Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi iseljenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku radi iseljenja koji je trajao preko devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6410/2012
06.12.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoljuba Gavrilovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragoljuba Gavrilovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 10256/04 , a kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 71622/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Odbacuje se predlog za odlaganje izvršenja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71622/10 od 17. maja 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5644/11 od 6. juna 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoljub Gavrilović iz Beograda je 1. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika Nebojše Đokića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71622/10 od 17. maja 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5644/11 od 6. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Takođe, podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo i da mu je u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 71622/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Među iznetim zahtevima o kojima Ustavni sud treba da odluči, podnosilac ustavne žalbe je tražio da Sud odloži izvršenje navedenih pojedinačnih akata do donoš enja odluke Ustavnog suda o njegovoj ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71622/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

S.S. iz Niša je 9. aprila 2003. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe, radi iseljenja. U ovoj pravnoj stvari pripremno ročište je održano 23. juna 2003. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je do donošenja rešenja P. 2547/03 od 28. aprila 2004. godine, kojim je tužba odbačena kao nedozvoljena, zakazao šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih je pet održano. Navedeno rešenje je ukinuto rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9961/04 od 15. decembra 2004. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da nije bilo mesta odbacivanju tužbe kao nedozvoljene, jer je tužilac, kao jedan od suvlasnika, aktivno legitimisan da traži zaštitu prava susvojine prema trećem licu bez učešća ostalih suvlasnika, te da nema mesta primeni odredbe člana 201. Zakona o parničnom postupku o nužnim suparničarima, kako je to, po oceni drugostepenog suda, pogrešno zaključio prvostepeni sud.

Podnosilac ustavne žalbe je 16. maja 2005. godine podneo protivtužbu, radi utvrđenja da ima pravo da nastavi da koristi predmetni stan u svojstvu zakupca.

Prvi opštinski sud u Beogradu je do donošenja prvostepene presude P. 10256/04-03 od 3. oktobra 2008. godine, kojom je, između ostalog, usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan podnosilac ustavne žalbe da se iseli iz predmetnog stana, zakazao 14 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 12 održano (na ročištima su saslušane parnične stranke i više svedoka). Protiv ove presude podnosilac ustavne žalbe je 5. decembra 2008. godine izjavio žalbu, koja je uvažena rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 291/10 od 25. marta 2010. godine, tako što je ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen novoformiranom prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Do donošenja osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71622/10 od 17. maja 2011. godine, kojom je, između ostalog, usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan podnosilac ustavne žalbe da se u roku od 15 dana sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i da stan slobodan od lica i stvari preda tužiocu na slobodno korišćenje, Prvi osnovni sud u Beogradu je održao još četiri ročišta za glavnu raspravu. Protiv ove presude podnosilac ustavne žalbe je 22. avgusta 2011. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5644/11 od 6. juna 2012. godine. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je otac tuženog dobio na korišćenje stan za sebe i svoju porodicu, te da se ne može zaključiti da tuženi nije tretiran kao član porodičnog domaćinstva svoga oca, odnosno da ne postoji u pribavljenim dokazima ništa što bi ukazivalo na to da je tuženi iz nekog posebnog razloga ostao član porodičnog domaćinstva svoje bake; da su, nakon smrti oca i majke tuženog, tuženi i njegov brat prodali dve kuće u Krnjači.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na navedeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 9. aprila 2003. godine, podnošenjem tužbe radi iseljenja Prvom opštinskom sud u u Beogradu protiv podnosioca ustavne žalbe, a da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5644/11 od 6. juna 2012. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku kao elementa zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak u konkretnom predmetu trajao preko devet godina, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo postupanje Prvog opštinskog suda u Beogradu. Naime, prvostepeni sud je najpre rešenjem P. 2547/03 od 28. aprila 2004. godine, odnosno nakon godinu dana od podnošenja tužbe, odbacio tužbu kao nedozvoljenu, sa obrazloženjem da je tužba jednog od suvlasnika nepokretnosti za iseljenje iz te nepokretnosti nedozvoljena zbog prirode pravnog odnosa, jer, po oceni tog suda, ne može samo jedan od suvlasnika tužiti neko lice za iseljenje. Takvo rešenje suda je ukinuto. Potom je prva po redu presuda u ovoj pravnoj stvari doneta nakon skoro četiri godine od kada je drugostepeni sud ukinuo prvostepeno rešenje o odbacivanju tužbe i vratio spise prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Međutim, i ova odluka prvostepenog suda je ukinuta po žalbi , između ostalog, jer je prvostepeni sud propustio da ispita urednost protivtužbe . Druga po redu prvostepena presuda – osporena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71622/10 je doneta tek 12. maja 2011. godine i ona je postala pravnosnažna 6. juna 2012. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5644/11. Ustavni sud ocenjuje da ni relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu (između ostalog, u ovoj pravnoj stvari je 16. maja 2005. godine podneta protivtužba) ne može opravdati dugo trajanje predmetnog parničnog postupka, posebno imajući u vidu da je predmet spora u konkretnom slučaju bio iseljenje podnosioca ustavne žalbe iz predmetnog stana u kome živi sa svojom porodicom.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe u toku postupka, Ustavni sud je, uvidom u zapisnike sa ročišta za glavnu rasp ravu, utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe, kao tuženi, tokom čitavog postupka aktivno učestvovao u njegovom sprovođenju, da nije zl oupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja i da svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka. Ceneći značaj povređenog prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je odluk a suda o tome da li podnosilac ustavne žalbe ima obavezu da se iseli iz spornog stana ili ima pravo da u njemu nastavi da živi sa svojom porodicom, od i zuzetne važnosti za podnosioca ustavne žalbe.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 71622/10.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio.

Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, odlučivši kao u tački 2. izreke.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu domaćih sudova, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac ustavne žalbe samo formalno poziva na povredu označenih ustavnih prava, a da pri tome ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

Podnosilac ustavne žalbe takođe smatra da mu je osporenim pojedinačnim aktima povređeno i pravo na imovinu zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. U vezi sa navodima o povredi ovog prava, podnosilac se nije konkretno pozvao na neki od principa sadržanih u navedenom članu Ustava, već u ustavnoj žalbi ističe da su sudovi, po njegovom mišljenju, zbog nepotpuno i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja pogrešno primenili materijalno pravo. Po oceni Ustavnog suda, ovi navodi podnosioca ustavne žalbe se ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi navedenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata. Pri tom e, Ustavni sud konstatuje da su stavovi i ocene date u osporenim presudama zasnovani na prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su u osporenim presud ama materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71622/10 od 17. maja 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5644/11 od 6. juna 2012. godine, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi iseljenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti