalba nije dozvoljena, a protiv rešenja kojim se odbija preinačenje tužbe u smislu „člana 285. ZPP“, dozvoljena je posebna žalba, pa je tužilac, ukoliko je smatrao da je rešenje kojim nije dozvoljeno preinačenje tužbe nezakonito, mogao da pobija njegovu pravilnost i zakonitost izjavljivanjem žalbe protiv tog rešenja, što on nije učinio. Zbog toga su navodi žalbe tužioca kojima se pobija pravilnost i zakonitost predmetnog rešenja bespredmetni.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 124/05 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da protiv rešenja kojim se dopušta ili odbija preinačenje tužbe nije dozvoljena posebna žalba (član 193. stav 6.); da je preinačenje tužbe promena istovetnosti zahteva, povećanje postojećeg i isticanje drugog zahteva uz postojeći, a ako tužilac preinačuje tužbu tako što usled okolnosti koje su nastale posle podizanja tužbe, zahteva iz istog činjeničnog osnova drugi predmet ili novčani iznos, tuženi se takvom preinačenju ne može protiviti (194. st. 1. i 2.); da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba, ako u ovom zakonu nije određeno da žalba nije dozvoljena, a ako ovaj zakon izričito određuje da posebna žalba nije dozvoljena, rešenje prvostepenog suda može se pobijati samo u žalbi protiv konačne odluke (član 385. st. 1. i 2.).

5. Ustavni sud konstatuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku, iako nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje i ukazuje na svoj stav da je prilikom davanja odgovora da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, potrebno voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96 od 29. januara 1999. godine, stav 26 .), pri čemu sudska odluka ne može biti bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Georgidiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93 od 29. maja 1997. godine, stav 43 .). Takođe, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je za ocenu da li su ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluka nižeg suda (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/ 1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Ustavni sud je ocenio da Apelacioni sud u Nišu, kao sud pravnog leka, u osporenoj presudi nije cenio pravno relevatna i odlučna pitanja koja su pred njega izneta, odnosno osporena drugostepena presuda nije obrazložena u meri koja odgovora standardu pravičnog suđenja iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, u toku parničnog postupka podnosilac ustavne žalbe je uz postojeći tužbeni zahtev (predaja nepokretnosti) istakao novi tužbeni zahtev (povraćaj kupoprodajne cene) koji je označio kao alternativni tužbeni zahtev. Osnovni sud u Nišu je novoistaknuti tužbeni zahtev tumačio kao preinačenje tužbe, za šta nije postojao pristanak tuženih i sam sud je smatrao da bi preinačenje tužbe znatno produžilo trajanje parnice, te je rešenjem P. 124/10 od 24. februara 2010. godine odbio preinačenje tužbe. Podnosilac ustavne žalbe nije mogao da osporava zakonitost i pravilnost rešenja o odbijanju preinačenja tužbe posebnom žalbom, u smislu odredbe člana 193. stav 6. ZPP kojom je propisano da protiv rešenja kojim se odbija preinačenje tužbe nije dozvoljena posebna žalba, a što je i konstatovano u pouci o pravnom leku navedenog rešenja. Stoga je podnosilac ustavne žalbe, koristeći procesnu mogućnost iz člana 385. stav 2. ZPP, pobijao navedeno rešenje prvostepenog suda u žalbi podnetoj protiv prvostepene presude i njegovi žalbeni navodi su se suštinski odnosili na osporavanje zakonitosti i pravilnosti prvostepenog rešenja o odbijanju preinačenja tužbe. Međutim, Apelacioni sud u Nišu je odbio da ceni da li je rešenje o odbijanju preinačenja tužbe na zakonu zasnovano, zasnivajući svoj stav na pogrešenom pozivanju i tumačenju parnične procesne odredbe da je podnosilac kao tužilac imao pravo da posebnom žalbom osporava navedeno rešenje, ali da on to nije učinio, te da su istaknuti žalbeni navodi u vezi rešenja o odbijanju preinačenja tužbe bespredmetni. Nesporno je da podnosilac po samom ZPP nije imao pravo da posebnom žalbom pobija prvostepeno rešenje o odbijanju preinačenja tužbe i da samo rešenje o odbijanju preinačenja tužbe upravo sadrži pouku o pravnom leku kojom je konstatovano da posebna žalba protiv tog rešenja nije dozvoljena. Čak je i Apelacioni sud u Nišu u činjeničnom delu obrazloženja osporene presude konstatovao da poukom o pravnom leku podnosiocu nije bila dozvoljena posebna žalba. Zbog pogrešnog tumačenja zakonske norme izostala je ocena žalbenog suda u pogledu žalben ih argumen ata i navod a podnosioca koj i su bil i od odlučnog i suštinskog značaja za rešavanje konkretne stvari. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da nije od pravnog značaja samo to da li su u rešenju prvostepenog suda dati zakonski razlozi za odbijanje preinačenj a tužbe, već da li je podnosilac eventualno preinačio tužbu u smislu člana 194. stav 2. ZPP, u kom slučaju se i ne traži pristanak tuženog , već je sud dužan da bezuslovno postupa po novoistaknutom tužbenom zahtevu kojim je izvršeno preinačenje tužbe.

Takođe, Ustavni sud ocenjuje da je zbog ovakvog postupanja žalbenog suda izostalo bilo kakvo raspravljanje i odlučivanje o novoistaknutom tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe (povraćaj kupoprodajne cene), čime je njemu povređeno pravo na pristup sudu, koje nije izričito predviđeno u okviru garancija prava na pravično suđenje, ali predstavlja njegov neodvojiv deo, bez čijeg postojanja ne mogu da se ostvare sve druge garancije prava na pravično suđenje.

Polazeći od svega izloženog, a saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 –Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je presudom Osnovnog suda u Nišu P. 124/10 od 28. maja 2010. godine i presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3990/10 od 13. oktobra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog prava mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude, kako bi Apelacioni sud u Nišu ponovo odlučio o žalbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv osporene prvostepene presude Osnovnog suda u Nišu P. 124/10 od 28. maja 2010. godine. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da će presuda Osnovnog suda u Nišu P. 124/10 od 28. maja 2010. godine biti predmet ponovnog razmatranja u žalbenom postupku pred Apelacionim sudom u Nišu, Ustavni sud smatra da je odlučivanje o ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, te potraž uje naknad a štete, za sada preuranjeno, zbog čega je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešnog tumačenja procesnih normi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti