Ustavna žalba: usvajanje zahteva za rehabilitaciju lica osuđenog iz ideoloških razloga

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i poništio rešenje kojim je odbijen zahtev za rehabilitaciju. Sud je zaključio da je osuda za krivično delo udruživanja protiv naroda i države u SFRJ bila izrazito političkog i ideološkog karaktera, usmerena na zaštitu jednopartijskog sistema.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6383/2020
24.11.2022.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S . iz Kotora, Republika Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S . i utvrđuje da je rešenjem Apelacionog suda u Nišu Reh ž. 6/20 od 12. maja 2020. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Apelacionog suda u Nišu Reh ž. 6/20 od 12. maja 2020. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu Reh. 10/18 od 6. novembra 2019. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S . iz Kotora, Republika Crna Gora podneo je Ustavnom sudu, 2. jula 2020. godine, preko punomoćnika F.-B. B, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, koja je naknadno dopunjena, protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu Reh ž. 6/20 od 12. maja 2020. godine, zbog povrede čl. 21, 32. i 36. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepeno rešenje doneto u sudskom postupku vođenom radi rehabilitacije podnosioca ustavne žalbe, a kojim je njegov zahtev za rehabilitaciju pravnosnažno odbijen.

Navodi o povredi prava na pravično suđenje zasnivaju se na tvrdnji da su sudovi bez valjanog obrazloženja odbili kao neosnovan njegov zahtev za rehabilitaciju, iako su uticaji političke i ideološke prirode bili odlučujući za osudu podnosioca. Pored toga, podnosilac ističe da su nadležni sudovi u Republici Srbiji, u postupcima rehabilitacije, u sličnim činjeničnim i pravnim situacijama donosili drugačije – usvajajuće odluke.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je, uvidom u osporeno rešenje i ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Višeg suda u Leskovcu Reh. 10/18 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pred Višim sudom u Leskovcu vođen je vanparnični postupak radi rehabilitacije ovde podnosioca ustavne žalbe, u svojstvu predlagača.

Rešenjem Višeg suda u Leskovcu Reh. 10/18 od 6. novembra 2019. godine odbijen je kao neosnovan zahtev za rehabilitaciju predlagača kojim je tražio da se utvrdi da su u odnosu na njega ništave presuda Okružnog suda u Peći K. 90/74 od 18. septembra 1974. godine i presuda Vrhovnog suda u Prištini Kž. 458/74 od 14. marta 1975. godine, te da se brišu sve pravne posledice koje su proistekle iz navedenih presuda.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Reh ž. 6/20 od 12. maja 2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno je rešenje Višeg suda u Leskovcu Reh. 10/18 od 6. novembra 2019. godine. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je protiv D. S . vođen krivični postupak zbog krivičnog dela udruživanje protiv naroda i države iz člana 117. stav 1. u vezi sa čl. 100. i 109. KZ SFRJ; da je presudom Okružnog suda u Peći K. 90/74 od 18. septembra 1974. godine oglašen odgovornim za delo koje mu je stavljeno na teret i osuđen na kaznu strogog zatvora u trajanju od osam godina; da je po žalbi optuženog i njegovog branioca doneta presuda Vrhovnog suda u Prištini Kž. 458/74 od 14. marta 1975. godine kojom su žalbe odbijene; da je izrečena kazna snižena odlukom Predsedništva SFRJ 177/3 od 22. novembra 1977. godine na sedam godina zatvora, a zatim odlukom O-12/78 od 24. novembra 1978. godine na šest godina, koju kaznu je i izdržao; da je kao radnja izvršenja krivičnog dela navedeno to što se predlagač 1974. godine uključio u rad ilegalne grupe u formiranju „Nove KPJ“ i primio primerak „Proglasa inicijativnog komiteta za obnovu nove KPJ“, kao i primerak proglasa „Radnička klaso Jugoslavije, inteligencijo, seljaci i studenti, drugovi komunisti, braćo po idealima i poštenju“, a radi rasturanja i bojkota predstojećih izbora“, ostvario telefonski kontakt u pogledu vremena i mesta održavanja sastanka u Baru, obavestio druge o sastanku, preneo materijal za sastanak i učestvovao na sastanku ilegalne grupe pod nazivom „Peti kongres KPJ“ održanog u kući B . B . u Baru na kome je izabran za člana centralnog komiteta „Nove KPJ“ i da je po povratku iz Bara od M . T . primio i u Prištinu preneo više primeraka „Programa i proglasa nove KPJ“ radi pridobijanja novih članova grupe.

Dalje je navedeno da, u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi za rehabilitaciju, jer je predlagač osuđen za krivično delo propisano tada važećim pozitivnim zakonodavstvom, sudio mu je sud zasnovan na zakonu, omogućeno mu je da se izjasni o navodima optužbe, kao i pravo na odbranu, te pravo na ulaganje pravnog leka, a izrečena mu je kazna u okviru zakonom propisane, te da ne proizlazi da je osuđen iz ideoloških i političkih razloga.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) propisano je: da se ovim zakonom uređuju rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona – 1) na teritoriji Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke, 2) izvan teritorije Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije, 3) sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije, te 4) sudskom ili administrativnom odlukom vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije (član 1. stav 1.); da pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda (član 1. stav 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u suštini, zasniva na tvrdnji da je drugostepeni sud zanemario uticaje političke i ideološke prirode koji su, prema mišljenju podnosioca, bili odlučujući za njegovu osudu.

Ustavni sud najpre konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene relevantnog materijalnog i procesnog prava.

Prilikom razmatranja navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od odredaba Zakona o rehabilitaciji iz kojih proizlazi da se postupak sudske rehabilitacije odnosi, pored ostalog, i na one sudske ili administrativne odluke koje su donete isključivo iz političkih, verskih, nacionalnih i ideoloških razloga, a koja su za posledicu imale lišenje života, slobode ili nekog drugog građanskog prava, odnosno koje su donete protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda.

Prema tome, za utvrđenje prava na rehabilitaciju neophodno je utvrditi ne samo postojanje političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga koji bi mogli imati za posledicu lišenje života, slobode ili drugih prava, već i da su sudske odluke kojima su izrečene kazne lišenja sloboda i prava donete protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. Sama činjenica da su postojali neki od zakonom propisanih razloga koji su mogli biti osnov za lišenje sloboda i prava, ne znači a priori da su sudske odluke čije utvrđenje ništavosti se traži donete protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, tj. da je određeno lice sudskom odlukom lišeno života, slobode i drugih prava iz navedenih razloga i da ono ima pravo na rehabilitaciju. Takođe, činjenica da su sudske odluke kojima su određena lica lišena života, slobode i drugih prava donete protivno navedenim načelima i standardima ne može biti osnov za rehabilitaciju, ukoliko nije utvrđeno da lišenje nije bilo motivisano političkim, verskim, nacionalnim ili ideološkim razlozima.

Ustavni sud konstatuje da prilikom utvrđivanja da li je određena sudska odluka doneta u skladu sa načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, sudsku odluku treba ceniti sa stanovišta načela i standarda koji su važili u vreme njenog donošenja, a ne u skladu sa savremenim pravnim načelima i standardima koji tada nisu ni bili ustanovljeni, te se stoga i nisu mogli primenjivati (videti Odluku Ustavnog suda Už-1671/2014 od 21. decembra 2017. godine) .

Što se tiče okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud podseća da je u sprovedenom krivičnom postupku koji je pravnosnažno okončan presudom Vrhovnog suda u Prištini Kž. 458/74 od 14. marta 1975. godine, a u odnosu na koju je tražena rehabilitacija, aktivnosti optuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, u radu ilegalne grupe u formiranju – „Nove KPJ“, učešće na sastanku pod nazivom „Peti kongres KPJ“ kao i radnje vršene radi pridobijanja novih članova podvedene su pod obeležje bića krivičnog dela udruživanje protiv naroda iz člana 117. stav 1. KZ („Službeni list FNRJ “, broj 133/54), u vezi sa čl. 100. i 109. (kontrarevolucionarni napad na državno i društveno uređenje i učestvovanje u neprijateljskoj delatnosti protiv Federativne Narodne Republike Jugoslavije). Podnosilac je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od osam godina.

Apelacioni sud u Nišu zaključuje da nisu ispunjeni uslovi za rehabilitaciju podnosioca ustavne žalbe. Takvu svoju ocenu drugostepeni sud zasniva na tvrdnjama da je predlagač osuđen za krivično delo propisano tada važećim krivičnim zakonodavstvom, sudio mu je sud zasnovan na zakonu, omogućeno mu je da se izjasni o navodima optužbe, kao i pravo na odbranu, te pravo na ulaganje pravnog leka, a izrečena mu je kazna u okviru zakonom propisane, iz čega izvodi i zaključak da odluka u odnosu na koju je rehabilitacija tražena nije doneta iz političkih i ideoloških razloga.

Ustavni sud podseća da su osuđujuće presude u odnosu na koje je podnosilac ustavne žalbe tražio rehabilitaciju donete u nekadašnjoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji u vreme jednopartijskog sistema, kada se nije dozvoljavao pluralizam političkog mišljenja i višepartijski sistem. Samim ustavnopravnim sistemom nekadašnje SFRJ (pre tog FNRJ), bio je propisan jednopartijski sistem. U socijalističkoj Jugoslaviji nije postojala ustavna i zakonska mogućnost osnivanja i delovanja drugih partija, a takva zabrana političkog i partijskog pluralizma je bila i krivičnopravno zaštićena . Savez komunista Jugoslavije, kao i tadašnji republički i pokrajinski savezi komunista su kao de facto političke partije, bile jedine zakonom dozvoljene političke stranke, odnosno suštinski je u SFRJ postojala i delovala samo jedna politička partija. Pored toga i krivičnim zakonodavstvom socijalističke Jugoslavije bila je propisana striktna krivičnopravna zaštita takvog jednopartijskog sistema, a tzv. pluralitet mišljenja je bio samo formalno proklamovan u ustavnopravnom sistemu nekadašnje SFRJ, te se svako i iole ozbiljnije ideološko i političko delovanje mimo koncepta jednopartijskog sistema, kažnjavalo i u krivičnopravnom smislu.

Svi propisi, kako ustavnopravni, tako i zakonski, na kojima se temeljio striktno jednopartijski sistem, kao i krivičnopravna zaštita tog sistema u nekadašnjoj Jugoslaviji, bili su izrazito ideološkog karaktera. Stoga je sasvim očigledno i da su krivična dela za koja je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno osuđen (udruživanje protiv naroda, kontrarevolucionarni napad na državno i društveno uređenje i učestvovanje u neprijateljskoj delatnosti protiv Federativne Narodne Republike Jugoslavije), bila izrazito ideološkog i političkog karaktera što, pre svega, proizlazi iz njihovog zaštitnog/zaštićenog objekta, odnosno objekta krivičnopravne zaštite. Navedena krivična dela su se suštinski svodila na pružanje krivičnopravne zaštite određenim društveno-ekonomskim i političkim odnosima, te tadašnjim nosiocima vlasti.

Ustavni sud primećuje da je u nekadašnjoj FNRJ, kao i potom u SFRJ bilo zabranjeno kako osnivanje i delovanje bilo kojih građanski orijentisanih političkih partija, koje bi se, između ostalog, zalagale i za višepartijski sistem i političku demokratiju, tako i formiranje političke partije koja bi, kao što je to deklarativno bila i sama Komunistička partija Jugoslavije, a kasnije Savez komunista Jugoslavije, bila komunističko-socijalističke orijentacije. Stoga je i podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno osuđen za konkretna krivičnih dela (udruživanje protiv naroda, kontrarevolucionarni napad na državno i društveno uređenje i učestvovanje u neprijateljskoj delatnosti protiv Federativne Narodne Republike Jugoslavije), koja se suštinski svodila na njegovo tada (zajedno sa drugim takođe pravnosnažno osuđenim licima, od kojih su neka potom rehabilitovana), zabranjeno i kažnjivo političko delovanje, bez obzira što je , inače, takvo konkretno političko delovanje i samo bilo utemeljeno na komunističkoj ideologiji, koja je formalno bila vladajuća u nekadašnjoj FNRJ, a kasnije u SFRJ.

U tom smislu Ustavni sud primećuje da bi i tzv. Nova Komunistička partija Jugoslavije, po definiciji koja proizlazi iz njene ideološko-političke usmerenosti, da je nekim sticajem okolnosti bila u prilici da vrši vlast, svakako bila jednopartijski orijentisana, te bi svoje ideološke i političke protivnike verovatno i sama izložila krivičnopravnoj represiji, ali to ipak ne utiče na stav Ustavnog suda da je konkretni podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno osuđen zbog izvršenja krivičnih dela koja su bila izrazito ideološkog i političkog karaktera, zbog čega u skladu sa odredbama Zakona o rehabilitaciji, ima pravo na rehabilitaciju.

Ustavni sud smatra da nije opravdan zaključak Apelacionog suda u Nišu da odluka u odnosu na koju je rehabilitacija tražena nije doneta iz političkih i ideoloških razloga, te da , stoga, nisu ispunjeni uslovi za rehabilitaciju podnosioca ustavne žalbe, što se temelji na sledećim kumulativno formulisanim razlozima: 1) predlagač (podnosilac ustavne žalbe u ustavno-sudskom postupku), je osuđen za krivično delo propisano tada važećim krivičnim zakonodavstvom; 2) odluku je doneo sud zasnovan na zakonu; 3) predlagaču je omogućeno mu da se izjasni o navodima optužbe, kao i da ostvaruje pravo na odbranu, te pravo na ulaganje pravnog leka; te konačno 4) predlagaču, kao okrivljenom u vreme vođenja krivičnog postupka u socijalističkoj Jugoslaviji, izrečena je kazna koja je bila u okvirima propisanim zakonom.

Svi prethodno navedeni razlozi zbog kojih je u redovnom sudskom postupku pravnosnažno odbijen zahtev podnosioca ustavne žalbe (tada predlagača), da bude rehabilitovan, su formalističkog karaktera, kada se ima u vidu izrazito ideološki karakter krivičnih dela za koja je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno osuđen. Iz tog osnovnog razloga, notorne prirode, a koji je istovremeno i ključni razlog za opravdanost rehabilitacije podnosioca ustavne žalbe, sva ona prava koja je podnosilac ustavne žalbe formalno imao kao okrivljeni u krivičnom postupku, koji se u socijalističkoj Jugoslaviji vodio protiv njega, nisu sama po sebi, ni na koji način mogla dovesti do oslobađajuće presude u to vreme, te su u stvari, suštinski, imala samo krajnje formalan karakter u konkretnom slučaju koji se u svom pravnosnažnom ishodu sveo na krivično sankcionisanje isključivo zbog političkog i ideološkog delovanja, a u cilju neposredne zaštite mehanizmom krivičnopravne represije – jednopartijskog sistema i monopola tada vladajuće političke partije.

Stoga, Ustavni sud smatra da su predmetne odluke u odnosu na koje je tražena rehabilitacija podnosioca, a koje su se svodile na kažnjavanje zbog političkog mišljenja i delovanja donete protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda koji su važili u vreme donošenja tih odluka .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da se, u konkretnom slučaju, ne može prihvatiti krajnje formalistički pristup Apelacionog suda u Nišu i zaključak da ne postoje razlozi za rehabilitaciju, samo zbog toga što je postupak prema podnosiocu ustavne žalbe sproveden zakonito i utvrđena krivična odgovornost. Ovakav stav je u suprotnosti sa odredbama člana 1. stav 1. tač. 3) i 4) Zakona o rehabilitaciji, kojim je izričito propisano da pravo na rehabilitaciju imaju i lica koja su sudskom ili administrativnom odlukom lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, zbog čega su sudovi kod osude za krivična dela za koja nije predviđena rehabilitacija po sili zakona dužni da utvrde da li je donošenje sudske odluke bilo motivisano političkim i ideološkim razlozima.

Ustavni sud posebno ističe da su redovni sudovi u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosili drugačije odluke o osnovanosti zahteva za rehabilitaciju. Naime, neka od lica koja su zajedno sa podnosiocem ustavne žalbe učestvovala u stvaranju ilegalne grupe „Nova KPJ“, kao i sastanku pod nazivom „Peti kongres KPJ“, te zbog toga u toku 1974. i 1975. godine osuđena za izvršenje krivičnog dela udruživanje protiv naroda i države iz člana 117. stav 1. KZ, pravnosnažno su rehabilitovana. I iz ovoga, a u skladu sa načelom pravne sigurnosti, proizlazi opravdanost rehabilitacije podnosioca ustavne žalbe.

Konačno, Ustavni sud ukazuje da su konkretno političko delovanje i ideološka orijentacije tzv. barske grupe kojoj je pripadao podnosilac ustavne žalbe , kao i drugi ljudi koji su zajedno osnovali „Novu KPJ“, bil i suštinski identični ideologiji i delovanju većine ljudi koji su tokom „obračuna“ u socijalističkoj Jugoslaviji bili tzv. Ibeovci, odnosno izjasnili se svojevremeno za rezoluciju Informbiroa, te stoga bili izloženi i teškoj krivičnopravnoj represiji, što je istorijski posebno upadljivo kada se radi o kažnjenicima na Golom Otoku, ali i u drugim kaznenim ustanovama u nekadašnjoj FNRJ. Kako je već više hiljada ljudi koji su krivično sankcionisani i na druge načine (pa i administrativno), kažnjavani kao „Ibeovci“ („Informbirovci“) i inače, pravnosnažno rehabilitovano, Ustavni sud smatra da je i iz tog razloga opravdana rehabilitacija podnosioca ustavne žalbe.

Iz svega prethodno objašnjenog proizlazi da stav Apelacionog suda u Nišu prema kojem u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za rehabilitaciju, jer podnosilac nije osuđen i lišen slobode iz političkih i ideoloških razloga, predstavlja izraz arbitrernog presuđenja, a posledica toga je da je osporenim aktom podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 1. izreke utvrdio povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporeno rešenje Apelacionog suda u Nišu Reh ž. 6/20 od 12. maja 2020. godine i odredio da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu Reh. 10/18 od 6. novembra 2019. godine.

7. Imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je odredio način otklanjanja štetnih posledica povrede prava , Ustavni sud nije posebno cenio istaknutu povredu čl. 21. i 36. Ustava.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83 .). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „ Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

10. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Ustavna žalba: usvajanje zahteva za rehabilitaciju lica osuđenog iz ideoloških razloga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti