Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog obračuna parničnih troškova

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na troškove postupka, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno obračunao troškove prema inicijalnom, a ne konačno umanjenom tužbenom zahtevu, što je suprotno procesnom pravu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Brankice Savić iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Brankice Savić izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 507/13 od 12. juna 2013. godine i utvrđuje da je stavom drugim izreke ove presude kojim je odlučeno o troškovima postupka povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 507/13 od 12. juna 2013. godine, u stavu drugom izreke i nalaže istom sudu da ponovo odluči o troškovima postupka.

O b r a z l o ž e nj e

1. Brankica Savić iz Bora, preko punomoćnika Aleksandra Mihajlovića, advokata iz Paraćina, podnela je, 5. avgusta 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 507/13 od 12. juna 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je doneta osporena presuda, zajemčenih član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je Apelacioni sud u Kragujevcu pogrešnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na kamatu na iznos naknade štete, a potom umanjio iznos dosuđenih troškova, jer je tužilja – ovde podnositeljka ustavne žalbe smanjila tužbeni zahtev tek podneskom od 14. oktobra 2012. godine, neposredno pred presuđenje, a koji je egzistirao od podnošenja tužbe 26. juna 2007. godine u visini od 950.000 dinara, u čemu je drugostepeni sud pogrešio, jer je vrednost spora utvrđena na iznos od 984.853,60 dinara; da je drugostepeni sud obračunao troškove prema uspehu u sporu, na način kao da je podnositeljka uspela sa ¼ u odnosu na ranije postavljeni tužbeni zahtev i tako oštetio podnositeljku za iznos od 233.853,60 dinara; da ovakva odluka nema pravno utemeljenje u odredbama Zakona o parničnom postupku, te je drugostepeni sud povredio pravo podnositeljke na pravično suđenje; da je podnositeljka punih šest godina čekala na pravnosnažno okončanje postupka za naknadu štete, što je previše za jedan takav sudski postupak. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnositeljke, poništi presudu Apelacionog suda u Kragujevcu i podnositeljki dosudi naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Paraćinu P. 1/13 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 26. juna 2007. godine podnela Opštinskom sudu u Paraćinu tužbu protiv Javnog preduzeća „Elektromreža Srbije“ – Pogon u Kruševcu, sa predlogom da se tuženi obaveže da tužilji isplati na ime naknade štete za posečene grane sedam stabala oraha i izgubljene dobiti zbog neubiranja plodova oraha koji su svojina tužilje na katastarskoj parceli broj 2016/3 KO Popovac, iznos od 950.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. aprila 2007. godine pa do konačne isplate.

Prva prvostepena presuda u ovom sporu je doneta 15. januara 2008. godine, tj. posle manje od sedam meseci od podnošenja tužbe. Prvostepeni sud je izveo dokaze upoznavanjem sa dokumentacijom koju su dostavile stranke, saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke i veštačenje putem veštaka poljoprivredne struke G. N. na okolnosti postojanja štete na stablima oraha na placu tužilje; sudski veštak je u svom nalazu i mišljenju od 10. decembra 2007. godine procenio ukupnu štetu koju je pretrpela tužilja na iznos od 984.375 dinara. Tužilja je podneskom od 20. decembra 2008. godine preinačila tužbeni zahtev u skladu sa nalazom veštaka.

Opštinski sud u Paraćinu je, presudom P. 591/07 od 15. januara 2008. godine, odbio tužbeni zahtev tužilje u celosti kao neosnovan.

Tužilja je 13. marta 2008. godine protiv navedene prvostepene presude izjavila žalbu.

Okružni sud u Jagodini je presudom Gž. 806/08 od 22. aprila 2008. godine potvrdio ožalbenu presudu Opštinskog suda u Paraćinu P. 591/07 od 15. januara 2008. godine, a žalbu tužilje odbio kao neosnovanu.

Tužilja je protiv navedene presude Okružnog suda u Jagodini izjavila reviziju 22. avgusta 2008. godine.

Vrhovni sud Srbije je, rešenjem Rev. 2864/08 od 6. maja 2009. godine, ukinuo presudu Okružnog suda u Jagodini Gž. 806/08 od 22. aprila 2008. godine i presudu Opštinskog suda u Paraćinu P. 591/07 od 15. januara 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer je utvrdio da se revizijom osnovano ukazuje da je pobijana presuda zasnovana na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačke 12. Zakona o parničnom postupku i da zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

U ponovnom prvostepenom postupku, zakazano je 18 ročišta (u periodu od 22. jula 2009. do 1. novembra 2012. godine), od kojih je održano 13.

U ponovnom postupku je, pored upoznavanja sa dokumentacijom stranaka i pribavljanja određenih izveštaja od tuženog, prvostepeni sud izveo više veštačenja.

Prvo je na predlog tužilje, Opštinski sud u Paraćinu, rešenjem od 20. jula 2009. godine, odredio dopunsko veštačenje, shodno primedbama iz revizijske odluke, putem veštaka G. N, koji je dopunski nalaz dostavio 21. avgusta 2009. godine sa procenom štete u iznosu od 984.375 dinara.

Na predlog tuženog, prvostepeni sud je rešenjem od 10. novembra 2009. godine odredio drugo veštačenje putem veštaka poljoprivredne struke G. Đ, koji je 1. decembra 2009. godine dostavio nalaz i mišljenje sa procenom štete u iznosu od 261.660 dinara.

Nakon toga, na predlog tuženog, na ročištu 15. januara 2010. godine je određeno veštačenje putem veštaka elektro struke V. J, kako bi se utvrdila visina dalekovoda i žica i udaljenost žica od krošnji oraha. Prilikom uviđaja na licu mesta, koji je održan 13. maja 2010. godine, veštak V. J. je izjavio da je za naloženo veštačenje potrebno prvo na lice mesta izvesti veštaka geometra, koji bi izvršio snimanje parcele i položaja vertikalne projekcije spornog voda, kao i njegove visine u odnosu na teren. Iako se Opštinski sud u Paraćinu radi ovog snimanja obraćao prvo Službi za katastar nepokretnosti, a zatim Geodetskom birou „Geo 3“ u Paraćinu, do izlaska geometra na lice mesta nije došlo, a veštak elektro struke je svoj nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 19. aprila 2011. godine.

Na ročištu održanom 4. jula 2011. godine izvedeno je usaglašavanje veštaka G. N. i G. Đ, ali kako se veštaci nisu usaglasili, tužilja je predložila superveštačenje, prvo od strane Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, a zatim, kako ovaj fakultet nije bio u mogućnosti da veštači, putem Poljoprivrednog fakulteta u Čačku. Prvostepeni sud je spise dostavio Poljoprivrednom fakultetu u Čačku – Institutu za voćarstvo (u daljem tekstu: Institut) 9. januara 2012. godine, koji je, nakon izvršenog uviđaja na licu mesta, dostavio svoj nalaz i mišljenje 22. marta 2012. godine. Na ročištu 2. jula 2012. godine saslušan je veštak iz Instituta R. M, koji je dao i dopunsko pismeno i usmeno izjašnjenje 27. jula i 3. oktobra 2012. godine. Tužilja je podneskom od 14. oktobra 2012. godine precizirala tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka.

Osnovni sud u Paraćinu je, presudom P. 1/10 od 1. novembra 2012. godine, u stavu prvom izreke obavezao tuženog da tužilji na ime naknade štete za sedam posečenih stabala ramenih grana i izgubljene dobiti zbog neubiranja plodova oraha isplati iznose sa zakonskom zateznom kamatom, kao u izreci presude, a u stavu drugom izreke obavezao tuženog da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 348.663,60 dinara.

Tuženi je protiv navedene prvostepene presude izjavio žalbu 28. novembra 2012. godine.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 507/13 od 12. juna 2013. godine, u stavu prvom izreke, odlučio da se preinačava prvostepena presuda Osnovnog suda u Paraćinu P. 1/10 od 1. novembra 2012. godine, tako da se pod a) obavezuje tuženi da tužilji na ime naknade stvarne štete i izmakle koristi zbog posečenih ramenih grana sa sedam stabala oraha na kp. br. 2016/3 KO Popovac u svojini tužilje, izvršene 19. juna 2007. godine ispod dalekovoda tuženog, isplati ukupan iznos od 210.230 dinara, pri čemu je na deo materijalne štete u visini od 174.020 dinara dužan da plati zakonsku zateznu kamatu počev od 1. novembra 2012. godine pa do isplate, pod b) da se odbija, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tuženi na materijalnu štetu isplati zakonsku zateznu kamatu i to: na iznos od 31.600 dinara od 1. oktobra 2007. godine, na iznos od 31.6000 dinara od 1. oktobra 2008. godine, na iznos od 31.600 dinara od 1. oktobra 2009. godine, na iznos od 29.750 dinara od 1. oktobra 2010. godine, na iznos od 26.670 dinara od 1. oktobra 2011. godine i na iznos od 23.520 dinara od 1. oktobra 2012. godine, a na sve ove iznose do 31. oktobra 2012. godine. U stavu drugom izreke osporene presude preinačena je prvostepena odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke, pa je obavezan tuženi da tužilji na ime naknade parničnih troškova isplati iznos od 114.811 dinara.

U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da je budući da je preinačena odluka o glavnoj stvari, Apelacioni sud, postupajući na osnovu odredaba člana 161. stav 2. u vezi sa čl. 149. i 150. i članom 159. st. 1. do 3. Zakona o parničnom postupku, odlučio o troškovima postupka; da je ovaj sud imao u vidu nužne troškove koje je tužilja imala za vođenje spora i koje je opredeljeno tražila, čija visina se žalbom ne osporava i koji iznose ukupno 348.664,60 dinara, kao i da je tužilja tužbeni zahtev koji je egzistirao od podnošenja tužbe 26. jula 2007. godine u visini od 950.000 dinara smanjila tek podneskom od 14. oktobra 2012. godine, neposredno pred presuđenje, tako da uspeh tužilje u sporu u odnosu na prvobitno postavljeni tužbeni zahtev iznosi približno ¼; da je s obzirom na napred izloženo i uspeh tužilje u sporu od približno ¼ vrednosti prvobitno postavljenog tužbenog zahteva, tužilji priznat iznos svih parničnih troškova srazmerno uspehu u sporu od 77.951 dinara, dok su troškovi veštačenja, kao nužni, istoj priznati u celosti u visini od 36.860 dinara, tako da dosuđeni ukupan iznos troškova tužilji iznosi 114.811 dinar; da je iz iznetih razloga, na osnovu člana 161. stav 2. Zakona o parničnom postupku, u vezi sa prethodno navedenim odredbama Zakona, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", b r. 125/04 i 111/09) , koji se primenjivao u ovom postupku , odredbama člana 149. bilo je propisano: da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove (stav 1.); da a ko stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (stav 2.); da s ud može odlučiti da jedna stranka naknadi sve troškove koje je protivna stranka imala ako protivna stranka nije uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela nisu nastali posebni troškovi (stav 3.); odredbama člana 150. – da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice ; da o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti (stav 1.); da a ko je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi (stav 2.); odredbama člana 193. je bilo propisano da t užilac može do zaključenja glavne rasprave preinačiti tužbu (stav 1.); da p osle dostavljanja tužbe tuženom, za preinačenje tužbe potreban je pristanak tuženog; da sud može dozvoliti preinačenje i kad se tuženi tome protivi ako smatra da bi to bilo celishodno za konačno rešenje odnosa među strankama i ako oceni da postupak po preinačenoj tužbi neće znatno produžiti trajanje parnice; da će se smatrati da postoji pristanak tuženog na preinačenje tužbe ako se on upusti u raspravljanje o glavnoj stvari po preinačenoj tužbi, a nije se pre toga protivio preinačenju (stav 2.); da a ko je parnični sud za preinačenu tužbu stvarno nenadležan, ustupiće predmet nadležnom sudu koji će, ako se tuženi protivi preinačenju, odlučiti da li je preinačenje dozvoljeno (stav 3.); da k ad sud dozvoli preinačenje tužbe, dužan je da ostavi tuženom vreme potrebno da se može pripremiti za raspravljanje po preinačenoj tužbi, ako za to nije imao dovoljno vremena(stav 4.); da ako je tužba preinačena na ročištu na kome tuženi nije prisutan, sud će odložiti ročište i dostaviti tuženom prepis zapisnika sa tog ročišta (stav 5.); da p rotiv rešenja kojim se dopušta ili odbija preinačenje tužbe nije dozvoljena posebna žalba (stav 6.); odredbama člana 194. je bilo propisano da je p reinačenje tužbe promena istovetnosti zahteva, povećanje postojećeg ili isticanje drugog zahteva uz postojeći (stav 1.); da a ko tužilac preinačuje tužbu tako što usled okolnosti koje su nastale posle podizanja tužbe, zahteva iz istog činjeničnog osnova drugi predmet ili novčani iznos, tuženi se takvom preinačenju ne može protiviti (stav 2.); da t užba nije preinačena ako je tužilac promenio pravni osnov tužbenog zahteva, ako je smanjio tužbeni zahtev, ili ako je promenio, dopunio ili ispravio pojedine navode, tako da usled toga tužbeni zahtev nije promenjen (stav 3.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da se njima ukazuje, pre svega, da odluka Apelacionog suda u Kragujevcu o troškovima parničnog postupka nema utemeljenje u odredbama Zakona o parničnom postupku, te da je u suprotnosti sa ovim zakonom.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud i ovom prilikom konstatuje da u postupku pružanja ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda nije nadležan da preispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenjuje valjanost izvedenih dokaza u postupku pred redovnim sudovima, niti da vrši instancionu kontrolu zakonitosti donetih sudskih odluka, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je konstatovao da Apelacioni sud u Kragujevcu nije utvrdio uspeh tužilje u sporu prema vrednosti poslednjeg precizirnog tužbenog zahteva u podnesku od 14. oktobra 2012. godine, već prema vrednosti tužbenog zahteva istaknutog u tužbi od 26. juna 2007. godine, te je tako našao da je ona nije uspela u sporu u celosti, već približno sa ¼ vrednosti prvobitno postavljenog tužbenog zahteva, i u skladu s tim, preinačio prvostepenu odluku o troškovima postupka na štetu tužilje – ovde podnositeljke ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se odluka Apelacionog suda u Kragujevcu ne zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava. Naime, odredbe Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: Zakon) na koje se u donošenju osporene presude pozvao Apelacioni sud u Kragujevcu, po oceni Ustavnog suda, ne pružaju osnov za preinačenje prvostepenog rešenja o troškovima koje je izvršio drugostepeni sud. Naime, iz odredaba čl. 149. i 150. Zakona proizlazi da je stranka koja izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove koji su bili potrebni za vođenje parnice srazmerno uspehu u parnici. Uspeh u sporu, pak, utvrđuje se prema tome da li je sud usvojio tužbeni zahtev u celini ili delimično, ili je tužbeni zahtev odbio. Član 193. Zakona propisuje da tužilac može do zaključenja glavne rasprave preinačiti tužbu, kao i uslove pod kojima sud može dozvoliti preinačenje tužbe i kad se tuženi tome protivi, te da protiv rešenja kojim se dopušta ili odbija preinačenje tužbe nije dozvoljena posebna žalba. Pri tome, Zakon članom 194. stav 3. utvrđuje da tužba nije preinačena ako je tužilac promenio pravni osnov tužbenog zahteva, ako je smanjio tužbeni zahtev, ili ako je promenio, dopunio ili ispravio pojedine navode, tako da usled toga tužbeni zahtev nije promenjen. Iz navedenog, po shvatanju Ustavnog suda, proizlazi da tužilac može smanjiti tužbeni zahtev do zaključenja glavne rasprave i da za to nije potrebna saglasnost tuženog. Prema tome, odredbe Zakona ne pružaju mogućnost da se kao osnov za utvrđivanje uspeha u sporu ne prihvati tužbeni zahtev koji je preciziran do zaključenja glavne rasprave, bez obzira što je to učinjeno kratko vreme pre zaključenja glavne rasprave, i to prema rezultatima superveštačenja, koje je usledilo nakon neuspelog usaglašavanja prethodnih veštaka, od kojih je jedan procenio visinu štete na iznos od 984.375 dinara. Pri tome, i advokatski troškovi se računaju prema visini poslednjeg postavljenog tužbenog zahteva, koja predstavlja i vrednost predmeta spora.

Imajući u vidu napred izneto. Ustavni sud je ocenio da je stavom drugim izreke osporene presude povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/2011, 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu u tom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

U pogledu tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje osporenom presudom u delu koji se odnosi na kamatu na dosuđeno potraživanje naknade štete, Ustavni sud je konstatovao da ustavna žalba, osim konstatacije da je Apelacioni sud u Kragujevcu preinačio prvostepenu presudu „pogrešnom primenom materijalnog prava“, ne sadrži bilo kakve ustavnopravne razloge kojima se obrazlaže ova tvrdnja, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 507/13 od 12. juna 2013. godine, u stavu drugom njene izreke, kako bi u nadležni sud doneo novu odluku o troškovima postupka, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. U vezi sa tvrdnjom o povredi prava podnositeljke na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak od podnošenja tužbe, 26. juna 2007. godine, do donošenja pravnosnažene presude Apelacionog suda u Kragujevcu 12. juna 2013. godine trajao nepunih šest godina. Imajući u vidu da je u tom roku o tužbenom zahtevu dva puta pravnosnažno odlučeno, kao i da je pred prvostepenim sudom izveden obiman i složen dokazni postupak, a da je prvostepeni sud u toku celog postupka bio aktivan i zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima, Ustavni sud je ocenio da se trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku .

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da , u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Od luci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog obračuna parničnih troškova

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti