Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog troškova

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Niži sudovi su proizvoljno odlučili o troškovima postupka, zanemarujući delimičan uspeh tužioca, a drugostepeni sud nije dao obrazložene razloge na ključne žalbene navode podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Blagojevića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Blagojevića i utvrđuje da je stavom drugim izreke rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu P. 3188/12 od 5. februara 2013. godine i rešenjem Višeg suda u Kragujevcu Gž. 920/13 od 24. juna 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Kragujevcu Gž. 920/13 od 24. juna 2013. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv stava drugog izreke rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu P. 3188/12 od 5. februara 2013. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licu koje nije podnelo ustavnu žalbu a nalazi se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Blagojević iz Kragujevca je 5. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika Dragana Lazarevića, advokata iz Kragujevca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv stava drugog izreke rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu P. 3188/12 od 5. februara 2013. godine i rešenja Višeg suda u Kragujevcu Gž. 920/13 od 24. juna 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je delimično uspeo u ovoj parnici, jer je Osnovni sud u Kragujevcu 31. maja 2012. godine doneo delimično rešenje na osnovu priznanja P. 3188/12, kojim je usvojen jedan njegov tužbeni zahtev za smetanje poseda, te da Viši sud u Kragujevcu, odlučujući o žalbi podnosioca protiv osporenog prvostepenog rešenja kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka, nije odgovorio na pitanje zašto tuženi ima pravo na troškove parnice u celini. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno drugostepeno rešenje i da odluka po ovoj žalbi ima pravno dejstvo i prema tužiocu P.B. koji nije podneo ustavnu žalbu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci Dragan Blagojević, ovde podnosilac ustavne žalbe, i P.B. su 4. maja 2012. godine podneli Osnovnom sudu u Kragujevcu tužbu protiv tuženog Ž.B, zbog smetanja poseda. Tužioci su u tužbi postavili dva tužbena zahteva kojima su tražili da sud utvrdi da je tuženi smetao tužiocima u državini k.p. br. 9108, KO Kragujevac 4, na taj način što je krajem marta 2012. godine porušio ogradu između njihove nepokretnosti i nepokretnosti tuženog, kao i da se utvrdi da je tuženi smetao tužiocima u državini navedene parcele na taj način što je 30. aprila 2012. godine započeo postavljanje ograde u dužini od 12 m i visini od 1 m.

Imajući u vidu da je punomoćnik tuženog na ročištu za glavnu raspravu održanom 31. maja 2012. godine izjavio da tuženi priznaje tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se utvrdi smetanje poseda u pogledu postavljanja ograde, Osnovni sud u Kragujevcu je istog dana doneo delimično rešenje na osnovu priznanja P. 3188/12, kojim je u stavu prvom izreke usvojio navedeni tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tuženog da u roku od tri dana od dana prijema ovog rešenja ukloni ogradu i omogući tužiocima nesmetan ulazak na k.p. br. 9108, KO Kragujevac 4, dok je u stavu drugom izreke odredio da će u daljem toku parnice odlučiti o preostalom tužbenom zahtevu i troškovima postupka. Prvostepeno rešenje je postalo pravnosnažno protekom roka za podnošenje žalbe, budući da tuženi nije izjavio navedeni redovni pravni lek.

Osnovni sud u Kragujevcu je 5. februara 2013. godine doneo osporeno rešenje P. 3188/12, kojim je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud utvrdi da je tuženi smetao tužiocima u državini k.p. br. 9108, KO Kragujevac 4, na taj način što je krajem marta 2012. godine porušio ogradu između njihove nepokretnosti i nepokretnosti tuženog; u stavu drugom izreke obavezao tužioce da na ime troškova parničnog postupka isplate tuženom iznos od 81.750,00 dinara. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je istaknuto da je sud na osnovu odredaba čl. 150. i čl. 153. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine obavezao tužioce da naknade tuženom troškove postupka, uzimajući u obzir da su tužioci u celini izgubili parnicu.

Tužioci su 28. marta 2013. godine podneli žalbu protiv prvostepenog rešenja, ističući da je Osnovni sud u Kragujevcu prevideo da su oni delimično uspeli u parnici, s obzirom na to da je doneto navedeno delimično rešenje na osnovu priznanja, kojim je usvojen jedan od dva tužbena zahteva koja su postavili u ovom parničnom postupku.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Viši sud u Kragujevcu je osporenim rešenjem Gž. 920/13 od 24. juna 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje, nalazeći da je zakonito rešenje u delu u kome je odlučeno o troškovima postupka, jer je zasnovano na pravilnoj primeni odredaba čl. 150. i čl. 153. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da su parnični troškovi izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka, te da parnični troškovi obuhvataju i nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na nagradu (član 150.); da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove, te da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh da odredi da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova, kao i da sud može da odluči da jedna stranka naknadi sve troškove koje je protivna stranka imala ako protivna stranka nije uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela nisu nastali posebni troškovi (član 153. st. 1, 2. i 3.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je najpre zaključio da podnosilac osporava rešenje Osnovnog suda u Kragujevcu P. 3188/12 od 5. februara 2013. godine i rešenje Višeg suda u Kragujevcu Gž. 920/13 od 24. juna 2013. godine isključivo u delu kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka. U tom smislu, podnosilac ustavne žalbe zasniva svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava na činjenicama da je prvostepeni sud prevideo da je on delimično uspeo u ovoj parnici, imajući u vidu pravnosnažno delimično rešenje na osnovu priznanja Osnovnog suda u Kragujevcu P. 3188/12 od 31. maja 2012. godine i da Viši sud u Kragujevcu nije odgovorio na pitanje iz njegove žalbe zašto tuženi ima pravo na naknadu parničnih troškova u celini.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je najpre konstatovao da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) , prema kojem g reška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica načinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu ESLjP u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.). Takođe, Ustavni sud napominje da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe ukazuje da Viši sud u Kragujevcu nije odgovorio na ključne navode njegove žalbe izjavljene protiv prvostepenog rešenja u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, Ustavni sud napominje da je, prema praksi ESLjP, u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Pre upuštanja u ocenu spornih ustavnopravnih pitanja u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud je najpre konstatovao da Zakon o parničnom postupku iz 2011. godine predviđa ishod parnice kao prvenstveni kriterijum za odluku suda o troškovima postupka. Tako će parnični sud obavezati tuženog da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka, ukoliko usvoji njegov tužbeni zahtev u celini, dok će tužioca obavezati da naknadi tuženom troškove postupka, ukoliko odbije kao neosnovan njegov tužbeni zahtev ili odbaci tužbu zbog nedostatka procesnih pretpostavki za postupanje po njoj. Kada svaka stranka delimično uspe u parnici, navedeni procesni zakon propisuje dopunske kriterijume kojima se rukovodi parnični sud prilikom odlučivanja o troškovima parničnog postupka, pa će sud voditi računa o procentu uspeha stranaka u sporu a izuzetno i o troškovima postupka koji su nastali po svakom od postavljenih tužbenih zahteva. Dakle, Ustavni sud je ocenio da tužilac koji delimično uspe u sporu usvajanjem jednog od postavljenih tužbenih zahteva ima legitimno očekivanje da će sudovi ceniti značaj te činjenice prilikom donošenja odluke o troškovima parničnog postupka.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je Osnovni sud u Kragujevcu doneo osporeno rešenje P. 3188/12 od 5. februara 2013. godine kojim je u stavu drugom izreke obavezao podnosioca ustavne žalbe i tužioca P.B. da naknade troškove parničnog postupka tuženom, nalazeći da su oni izgubili parnicu u celini. Međutim, iz priložene dokumentacije i podataka sa veb-sajta „Portal sudova“ očigledno proizlazi da su podnosilac ustavne žalbe i tužilac P.B. delimično uspeli u predmetnom parničnom postupku, jer je pravnosnažnim delimičnim rešenjem na osnovu priznanja Osnovnog suda u Kragujevcu P. 3188/12 od 31. maja 2012. godine usvojen jedan od dva tužbena zahteva koji su oni postavili. Ovakvo postupanje prvostepenog suda je, po oceni Ustavnog suda, dovelo u sumnju pravičnost parničnog postupka.

Imajući u vidu da se u postupku po ustavnoj žalbi ispituje da li je parnični postupak u celini bio pravičan, Ustavni sud je razmatrao da li je drugostepeni sud u postupku po žalbi uklonio očigledne propuste Osnovnog suda u Kragujevcu. U tom kontekstu, podnosilac ustavne žalbe je, pored ostalog, u žalbi protiv osporenog prvostepenog rešenja P. 3188/12 od 5. februara 2013. godine istakao da je usvojen jedan od tužbenih zahteva koje je postavio u parnici i da je nezakonita odluka o troškovima postupka. U konkretnom slučaju, Viši sud u Kragujevcu je, odlučujući o žalbi podnosioca, konstatovao da je zakonito prvostepeno rešenje o troškovima postupka, jer je zasnovano na pravilnoj primeni odredaba čl. 150. i čl. 153. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine. Ipak, s obzirom na očigledan propust prvostepenog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da paušalno navođenje da je prvostepeno rešenje o troškovima postupka zasnovano na pravilnoj primeni pomenutog procesnog zakona, a bez konkretnog izjašnjavanja na ključne navode podnosioca ustavne žalbe, samo po sebi, ne čini osporeno rešenje Višeg suda u Kragujevcu Gž. 920/13 od 24. juna 2013. godine obrazloženim na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Stoga Ustavni sud smatra da je osporenim rešenjima povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je utvrdio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog drugostepenog rešenja, kako bi Viši sud u Kragujevcu u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv stava drugog izreke rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu P. 3188/12 od 5. februara 2013. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Uzimajući u obzir da je osporenim rešenjima povređeno i pravo drugog lica na pravično suđenje, a koje nije podnelo ustavnu žalbu, Ustavni sud je ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 3. izreke.

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog troškova

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti