Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na imovinu. Podnositeljki nije omogućeno da u celini naplati potraživanje iz radnog odnosa u stečajnom postupku protiv dužnika sa pretežnim državnim kapitalom. Sud dosuđuje naknadu materijalne štete, dok odbija žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić , dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z . M . iz Novog Pazara , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. M . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu I. 4060/10 i stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 31/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se ustavna žalba Z. M . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu I. 4060/10 i stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 31/10.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St. 31/10 od 22. jula 2013. godine, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu beć isplaćeni. Naknad a se isplaćuj e na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. M . iz Novog Pazara podnela je Ustavnom sudu, 21. januara 2014. godine, preko punomoćnika N . A, advokata iz Novog Pazara, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu I. 4060/10 i stečajnom postupku koji se vodio Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 31/10.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navela: da je, u svojstvu izvršnog poverioca, podnela Osnovnom sudu u Novom Pazaru predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika „R.“ AD iz Novog Pazara, te da je sud doneo rešenje o izvršenju I. 4060/10 od 16. jula 2010. godine; da je nad izvršnim dužnikom 2010. godine pokrenut stečajni postupak pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 31/10; da joj je u stečajnom postupku isplaćen samo deo utvrđenog potraživanja. Istakla je zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i materijalne štete u visini utvrđenoj rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St. 31/10 od 22. jula 2013. godine, umanjenoj za isplaćeni iznos po tom osnovu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe , utv rđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Pazaru I. 4060/10, kao i dopis Privrednog suda u Kraljevu VIII Su br. 39/2016-301-1 od 27. juna 2016. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, u svojstvu izvršnog poverioca, podnela je 15. jula 2010. godine Osnovnom sudu u Novom Pazaru (u daljem tekstu: Osnovni sud) predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Fabrike za proizvodnju konfekcije i trikotaže „R .“ AD iz Novog Pazara, i to plenidbom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika i njihovim prenosom na račun izvršnog poverioca. Predlog je podnet na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 999/10 od 10. juna 2010. godine, kojim je obavezana tužena F . „R.“ AD iz Novog Pazara da tužilji Z. M, na ime neisplaćene zarade isplati određene novčane iznose.

Rešenjem Osnovnog suda I. 4060/10 od 16. jula 2010. godine usvojen je predlog za izvršenje. Nakon toga, u izvršnom postupku nisu preduzimane druge radnje.

Privredni sud u Kraljevu (u daljem tekstu: Privredni sud) je rešenjem St. 31/10 od 2. decembra 2010. godine otvorio stečajni postupak nad F. „R .“ AD iz Novog Pazara.

Ukupno 472 poverilaca prijavili su potraživanja u stečajnom postupku.

Privredni sud je zaključkom St. 31/10 od 2. decembra 2011. godine utvrdio listu priznatih i osporenih potraživanja. Z. M . je prijavila potraživanje u iznosu od 933.259,04 dinara (broj prijave 188), koje je priznato u iznosu od 712.060,99 dinara, dok povodom osporenog dela potraživanja u iznosu od 221.198,05 dinara nije vođen parnični postupak za utvrđenje njegove osnovanosti.

Nakon postupka javnog prikuljanja ponuda, Odbor poverilaca stečajnog dužnika prihvatio je u decembru 2011. godine ponudu preduzeća „E.“ DOO iz Novog Pazara za kupovinu celokupne imovine stečajnog dužnika.

Do kraja maja 2013. godine pravnosnažno su okončana dva parnična postupka (u predmetima Privrednog suda u Kraljevu P. 1360/11 i P. 340/12) vođena povodom osporenih potraživanja većeg broja bivših zaposlenih kod stečajnog dužnika.

Rešenjem Privrednog suda St. 31/10 od 22. jula 2013. godine (koje je postalo pravnosnažno 6. avgusta 2013. godine) poveriocima u prvom i drugom isplatnom redu je izvršena isplata po deobi stečajne mase. Z. M . isplaćeno je ukupno 93.538,08 dinara.

Postupak stečaja zaključen je rešenjem Privrednog suda St. 31/10 od 30. maja 2014. godine, koje je postalo pravnosnažno 20. juna 2014. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da se trajanje izvršnog postupaka i stečajnog postupka u ovom slučaju mora ceniti kao jedinstvena celina. Ustavni sud ukazuje da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njihovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe, kriterijumi su koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog izvršnog i stečajnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da su ti postupci započeli 15. jula 2010. godine, kada je Osnovnom sudu podnet predlog za izvršenje, a da su okončani zaključenjem postupka stečaja rešenjem Privrednog suda St. 31/10 od 30. maja 2014. godine (postalo pravnosnažno 20. juna 2014. godine). Dakle, postupci su ukupno trajali tri godine i deset meseci. Pri tome je podnositeljki, rešenjem Privrednog suda St. 31/10 od 22. jula 2013. godine, izvršena delimična isplata potraživanja u iznosu od 93.538,08 dinara.

Ustavni sud je ocenio da u osporenom izvršnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima bi se sud izjašnjavao. Sud je trebalo da odluči o podnetom predlogu za izvršenje i da sprovede odgovarajuće radnje kako bi izvršni poverilac namir io svoj e potraživanje. S druge strane, međutim, Ustavni sud ocenjuje da je stečajni postupak bio složeniji, polazeći od toga da je u ovom stečajnom postupku svoja potraživanja prijavilo skoro 500 stečajnih poverilaca, od kojih je veći broj bio osporen, te su parnični postupci povodom osporenih potraživanja pravnosnažno okončani tek u maju 2013. godine. Ustavni sud, pritom, ukazuje da dužina stečajnog postupka ne zavisi uvek od postupanja organa koji ga sprovode, već i od drugih objektivnih okolnosti, poput one da se na dinamiku prodaje nepokretne i pokretne imovine stečajnog dužnika, odnosno postupak unovčenja njegove imovine ne može uvek neposredno uticati.

Ustavni sud nalazi da je postavljeni zahtev bio od značaja za podnositeljku ustavne žalbe, s obzirom na to da je predlo gom za izvršenje traženo namirenje novčanog potraživanja po osnovu radnog odnosa, utvrđenog pravnosnažnom sudskom odlukom, te da je podnositeljka ima la opravdan interes da se u što većoj meri namiri nje no potraživanje prema stečajnom dužniku utvrđeno izvršnom ispravom, odnosno stečajnim rešenjem.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud ocenjuje da Osnovni sud nije ni mogao da sprovede izvršenje zbog otvaranja postupka stečaja nad izvršnim dužnikom (kada su se stekli zakonski uslovi za obustavu izvršnog postupka), a da je Privredni sud u osporenom stečajnom postupku postupao ažurno i blagovremeno preduzimao sve zakonske mere u cilju okončanja postupka, u skladu sa načelom hitnosti stečajnog postupka, s obzirom da je stečajni postupak okončan, a da su poverioci namirili barem deo svojih potraživanja, u roku od tri godine i pet meseci.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu I. 4060/10 i stečajnom postupku koji se vodio Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 31/10. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - O dluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15 ), ustavnu žalbu u ovom delu odbio, odlučujući kao u tački 2. izreke.

5. Ispitujući navode ustavne žalbe zahtevu kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava zbog nesprovođenja rešenja o izvršenju u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u predmetu I. 4060/10 , Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine, doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u Odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja, na način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede „prava na suđenje u razumnom roku“ i povrede „prava na mirno uživanje imovine“, naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domaćim presudama.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, očigledna nemogućnost da se namiri u celini potraživanje podnositeljke ustavne žalbe utvrđeno u stečajnom postupku, a protiv dužnika Fabrike za proizvodnju konfekcije i trikotaže „Raška“ AD iz Novog Pazara koji ima pretežan državni kapital, u konkretnom slučaju predstavlja povredu prava podnositeljke na mirno uživanje imovine zajemčeno odredbom člana 58. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno sudskom odlukom (sličan stav izražen je i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs) . S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od navedenog , a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio pravo podnosi teljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog u stečajnom postupku, a koji joj nije isplaćen (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine). Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa priznatog dela potraživanja utvrđen og rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St. 31/10 od 22. jula 2013. godine, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnositeljki ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koju je podnositeljka pokušala na prinudan način da ostvar i u predmetnom izvršnom postupku. Ustavni sud takođe ukazuje da je u predmetu Premović protiv Srbije (broj predstavke 61920/09) Evropski sud za ljudska prava izrazio stav da odgovorna država mora da obezbedi izvršenje pravnosnažnih domaćih presuda donetih u korist podnosioca predstavki, i to iz sopstvenih sredstava, iznosa dosuđenih navedenim presudama, umanjenih za eventualno već isplaćene iznose.

Ustavni sud je isti pravni stav zauzeo i u Odluci Už-640/2014.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.