Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je u parničnom postupku koji je trajao osam godina i osam meseci povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Odgovornost za odugovlačenje snose sud i drugi državni organi.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-6411/2011
05.06.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jasminke Forres t iz Purdue ave Culver City CA, USA, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Jasminke Forrest i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1227/03, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jasminka Forres t iz Purdue ave Culver City CA, USA, je 12. decembra 2011. godine podnela, preko punomoćnika Aleksandra Cvejića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji j e vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1227/03, kao i protiv presude Četvrtog opštinsk og sud a u Beogradu P. 1227/03 od 3. decembra 2007. godine , presude Okružnog sud a u Beogradu Gž. 14144/08 od 19. januara 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog sud a Rev. 1674/10 od 15. juna 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jadnaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, ukazano da je pogrešno primenjeno materijalno pravo od strane parničnih sudova. Podnositeljka ustavne žalbe je predložila Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene sudske presude, dok naknadu nematerijalne štete nije tražila.

Ustavnom žalbom je istaknuta i povreda prava na suđenje u razumnom roku za koju su dati detaljni razlozi i navodi, iako zahtevom nije traženo utvrđenje njene povrede.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1227/03 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Jasminka Đogić (sada Forres t), ovde podnositeljka ustavne žalbe, je preko punomoćnika 14. marta 2003. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu podnela tužbu protiv tuženog F.Đ, radi podele zajedničke bračne tekovine sa predlogom za određivanje privremene mere. Predmet je formiran pod brojem P. 1227/03.

Kako poziv za ročište za glavnu raspravu i tužba nisu mogli da budu dostavljeni tuženom zbog nepoznate adrese, tužilja je naknadno podneskom od 30. oktobra 2003. godine obavestila sud o privremenoj adresi tuženog u Sjedinjenim američkim državama.

Četvrti opštinski sud je 7. novembra 2003. godine dostavi o Ministarstvu pravde molbu sa zamolnicom da diplomatsko-konzularno predstavništvo državne zajednice Srbija i Crn a Gor a u Čikagu tuženom uruč i tužb u sa prilozima i poziv za održavanje ročišta radi saslušanj a parničnih stranaka za 27. decembar 2004. godine.

Ministarstvo spoljnih poslova Srbije i Crne Gore – Direkcija za konzularne poslove je dopisom od 9. februara 2004. godine preko Ministarstva pravde dostavilo Četvrtom opštinskom sudu odgovor tuženog pod nazivom „zahtev za poništenje tužbe“.

Četvrti opštinski sud je 1. februara 2006. godine dostavio Ministarstvu pravde molbu sa zamolnicom da diplomatsko-konzularno predstavništvo državne zajednice Srbij a i Crn a Gor a u Čikagu tuženom uruč i poziv za održavanje ročišta za glavnu raspravu za 1. decembar 2006. godine i dopis suda od 1. februara 2006. godine sa nalogom tuženom da postav i punomoćnika u Republici Srbiji za prijem pismena tuženom.

Ministarstvo pravde je podneskom od 19. septembra 2006. godine vratilo zahtev Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu zato što uz zahtev nije dostavljen poziv za ročište za glavnu raspravu.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 27. septembra 2006. godine dostavi o Ministarstvu pravde molbu sa zamolnicom da diplomatsko- konzularno predstavništva Srbije u Čigaku tuženom uruč i poziv za saslušanje za 27. decembar 2006. godine, nalog od 27. septembra 2006. godine za postavljanj e punomoćnika za prijem pismena i rešenj e o pomeranju datuma održavanja ročišta .

Na ročištu od 27. decembra 2006. godine je konstatovano da Ministarstvo pravde nije vratilo sudu dostavnicu o prijemu svih pismena niti dokaze da je tuženi primio poziv za saslušanje i nalog za postavljanje punomoćnika za prijem pismena.

Četvrti opštinski sud je 27. decembra 2006. godine dostavi o Ministarstvu pravde molbu sa zamolnicom da diplomatsko-konzularno predstavništva Srbije u Čigaku tuženom uruč i poziv za saslušanje za 27. decembar 2006. godine, nalog od 27. septembra 2006. godine za postavljanj e punomoćnika za prijem pismena i rešenj e o pomeranju datuma održavanja ročišta .

Ministarstvo spoljnih poslova Srbije je dopisom od 20. marta 2007. godine preko Ministartvo pravde dostavilo Četvrtom opštinskom sudu podneske tuženog.

Četvrti opštinski sud je 27. aprila 2007. godine dostavio Ministarstvu pravde molbu sa zamolnicom da diplomatsko-konzularno predstavništva Srbije u Čigaku tuženom uruč i poziv za saslušanje za 27. decembar 2006. godine, nalog od 27. septembra 2006. godine za postavljanj e punomoćnika za prijem pismena i rešenj e o pomeranju datuma održavanja ročišta .

Ministarstvo spoljnih poslova Srbije je dopisom od 14. juna 2007. godine preko Ministartvo pravde dostavilo Četvrtom opštinskom sudu podneske tuženog.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je osporenom presudom P. 1227/03 od 3. decembra 2007. godine odbio tužbeni zahtev tužilje i predlog za određivanje privremene mere.

Četvrti opštinski sud je 9. januara i 27. februara 2008. godine dostavio Ministars tvu pravde molbu sa zamolnicom da diplomatsko-konzularno predstavništvo Republike Srbije u Čikagu tuženom uruč i prvostepen u presud u i žalbu tužilje.

Okružni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 14144/08 od 19. januara 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu.

Drugostepena presuda i revizija tužilje je dostavljena tuženom takođe preko diplomatsko-konzularnog predstavništva Republike Srbije u Čikagu .

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 1674/10 od 15. juna 2011. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilje i potvrdio drugostepenu presudu. Osporena revizijska presuda je dostavljena tužilji 16. novembra 2011. godine.

U predmetnom parničnom postupku zakazano je pet ročišta za glavnu raspravu, pri tri ročišta nisu održana zbog nepristupanja tuženog i zbog toga što Ministarstvo prvde nije uredno i blagovremeno uručilo sudska pismena tuženom.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je važio u vreme kada je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku (član 10.) ; da će stranku ili njenog zakonskog zastupnika koji se nalaze u inostranstvu, a nemaju punomoćnika u SRJ, sud pozvati da u primerenom roku postave punomoćnika za primanje pismena u SRJ, a ako stranka ili njen zakonski zastupnik ne postave takvog punomoćnika, sud će stranci na njen trošak postaviti privremenog zastupnika ovlašćenog za primanje pismena i o tome će obavestiti stranku, odnosno njenog zakonskog zastupnika (član 146.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) ; da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, Ustavni sud nalazi da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava. Stoga je stav Ustavnog suda da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je ceo protekli period, od kada je podnositeljka ustavne žalbe podnela tužb u Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu (14. marta 2003. godine), do donošenja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1674/10 od 15. juna 2011. godine, kojom je parnični postupak okončan u celini, odnosno do dana dostavljanja revizijske presude podnositeljki ustavne žalbe, 16. novembra 2011. godine (u vezi sa ovim videti presudu Evro pskog suda za ljudska prava Soares Fernandes protiv Portugalije, od 8. aprila 2004. godine, broj predstavke 59017/00, stav 17.) . Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao osam godina i osam meseci.

Navedeno trajanje postupka pred sudom samo sebi ukazuje na to da ovaj parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, navedeno trajanje parničnog postupka ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da se tuženi nalazio u inostranstvu, a nije imao punomoćnika u Republici Srbiji, te da je sud sudska pismena i podneske podnositeljke dostavljao tuženom preko nadležnog konzularnog predstavni štva, odnosno diplomatskog predstavnika koji vrši konzularne poslove što je podrazumevalo uvek znatni protek vremen a od dana dostavljanja od strane suda do dana prijema od strane tuženog, te da je navedena činjenica učinila spor složenijim. Međutim, upravo u navedenoj procesnoj situaciji u cilju ekonomičnosti postupka ZPP iz 1977. godine je u članu 146. propisivao mogućnost da sud pozove tuženog da u primerenom roku postavi punomoćnika za primanje pismena u Republici Srbiji. Redovni sud je tu procesnu mogućnost iskoristio tek nakon dve godine od dana kada je tužba dostavljena tuženom na odgovor (sud je dobio obaveštenje da je tuženi primio tužbu na odgovor februara meseca 2004. godine, a nalog tuženom da postavi punomoćnika za prijem pismena u Republici Srbiji je dat februara 2006. godine). Kako tuženi nije postupio po nalogu suda, to je parnični sud imao procesnu mogućnost, takođe po navedenom članu procesnog zakona, da tuženom na njegov trošak postaviti privremenog zastupnika ovlašćenog za primanje pismena, a što nije iskoristio. Ustavni sud ističe da i Ministarstvo pravde ima udela u dužini trajanja postupka, jer sudska pismena u pojedinim fazama nije uredno i blagovremeno dostavljal o nadležnom diplomatsko-konzularnom predstavništ vu Republike Srbije u inostranstvu koje je uručiva lo sudska pismena tuženom. Za dužinu trajanja jednog sudskog postupka odgovornost nije samo na sudu, već na svim državnim organima koji učestvuju u sudskom postupku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava predmetu Zimmerman i Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine, broj 8737/79). Na kraju, Ustavni sud je imao u vidu da je predmetni spor vođen pred tri sudske instance.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju što bržeg okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1227/03, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u prvom delu izreke.

6. S obzirom na to da podnosi teljka ni je istak la zahtev za naknadu nematerijalne štete, niti je predložila neki drugi način ostvarenja pravičnog zadovoljenja zbog pretrpljene povrede ustavnog prava , Ustavni sud nalazi da se pravično zadovoljenje podnosi teljke ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, može ostvariti i samim utvrđenjem da joj je u predmetnom parničnom postupku povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku.

7. Podnositeljka ustavne žalbe je osporila i presudu Četvrtog opštinsk og sud a u Beogradu P. 1227/03 od 3. decembra 2007. godine , presudu Okružnog sud a u Beogradu Gž. 14144/08 od 19. januara 2009. godine i presudu Vrhovnog kasacionog sud a Rev. 1674/10 od 15. juna 2011. godine .

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene žalbene i revizijske razloge, te da su drugostepeni i revizijski sud u obrazloženju svojih presuda dali detaljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu odbijanja podnositeljkine žalbe i revizije i neosnovanosti navoda sadržanih u njima. U tom smislu su navodi podnositeljke ustavne žalbe u pogledu relevantnog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava, po oceni Ustavnog suda, zasnovani na njegovim subjektivnim shvatanjima i očekivanjima, kao i nezadovoljstvu krajnjim ishodom parnice koju je vodio, te stoga ne mogu biti ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, svakome je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Iz navedene sadržine zajemčenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Kako podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze da je Vrhovni kasacioni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije presude od presude koje se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bile potkrepljene tvrdnje o uskraćivanju jednake zaštite prava podnositeljki ustavne žalbe.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Podnositeljka ustavne žalbe je imala i iskoristila pravo na preispitivanje zakonitosti prvostepene odluke u žalbenom postupku, ali i pravo na preispitivanje zakonitosti drugostepene odluke u revizijskom postupku.

Podnositeljka ustavne žalbe nije navela na osnovu kog ličnog svojstva je bila diskriminisana u sudskom postupku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti