Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda, dok se žalba u ostatku odbacuje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6406/2020
16.03.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi L. T . iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. marta 2 023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba L. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 559/12, povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo L. T . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom .

O b r a z l o ž e nj e

1. L. T . iz Čačka je, 1. jula 2020. godine, preko punomoćnika M. P , advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 963/19 od 28. novembra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo zajemčenih članom 36. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se ističe da Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi nije dao adekvatno obrazloženje koje odgovara prihvaćenim standardima za svoju odluku kojom je preinačio presudu Apelacionog suda u Kragujevcu tako što je odbio žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio odbijajući prvostepenu presudu u delu kojim je delimično odbijen njegov tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, a zbog čega su povređena prava podnosioca na pravično suđenje, pravo na jednaku zaštitu prava i pravo na pravno sredstvo i pravo na imovinu iz člana 32. stav 1, čl. 36. i 58. Ustava. Takođe se iznosi tok parničnog postupka koji je započet podnošenjem tužbe 16. oktobra 2012. godine i okončan donošenjem osporene presud e Vrhovnog kasacionog suda i ističe da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda i naloži tom sudu da donese novu odluku povodom revizije tužene i podnosiocu dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao i troškove sastava ustavne žalbe u iznosu od 90.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priložen u uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P 1. 559/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 16. oktobra 2012. godine podneo Osnovnim sudu u Čačku tužbu protiv R. P . PR, STR „B .“ iz Čačka, radi naknade nematerijalne štete usled pretrpljene povrede na radu.

Po nalogu prvostepenog suda tužiocu da dostavi tačnu adresu tuženog, podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 23. novembra 2012. godine obavestio sud da je tuženi STR „B .“ faktički prestala sa radom i zahtevao da sud dostavi tužbu tuženom R. P . na adresu njegovog radnog mesta.

Tuženi je odgovorio na tužbu 8. januara 2013. godine, a prvo ročište za glavnu raspravu pred Osnovnim sudom u Čačku je održano 7. februara 2013. godine.

Naredno ročište, zakazano za 21. mart 2013. godine je odloženo zbog promene postupajućeg sudije. U toku prvos tepenog postupka, predmet je još dva puta dodeljivan u rad drugom sudiji, tako da su u predmetu postupale čet iri sudije.

Do donošenja prvostepene presude 9. februara 2018. godine, Osnovni sud u Čačku je zakazao ukupno 32 ročišt a, od kojih nije održano 13 , i to: jedno ročište zbog promene postupajućeg sudije, sedam ročišta zbog nedostatka procesnih pretpostavki, jedno ročište jer nije pristupio pozvani svedoka, dva ročišta jer su se spisi nalazili kod veštaka i dva zbog štrajka advokata, a više ročišta je održano bez raspravljanja o predmetu spora.

U sprovedenom prvostepenom postupku, Osnovni sud u Čačku je izveo dokaze saslušanjem tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stranaka, saslušanjem devet svedoka, uvidom u pismene dokaze, te veštačenjem veštaka ortopeda, koji je nalaz i mišljenje dostavio sudu 14. marta 2017. godine i veštaka neuropsihijatra koji je sudu dostavio nalaz i mišljenje 15. avgusta 2017. godine, dva dopunska izjašnjenja (28. septembra i 8. novembra 2017. godine) i bio saslušan na ročištu.

Osnovni sud u Čačku je, presudom P. 559/12 od 9. februara 2018. godine , delimično usvojio tužbeni zahtev podnosioca i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati: na ime umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 110.250,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 98.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 94.500,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 9. februara 2018. godine pa do isplate (stav prvi izreke presude) ; delimično odbio tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi preko dosuđenih iznosa na ime nematerijalne štete isplati i to: na ime umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od još 39.750,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od još 52.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha iznos od još 85.500,00, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate (stav drugi izreke) ; odbio kao neosnovan zahtev tužioca za oslobađanje od troškova parničnog postupka (stav treći izreke) i obavezao tuženog da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 103.464,50 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate (stav četvrti izreke).

Protiv navedene prvostepene presude, tuženi je izjavi o žalbu 8. marta, a tužilac 14. marta 2018. godine.

Rešavajući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Kragujevcu je, presudom Gž1. 1735/ 18 od 10. avgusta 2018. godine, stavom prvim izreke potvrdio presudu Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 559/12 od 9. februara 2018. godine u stavu prvom izreke, a stavom drugim izreke presude, preinačio ožalbenu presudu u st. drugom i četvrtom izreke tako što je obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati i to: na ime umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 39.750,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 52.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha iznos od 85.500,00, sve sa zakonskom zateznom kamatom prema Zakonu o zateznoj kamati počev od 9. februara 2018. godine pa do isplate i obavezao tuženog da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 363.637,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do konačne isplate.

Protiv navedene drugostepene presude, tuženi je izjavio reviziju 16. novembra 2018. godine.

Vrhovni kasacioni sud je, osporenom presudom Rev2. 963/19 od 28. novembra 2019. godine , pored ostalog, delimično usvojio reviziju tuženog i preinačio presudu Apelacionog sud a u Kragujevcu 1735/18 od 10. avgusta 2018. godine u delu odluke kojom je preinačena presuda Osnovnog suda u Čačku P1. 559/18 od 9. februara 2018. godine tako što je žalbu tužioca odbio kao neosnovanu i potvrdio citiranu prvostepenu presudu u odnosu na odbijajući deo odluke za traženu naknadu štete po osnovu umanjene opšte životne aktivnosti u iznosu od 39.750,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova u iznosu od 52.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha u iznosu od 85.500,00, kao i d osuđenih troškova parničnog postupka tužiocu u iznosu od 103.464,50 dinara, dok je ukinuo rešenje d rugostepenog suda o dosuđenim troškovima spora tužiocu u iznosu od 363.637,00 dinara. Presuda je dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 2. juna 2020. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14), koji se primenjivao u ovom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji (u daljem tekstu: vremenski okvir) i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe, 16. oktobra 2012. godine, a da je okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda, 28. novembra 2019 . godine, koja je dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 2. juna 2020. godine.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, trajao je sedam godina i sedam i po meseci, što prelazi standarde razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu i može ukazivati na to da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno oceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da je predmet spora bio srednje složenosti i da su u dokaznom postupku , pored ostalih dokaza, izvedena i dva medicinska veštačenj a što po pravilu doprinosi d užem trajanju postupka, ali je ocenio da faktička i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni, kao i sprovedeni dokazni postupak, ne mogu opravdati prekoračenje prihvaćenih standarda trajanja sudskog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je predmet postupka bio od nesumnjivog značaja za podnosioca jer se radilo o naknadi nematerijalne štete usled povrede na radu, te je podnosilac imao opravdani interes da se postupak efikasno okonča, kao i da sam podnosilac nije doprineo trajanju postupka.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je ocenio da je Osnovni sud u Čačku dao odlučujući doprinos prekomernom trajanju postupka. Naime, trajanje prvostepenog postupka od pet godina i oko četiri meseca u konkretnom slučaju nije prihvatljivo sa stanovišta razumnog trajanja sudskog postupka, bez obzira što se period od četiri meseca u toku kojih su odložena ročišta za glavnu raspravu zbog štrajka advokata ne bi mogao staviti na teret suda. Ova ocena se zasniva na okolnostima da znatan broj ročišta nije održan iz razloga na strani suda (jedna četvrtina od ukupnog b roja zakazanih ročišta), da je više ročišta održano bez raspravljanja o predmetu spora, kao i da je u toku postupka dolazilo do višestruke promene postupajućih su dija, što je sve imalo za posledicu da je dokazni postupak efektivno započeo saslušanje parničnih stranaka na ročištu 14. aprila 2015. godine, tj. dve godine posle određivanja izvođenja ovog dokaza od strane prvostepenog suda (na ročištu 18. aprila 2013. godine), pred četvrtim postupajućim sudijom . U vezi s promenama postupajućeg sudije , Ustavni sud napominje da se prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije , od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 559/12 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe da su osporenom presud om Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 963/19 od 28. novembra 2019. godine, povređena navedena ustavna prava podnosioca , Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Razmatrajući navode ustavne žalbe sa aspekta povrede prava na pravično suđenje , Ustavni sud je konstatovao da je u obrazloženju osporene revizijske presude ukazano da činjenično stanje utvrđeno u sprovedenom parničnom postupku nije podobno za preispitivanje pred Vrhovnim kasacionim sudom, j er se saglasno imperativnoj odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku revizija ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, te je Vrhovni kasacioni su ocenio osnovanost revizijskih navoda u odnosu na utvrđeno činjenično stanje u prvostepenom postupku i ocenio da osporena presuda sadrži dovoljne i jasne razloge za donetu odluku kojom je potvrdio odbijajući deo izreke prvostepene presude. Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost i pravilnost osporene presude.

S obzirom na to da je podnosilac imao i iskoristio pravo na žalbu o kojoj je merodavno odlučio nadležni sud, to je očigledno da je podnosilac u konkretnom slučaju imao i iskoristio pravo na pravno sredstvo zajemčeno član om 36. stav 2. Ustava ; podnosilac je u konkretnom slučaju imao i pravo na vanredno pravno sredstvo – reviziju, koje nije zajemčeno navedenom odredbom Ustava, a koje je takođe iskoristio. Ustavni sud ukazuje da označeno ustavno pravo ne garantuje i uspeh u postupku po pravnom leku pred nadležnim organom više instance ako za to nije bilo zakonskog osnova.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, podnosilac ustavne žalbe nije d ostavio dokaze o tome da je Vrhovni kasacioni sud u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što predstavlja neophodan uslov da bi se mogla razmatrati povreda ovog Ustavom zajemčenog prava.

S obzirom na to da se tvrdnja o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje za koje je Ustavni sud ocenio da ne predstavljaju ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi tog prava, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na imovinu.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, kao u tački 3. izreke.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti