Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Žalba u delu koji se odnosi na pravičnost suđenja odbacuje se kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. I. iz Lipara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. I. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru – Sudska jedinica u Kuli u predmetu P1. 882/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Kuli P1. 220/02), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba R. I. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1313/13 od 29. maja 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. I. iz Lipara je, 5. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika M. B, advokata iz Subotice, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1313/13 od 29. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru – Sudska jedinica u Kuli u predmetu P1. 882/12.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je u parničnom postupku u kome je podnositeljka imala svojstvo tužene, i koji je vođen radi isplate zarade i doprinosa, osporenom presudom potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli P1. 882/12 od 6. novembra 2012. godine, te je podnositeljka obavezana da plati tužilji određen novčani iznos, sa kamatom i troškovima postupka, koji je dostigao enormni iznos zbog nerazumno dugog trajanja postupka od 11 godina; da je tokom trajanja postupka Apelacioni sud u Novom Sadu ukinuo prvu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, ali da u ponovnom postupku prvostepeni sud nije postupio po nalogu drugostepenog suda, jer nije naveo ni jedan razlog zbog čega tužilji pripada naknada štete baš do određenog datuma; da je u osporenoj presudi Apelacioni sud u Novom Sadu odbacio svoje ranije stavove da od saznanja za povredu prava zaposleni može u roku od 90 dana tražiti vraćanje na rad, te od podnošenja tog zahteva zavisi do kog će perioda imati pravo na naknadu štete; da je Vrhovni sud Srbije doneo niz presuda u kojima je izražen stav da radnik koji nije tražio prinudno izvršenje pravnosnažne presude o vraćanju na rad ima pravo da traži naknadu štete za izostalu zaradu do isteka roka u kome je mogao tražiti to prinudno izvršenje, odnosno da nema pravo na naknadu štete po isteku roka u kome je propustio da traži prinudno vraćanje na rad; da se ni prvostepeni, ni drugostepeni sud nisu izjasnili o tome da su veštačenja koja su u postupku sprovedena bila nestručna, jer osnovne računske radnje nisu bile pravilno izvedene. Predložila je da se poništi osporena presuda. Naknadu štete nije tražila.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli P1. 882/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja M. P. iz Kule je 20. februara 2002. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Kuli protiv tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, vlasnice STR „M.“, radi isplate zarade i doprinosa. Predmet je dobio broj P1. 220/02.

Pred Opštinskim sudom u Kuli bila su održana dva ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, dok jedno ročište nije bilo održano zbog odsustva tužene.

Rešenjem Opštinskog suda u Kuli P1. 727/04 od 29. septembra 2004. godine, na saglasan predlog stranaka, prekinut je predmetni postupak do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka K. 311/04 koji se vodio pred istim sudom protiv tužilje zbog krivičnog dela falsifikovanja isprave.

Tužilja je 11. januara 2006. godine tražila nastavak postupka jer je krivični postupak pravnosnažno okončan, tako što je ona oslobođena optužbe. Zatim je parnični postupak nastavljen i odražano je 11 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, izvršeno je veštačenje, dopunsko veštačenje i kontrolno veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomske finansijske struke, saslušan je veštak i saslušani su svedoci, dok osam ročišta nije bilo održano, i to: tri zbog odsustva punomoćnika tužene, dva jer veštak nije dostavo svoj nalaz, jedno zbog nedolaska veštaka, dva zbog procesnih nedostataka.

Tužbeni zahtev je preciziran 10. novembra 2006, 28. januara 2009. i 10. aprila 2009. godine.

Na ročištu od 6. marta 2008. godine određen je prekid postupka do pravnosnažnog okončanja postupka po predlogu tužene za ponavljanje postupka u predmetu P1. 244/2000. Punomoćnik tužene je 8. septembra 2009. godine obavestio sud da je pravnosnažno odbačen predlog tužene za ponavljanje postupka u predmetu P1. 244/2000 i tražio je nastavak prekinutog postupka.

Na ročištu od 24. septembra 2012. godine punomoćnik tužene je istakao da je Odlukom Ustavnog suda IU-82/2009 utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom određivanje visine stope zatezne kamate primenom komforne metode i predložio je drugačiji obračun kamate. Zatim je sud odredio veštačenje kamate drugom metodom obračuna.

Presudom Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli P1. 1011/10 od 16. novembra 2011. godine tužbeni zahtev je usvojen i obavezana je tužena da tužilji na ime neisplaćene zarade za period od 1. marta 2000. do 30. juna 2003. godine isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom kamatom, kao i da naknadi troškove postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 879/12 od 9. maja 2012. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P1. 882/12 i održano je tri ročišta na kojima je izvršen uvid u spise predmeta, izvršena je dopuna nalaza kontrolnog veštačenja i saslušan je veštak.

Tužbeni zahtev je preciziran 21. juna 2012. godine.

Presudom Osnovnog suda u Somboru - Sudska jedinica u Kulu P1. 882/12 od 6. novembra 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužilji na ime neisplaćene zarade za period od 1. marta 2000. do 30. juna 2003. godine isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom i obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1313/13 od 29. maja 2013. godine žalba tužene je odbijena i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli P1. 882/12 od 6. novembra 2012. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je tužilja kod tužene, vlasnice samostalne trgovinske radnje, počela da radi 25. juna 1999. godine, a prijavljena je počev od 1. septembra 1999. godine, da je tužena bila nezadovoljna njenim radom, ali tužilji nije uručeno rešenje o prestanku radnog odnosa, odnosno nije joj dat otkaz ugovora o radu, već joj je zaključen staž osiguranja u radnoj knjižici koju je tužena dostavila tužilji na kućnu adresu; da su ove činjenice bile utvrđene pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Kuli P1. 244/2000 od 23. avgusta 2000. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Somboru od 9. novembra 2001. godine: da je tužilji, odnosno njenom punomoćniku drugostepena presuda uručena 9. januara 2002. godine i da se punomoćnik tužilje pismeno obratio tuženoj 5. marta 2002. godine, tražeći da tužilju obavesti kada da se vrati na posao, što tužena nije učinila; da u periodu od 2000. do 2003. godine tužilja nije bila u radnom odnosu na nekom drugom radnom mestu već je povremeno radila u Omladinskoj zadruzi „P.“ iz L; da tužilja nije radila u periodu od 1. marta 2000. do 30. juna 2003. godine; da je u toku prvostepenog postupka na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđena zarada koju bi tužilja ostvarila da je radila u periodu od 1. marta 2000. do 30. juna 2003. godine, za vreme kada tužilja nije radila i nije bila u radnom odnosu; da su na osnovu nalaza i mišljenja veštaka utvrđeni mesečni iznosi zarade a pri tome je veštak uzeo u obzir prihode koje je tužilja ostvarila u Omladinskoj zadruzi „P.“, a da je izgubljena zarada tužilje utvrđena u visini minimalne zarade u pojedinačnim mesečnim iznosima kako je i dosuđeno prvostepenom presudom; da je pravilnom primenom odredbe člana 123. Zakona o radu iz 2001. godine, koji se primenjivao u momentu podnošenja tužbe, a kojim je predviđeno da novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze, u ovom slučaju od dospeća zarade tužilje, te da je tužba podneta u okviru ovog zakonskog roka jer se radi o naknadi štete koju je tužilja pretrpela usled toga što nije radila u spornom periodu krivicom tužene, a što je utvrđeno pravnosnažnom presudom, te je sa tog razloga odbijen prigovor tužene da tužba nije podneta u okviru ovog zakonskog roka; da je članom 122. st. 1. i 2. Zakona o radu bilo predviđeno da se protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog, zaposleni može pokrenuti spor pred nadležnim sudom, u roku od 15 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno saznanja za povredu prava; da se u konkretnom slučaju radi o roku za zaštitu prava koji je povređen određenim aktom; da se u slučaju tužilje radi o zahtevu za naknadu štete koji je ona postavila nakon donošenja pravnosnažne odluke suda kojom je odlučeno da je bila u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, te da joj na način kako je to tužena učinila nije mogao prestati radni odnos; da se, s tim u vezi, kod zahteva za naknadu štete primenjuje opšti rok zastarelosti od tri godine za naknadu štete od dana nastanka štete, odnosno saznanja za štetu i lice koje je štetu pričinilo (član 376. Zakona o obligacionim odnosima), kao i član 123. Zakona o radu kojim je bilo predviđeno da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana dospelosti; da je, nasuprot žalbenim navodima, pravilno prvostepeni sud utvrdio iznos izgubljene zarade tužilje u spornom periodu u visini minimalne zarade; da je, prema nalazu i mišljenju poslednjeg veštaka, izvršen obračun kamate po prostoj metodi, što je u skladu sa Odlukom Ustavnog suda kojom je proglašena neustavnom odredba člana 3. Zakona o visini stope zatezne kamate po kojoj se kamata obračunavala komfornom metodom.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri godine i devet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe protiv podnositeljke – 20. februara 2002. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o podnetoj tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni parnični postupak trajao 11 godina i tri meseca, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po stavovima ovog Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, isključivu odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon devet godina i devet meseci od podnete tužbe. Međutim, Ustavni sud konstatuje da su ostali postupajući sudovi efikasno i redovno postupali i odlučivali. Tako je drugostepeni sud odlučio nakon šest meseci, tako što je ukinuo prvu prvostepenu odluku i predmet vratio na ponovni postupak, a u ponovnom postupku prvostepeni sud je odlučio nakon šest meseci, a drugostepeni sud posle sedam meseci.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio u određenoj meri činjenično i pravno složen, jer je bilo potrebno izvesti veći broj dokaza radi razrešenja spornih činjeničnih i pravnih pitanja, ali ni relevantna složenost postupka, nije opravdanje za ukupno trajanje postupka od preko 11 godina.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnositeljku bio od nesumnjivog materijalnog značaja. Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, po oceni Suda, podnositeljka je u određenoj meri doprinela dužini trajanja postupka jer ona ili njen punomoćnik nisu prisustvovali na ukupno četiri ročišta, što je dovelo do produženja postupka za oko godinu i po dana. Takođe, i objektivne okolnosti su dovele do produženja postupka za dve godine i devet meseci, imajući u vidu da je postupak bio prekinut u dva navrata.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru – Sudska jedinica u Kuli u predmetu P1. 882/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Kuli P1. 220/02) te je, krećući se u granicama navoda iz ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

7. Imajući u vidu navode podnositeljke koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1313/13 od 29. maja 2013. godine, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski parnični sud i da još jednom, nakon prvostepenog i drugostepenog suda, oceni zakonitost osporene presude.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati valjanost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni utemeljeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog ili procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi, u kojoj su u bitnom ponovljeni navodi iz žalbe izjavljene protiv prvostepene presude, nije navela razloge koji bi, po oceni Suda, ukazivali na to da su prvostepeni i drugostepeni sud osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnositeljke ustavne žalbe. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je drugostepeni sud dovoljno jasno i vrlo detaljno obrazložio svoju odluku kojom je potvrđena prvostepena presuda, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, već u svemu ustavnopravno zasnovanim, zbog čega se ni navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao argumentovani ustavnopravni razlozi za iznetu tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom na ustavnopravno prihvatljiv način utvrđeno, a što prihvata i ovaj sud da se u konkretnom slučaju radi o novčanom potraživanju, u smislu odredbe člana 123. Zakona o radu koji je važio u momentu podnošenja tužbe i kojim je bilo propisano da novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze, u ovom slučaju od dospeća zarade tužilje, te da je tužba podneta u okviru ovog zakonskog roka, jer se radi o naknadi štete koju je tužilja pretrpela usled toga što nije radila u spornom periodu krivicom tužene, a što je već utvrđeno pravnosnažnom presudom. Dakle, osporenom presudom je na ustavnopravno prihvatljiv način obrazloženo da se u konkretnom slučaju radi o zahtevu za naknadu štete koji je tužilja postavila nakon donošenja pravnosnažne odluke suda kojom je odlučeno da je bila u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme i da joj na način kako je to tužena učinila nije mogao prestati radni odnos, te je s tim u vezi kod zahteva za naknadu štete primenjen opšti rok zastarelosti od tri godine od dana nastanka štete, odnosno saznanja za štetu i lice koje je štetu pričinilo (odredba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima).

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 2. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1313/13 od 29. maja 2013. godine, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

U vezi navoda o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze, odnosno presude da su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji sudovi donosili drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, te je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnositeljki ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti