Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neefikasnosti prvostepenog suda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Kao glavni razlog neefikasnosti navedeno je postupanje prvostepenog suda, uključujući duge periode neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. S. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Z. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kučevu u predmetu P. 15/09 povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. S. iz B. podneo je 12. decembra 2011. godine, preko punomoćnika M. R, advokata iz M, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, protiv presude Opštinskog suda u Kučevu P. 15/09 od 16. marta 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6294/10 od 15. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kučevu u predmetu P. 15/09.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je rešenjem Okružnog suda u Požarevcu Gž. 1721/07 od 17. decembra 2008. godine ukinuta presuda Opštinskog suda u Kučevu P. 256/02 od 16. januara 2007. godine i da je u njoj naloženo prvostepenom sudu da u ponovnom postupku „pravilnom ocenom izvedenih dokaza“ donese odluku; da Opštinski sud u Kučevu u ponovnom postupku nije postupio po nalogu, već je „praktično prepisao raniju presudu, bez ikakve izmene u pogledu ocene iskaza svedoka“; da je presuda Opštinskog suda u Kučevu P. 15/09 za Apelacioni sud u Beogradu bila „ispravna“; da je o istovetnim prvostepenim presudama različito odlučeno od strane dva različita drugostepena suda, te je na taj način podnosilac doveden u pravnu nesigurnost.

Podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Kučevu P. 15/09, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Z. S. podneo je 20. juna 2002. godine Opštinskom sudu u Kučevu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih P. K, Ž. K. i M. K, kojom je tražio da se utvrdi da je stekao pravo svojine po osnovu održaja na delu katastarske parcele 8241 u KO Voluja.

Rešenjem Opštinskog suda P. 256/02 od 1. oktobra 2002. godine naloženo je tužiocu da uredi tužbu, tako što će dostaviti tačnu adresu trećetuženog. Tužilac je podneskom od 7. oktobra iste godine predložio da sud odredi privremenog zastupnika s obzirom na to da se trećetuženi nalazi u inostranstvu na privremenom radu. Opštinski sud je rešenjem od 14. oktobra 2002. godine postavio Z. M, advokata iz K, za privremenog zastupnika trećetuženog.

Opštinski sud je dopisom od 25. oktobra 2002. godine, te urgencijom od 12. novembra 2003. godine zatražio od „Službenog glasnika Republike Srbije“ da objavi rešenje tog suda P. 256/02 od 14. oktobra 2004. godine o postavljenju privremenog zastupnika trećetuženom. Oglas je objavljen 28. novembra 2003. godine. Naredno ročište je održano 15. aprila 2004. godine.

Nakon što je 4. novembra 2004. godine izveden dokaz veštačenjem preko veštaka geometra i uviđajem na licu mesta, sud je sledeće ročište zakazao 29. novembra 2005. godine.

Tužilac je na ročištu održanom 16. oktobra 2006. godine povukao tužbu u odnosu na drugotuženu i trećetuženog.

Presudom Opštinskog suda P. 256/02 od 16. januara 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. Presuda je dostavljena parničnim strankama 11. septembra 2007. godine.

Postupajući po žalbi tužioca Okružni sud u Požarevcu je rešenjem Gž. 1721/07 od 17. decembra 2008. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P. 256/02 od 16. januara 2007. godine.

Osporenom presudom Opštinskog suda P. 15/09 od 16. marta 2009. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu Okružnom sudu u Požarevcu.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 6294/10 od 15. septembra 2011. godine, donetom nakon ustanovljenja nove mreže sudova u Republici Srbiji, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

4. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak, pokrenut 20. juna 2002. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kučevu, a okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6294/10 od 15. septembra 2011. godine, trajao više od devet godina.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala preko devet godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, bila su relativno složena i zahtevala su sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka . Prvostepeni sud je u osporenom postupku trebalo da utvrdi da li je tužilac stekao pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti održajem. Međutim, to ne može da predstavlja opravdan razlog da osporeni sudski postupak traje preko devet godina.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je traženo utvrđivanje prava svojine na nepokretnosti. Ispitujući ponašanje podnosi oca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da on nije doprine o dužini trajanja postupka .

Po oceni Ustavnog suda, nerazumno dugom trajanju postupka prevashodno je doprinelo nedelotvorno postupanje Opštinskog sud a u Kučevu, odnosno činjenica da sud ni je iskorist io svoja zakonska ovlašćenja kako bi postupak bio okončan u primerenom roku. Naime, Opštinski sud je tek nakon godinu dana od prvog dopisa urgirao da „Službeni glasnik Republike Srbije“ objavi rešenje o postavljanju privremenog zastupnika trećetuženom, da bi nakon toga prvo ročište zakazao nakon pet meseci. Takođe, nakon sprovedenog veštačenja 4. novembra 2004. godine sud je naredno ročište zakazao tek 29. novembra 2005. godine. Pored toga, presuda P. 256/02 od 16. januara 2007. godine dostavljena je parničnim strankama nakon devet meseci, u septembru iste godine.

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kučevu u predmetu P. 15/09 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, primenom odredbe člana 89. st ava 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , u prvom delu izreke usvojio ustavnu žalbu.

5. U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava osporenim presudama, kako podnosilac nije dostavio dokaze da je Apelacioni sud u Beogradu u istoj pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosioca ustavne žalbe. Stoga je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu izreke.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neefikasnosti prvostepenog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti