Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina. Kao odlučujući razlog za dugo trajanje postupka navedena je neefikasnost prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vlada Cimbaljevića i Dušana Mihailoskog iz Smederevske Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Vlada Cimbaljevića i Dušana Mihailoskog i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci u predmetu P1. 398/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci P1. 142/04) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vlado Cimbaljević i Dušan Mihailoski iz Smederevske Palanke podneli su Ustavnom sudu, 30. jula 2014. godine, preko punomoćnika Duška Nikodijevića, advokata iz Smederevske Palanke, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6875/13 od 29. maja 2014. godine , zbog povrede "prava na rad i zaradu pod jednakim uslovima" iz člana 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parnič nom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci u predmetu P1. 398/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci P1. 142/04) , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosioci smatraju da im je osporenom presudom povređeno „ pravo na rad i zaradu pod jednakim uslovima“ jer je u radnom sporu vođenom protiv poslodavca - SP „Lasta“ a.d. Beograd - Profitna organizacija „Lasta“ iz Smederevske Palanke, pravnosnažno odbijen njihov zahtev za isplatu potraživanja iz radnog odnosa. Naime, zbog „navodnog poslovanja njihove poslovne jedinice sa gubitkom“, podnosiocima je isplaćivana osnovna zarada u manjem iznosu od onog po kome je obračunavana zarada vozačima u drugim poslovnim jedinicama "Laste". Smatraju da drugostepeni sud nije dao razloge za svoju odluku da preinači prvostepenu presudu kojom je usvojen njihov tužbeni zahtev, i to uprkos činjenici da je Odlukom Ustavnog suda IUo-25/2009 od 28. jula 2010. godine utvrđeno "da neke odredbe Kolektivnog ugovora Saobraćajnog preduzeća "Lasta" a.d. Beograd nisu u saglasnosti sa Ustavom". Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su im povređena označena ustavna prava, poništi osporenu presudu i naloži Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi tuženog protiv presude Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci P1. 398/12 od 23. aprila 2013. godine, kao i da im naknadi troškove ustavnosudskog postupka. Podnosioci nisu podneli zahtev za nadoknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta P1. 398/12 sada Osnovnog suda u Velikoj Plani - Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe Vlado Cimbaljević i Dušan Mihailoski , u svojstvu tužilaca, podneli su tužbe 23. marta 2004. godine, odnosno 25. marta 2004. godine Opštinskom sudu u Smederevskoj Palanci (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog Saobraćajnog preduzeća "Lasta" a.d. Beograd - Profitna organizacija "Lasta" iz Smederevske Palanke, radi isplate zarade. Povodom tužbe tužioca Vlada Cimbaljevića je formiran predmet P1. 142/04, a povodom tužbe tužioca Dušana Mihailoskog P1. 152/04. Rešenjem Opštinskog suda P1. 142/04 od 12. decembra 2007. godine, pripojene su parnici pod brojem P1. 142/04 i parnice P1. 152/04 - tužioca Dušana Mihailoskog, ovde podnosioca ustavne žalbe, ali i parnice još dva tužioca D.P. i S.T. koje su vođene u predmetima P1. 162/04 i P1. 172/04, radi jednovremenog raspravljanja i odlučivanja. Do spajanja parnica bilo je održano šest ročišta za glavnu raspravu, uz tri neodržana u parnici P1. 142/04, a u parnici u kojoj je tužilac drugi podnosilac održano je osam ročišta, dok su dva ostala neodržana. Razlozi neodržavanja su uglavnom bili u predavanju podnesaka tuženog neposredno pred ročište, s tim što su oba tužioca po jedanput izostala sa ročišta na kojima je trebalo da budu saslušani u svojstvu parnične stranke, te jednom zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U ovom delu postupka obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje, ali je pored osnovnog nalaza pribavljen i dopunski nalaz istog veštaka.

Nakon spajanja parnica a do donošenja rešenja o prekidu postupka od 30. januara 2009. godine, bilo je zakazano šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno nije održano jer nije dostavljeno novo dopunsko izjašnjenje veštaka. Prekid postupka je usledio po predlogu zajedničkog punomoćnika tužilaca, a razlog je bio rešavanje po zahtevu tužilaca za ocenu ustavnosti i zakonitosti pojedinih odredaba Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog od 29. jula 2002. godine, koji je bio na snazi u periodu za koji su tužioci tražili isplatu razlike u zaradi. Protiv rešenja o prekidu postupka nije bilo žalbi. U ovom delu postupka saslušano je pet svedoka i veštak, a tuženi je istaknuti kompenzacioni prigovor povukao 14. maja 2008. godine. Punomoćnik tužilaca je tražio nastavak postupka podneskom od 27. septembra 2010. godine, uz dostavljanje Odluke Ustavnog suda IUo-25/2009 od 28. jula 2010. godine, nakon čega je novoformirani Osnovni sud u Smederevu - Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci rešenjem P. 142/04 od 13. oktobra 2010. godine dozvolio nastavak postupka.

Postupak je nastavljen pod brojem P1. 1440/10 pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci, koji je nakon tri zakazana ročišta, od kojih su dva održana, 12. jula 2011. zaključio glavnu raspravu. Jedno ročište nije održano jer je punomoćnik tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe predao podnesak sa preciziranim tužbenim zahtevom neposredno na ročištu. U ovom delu postupka, tužilac S.T. je povukao tužbu 1. februara 2011. godine, a tužilac D.P. je preinačio tužbeni zahtev, zbog čega je dalji postupak po njegovoj tužbi rešenjem donetim na ročištu održanom 29. novembra 2010. godine izdvojen iz ove parnice. Na održanim ročištima je saslušan određeni sudski veštak i pročitani su pismeni dokazi.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci P1. 1440/10 od 12. jula 2011. godine je usvojen tužbeni zahtev tužilaca u celini. Protiv presude je tuženi izjavio žalbu 3. novembra 2011. godine, te je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 964/12 od 17. maja 2012. godine ukinuta navedena prvostepena presuda i predmet vraćen istom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P1. 396/12, pa je, nakon tri održana ročišta od šest zakazanih, presudom Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci P1. 396/12 od 23. aprila 2013. godine usvojen tužbeni zahtev tužilaca u celini. Tri ročišta nisu održana jer je dva puta bio sprečen postupajući sudija, a jednom je veštak uz opravdanje izostao sa ročišta. Na održanim ročištima je saslušan veštak u skladu sa nalozima iz drugostepenog ukidajućeg rešenja, te su pročitani pismeni dokazi.

Odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj 21. maja 2013. godine, Apelacioni sud u Beogradu je nakon četiri održane rasprave radi dopune dokaznog postupka, u okviru kojih je saslušan veštak i pribavljeni ugovori o radu sa aneksima za zaposlene, osporenom presudom Gž1. 6875/13 od 29. maja 2014. godine preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi isplate određenih iznosa na ime zarade i drugih primanja iz radnopravnog odnosa. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da po nalaženju toga suda iz činjeničnog stanja proizlazi da tuženi prilikom obračuna zarade i drugih primanja nije različito vrednovao isti rad, niti je povredio pravilo iz odredbe člana 104. stav 2. Zakona o radu da se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti, koji je ostvaren kod poslodavca. Naime, nema povrede ovog pravila kada se utvrdi da cena rada za određenu profitnu organizaciju - svaku profitnu organizaciju zavisi od njenog doprinosa poslovnom uspehu preduzeća, odnosno od doprinosa njenih zaposlenih poslovnom uspehu preduzeća. Po zaključku ovog suda, tuženi je ispunio obavezu prema zaposlenim tužiocima po osnovu isplate zarade za navedeni period potraživanja, jer se zarada tužiocima određivala prema ceni rada iz profitne organizacije u kojoj su oni radili i ostvarivali rezultate rada i činjenica je da se njihov doprinos poslovnom uspehu preduzeća uzimao kao merodavan. Punomoćniku tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, navedena presuda je uručena 30. juna 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 23. marta 2004. godine, odnosno 25. marta 2004. godine, podnošenjem tužbi Opštinskom sudu u Smederevskoj Palanci, a okončan 30. juna 2014. godine, uručenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6875/13 od 29. maja 2014. godine podnosiocima ustavne žalbe.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena i nedeljiva celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno traja o deset godina i tri meseca.

Imajući u vidu potrebu hitnog rešavanja radnih sporova, navedeno trajanje parničnog postupka prima facie ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanj e nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom bio relativno činjenično i procesno složen, pre svega zbog dokaznog postupka-ekonomsko finansijskog veštačenja koje trebalo sprovesti za više tužilaca u ovom sporu, po pitanju različitih primanja iz radnog odnosa za koja su smatrali da su im ostala neisplaćena od strane poslodavca u okviru njihove profitne organizacije.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da su oni svakako imali legitiman interes da se ovaj spor, inače hitan po svojoj prirodi, okonča u razumnom roku.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da oni svojim ponašanjem nisu u značajnoj meri doprineli dužini trajanja postupka, time što je njihov punomoćnik jednom u toku desetogodišnjeg trajanja postupka predao precizirani podnesak neposredno na ročištu, a tužioci po jednom izostali sa ročišta na kome ih je trebalo saslušati u svojstvu parnične stranke.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dali su nadležni prvostepeni sudovi. U prilog ovoj oceni upravo govori to da je prvostepena presuda doneta tek nakon više od sedam godina od podnošenja tužbe, ali da je i ona, prema rešenju drugostepenog suda, u celosti ukinuta, te je do donošenja druge po redu prvostepene presude proteklo još skoro dve godine. Pored ovoga, u prilog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda govori i to što je ovaj spor okončan preinačenjem ponovne prvostepene presude, tako što je, nakon otvaranja rasprave pred drugostepenim sudom i dopune dokaznog postupka, umesto usvajanja tužbenog zahteva tužilaca, njihov zahtev pravnosnažno odbijen.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci u predmetu P1. 398/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci P1. 142/04). Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu izreke.

Budući da podnosioci ustavne žalbe nisu istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava, dovoljno da se postigne adekvatno i pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe.

6. Ocenjujući postojanje povrede prava na rad iz člana 60. Ustava, odnosno prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, koje su, u suštini i prema navodima ustavne žalbe, podnosioci istakli, a do koje je po njihovom mišljenju došlo donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6875/13 od 29. maja 2014. godine, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

- da su navodi ustavne žalbe u delu u kom se ističe povreda prava na pravično suđenje i prava na rad bitno slični navodima koje je podnosilac D.S. iz Valjeva izneo u ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5206/12 od 17. januara 2013. godine i Osnovnog suda u Valjevu P1. 1413/10 od 19. juna 2012. godine, a o kojoj je Ustavni sud odlučivao u predmetu Už-1631/2013;

- da su razlozi na kojima se zasniva osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6875/13 od 29. maja 2014. godine sadržani i u obrazloženju presude tog suda Gž1. 5206/12 od 17. januara 2013. godine koja je osporena u predmetu Už-1631/2013.

Polazeći od prethodno iznetog, Ustavni sud ukazuje da je u Rešenju Už-1631/2013 od 26. marta 2014. godine, donetom povodom identične činjenične i pravne situacije, između ostalog, istakao da je odredba člana 1. Kolektivnog ugovora o izmenama i dopunama Kolektivnog ugovora Saobraćajnog preduzeća "Lasta" a.d. Beograd, broj 18479 od 22. decembra 2006. godine, kao deo pozitivnopravnog poretka od dana njenog stupanja na snagu, primenjiva na činjenično stanje u kojem se nalazi podnosilac D.S. iz Valjeva, jer nikada nije bila predmet ocene ustavnosti i zakonitosti pred Ustavnim sudom, te da se stoga navodi ovog podnosioca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje i prava na rad. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, polazeći od razloga iznetih u obrazloženju Rešenja Už-1631/201 3 od 26. marta 2014. godine, takođe ocenio da se navodi podnosilaca ove ustavne žalbe ne mogu smatrati argumentovanim ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi označenih ustavnih prava.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. U vezi sa zahtevom podnosi laca za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić