Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina. Dosuđena je naknada od 1000 evra. Ostali navodi o povredi prava su odbačeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović An drić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorice Damjanović iz Novog Sada, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorice Damjanović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetima P. 7268/01, P. 224/06 i P. 5797/08, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Zorica Damjanović iz Novog Sada je 31. jula 2012. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 64/11 od 26. aprila 2012. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1910/10 od 25. avgusta 2010. godine, zbog povrede nekoliko Ustavom zajemčenih prava i načela, i to: načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, dostojanstva i slobodnog razvoja ličnosti iz člana 23. Ustava, načela o nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, načela zabrane ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada iz člana 26. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, načela zaštite podataka o ličnosti iz člana 42. Ustava, slobode izražavanja nacionalne pripadnosti iz člana 47. Ustava, prava na obaveštenost iz člana 51. Ustava, prava na rad iz člana 60. Ustava, kao i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5797/08.

Podnositeljka u ustavnoj žalb i navodi da je 28. novembra 2001. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu podnela tužbu radi poništaja rešenja tužene Republike Srbije - Autonomne pokrajine Vojvodine - Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, obrazovanje i nauku, na osnovu kojih joj je najpre utvrđen status neraspoređenog, a potom prestao radni odnos. Postupak je pravnosnažno okončan osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 64/11 od 26. aprila 2012. godine i , prema tome , trajao je preko deset godina, što je izvan svakog opravdanog i prihvatljivog roka. Smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i tvrdi da ni jednom svojom radnjom nije doprine la dužini trajanja postupka.

Povrede načela zabrane diskriminacije, dostojanstva i slobodnog razvoja ličnosti, načela o nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta, načela zabrane ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada, prava na pravično suđenje i prava na rad, podnositeljka zasniva na tvrdnji da su sudovi pogrešno primenili odgovarajuće odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima koje regulišu status lica za čijim radom je prestala potreba u državnom organu , kao i odredbe čl. 26-29. Zakona o radnim odnosima, koje su regulisale postupa nje sa zaposlenima koji su ostali neraspoređeni. Pojašnjava da je od strane svog poslodavca oglašena neraspoređenom još u samom aktu o sistematizaciji, pre nego što je uopšte započeo postupak raspoređivanja zaposlenih na novoformirana radn a mesta.

Povreda zabrane upotrebe podataka o ličnosti se, po navodima podnositeljke , ogledala u tome što je njeno ime sa podacima o stručnoj spremi stajalo na oglasnoj tabli državnog organa u kome je bila zaposlena, uz informaciju da je ona u tom organu ostala neraspoređena. Povredu slobode izražavanja nacionalne pripadnosti temelji na tvrdnji da su kriterijumi za popunjavanje radnih mesta u novoj sistematizaciji tužen og bili zasnovani isključivo na nacionalnoj pripadnosti kandidata, zbog čega su prednost imali pripadnici mađarske nacionalne manjine, dok povredu prava na obaveštenost vidi u tome što od strane tadašnjih predse dnika Skupštine AP Vojvodina i Izvršnog veća AP Vojvodina nije dobila traženu informaciju o razlogu usvajanja novog Pravilnika o sistematizaciji u Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu, obrazovanje i nauku, samo 6 meseci pre nego što su svi pokrajinski organi obavezani da svoju sistematizaciju usklade sa "omnibus zakonom" usvojen im u decembru 2001. godine.

Predložila je da Ustavni sud utvrdi da su joj donošenjem osporen ih presud a i neopravdano dugim trajanjem postupka povređena navedena prava i načela zajemčena Ustavom Republike Srbije, zbog čega zahteva poništaj osporen ih akata, naknadu štete i objavljivanje odluke Ustavnog suda .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema članu 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba može se izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta O pštinskog suda u Novom Sadu P. 5797/08, osporene odluk e i dokumenataciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Zorica Damjanović iz Novog Sada, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 28. novembra 2001. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu podnela tužbu radi poništaja rešenja tuženog Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, obrazovanje i nauku Autonomne pokrajine Vojvodine o utvrđivanju statusa neraspoređenog br. 112-47/2001 od 11. oktobra 2001. godine i br. 1117-00006/2001 od 8. novembra 2001. godine, kao i radi poništaja Programa za ostvarivanje prava zaposlenih koji su ostali neraspoređeni br. 106-021-00003/2001 -01 od 11. oktobra 2001. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 7268/01 i dodeljen je u rad sudiji P.M. T užilja je 8. januara 2002. godine dostavila dopunu tužbe, osporavajući i rešenja koja je tuženi sekretarijat u međuvremenu doneo, i to rešenje o isplati otpremnine br. 112-47/2001 od 14. decembra 2001. godine i rešenje o prestanku radnog odnosa br. 112-47/2001 od 14. decembra 2001. godine .

Na pripremnom ročištu održanom 21. februara 2002. godine, tužilja je kao tuženog označila Republiku Srbiju - Autonomnu pokrajinu Vojvodine - Pokrajinski sekretarijat za kulturu, obrazovanje i nauku, koju zastupa Javno pravobranilaštvo Vojvodine. Radi izjašnjenja tužilje na navode iz odgovora na tužbu, kao i izjašnjenja zakonskog zastupnik a tužene na navode iz tužiljinog podneska, ročišta zakazana za 25. april 2002. godine i 30. maj 2002. godine nisu održana. Do prvog presuđenja održano je još četiri ročišta za glavnu raspravu, i to: 9. septembra 2002. godine, 18. novembra 2002. godine, 26 decembra 2002. godine i 27. februara 2003. godine . Punomoćnik tužilje je podneskom od 18. novembra 2002. godine proširio tužbeni zahtev tužilje, i pored poništaja navedenih rešenja tužene zatražio još i vraćanje tužilje na rad i raspoređivanje na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, kao i naknadu štete u visini izgubljene zarade i svih ostalih primanja iz radnog odnosa za period van radnog odnosa, umanjen za iznos otpremnine koja je tužilji isplaćena , odustajući od de la tužbenog zahteva koji se tiče poništaja rešenja o isplati otpremnine i Programa za ostvarivanje prava zaposlenih koji su ostali neraspoređeni .

Opštinski sud u Novom Sadu je 27. februara 2003. godine doneo presudu P. 7268/01 kojom je odbio tužbeni zahtev tužilje u celosti i tužilju obavezao da tuženoj naknadi sve troškove parničnog postupka . Ova presuda je punomoćniku tužilje uručena 5. maja 2003. godine, a zakonskom zastupniku tužene 12. maja 2003. godine. Postupajući po žalbi tužilje, Okružni sud u Novom Sadu je 11. marta 2004. godine doneo presudu Gž. 3506/03 kojom je žalbu odbio, a presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7268/01 od 27. februara 2003. godine potvrdio . Spisi parničnog predmeta su Okružnom sudu u Novom Sadu prosleđeni 9. juna 2003. godine, a 7. maja 2004. godine vraćeni prvostepenom sudu . Vrhovni sud Srbije je po reviziji tužilje doneo rešenje Rev II. 1119/04 od 16. novembra 2005. godine kojim je ukinuo presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3506/03 od 11. marta 2004. godine i presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7268/01 od 27. februara 2003. godine i predmet vratio Opštinskom sudu u Novom Sadu na ponovno suđenje. O reviziji tužilje je odlučiva no u periodu od 1. septembra 2004. godine, kada su spisi parničnog predmeta dostavljeni Vrhovnom sudu Srbije , sve do 11. januara 2006. godine, kada su spisi vraćeni Opštinskom sudu u Novom Sadu .

Nakon ukidanja prvostepene i drugostepene presude od strane revizijskog suda , predmet je dobio broj P. 224/06 i dodeljen je u rad novom sudiji - predsedniku veća M.N, koji je prvo ročište za glavnu raspravu održao 13. aprila 2006. godine . U periodu do ponovnog presuđenja, pored navedenog ročišta, održano je još jedno ročište , i to 26. marta 2007. godine, dok dva ročišta - 25. septembra 2006. godine i 12. decembra 2006. godine nisu održana . Podneskom od 8. januara 2007. godine, punomoćnik tužilje je tužbeni zahtev tužilje za isplatu naknade štete zbog i zgubljene zarade precizirao u skladu sa izveštajem tužene o visini zarade koju bi tužilja ostvarila za period proveden van radnog odnosa .

Opštinski sud u Novom Sadu je 26. marta 2007. godine doneo presudu P. 224/06 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje, poništio rešenje tužene o prestanku radnog odnosa i rešenje o utvrđivanju statusa neraspoređenog i tuženu obavezao da tužilji isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade za period od decembra 2001. godine do decembra 2006. godine, kao i sve troškove parničnog postupka. Presuda od 26. marta 2007. godine je punomoćniku tužilje uručena 12. aprila 2007. godine, a zakonskom zastupniku tužene 16. aprila 2007. godine. Postupajući po žalbi zakonskog zastupnika tužene, Okružni sud u Novom Sadu je 5. juna 2008. godine doneo rešenje Gž. 4412/07 kojim je presudu P. 224/06 od 26. marta 2007. godine ukinuo i predmet vratio Opštinskom sudu u Novom Sadu na ponovno suđenje. Okružni sud u Novom Sadu je po žalbi zakonskog zastupnika tužene postupao u periodu od 22. maja 2007. godine, kada su mu spisi parničnog predmeta dostavljeni, sve do 4. jula 2006. godine, kada je spis e vratio Opštinskom sudu u Novom Sadu.

Predmet je ovog puta zaveden pod brojem P. 5797/08 i dodeljen je u rad istom sudiji - predsedniku veća, koji je prvo ročišt e za glavnu raspravu održa o 16. oktobra 2008. godine, na kome je punomoćnik tužilje, u skladu sa nastalim statusnim promenama, označio kao tuženog Republiku Srbiju - Autonomnu pokrajinu Vojvodinu - Pokrajinski sekretarijat za kulturu. Do presuđenja, Opštinski sud u Novom Sadu održao je četiri ročišta za glavnu raspravu (16. oktobra 2008. godine, 2. decembra 2008. godine, 5. februara 2009. godine i 17. marta 2009. godine), na kojima je izveden dokaz saslušanjem svedoka S.K, tužilje u svojstvu parnične stranke i čitanjem izveštaja Nacionalne službe za zapošljavanje o prihodima koje je tužilja ostvarila po osnovu nezaposlenosti.

Dana 17. marta 2009. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je doneo presudu P. 5797/08 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje, poništio rešenje tužene o prestanku radnog odnosa i rešenje o utvrđivanju statusa neraspoređenog i tuženu obavezao da tužilji isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade za period od decembra 2001. godine do decembra 2006. godine, kao i sve troškove parničnog postupka. Ova presuda je zakonskom zastupniku tužene uručena 13. maja 2009. godine, a punomoćniku tužilje 18. maja 2009. godine .

U obrazloženju prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je tuženi Pokrajinski sekretarijat 6. septembra 2001. godine doneo novi Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, na koji je 19. septembra 2001. godine Izvršno veće Vojvodine dalo saglasnost ; da je novim Pravilnikom ukinuto sedam radnih mesta, između ostalog i radno mesto višeg stručnog saradnika za zaštitu kulturnih dobara, na kome je radila tužilja, a sistematizovano 13 novih radnih mesta, među njima i: dva izvrši oca za radno mesto saradnika za pravne poslove, za koje se tražilo visoko obrazovanje – pravni fakultet i najmanje jed na godina radnog iskustva na pravnim poslovima u obrazovanju, zatim jedan izvršilac za radno mesto organizacionog sekretara, za koje je bilo potrebno visoko obrazovanje, najmanje jedna godina radnog iskustva i položen stručni ispit i jedan izvršilac za radno mesto administrativnog sekretara, za koje se tražilo više obrazovanje – pravnik sa najmanje jednom godinom radnog iskustva na upravnim poslovima i položen stručni ispit; da je rešenjem tužene od 11. oktobra 2001. godine tužilja proglašena neraspoređenom počev od 1. novembra 2001. godine, sa pravom na naknadu zarade u visini koju je ostvarila za mesec oktobar 2001. godine, sve do ostvarivanja nekog od prava iz člana 26, odnosno 34. Zakona o radnim odnosima, nakon čega je tuženi doneo Program za ostvarivanje prava zaposlenih koji ostaju neraspoređeni; da je tuženi dostavio navedeni program Republičkom zavodu za tržište rada koji je tuženog obavestio da nije u mogućnosti da obezbedi neko od prava iz člana 26. Zakona o radnim odnosima za dva radnika za čijim radom je prestala potreba, između ostalih i za tužilju; da je po tom osnovu tuženi doneo rešenje od 4. decembra 2001. godine kojim konstatuje prestan ak radnog odnosa tužilje, a nakon toga i rešenje od 12. decembra 2001. godine na osnovu kojeg se tužilji isplaćuje otpremnin a; da u periodu od 19. septembra 2001. godine do 11. oktobra 2001. godine tuženi nije imao raspoređene radnike na radnim mestima saradnika za pravne poslove, organizacionog sekretara i administrativnog sekretara, jer su ista bila utvrđena novim Pravilnikom koji je stupio na snagu 27. septembra 2001. godine; da su rešenjima o raspoređivanju od 18. oktobra 2001. godine navedena radna mesta popunjena počev od 1. novembra 2001. godine; da je tuženi, time što je tužilju proglasio neraspoređenom počev od 1. novembra 2001. godine, a rešenjem od 18. oktobra 2001. godine izvršio popunu radnog mesta organizacionog sekretara za koje je tužilja ispunjavala uslove, a koje joj prilikom popunjavanja novoformiranih radnih mesta nije ponuđeno, povredio odredbe čl ana 65. tač. 1) i 4) Zakona o radnim odnosima u državnim organima, člana 26. stav 1. tačka 1) i člana 106. stav 5) Zakona o radnim odnosima; da je tuženi bio u obavezi da tužilji ponudi radno mesto organizacionog sekretara, za koje je tužilja ispunjavala uslove; da je tužilja, po nalaženju prvostepenog suda, ispunjavala uslove i za obavljanje poslova na radnom mestu saradnika za pravne poslove koje joj od strane tuženog poslodavca takođe nije ponuđeno.

Po žalbi zako nskog zastupnika tužene, koja je punomoćniku tužilje uručena nakon četiri meseca od dana predaje sudu (predata 20. maja 2009. godine, a uručena 9. septembra 2009. godine), Apelacioni sud u Novom Sadu je nakon otvaranja glavne rasprave , doneo osporenu presudu Gž1. 1910/10 od 25. avgusta 2010. godine, kojom je presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5797/08 od 17. marta 2009. godine preinačio, odbijajući tužbeni zahtev tužilje u celosti i obavezujući tužilju da tuženoj naknadi sve troškove parničnog postupka.

U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je rešenjem tuženog br. 112-47/01 od 11. oktobra 2001. godine utvrđeno da je tužilja 1. novembra 2001. godine ostala neraspoređena; da je prigovor tužilje izjavljen protiv ovog rešenja odbijen rešenjem Pokrajinskog sekretara sekretarijata za kulturu, obrazovanje i nauku od 8. novembra 2001. godine; da je Pravilnikom donetim 6. septembra 2001. godine, na koji je Izvršno veće Vojvodine dalo saglasnost 19. septembra 2001. godine, ukinuto radno mesto stručnog saradnika za zaštitu kulturnih dobara, koje poslove je obavljala tužilja, jer su se poslovi koji su bili sistematizovani u okviru tog radnog mesta faktički obavljali u okviru radnog mesta samostalnog stručnog saradnika za zaštitu kulturnih dobara; da je Program za ostvarivanje prava zaposlenih koji su ostali neraspoređeni od 11. oktobra 2001. godine dostavljen i Republičkom zavodu za tržište rada i sindikalnoj organizaciji radnika pokrajinskih organa uprave; da je tuženi dopisom od 17. oktobra 2001. godine izvestio pokrajinske organe da su ukinuta određena radna mesta, sa molbom da u skladu sa odredbom člana 65. Zakona o radnim odnosima u državnim organima obaveste Sekretarijat da li kod njih postoje radna mesta na koja bi se zaposleni za čijim radom je prestala potreba mogli rasporediti; da je tuženi 26. novembra 2001. godine obavestio Sekretarijat za finansije o tome da se tužilja nije mogla rasporediti ni na jedno slobodno radno mesto, jer ne ispunjava uslove propisane Pravilnikom, te da nije zasnovala radni odnos u drugom organu ili preduzeću, dok pokrajinski organi nemaju potrebe za njenim radom; da je Republički zavod za tržište rada dopisom od 31. oktobra 2001. godine obavestio Sekretarijat da ne postoji mogućnost da se za tužilju pronađe slobodno radno mesto, niti obezbedi prekvalifikacija ili dokvalifikacija; da je tuženi 14. decembra 2001. godine doneo rešenje broj 112-47/01 o prestanku radnog odnosa, uz isplatu otpremnine tužilji; da do promene u organizaciji i metodu rada Sekretarijata nije došlo zbog povećanja ili smanjenja obima poslova, već da su ukinuta ona radna mesta u okviru kojih zaposleni nisu obavljali poslove, jer su se ti poslovi obavljali u okviru drugog radnog mesta ili ti poslovi nisu stvarno postojali u Sekretarijatu; da su si stematizovana radna mesta sa opisom poslova koji se stvarno obavaljaju u Sekretarijatu i za koje postoji potreba da se obavljaju; da je tužilja, po nalaženju drugostepenog suda, ispunjavala uslove za rad na radnom mestu saradnika za pravne poslove, ali da je tuženi imao pravo da među zaposlenima izvrši raspored na odgovarajuće poslove , u kom pravcu je tuženi obrazložio i kriterijum e na osnovu kojih je izvršeno raspoređivanje; da za radno mesto organizacionog sekretara tužilja n ije ispunjavala uslove, s obzirom na to da nije imala položen stručni ispit za visoku stručnu spremu, dok bi za mesto administrativnog sekretara ispunjavala uslove, ali je tuženi i na ovo radno mesto rasporedio drugog zaspo slenog dajući odgovarajuće razloge za takvu svoju odluku.

Apelacioni sud u Novom Sadu je o žalbi odlučivao u periodu od 30. oktobra 2009. godine, kada su spisi prosleđeni na žalbeni postupak , sve do 2. septembra 2010. godine, kada su vraćeni Osnovnom sudu u Novom Sadu.

O reviziji tužilje Vrhovni kasacioni sud je odlučio 26. aprila 2012. godine, donošenjem osporene presude Rev2. 64/11, kojom je revizij a odbijena kao neosnovana . U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da je polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, kada je odbio tužbeni zahtev tužilje; da tužilja nije mogla biti raspoređena na radno mesto organizacionog sekretara, niti na radno mesto administrativnog sekretara, s obzirom na to da u to vreme nije imala položen stručni ispit posle završenog pravnog fakulteta, već samo stručni ispit "za zadatke i poslove upravnog referenta"; da tužilja, pored toga, nije mogla biti raspoređena ni na radno mesto saradnika za pravne poslove, za koje se nije tražio položen stručan ispit, s obzirom na to da su na to radno mesto raspoređeni zaposleni koji su faktički obavljali poslove tog radnog mesta i ima li dugogodišnje iskustvo.

Spisi parničnog predmeta su se u Vrhovnom kasacionom sudu nalazili u periodu od 30. novembra 2010. godine, do 19. juna 2012. godine . Osporena revizijska presuda je punomoćniku tužilje uručena 2. jula 2012. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2); da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv (član 25. stav 1.); da niko ne može biti držan u ropstvu ili u položaju sličnom ropstvu , da je zabranjen prinudni rad, te da se s eksualno ili ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju smatra prinudnim radom (član 26. st. 1. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči zaštita podataka o ličnosti (član 42. stav 1.); da je i zražavanje nacionalne pripadnosti slobodno (član 47. stav 1.); da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i da su sredstva javnog obaveštavanja dužna da to pravo poštuju (član 51. stav 1.); da s vako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se n iko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.) .

Članom 10. Zakona o parničnom post upku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 , 111/09 i 36/11), koji se primenjivao do okončanja osporenog sudskog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima ("Službeni glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99), koji se primenjivao u periodu rešavanja radnopravnog statusa podnositeljke ustavne žalbe, a kojima je bilo propisano: da ako je u državnom organu došlo do smanjenja broja zaposlenih, odnosno postavljenih lica, usled promena u organizaciji i metodu rada, odnosno usled smanjenja obima i ukidanja poslova, da se zaposleni i postavljena lica raspoređuju na radna mesta u istom ili drugom državnom organu koja odgovaraju njihovoj stručnoj spremi (član 65. stav 1.); da odluku o raspoređivanju zaposlenih iz stava 1. ovog člana donosi funkcioner koji rukovodi organom u kojem se zaposleni raspoređuje, a da odluku o raspoređivanju postavljenih lica iz stava 1. ovog člana donosi organ koji ih je postavio (član 65. stav 2.) ; da u koliko zaposleni, odnosno postavljeno lice, ne prihvati radno mesto na koje je raspoređen u skladu sa st. 1. i 2. ovog člana, prestaje mu radni odnos (član 65. stav 3.) ; da ukoliko se zaposleni, odnosno postavljeno lice, ne može rasporediti u skladu sa st. 1. i 2. ovog člana, funkcioner, odnosno organ iz stava 2. ovog člana, donosi rešenje kojim se utvrđuje da je zaposleni, odnosno postavljeno lice, ostao neraspoređen (član 65. stav 4.) ; da z aposleni u državnim organima, odnosno postavljena lica, koji su ostali neraspoređeni na način utvrđen u članu 65. ovog zakona imaju ista prava i obaveze kao i zaposleni za čijim je radom prestala potreba u preduzećima, utvrđena zakonom (član 66. stav 1.) .

Odredbe Zakona o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 55/96, 28/01 i 43/01), koji se takođe primenjivao u periodu rešavanja radnopravnog statusa podnositeljke ustavne žalbe, propisivale su : da je poslodavac dužan, u skladu sa programom uvođenja tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena i programom ostvarivanja prava, da zaposlenom za čijim je radom prestala potreba o bezbedi jedno od sledećih prava - 1) raspoređivanje na drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi određene vrste zanimanja za rad sa punim ili nepunim radnim vremenom kod istog poslodavca, 2) da zasnuje radni odnos na neodređeno vreme sa punim ili nepunim radnim vremenom kod drugog poslodavca, na osnovu sporazuma o preuzimanju koji zaključuju nadležni organi, 3) da se stručno osposobi, prekvalifikuje ili dokvalifikuje za rad na drugom radnom mestu kod istog ili drugog poslodavca sa punim ili nepunim radnim vremenom, 4) pravo na novčanu naknadu u visini najmanje 24, a najviše 36 zarada zaposlenog, ostvarene za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje radni odnos, koja mu se isplaćuje odjednom (član 26. stav 1. tač. 1) - 4)); da programe iz stava 1. ovog člana donosi upravni odbor, po prethodno pribavljenom mišljenju sindikata, a kod poslodavca kod koga nije obrazovan upravni odbor, programe donosi direktor (član 26. stav 3.); da program ostvarivanja prava zaposlenih za čijim radom prestaje potreba, naročito sadrži: ime i prezime zaposlenog, radno mesto na koje je raspoređen, stručnu spremu koju ima zaposleni, godine starosti, sa predlogom za ostvarivanje jednog od prava utvrđenih ovim zakonom, te da je poslodavac dužan da program ostvarivanja prava zaposlenih za čijim radom prestaje potreba u roku od pet dana od dana donošenja, dostavi organizaciji za zapošljavanje i sindikatu (član 29. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj radni spor pokrenut 28. novembra 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je okončan osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 64/11 od 26. aprila 2012. godine, koja je punomoćni ku tuži lje uručena 2. jula 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala deset godina i šest meseci , što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, ali da nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za tako dugo trajanje parnice. Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za devetogodišnje trajanje predmetne parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da sud o nje nim zahtevima odluči u o kviru standarda razumnog roka, s obzirom da se u konkretnom slučaju odlučivalo o njenom vraćanju na rad.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da ona nije doprinela produžavanju trajanja parničnog postupka .

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda koji je u određenim periodima ispolji o ne dovoljnu efikasnost u preduzimanju procesnih radnji, kao i neefikasno postupanje revizijskog suda, u postupku odlučivanja o revizij ama podnositeljke ustavne žalbe . Naime, za deset godin a i šest meseci, koliko je osporeni sudski postupak trajao, održano je deset ročišta, dok pet ročišta nije održano , što znači da je u proseku održano jedno ročište godišnje. Kako je u toku postupka saslušan samo jedan svedok , kao i tužilja u svo jstvu parnične stranke, dok se preostali dokazni postupak svodio isključivo na čitanje pismenih dokaza, Ustavni sud konstatuje da izvođenje tih dokaza nije zahtevalo ovako dugo trajanje postupka. Prilikom zakazivanja ročišta, prvostepeni sud očigledno nije imao u vidu potrebu za hitn im rešavanj em ovog radnog spora , s obzirom na to da su se vremenski razmaci između ročišta kretali u rasponu od dva meseca do čak pet meseci . Presude P. 7268/01 od 27. februara 2003. godine i P. 5797/08 od 17. marta 2009. godine izrađene su nakon dva meseca od zaključenja glavne rasprave, dok je žalba zakonskog zastupnika tužene izjavljena protiv presude od 17. marta 2009. godine , punomoćniku tužilje uručena nakon četiri meseca od dana predaje sudu . Vrhovni sud Srbije i Vrhovni kasacioni sud su po revizijama podnositeljke ustavne žalbe odluči vali nakon godinu i po dana od dana prijema spisa.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetima P. 7268/01, P. 224/06 i P. 5797/08, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije, dostojanstva i slobodnog razvoja ličnosti, načela o nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta, načela zabrane ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada, prava na pravično suđenje i prava na rad, Ustavni sud konstatuje da se podnositeljka kroz tvrdnje o navodno učinjenim povredama napred pobrojanih ustavnih prava i načela, u suštini žali na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi navedenih ustavnih prava i načela, zapravo treba sagledati sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je postupak bio vođen na način koji je podnositeljki osigurao pravo na pravično suđenje , garant ovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je od strane drugostepenog i revizijskog suda došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda , te da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede prava na pravično suđenje. Mišljenje da su sudovi pogrešno utvrdi li činjenice vezane za mogućnost Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, obrazovanje i nauku da podnositeljku rasporedi na neko od novosistematizovanih radnih mesta , koje je istaknuto u reviziji, a sada se ponavlja u ustavnoj žalbi, ne predstavlja ustavnopravni razlog kojim se argumentuje tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje. Naprotiv, ovakvi navodi ukazuju na činjenicu da podnosi teljka od Ustavnog suda traži preispitivanje osporen ih presud a i na taj način ga dovodi u položaj više sudske instance, što Ustavni sud, po svom ustavnopravnom položaju, ne može biti. Ustavni sud je utvrdio da se osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredbi Zakona o radnim odnosima u državnim organima, sa aspekta ocene mogućnost i Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, obrazovanje i nauku da podnositeljk u ustavne žalbe raspore di na neko od radn ih mesta koja su sistematizovana Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji od 6. septembra 2001. godine, na koji je 19. septembra 2001. godine Izvršno veće Vojvodine dalo saglasnost.

Odlučujući o istaknutim povredama zabrane upotrebe podataka o ličnosti , slobode izražavanja nacionalne pripadnosti i prava na obaveštenost, Ustavni sud nalazi da je ustavna žalba ratione materiae inkompatibilna sa osporenim presudama u delu u kome podnositeljka ističe povredu navedenih prava, s obzirom da se tvrdnje o njihovoj povredi odnose na postupanj a određenih funkcionera i pokrajinskih organa Autonomne pokrajine Vojvodine, koja se ne mogu dovesti u vezu sa postupanje m redovnih sudova, čije odluke su predmet osporavanja ustavne žalbe.

Zbog napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se istič u povred e ustavnih prava i načela navedenih u ovom stavu , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , zbog čega je odlučeno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju ovog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti