Nedopuštenost ustavne žalbe oštećenog kao tužioca u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu oštećenog kao tužioca, čija je optužnica odbačena u krivičnom postupku. Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku pripada okrivljenom, a ne oštećenom koji nema ustavno pravo na vođenje postupka protiv trećeg.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Srdanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. marta 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Dragana Srdanovića izjavljena protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 1534/08 od 30. septembra 2008. godine, rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 2016/2008-08 od 26. januara 2009. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Kž. 452/09 od 16. marta 2009. godine i akta Nadzornog odbora Vrhovnog suda Srbije VI Su-NO 645/09 od 30. novembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Srdanović iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 6. januara 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 1534/08 od 30. septembra 2008. godine, rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 2016/2008-08 od 26. januara 2009. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Kž. 452/09 od 16. marta 2009. godine i akta Nadzornog odbora Vrhovnog suda Srbije VI Su-NO 645/09 od 30. novembra 2009. godine, zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, prava na pravično suđenje, prava na rad i prava na socijalnu zaštitu, zajemčenih odredbama člana 22. stav 1, člana 32. stav 1. i čl. 60. i 69. Ustava Republike Srbije. Zahtevao je da Ustavni sud poništi osporene akte i naloži „otvaranje procesnih radnji“ po njegovom optužnom aktu.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode čija se zaštita traži u postupku po ustavnoj žalbi povređena ili uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.

3. Ustavni sud je u sprovednom prethodnom postupku utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe Ustavnom sudu obraća u svojstvu oštećenog kao tužioca u krivičnom predmetu u kome su doneta osporena rešenja. Osporenim rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 1534/08 od 30. septembra 2008. godine odbačeni su podnesci naslovljeni kao „optužnica“ i „dopuna optužnice“ oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Drugim osporenim prvostepenim rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 2016/2008-08 od 26. januara 2009. godine, ponovo su odbačeni podnesci podnosioca ustavne žalbe naslovljeni kao „optužnica“ i „dopuna optužnice“ kao neuredni. Osporenim drugostepenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kž. 452/09 od 16. marta 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba oštećenog, ovde podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja od 26. januara 2009. godine. Osporenim aktom Nadzornog odbora Vrhovnog suda Srbije VI Su-NO 645/09 od 30. novembra 2009. godine obavešten je podnosilac ustavne žalbe da je Nadzorni odbor Vrhovnog suda Srbije našao da nema mesta preduzimanju disciplinskih mera u smislu člana 40b Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, br. 63/01, 42/02, 17/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 i 46/06), a po pritužbama podnosioca na postupanje Prvog opštinskog suda u Beogradu u predmetu K. 719/08, koji je pravnosnažno okončan rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kž. 452/09 od 16. marta 2009. godine.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, povređeno time što su redovni sudovi u krivičnom postupku odbacili njegovu optužnicu. S obzirom na to da osporenim rešenjima nije ni odlučivano o pravu na rad i pravu na socijalnu zaštitu, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe na povredi prava na pravično suđenje zasniva i svoje tvrdnje o povredi ostalih naznačenih prava.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret, to se u ovom postupku, prema pravnom stavu Ustavnog suda, Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09), kojom je propisano da se ovim zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog sledi da oštećeni kao tužilac, kao ni privatni tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni zakonom, pa ni Ustavom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak, niti da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se oštećeni kao tužilac u ustavnoj žalbi ne može pozivati na to da mu je pravnosnažnom sudskom odlukom kojom je odbačena njegova optužnica protiv trećeg lica, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već zauzeo u većem broju rešenja (videti: Rešenje Už – 297/2007 od 22. decembra 2009. godine). Takođe, isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi Krzak protiv Poljske od 6. aprila 2004. godine, aplikacija broj 51515/99, st. 23. i 24, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je ocenio da je rationae materiae inkopatibilna sa odredbama Evropske konvencije.

Kako podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju ne navodi druge razloge za povredu prava na pravično suđenje, već ističe samo svoj interes da lica protiv kojih je vodio krivični postupak budu osuđena, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena. Takođe, Ustavni sud ukazuje da u krivičnom postupku nije odlučivano o pravu na rad i pravu na socijalnu zaštitu podnosioca ustavne žalbe, pa ova prava nisu ni mogla biti povređena podnosiocu. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu odbacio i u odnosu na deo koji se odnosi na povredu naznačenih prava.

5. Odredbama člana 40a Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, br. 63/01, 42/02, 17/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 i 46/06) bilo je propisano: da se u Vrhovnom sudu Srbije obrazuje Nadzorni odbor (u daljem tekstu: Odbor) (stav 1.); da se Odbor sastoji od pet sudija koje na četiri godine bira Opšta sednica iz reda sudija Vrhovnog suda Srbije (stav 2.); da radom Odbora rukovodi predsednik koga biraju članovi Odbora iz svojih redova (stav 3.); da sudija ne može istovremeno biti član Odbora i Velikog personalnog veća (stav 4.). Odredbe člana 40b Zakona propisivale su da je Odbor ovlašćen da, po pritužbi ili samoinicijativno, kontroliše sudske predmete i načini uvid u njih, kao i da po okončanoj kontroli sudskog predmeta može pred Velikim personalnim većem pokrenuti postupak za razrešenje sudije zbog nesavesnog ili nestručnog vršenja dužnosti ili predložiti izricanje disciplinske mere sudiji.

Iz navedenih odredaba Zakona o sudijama proizlazi da je Nadzorni odbor bio telo obrazovano u Vrhovnom sudu Srbije radi vršenja unutrašnje kontrole sudskih predmeta, a ne samostalni državni organ ili organizacija kojoj je povereno javno ovlašćenje za autoritativno odlučivanje o pravima i obavezama pravnih ili fizičkih lica. S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da se protiv osporenog akta Nadzornog odbora Vrhovnog suda Srbije VI Su – NO 645/09 od 30. novembra 2009. godine, koji predstavlja obaveštenje podnosiocu ustavne žalbe a ne akt u smislu odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ne može izjaviti ustavna žalba. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona u Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio kao nedopuštenu.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Nedopuštenost ustavne žalbe oštećenog kao tužioca u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti