Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu M. J. utvrdivši povredu prava na pravično suđenje u sporu sa bankom. Sud je zaključio da je ugovaranje isplate kredita po srednjem, a naplate po prodajnom kursu, suprotno načelima savesnosti i jednake vrednosti davanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-640/2017
18.06.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Zoran Lončar, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Dobrosav Milovanović i dr Nikola Banjac, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J. iz Uba, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. juna 2026. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba M. J. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6331/16 od 26. oktobra 2016. godine u delu stava prvog izreke, a u delu kojim je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4593/14 od 21. aprila 2016. godine u stavu četvrtom i petom izreke povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6331/16 od 26. oktobra 2016. godine u delu stava prvog izreke, a u delu kojim je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4593/14 od 21. aprila 2016. godine u stavu četvrtom i petom izreke, i određuje da isti sud donese novu odluku po žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. M. J. iz Uba podneo je Ustavnom sudu, 20. januara 2017. godine, preko punomoćnika N. T, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv dela stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6331/16 od 26. oktobra 2016. godine kojim je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4593/14 od 21. aprila 2016. godine u stavu četvrtom i petom izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog je navedeno: da je tužena banka u svom formularnom ugovoru odredila da svoje obaveze prema tužiocu isplaćuje po najpovoljnijem deviznom kursu – sopstvenom srednjem kursu, dok je tužilac kao korisnik kredita obavezan da svoje obaveze prema banci izvršava po najnepovoljnijem deviznom kursu - prodajnom kursu tužene; da je ovakvim ugovaranjem tužene stvorena situacija u kojoj iznos jednog švajcarskog franka koji tužilac plaća nema istu vrednost kao jedan švajcarski franak koji plaća tužena što predstavlja povredu načela jednake vrednosti davanja i načela ravnopravnosti ugovornih strana; da je opravdanje banke da ugovara deviznu klauzulu očuvanje vrednosti novčane obaveze izražene u dinarima; da ovakvim ugovaranjem tužilac osim vraćanja realne vrednosti primljenog novca i naknade za korišćenje tog novca u vidu kamate, banci vraća i skrivenu naknadu u vrednosti razlike između srednjeg i prodajnog kursa za svaki anuitet; da drugostepeni sud ističe da je korisnik kredita potpisao ugovor i da je time prihvatio ponuđene uslove; da je isti drugostepeni sud doneo više presuda u kojima je potvrdio odluke osnovnih sudova u kojima su usvajani ovakvi zahtevi tužilaca (presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3218/16 od 25. avgusta 2016. godine i Gž. 4369/15 od 19. avgusta 2015. godine). Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu u delu stava prvog izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 35a Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) i člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavnu žalbu od 20. januara 2017. godine, dostavio „U.“ a.d. Beograd, kao trećem (zainteresovanom) licu, radi izjašnjenja o navodima podnosioca i okolnostima od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari. Imenovani je dopis Ustavnog suda uredno primio 8. aprila 2026. godine, ali se u ostavljenom roku nije izjasnio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 31283/16 i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4593/14 od 21. aprila 2016. godine, stavom prvim izreke utvrđeno je da su ništave odredbe ugovora o kreditu za kupovinu nepokretnosti RR br. 2169/08 od 25. juna 2008. godine, zaključenog između tužioca i tužene kao banke i to: odredba u članu 3.9. ugovora koja glasi: „Ugovorne strane saglasno utvrđuju da Banka zadržava pravo da tokom trajanja ugovora prilagođava kamatnu stopu u skladu sa izmenama poslovne politike banke, merama NBS i tržišnih okolnosti, o čemu će, u slučaju sniženja kamatne stope, korisnik kredita biti blagovremeno obavešten na odgovarajući način, bez posebnog pisanog obaveštenja upućenog korisniku kredita“ i odredba u članu 3.11. ugovora koja glasi: „Potpisom ovog ugovora korisnik kredita se izričito i neopozivo saglašava da banka, u slučaju povećanja kamatne stope, korisniku kredita uputi pisano obaveštenje preporučenom poštom i/ili na drugi način predviđen zakonskim propisima koji regulišu materiju dostavljanja i koje će obaveštenje u sebi sadržati visinu kamatne stope koja se primenjuje u konkretnom slučaju, bez obaveze ugovornih strana da zaključe poseban aneks ugovora“. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 7.760,17 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. jula 2015. godine do isplate. Stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu isplati iznos od 78.076,78 dinara, sa zakonskom zateznim kamatom počev od 31. marta 2016. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se utvrdi da je ništava odredba člana 1.2. ugovora o kreditu za kupovinu nepokretnosti RR br. 2168/08 od 25. juna 2008. godine, zaključenog između tužioca i tužene, koja glasi: „Ugovorne strane saglasno utvrđuju da će Banka sredstva ovog kredita odobriti u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Banke, na dan puštanja sredstava, a da će korisnik kredita sve plative iznose po ovom ugovoru, kao što su glavnica i kamate, u skladu sa odredbama ovog ugovora uplaćivati blagovremeno i u potpunoj saglasnosti sa odredbama ugovora po prodajnom kursu banke važećem na dan konkretne otplate. Stavom petim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati iznos od 44.087,74 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom u pojedinačnim mesečnim iznosima kao u navedenom stavu. Stavom šestim izreke odbačena je kao nedozvoljena tužba tužioca u delu u kojem je tražio da se tužena obaveže da mu na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 67,83 CHF u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zateznom kamatom počev od 23. jula 2015. godine do isplate i u delu u kojem je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu isplati iznos od 259,99 CHF u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zateznom kamatom počev od 31. marta 2016. godine do isplate, kao i u delu u kome je ponovljen zahtev za donošenje presude kao u stavu prvom izreke, te je predloženo donošenje presude kojom će sud utvrditi ništavost ugovora u delu opisanom stavom četvrtim izreke, kao i u delu u kome je ponovno traženo da sud obaveže tuženu na isplatu iznosa od 44.087,74 dinara, sa kamatom na način opisan stavom petim izreke. Stavom sedmim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 123.440,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6331/16 od 26. oktobra 2016. godine u stavu prvom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu četvrtom, petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke ukinuta je prvostepena presuda u stavu drugom i sedmom izreke i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da su tužilac i tuženi 25. juna 2008. godine zaključili ugovor o kreditu RR. 2169/08; da je članom 1. ugovora bilo predviđeno da banka klijentu, tužiocu, kao korisniku, odobrava gotovinski kredit u iznosu od 53.078,33 CHF; da je članom 3. tačka 9. ugovora, predviđeno da ugovorne strane saglasno utvrđuju da banka zadržava pravo da tokom trajanja ugovora prilagođava kamatnu stopu u skladu sa izmenama poslovne politike banke, merama NBS i tržišnih okolnosti, o čemu će, u slučaju sniženja kamatne stope, korisnik kredita biti blagovremeno obavešten na odgovarajući način, bez posebnog pisanog obaveštenja upućenog korisniku kredita; da je članom 3. tačka 11. ugovoreno da se potpisom tog ugovora korisnik kredita izričito i neopozivo saglašava da banka, u slučaju povećanja kamatne stope, korisniku kredita uputi pisano obaveštenje preporučenom poštom i/ili na drugi način predviđen zakonskim propisima koji regulišu materiju dostavljanja i koje će obaveštenje u sebi sadržati visinu kamatne stope koje se primenjuje u konkretnom slučaju, bez obaveze ugovornih strana da zaključuju poseban aneks ugovora, dok je članom 1. tačka 2. ugovoreno da ugovorne strane saglasno utvrđuju da će banka sredstva ovog kredita odobriti u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu banke na dan puštanja sredstava, a da će korisnik kredita sve plative iznose po ovom ugovoru, kao što su glavnica i kamata, u skladu sa odredbama ovog ugovora, otplaćivati blagovremeno i u potpunoj saglasnosti sa odredbama ugovora, po prodajnom kursu banke važećem na dan konkretne otplate; da prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomske struke od 28. maja 2015. godine i dopunskom nalazu od 22. oktobra 2015. godine, kao i izjašnjenjima od 29. oktobra 2015. godine i 19. februara 2016. godine proizlazi da između ostalog razlika naplaćenih anuiteta po prodajnom kursu banke i anuiteta po srednjem kursu banke iznosi 44.087,14 dinara. U odnosu na stav četvrti i peti izreke prvostepene presude, drugostepeni sud je istakao da su neosnovani navodi tužioca da je u odnosu na ove stavove pogrešno primenio materijalno pravo i to odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi člana 11. i 15. istog zakona. Naveo je da iako je odredba člana 1. tačka 2. ugovora, izraženo lukrativne prirode, jer je njome banka predvidela obavezu tužioca da kredit vraća po prodajnom kursu banke na dan plaćanja, a na sebe obavezu da kredit pusti u tečaj po srednjem kursu banke na dan puštanja sredstava, po oceni tog sud ne radi se o odredbi koja je po svom karakteru protivna odredbi člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, već su njome precizno definisani ekonomski uslovi predmetnog ugovora o kreditu, a koju tužilac nije bio u obavezi da prihvati. Međutim, prema nalaženju suda, korisnik kredita, ovde tužilac je svojim potpisom na ugovoru dao saglasnost i pristanak na takve uslove kredita i isti je rezultat slobodne volje tužioca, koji je i pored postojanja više opcija izabrao da zaključi ugovor sa tuženom bankom. Nalazi da su neosnovani navodi tužioca da je prilikom zaključenja ugovora banka postupala nesavesno, jer je izvedenim dokazima tokom postupka utvrđeno da u vreme zaključivanja ugovora o kreditu važećim propisima nije bila zabranjena niti ograničena sloboda ugovaranja na način predviđen ovim članom. Naime, strane u obligacionim odnosima su slobodne da u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, svoje odnose urede po svojoj volji, što je učinjeno ugovorom o kreditu RR. 2169/08 od 25. juna 2008. godine. Drugostepeni sud ističe da iako je ugovorom predviđena obaveza banke da pusti kredit u tečaj po srednjem kursu banke na dan puštanja sredstava, a obaveza tužioca da plaćanje anuiteta realizuje po prodajnom kursu banke važećem na dan konkretne isplate, ova odredba nije ništava, jer je obaveza korisnika kredita određena, odnosno odrediva, imajući u vidu da se na dan otplate tačno zna koliko iznosi prodajni kurs banke, pa samim tim i visina prestacije. Stoga je našao da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca i u delu kojim je tražio isplatu iznosa od 44.087,74 dinara koji predstavlja dinarsku protivvrednost razlika naplaćenih anuiteta obračunatih po navedenom prodajnom kursu banke i anuiteta obračunatih po srednjem kursu banke.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6331/16 od 19. januara 2017. godine, ispravljena je presuda tog suda Gž. 6331/16 od 26. oktobra 2016. godine, tako što u drugom stavu izreke u drugom redu umesto “u stavu drugom“ treba da stoji „u stavu trećem“, dok je u preostalom delu navedena presuda ostala neizmenjena.

Tužilac je 19. januara 2017. godine izjavio reviziju, u skladu sa članom 404. Zakona o parničnom postupku (posebnu reviziju) protiv presude Apelacionog suda Gž. 6331/16 od 19. januara 2017. godine u delu stava prvog kojim je odbijena žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4593/14 od 21. aprila 2016. godine u stavu četvrtom i petom izreke.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 796/17 od 20. juna 2019. godine vraćen je prvostepenom sudu predmet P. 31283/16 radi odlučivanja o prekidu postupka. Iz obrazloženja navedenog rešenja proizlazi da je revizijski sud našao da nisu ispunjeni procesni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv drugostepene presude, jer je odredbom člana 5. stav 1. Zakona o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima („Službeni glasnik RS, broj 31/19 – koji je stupio na snagu 7. maja 2019. godine) propisano da se parnični postupak pokrenut do dana stupanja na snagu tog zakona, čiji je predmet spora u vezi sa valutnom klauzulom kod ugovora o kreditu kako je definisan tim zakonom, prekida sa danom stupanja na snagu tog zakona. Revizijski sud je našao da je predmet potrebno vratiti prvostepenom sudu, kako bi taj sud ocenio ispunjenost uslova za prekid postupka i o tome doneo odluku primenom člana 222. tačka 7) Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 5. stav 1. Zakona o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima.

Podneskom od 4. novembra 2019. godine tužena je obavestila sud da je sa tužiocem zaključila Ugovor o konverziji br. 1019800131 od 3. jula 2019. godine u skladu Zakonom o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P. 31283/16 od 10. decembra 2019. godine o prekidu postupka u ovoj parnici, pozivajući se na odredbu člana 5. stav 1. Zakona o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima.

Podneskom od 13. marta 2020. godine tužilac je istakao da su parnične stranke zaključenjem ugovora o konverziji od 3. jula 2019. godine međusobno rešile svoje odnose povodom preostalog dugovanja tužioca prema banci, konverzijom tog duga u evre, ali da se zaključenjem navedenog ugovora ne može isključiti pravo tužioca da vodi parnični postupak radi vraćanja datog po osnovu ništave odredbe ugovora.

Odlučujući o žalbi tužioca Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je rešenje P. 5960/20 od 17. maja 2024. godine kojim je odbacio kao nedozvoljenu žalbu tužioca izjavljenu protiv rešenja istog suda P. 31283/16 od 10. decembra 2019. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu, pored ostalih, ustavnom žalbom ukazuje svakom se jemči pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. stav 1.); da su opšti uslovi određeni od strane jednog ugovarača, bilo da su sadržani u formularnom ugovoru, bilo da se na njih ugovor poziva, dopunjuju posebne pogodbe utvrđene među ugovaračima u istom ugovoru, i po pravilu obavezuju kao i ove (član 142. stav 1.); da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze (član 395.); da se ugovorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom (član 1065.).

Zakonom o deviznom poslovanju („Službeni glasnik RS“, broj 62/06) je propisano: da je u smislu ovog zakona valutna klauzula ugovaranje vrednosti obaveze u devizama (valuta obaveze) u Republici s tim što se plaćanje i naplaćivanje po tim ugovorima vrši u dinarima (valuta isplate) (član 2. tačka 24); da banka može rezidentu - fizičkom licu odobriti kredit u devizama radi kupovine nepokretnosti u zemlji (član 25. stav 2.).

Zakonom o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima („Službeni glasnik RS“ broj 31/19 od 29. aprila 2019. godine) je propisano da se ovim zakonom uređuju prava i obaveze banke i korisnika finansijskih usluga – fizičkog lica sa kojim je banka zaključila ugovor o stambenom kreditu sa valutnom klauzulom – indeksiran u švajcarskim francima u postupku konverzije duga po osnovu kredita u dug u evrima (član 1.); da se odredbe ovog zakona primenjuju na ugovore o kreditu kod kojih je na dan stupanja na snagu ovog zakona otplata kredita u toku, osim ugovora kod kojih je do tog dana izvršena konverzija stamenih kredita u stambene kredite indeksirane u evrima, kao i na ugovore o kreditu, odnosno na stambene kredite kod kojih je do dana stupanja na snagu ovog zakona dug po kreditu dospeo u celosti, a nije pokrenut postupak prinudnog izvršenja ili vansudskog namirenja, odnosno kod kojih je do tog dana pokrenut ili je u toku postupak prinudnog izvršenja ili vansudskog namirenja, uključujući i stambene kredite koja je bila sredstvo obezbeđenja, a dug nije izmiren u celosti (član 3.); da je banka kod koje korisnik otplaćuje stambeni kredit, odnosno koja ima potraživanje po osnovu tog kredita na dan stupanja na snagu ovog zakona dužna da ponudi konverziju preostalog duga po tom kreditu u dug indeksiran u evrima po kursu za konverziju (član 4. stav 1.); da se parnični postupak čiji je predmet spora u vezi sa valutnom klauzulom kod ugovora o kreditu kako je definisan ovim zakonom pokrenut do dana stupanja na snagu ovog zakona prekida sa danom stupanja na snagu ovog zakona i da se izvršenje u postupku prinudnog izvršenja, odnosno vansudskog namirenja u vezi sa naplatom potraživanja po osnovu ugovora o kreditu kako je definisan ovim zakonom odlaže od dana stupanja na snagu ovog zakona i da postupak može biti nastavljen samo u skladu sa članom 9. ovog zakona (član 5.); da se, u slučaju da korisnik kredita u roku iz člana 7. ovog zakona ne obavesti banku da prihvata da se izvrši konverzija kredita, odnosno ne zaključi sa bankom ugovor kojim se vrši konverzija – otplata kredita nastavlja u skladu sa ugovorom o kreditu, a postupci prekinuti, odnosno odloženi u skladu sa članom 5. ovog zakona nastavljaju se narednog dana od dana isteka tog roka (član 9.).

5. Analizirajući osporenu presudu sa stanovišta citiranih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud najpre podseća da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je drugostepeni sud proizvoljno protumačio i primenio materijalno pravo, nalazeći da nije protivno zakonu to što se podnosilac obavezao da tuženoj plaća mesečne anuitete u dinarskoj protivvrednosti CHF po prodajnom kursu na dan uplate, dok mu je kredit odobren u dinarskoj protivvrednosti CHF po srednjem kursu na dan uplate.

Predmetni ugovor o kreditu u dinarima sa valutnom klauzulom u CHF, regulisan odredbama člana 1065. u vezi sa članom 395. ZOO i člana 25. stav 2. i 34. u vezi sa članom 2. tačka 24. Zakona o deviznom poslovanju. Odredbom člana 395. ZOO propisano je da se ispunjenje novčanih obaveza koje glase na plaćanje u nekoj stranoj valuti može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze. Kako nije opredeljeno koji će se kurs valute primeniti u odnosu na njenu kupovnu, prodajnu ili srednju tržišnu vrednost, to ne postoji smetnja da ugovorne strane utvrde bilo koji tržišno određeni kurs. Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud smatra da načelo savesnosti i poštenja, kao i načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, nameću obavezu da se po istom kursu utvrđuje vrednost kreditnih sredstava kada se stavljaju na raspolaganje korisniku kredita, i visina dospelih rata za vraćanje. Međutim, podnosilac ustavne žalbe je kao korisnik kredita, zaključujući ugovor o kreditu, ugovaranjem isplate kreditnog iznosa po srednjem (nižem) kursu i ugovaranjem otplate kredita istog kreditnog iznosa po prodajnom (višem) kursu, očigledno doveden u neravnopravan položaj u odnosu na tuženu banku. Ovo posebno dobija na značaju kada se ima u vidu da se radi o formularnom ugovoru (ugovoru po pristupu) u kome je osnovne i obavezne elemente ugovora sačinila banka kao davalac finansijske usluge (kredita), a korisnik usluge (kredita) prihvatio takve unapred određene uslove ugovora. Ustavni sud ocenjuje da je drugostepeni sud prilikom odlučivanja, u konkretnom slučaju, propustio da se pridržava pravila da se ugovor tumači u korist stranke koja je pristupila ugovoru, naročito kada je reč o takvim klauzulama koje su očigledno izraz velike nadmoći druge stranke. Navedena klauzula, u konkretnom slučaju, svakako ispunjava ovaj uslov, jer se radi o klauzuli koja očigledno ukazuje da je njena sadržina suprotna principu jednake vrednosti uzajamnih davanja, zbog čega je podnosilac stavljen u nepovoljniji položaj. Nasuprot mišljenju Ustavnog suda, Apelacioni sud je pošao od toga „da u vreme zaključivanja ugovora o kreditu važećim propisima nije bila zabranjena, niti ograničena sloboda ugovaranja na način predviđen ovim članom… te da, ova odredba nije ništava, jer je obaveza korisnika kredita određena, odnosno odrediva, imajući u vidu da se na dan otplate tačno zna koliko iznosi prodajni kurs banke, pa samim tim i visina prestacije“, ne razmatrajući da li je saglasno načelu savesnosti i poštenja i principu jednake vrednosti uzajamnih davanja, ta odredba suštinski nepravična prema podnosiocu ustavne žalbe, a što je u konačnom ishodu dovelo do odbijanja kao neosnovanog tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti navedene odredbe, kao u delu isplate razlike naplaćenih anuiteta po prodajnom kursu i anuiteta po srednjem kursu banke.

Osim toga, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud primenom člana 5. stav 1. Zakona o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima, prekinuo postupak odlučivanja po posebnoj reviziji tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, iako se konkretan zakon odnosi isključivo na valutnu klauzulu. Naime, navedenim zakonom uređuju se prava i obaveze korisnika finansijskih usluga - fizičkog lica sa kojim je banka zaključila ugovor o stambenom kreditu sa valutnom klauzulom, indeksiran u švajcarskim francima, u postupku konverzije duga po osnovu tog kredita u dug indeksiran u evrima. Ugovorom koji su stranke zaključe u skladu sa članom 4. tog zakona, vrši se konvertovanje – zamena švajcarskog franka, kao izvorne ugovorene strane valute u evro, kao novu stranu valutu koja se primenjuje na otplatu ostatka duga korisnika kredita. Zaključenje takvog ugovora nema značaja za spor u kojem je traženo utvrđenje ništavosti ugovorene odredbe kojom je tužilac obavezan na vraćanje kredita po kursu različitom od kursa po kojem je kredit odobren, kao ni u delu tužbenog zahteva kojim je tražio da se obaveže tužena na vraćanje onoga što je primila zbog primene različitih kurseva po kojima je kredit odobren i vraćen.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Beogradu očigledno proizvoljnim tumačenjem i primenom materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe kao slabije strane u navedenom ugovornom odnosu, povredio njegovo pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15, 10/23, 92/23 i 47/26), Ustavni sud je u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6331/16 od 26. oktobra 2016. godine u delu stava prvog izreke, a u delu kojim je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4593/14 od 21. aprila 2016. godine u stavu četvrtom i petom izreke, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je u tački 2. izreke poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6331/16 od 26. oktobra 2016. godine u delu stava prvog izreke, a u delu kojim je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4593/14 od 21. aprila 2016. godine u stavu četvrtom i petom izreke, i odredio da isti sud donese novu odluku po žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, koji se odnose na usvajajući deo ove odluke i različito postupanje sudova u tom delu, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, i odredio otklanjanje štetnih posledica poništajem dela osporenog akta.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

 

Slični dokumenti

• Gž 4447/2025: Presuda o ništavosti valutne klauzule u švajcarskim francima i restituciji
• Gž 3923/2025: Ništavost valutne klauzule u švajcarskim francima i proceduralni propusti suda
• Gž 3923/2025: Utvrđivanje ništavosti odredaba ugovora o kreditu u švajcarskim francima
• Gž 3178/2025: Ništavost valutne klauzule u švajcarskim francima kod stambenog kredita
• Gž 2685/2025: Ništavost valutne klauzule u CHF i troškova obrade kredita
• Gž 1595/2025: Odbijanje raskida ugovora o kreditu u CHF zbog neprihvatanja konverzije
• Gž 6765/2024: Zakonitost obračuna konverzije stambenih kredita iz CHF u EUR