Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom preko 12 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 13 godina. Podnosiocu žalbe dodeljena je naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. B . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. B . i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4693/02, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 23790/11, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. B . iz Beograda je, 9. oktobra 2015. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3114/14 od 3. juna 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i prava na delotvoran pravni lek, zajemečnih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije i odredbama člana 13. u vezi sa članom 6. stav 1. Evropske konven cije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je postupak u kome je doneta osporena presuda trajao preko 13 godin a, čime je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku; da je u donošenju osporene presude u sporu koji je podnosilac vodio u svojstvu tužioca Apelacioni sud u Beogradu proizvoljno primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima i nije se izjasnio o bitnim navodima njegove žalbe izjavljene protiv prvostepene presude, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže, a čime su povređena navedena ustavna prava . Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosioca, poništi osporenu presudu i naloži Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbu koju je podnosilac izjavio protiv prvostepene presude i obaveže Republiku Srbiju da podnosiocu isplati naknadu nematerijalne štete zbog duševnih bolova koje trpi povredom navedenih ljudskih prava u iznosu od 240.000 dinara, u roku od 15 dana po prijemu odluke, sa zakonskom zateznom kamatom počev od š esnaestog dana, kao dana padanja u docnju do isplate u celosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 23790/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 24. jula 2002. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih od prvog do trećeg reda – T. Č . M, K. Č . i D . Č, svih iz Beograda, radi sticanja bez osnova, sa predlogom za određivanje privremene mere. Predlog za određivanje privremene mere je odbijen rešenjem prvostepenog suda P. 4693/02 od 10. februara 2003. godine, koje je potvrđeno drugostepenim rešenjem IPV. 18/03 od 19. maja 2003. godine.

Prva prvostepena presuda u ovom sporu je doneta 25. novembra 2008. godine, tj. posle šest godin a i četiri meseca od podnošenja tužbe. Za to vreme prvostepeni sud je zakazao 34 ročišta ( 18. septembra, 23. oktobra, 27. novembra i 26. decembra 2002, 13. marta, 13. maja, 3. i 31. oktobra 2003, 19. januara, 21. maja i 5. oktobra 2004, 15. aprila, 15. juna, 29. septembra i 16. decembra 2005, 6. februara, 31. marta, 31. maja, 29. septembra, 29. novembra i 28. decembra 2006, 7. marta, 15. maja, 25. juna, 12. oktobra i 11. decembra 2007. godine, te 1. februara, 27. februara, 16. aprila, 5. juna 14. jula, 10. i 29. oktobra i 25. novembra 2008. godine ), od kojih nije održano, odnosno odloženo je bez raspravljanja 16 ročišta, većim delom iz razloga nedostatka procesnih pretpostavki ili sprečenosti postupajućeg sudije, a jedan broj zbog neblagovremenog dostavljanja podnesaka parničnih stranaka i određenog sudskog veštaka.

Prvih pet zakazanih ročišta u ovom postupku je odloženo jer sud nije bio u mogućnosti da dostavi tužbu i pozive tuženima. Nakon provere adresa kod Ureda za registar stanovništva 19. septembra 2002. godine , tužba je dostavljena prvotuženoj 28. oktobra 2002. godine, a posle više pokušaja, tuženima drugog i trećeg reda pozivi su uručeni preko organa unutrašnjih poslove, 16. ap rila 2003. godine.

Naredna dva ročišta (13. maja i 3. oktobra 2003. godine) su odložena jer su prvo punomoćnik tuženih, a zatim punomoćnik tužioca, dostavili podneske na samom ročištu, koji su uručeni protivnoj stranci radi izjašnjenja.

Na ročištu 19. januara 2004. godine, prvostepeni sud je rešio da zatraži na uvid sledeće predmete: od opštine Stari grad predmet broj 360-652-11 o postupku po zahtevu tužioca za iseljenje iz stana , od Javnog preduzeća za stambene usluge dosije stanova br. 6 i 5a u ulici G. broj 16a u Beogradu i predmet o otkupu stana broj 6 , od Prvog opštinskog suda predmet Ki 5302/, a od Arhive suda spise parnice koja je vođena 1979. godine radi smetanja poseda na spornom stanu, a čiji broj tužilac nije uspeo da sazna.

Odgovor opštinske uprave Stari grad sa kopijom spisa predmet a otkupa stana na ime prvotužene broj 360/19/2/91 je primljen u Prvom opštinskom sudu 22. aprila 2004. godine, a 7. juna 2004. godine kopija stambenih dosijea za stanove br. 5. i 6. u ul. G. broj 16a od Javnog preduzeća za stambene poslove.

Na ročištu 15. aprila 2005. godine prvostepeni sud je naložio tužiocu da dostavi na uvid original ugovora i izjave na koje se pozvao u tužbi i odlučio da zatraži od Republičke uprave javnih prihoda izveštaj o prosečnoj visini zakupnine za period od 1. avgusta 1992. godine do 15. maja 2002. godine, kao i da od Republičke geodetske uprave zatraži izvod za stan broj 5a na drugom spratu kuće u ul. G. 16a , na katastarskoj parcel i broj …, upisanoj u ZKUL 940, KO Beograd 1, sa svim promenama od 1979. godine do podnošenja zahteva, te da ponovo zatraži od Javnog preduzeća za stambene poslove dosije za stan broj 5a u ul. G. 16a.

Poreska uprava – Filijala Stari grad je dostavila traženi izveštaj 24. maja 2005. godine.

S obzirom na to da Javno preduzeće za stambene poslove 22. jula 2005. godine ponovo nije dostavilo dosije za stan broj 5a, to je sud 29. septembra 2005. godine i 16. decembra 2005. godine ponovio svoj zahtev, a Gradsko stambeno preduzeće je 11. jula 2006. godine dostavilo traženi do sije.

Republički geodetski zavod je 25. oktobra 2005. godine dostavio izvod iz lista nepokretnosti broj …, KO Stari grad, sa napomenom da se zbirka isprava nalazi u Drugom opštinskom sudu – Zemljišnoknjižno odeljenje. Nakon ponovljenog obraćanja Republičkom geodetskom zavodu i šest urgencija upućenih nadležnom sudu , Drugi opštinski sud u Beogradu je 12. juna 2007. godine dostavio tražene isprave u vezi rešenja Dn-4502/79 i Dn-585/96, a dopisom od 18. jula 2007. godine obavestio da ne raspolaže rešenjem Dn-2900/79.

Na ročištu 31. maja 2006. godine, prvostepeni sud je odlučio da od Prvog opštinskog suda u Beogradu zatraži spise overe II/2 Ov. 715/01, a od Opštinsk og suda u Ljubljani zatraži kopiju spisa overe broj 3691/79 od 9. jula 1979. godine i punomoćja za advokata R. G .

Zamolnica za sud u Ljubljani je upućena Ministarstvu pravde Republike Srbije 27. juna 2006. godine, a nakon vraćanja zamolnice zbog nedostatka prevoda na slovenački jezik, odgovor Okružnog suda u Ljubljani na zamolnicu je primljen u Prvom opštinskom sudu u Beogradu 23. januara 2 007. godine.

Na ročištima 31. marta 2006. godine, 31. maja 2006. godine i 20. septembra 2006. godine prvostepeni sud je saslušao tužioca i tužene prvog do trećeg reda u svojstvu parničnih stranaka.

Na ročištu 11. decembra 2007. godine prvostepeni sud je odredio veštačenje putem veštaka ekonomsko-finansijske struke S. L . na okolnost tržišne vrednosti zakupnine za sporni stan za period od 1. jula 1992. godine do 31. jula 2002. godine, a veštak je nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 28. decembra 2007. godine. Povodom izjašnjenja parničnih stranaka na njegov izveštaj, veštak je dostavio dopunski nalaz i mišljenje 25. februara 2008. godine, a saslušan je na ročištu16. aprila 2008. godine.

Podneskom od 14. aprila 2008. godine tužilac je konačno preinačio tužbeni zahtev i prvostepenom sudu dostavio rešenje I. 40855/78, doneto u izvršnom postupku po pravnosnažnoj presudi P. 11939/77 donetoj u sporu zbog smetanja poseda spornog stana.

Prvi opštinski sud u Beogradu je, presudom P. 4693/02 od 25. novembra 2008. godine , odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se solidarno obavežu prvotužena, drugotužena i trećetužena da mu na ime sticanja bez osnova za korišćenje predmetnog jednosobnog stana za period od 1. avgusta 1992. godine pa zaključno sa 15. majem 2002. godine plate iznos od 1.812.518,62 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. maja 2002. godine do isplate, kao i da se solidarno obavežu da mu naknade troškove postupka, u odn osu na prvotuženu T. Č . M . i trećetuženu D . Č . (stav pr vi izreke); delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao drugotuženu K . Č . da tužiocu na ime sticanja bez osnova za period od 17. jula 2001. do 15. maja 2002. godine na ime zakupnine isplati označene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom ( stav drugi izreke ); odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca prema drugotuženoj u celosti za period od 1. avgusta 1992. do 16. jula 2001. godine, kao i preko iznosa dosuđenih stavom drugim izreke , a do traženih iznosa za period od 17. jula 2001. do 15. maja 2002. godine (stav treći izreke) i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove (stav četvrti izreke).

Protiv navedene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu 3. februara 2009. godine, a drugotužena 17. februara 2009. godine.

Rešavajući o izjavljenim žalbama, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6696/10 od 6. oktobra 2011. godine ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4693/02 od 25. novembra 2008. godine i predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje, jer je našao da zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje bitno za donošenje odluke u ovoj parnici nije pravilno i potpuno utvrđeno.

U ponovnom prvostepenom postupku koji je trajao godinu i osam i po meseci, zakazano je 15 ročišta (2. decembra 2011, 24. januara, 14. marta, 9. maja, 20. juna, 6. jula, 26. septembra, 20. novembra i 26. decembra 2012. godine, te 11. februara, 4. aprila, 14. i 30. maja, 25. juna i 15. jula 2013. godine), od kojih nije održano, odnosno odloženo je bez raspravljanja sedam ročišta, i to jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog uručenja podneska veštaka, a pet iz razloga na strani parničih stranaka.

U sprovedenom postupku, Prvi osnovni sud u Beogradu je ponovo pribavio spise predmeta opštinske uprave S . broj 360-368/1 radi uvida, saslušao tužene prvog do trećeg reda u svojstvu parničnih stranaka i naložio veštaku S. L . da izvrši reviziju nalaza od 25. februara 2008. godine , tako da obračun zakonske zatezne kamate izvrši prostom metodom. Veštak je dopunski nalaz i mišljenje dos tavio 4. januara 2013. godine i tri puta se pismeno izjasnio o primedbama tuženi h (5. marta 2013. godine, 8. aprila 2013. godine i 29. maja 2013. godine), a saslušan je na ročištu 25. juna 2013. godine.

Tužilac je konačno preinačio tužbeni zahtev podneskom od 9. jula 2013. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 23790/11 od 15. jula 2013. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao prvotuženu T. Č . M . i drugotuženu K . Č . da tužiocu na ime sticanja bez osnova za period od 20. aprila 2001. do 15. maja 2002. godine na ime zakupnine isplat e iznose, sa zakonskom zateznom kamatom kao u stavu prvom izreke; odbio , kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca prema prvotuženoj i drugotuženoj u delu kojim je tražio da ih sud obaveže da mu pored dosuđenog iznosa zakupnine u stavu prvom izreke solidarno isplate i zakupninu sa pripadajućom kamatom za period od 1. avgusta 1992. do 20. aprila 2001. godine, kao i preko iznosa dosuđenih stavom prvim izreke, a do traženog iznosa za period od 20. aprila 2001. do 15. maja 2002. godine, kao i za traženu kamatu preko kamate dosuđene na iznose u stavu prvom izreke do tražene kamate (stav drugi izreke); odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca da se obaveže trećetužena D. Č . da mu na ime sticanja bez osnova za korišćenje predmetnog jednosobnog stana za period od 1. avgusta 1992. godine pa zaključno sa 15. majem 2002. godine plati iznos od 1.268.961,56 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana 16. maja 2002 .godine do isplate u celosti, sa pripisanom tom iznosu na dan isplate i iznosa od 457.870,91 dinar na ime obračunate kamate na navedeni iznos do 15. maja 2002. godine (stav treći izreke) i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove (stav četvrti izreke).

Protiv navedene presude, tužilac je izjavio žalbu 12. septembra 2013. godine, a prvotužena i drugotužena 21. oktobra 2013. godine.

Rešavajući o izjavaljenim žalbama, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 3114/14 od 3. juna 2015. godine, odbio žalbe parničnih stranaka kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 23790/11 od 15. jula 2013. godine. Drugostepeni sud je našao da prvostepena presuda nije zahvaćena bitnim povredama odredaba parničnog postupka o kojima taj sud vodi računa po službenoj dužnosti, niti je zahvaćena bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, budući da su njeni razlozi jasni i neprotivrečni sa izvedenim dokazima, a izreka presude ne protivrečni njenom obrazloženju, pa se ista može ispitati. Pobijana presuda ne sadrži ni relativno bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku, jer je prvostepeni sud odlučio po svom uverenju koje će činjenice uzeti kao dokazane, a na osnov u savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog sprovedenog postupka, a nije zahvaćena ni relativno bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. u vezi sa članom 384. stav 2. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da je prvost epeni sud raspravio sva sporna pitanja na koja mu je drugostepeni sud ukazao u svom rešenju i utvrdio ko je koristio sporni stan pre 17. jula 2001. godine. Apelacioni sud u Beogradu je u svemu prihvatio kao pravilne i na zakonu zasnovane razloge prvostepenog suda i izjasnio se o žalbenim navodima podnosioca.

Protiv presude Apelacionog suda u Beogradu, tužilac je 12. oktobra 2015. godine izjavio tzv. izuzetnu reviziju u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 1524/16 Gž ap. 30/16 od 23. novembra 2016. godine odbacio kao nedozvoljenu žalbu tužioca izjavljenu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R3. 84/16 od 22. jula 2016. godine i odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3114/14 od 3. juna 2015. godine .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Kako su odredbama člana 32. i člana 36. stav 2. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik R S“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u ovom postupku od 23 . februara 2005. godine , propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( stav 2.) . Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni s ud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe 24. jula 2002. godine, a da je postupak pravnosnažno okončan navedenom presudom Apelacionog suda u Beogradu od 3. juna 2015. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do okončanja donošenjem pravnosnažne presude trajao dvanaest godina i nešto preko deset meseci, što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o činjenično i pravno složenom sporu, u kome je sproveden obiman dokazni postupak (prikupljanje relativno obimn e dokumentacij e od različitih organa i javnog preduzeća, uključujući i pribavljanje dokumentacije putem međunarodne pravne pomoći, saslušanje parničnih stranaka, veštačenje putem veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji je pored osnovnog nalaza i mišljenja, postupio po nalogu za reviziju nalaza i dao pet pismenih izjašnjenja po primedbama stranaka i bio dva puta saslušan), ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, kao ni sprovedeni dokazni postupak, ne mogu opravdati ovoliko prekoračenje prihvaćenih standarda razumnog trajanja sudskog postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnosilac ima o opravdani interes za efikasno odvijanje postupka i odlučivanje o njegovom tužbenom zahtevu.

Ustavni sud je, takođe, ocenio da je podnosilac ustavne žalbe u manjoj meri doprineo trajanju postupka (ročište 2. decembra 2011. godine nije održano na saglasan predlog parničnih stranaka, a ročišta 3. oktobra 2003. i 26. septembra 2012. godine nisu održana da bi se tužene mogle izjasniti na podneske tužioca predate na ročištu ili uoči samog ročišta, dok je za izjašnjenje tuženih na podneske tužioca od 14. aprila 2008. i 20. juna 2013. godine, koji su predati kratko pre održavanja ročišta, tuženima morao biti ostavljen naknadni rok).

Ocenjujući ponašanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da su glavni doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dali nadležni sudovi svojim neefikasnim postupanjem. Po oceni Ustavnog suda trajanje prvog prvostepenog postupka od šest godina i četiri meseca se ne može prihvatiti, bez obzira na složenost sprovedenog dokaznog postupka. U ovoj oceni Ustavni sud polazi od stava se da se prilikom ocenjivanja da li je poštovana garantija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali njeni sudski ili upravni organi, što znači da za postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku nije od značaja da li je odugovlačenje sudskog postupka uzrokovano postupanjem suda ili drugog državnog organa koji je trebalo da dostavi dokaze vezane za predmetni pos tupak. U konkretnom slučaju, najveći deo ovog prvostepenog postupka je prošao u pribavljanju dokumentacije od drugih državnih organa i Javnog preduzeća za stambene poslove. Tako je pribavljanje izvoda iz evidencije nepokretnosti za sporni stan sa istorijom upisa, uz šest urgencija zemljišnoknjižnom sudu, trajao od aprila 2005. godine do jula 2 007. godine. Uz to, bilo je više slučajeva da se ročišta zakazuju posle pet ili šest meseci, a šest ročišta je odloženo zbog sprečenosti postupajuć eg sudije. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je nakon okončanja postupka pred prvostepenim sudom po žalbama parničnih stranaka od 3. februara, odnosno 17. februara 2009. godine, Apelacioni sud u Beogradu odlučio o žalbama posle dve godine i sedam meseci, rešenjem od 6. oktobra 2011. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud j e ocenio da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4693/02, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 23790/11, podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dos tavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, ne samo dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, već i životni standard u državi, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava. Na ovaj način, Ustavni sud je odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, imao u vidu i aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, broj 22080/09 i dr, od 5. aprila 2016. godine i više kasnije donetih odluka (u presudama Blagojević protiv Srbije, broj 61604/10, od 24. maja 2016. godine, M.B. – Mak Čačak DOO i drugi protiv Srbije, broj 67856/14 i dr, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, broj 39611/08 i dr, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, br. 19978/14 i 19781/14 , od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, broj 318/15, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, broj 58559/12 i dr, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, broj 24923/15, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, broj 19222/16, od 19. decembra 2017. godine). Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa stavovima Evropskog suda za ljudska prava izraženim u navedenim odlukama, Ustavni sud je ocenio da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja suda i odlučio kao u tački 2. izreke

7. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe o povredi ustavnih prava podnosioca osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3114/14 od 3. juna 2015. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se obrazlaže tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi u osnovi ponavljaju navodi koje je podnosilac iznosio u žalbi protiv prvostepene presude, a o kojima se Apelacioni sud u Beogradu već izjasnio u obrazloženju osporene presude. Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu je dao iscrpne, jasne i obrazložene razloge za donetu odluku, kojom je potvrdio prvostepenu presudu o glavnoj stvari i obrazložio svoju ocenu svih bitnih žalbenih navoda podnosioca, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost i pravilnost osporene presude.

S obzirom na to da je ustavnom žalbom osporena drugostepen a presuda, to je očigledno da je podnosilac imao pravo na pravno sredstvo iz č lana 36. stav 2. Ustava, koje je u konkretnom slučaju i iskoristio i o kome je meritorno odlučio nadležni sud, pri čemu označeno pravo ne garantuje i uspeh u postupku po pravnom leku pred nadležnim organom više instance ako za to nije bilo zakonskog osnova.

U vezi sa tvrdnjom iznetom u ustavnoj žalbi o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze o tome da su sud poslednje instance u istoj činjenič noj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, što predstavlja neophodni uslov da bi se mogl o odlučivati o povredi prava na jednaku zaštitu prava , te je Sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi ovog ustavnog prava .

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89 . Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom preko 12 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti