Odbacivanje ustavne žalbe zbog nepostojanja pretpostavki za vođenje postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Navodi o „falsifikovanoj” drugostepenoj presudi nisu uvaženi, jer podnositeljka nije koristila zakonski mehanizam za ispravku prepisa presude, a Vrhovni sud je dao ustavnopravno prihvatljive razloge.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mire Mosurović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. aprila 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Mire Mosurović izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 787/08 od 12. februara 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Mira Mosurović iz Beograda je 30. aprila 2009. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 787/08 od 12. februara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je Vrhovni sud Srbije pogrešio kada je meritorno odlučio o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj 12. novembra 2007. godine, jer se nije moglo, ne nesumnjiv način, utvrditi da li je donošenjem osporene presude taj sud odlučio o reviziji protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3/06 od 19. aprila 2007. godine koja postoji u spisima predmeta, a koju podnositeljka ustavne žalbe nikada nije ni dobila i protiv koje nije mogla izjaviti reviziju, ili je odlučio o reviziji izjavljenoj protiv "falsifikovane presude", koja je dostavljena podnositeljki ustavne žalbe 15. oktobra 2007. godine, koja je stvarno doneta septembra ili oktobra 2007. godine od strane nenadležnog Prvog opštinskog suda u Beogradu, i u kojoj je na strani 2. namerno izbačen deo teksta obrazloženja koji postoji u originalu presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10/11, kao i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio da je presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 560/04-92 od 21. juna 2004. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se obaveže tužena da joj isplati poslaničke plate za period od 11. januara 1991. godine do 11. januara 1992. godine, u iznosu bliže navedenom u izreci ove presude, da joj nadoknadi pričinjenu materijalnu štetu zbog izmakle dobiti, da joj nadoknadi pričinjenu nematerijalnu štetu, odbijen je prigovor tužilje da je Prvi opštinski sud u Beogradu stvarno nenadležan za postupanje u tom predmetu i obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka.

Podnositeljka ustavne žalbe je protiv navedene prvostepene presude izjavila žalbu, koja je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3/06 od 19. aprila 2007. godine odbijena kao neosnovana. Potom je protiv drugostepene presude izjavila i reviziju, koja je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 787/08 od 12. februara 2009. godine, odbijena kao neosnovana.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama člana 342. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, broj 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano: da će pogreške u imenima i brojevima, kao i druge očigledne pogreške u pisanju i računanju, nedostatke u obliku i nesaglasnost prepisa presude sa izvornikom ispraviti predsednik veća (stav 1.); da će se ispravljanje izvršiti posebnim rešenjem i uneti na kraju izvornika, a strankama će se dostaviti prepis rešenja (stav 2.); da će se ako između izvornika i prepisa presude postoji nesaglasnost u pogledu neke odluke sadržane u izreci presude, strankama dostaviti ispravljeni prepis presude sa naznačenjem da se ovim prepisom presude zamenjuje raniji prepis presude, te da u takvom slučaju rok za izjavljivanje pravnog leka u pogledu uspravljenog dela presude teče od dana dostavljanja ispravljenog prepisa presude (stav 3.); da o ispravljanju presude sud može odlučiti bez saslušanja stranaka (stav 4.). Odredbe člana 349. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine imaju gotovo identičnu sadržinu.

Odredbama člana 491. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima (stav 1.); da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona.

5. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnositeljka svoju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kao i povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, u suštini zasniva na tome da joj je dostavljena "falsifikovana presuda" Okružnog suda u Beogradu, jer prepis drugostepene presude koji joj je dostavljen nije u svemu veran originalu presude koji se nalazi u spisima predmeta, već da se tekst razlikuje na strani 2. u stavu 5, odnosno da je deo teksta iz originala presude izostavljen, kao i da je tačnost otpravka garantovan od strane nenadležnog suda – Prvog opštinskog suda u Beogradu, a ne od strane Okružnog suda u Beogradu. Po njenom mišljenju, iz navedenih razloga se ne može na nesumnjiv način utvrditi o reviziji protiv koje drugostepene odluke je Vrhovni sud Srbije odlučio donošenjem osporene presude, na koji način su joj povređena prava na koja se u ustavnoj žalbi poziva.

Ustavni sud je uvidom u dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu utvrdio da postoje dve fotokopije presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3/06 od 19. aprila 2007. godine, čiji tekst obrazloženja se razlikuje na strani 2. u stavu 4. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe imala pravo da, saglasno navedenim odredbama člana 342. Zakona o parničnom postupku, od suda koji je doneo presudu traži ispravku prepisa presude ako postoji nesaglasnost prepisa presude sa izvornikom, ukoliko ispravku nije po službenoj dužnosti izvršio sam sud koji je presudu doneo, a što podnositeljka ustavne žalbe nije učinila. Podnositeljka je u reviziji koju je podnela protiv drugostepene presude, između ostalog, ukazala i na to da prepis presude koji joj je dostavljen nije u svemu veran originalu. Vrhovni sud Srbije je o podnetoj reviziji odlučio osporenom presudom i za svoju odluku dao ustavnopravno prihvatljive razloge zašto revizija nije osnovana i to detaljne, jasne i precizne razloge, te je, između ostalog, ukazao koji su razlozi za izjavljivanje revizije dozvoljeni odredbama člana 385. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da podnositeljka ustavne žalbe nije navele razloge koji bi ukazivali na to da su joj osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređena ili uskraćena Ustavom zajemčena prava na koja se u ustavnoj žalbi pozvala.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi.

6. Na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević